Književne novine

komercijalno pozorište, Današni iš

i · je pozori

trajnosti (već po samoj definiciji) i čazlog ABE traje je da ljuđi više nisu istinski — duboko Š POC da za njega. Bi

Jednako je važno naznačiti da Šš

metamorfoze ne podudaraju uvek RASIRI a revolucijama. Ili bolje rečeno, kada revolucio a mistika postane režim ona se okreće Žabtabclihi umetničkim formama, formama (otuda i m talte tet) iz prošlosti: „novi realizam” usvaja KRROEINe alna klišea koja su svojevremeno smatrana bu žoo askim i reakcionarnim. Sva zvanična umet Bb, ia ista — jedna visokoparnost se sukobljava SG aa gom: akademski brkati portreti poslednje revol člje se ne razlikuju — po stilu — od akađemskih Bee treta, sa ili bez brkova, buržoaske epohe ko, aljč uspela da shvati Sezana. Prema tome čovek ioSe da. kaže, možđa paradoksalno, da je iBtoFijB. Ž& koja. je vezana za datume a neistorija ta ve ja ostaje vezana za odgovarajuće vreme. iy:

Čehovljevo pozorište nam ž judi · koji umiru sa izvesnim društvom. Hare JBa M. PU bitak ljudi u granicama erozivnog delanja VENRROBB jednog izvesnog periođa. Prustovi romani vrše istu funkciju kao i Floberovo „Sentimentalno vaspitanje”, ovo poslednje sa društvom koje je pre u izgrađivanju no u opadanju kao pozadinom za njegove karaktere. Pa ipak ne pretstavlja propast ili razglobljavanje jednog društva glavnu temu ovih dela već korišćenje čoveka u toku vremena njegov Pe u granicama izvesnog istoriskog raspona duž

, r aga 3, =: ; ONOOab

bo Ol ZORU istinit za čitavu istoriju: vre-

Ja sa nepoverenjem gledam na ~ pačifistič drame koje dokazuju da je rat dMOtAV are Ja skog roda i da mi umiremo samo zbog rata. To je izgleda ono što je jedan mladi kritičar, komenta~– rišući Brehtovu „Majku Hrabrost” želeo da izrazi

Da mi umiremo u doba rata više no obično je istina naseg vremena. Da umiremo, jedna je večita istina koja se tiče sviju nas, tojest čak i onih od nas koji se ne bore u ratovima. Beketov „Endgame” je istinitiji, univerzalniji od Šeadove „Histoir de Vasko” (što, naravno, ne sprečava ovo poslednje delo da bude vanredno kao što jeste).

_ Pošto je „ono što nas se u osnovi svi Če

kako izgledalo čudno, manje dostupno _ Bavi bo gled nego ono što se tiče samo nekih ođ nas, ili od onoga Što nas se tiče površno, očigledno je da se avangarđistička dela — čiji je cilj (ako mu se može oprostiti to što tako uporno na tome insistira) da otkrije vanvremensku istinu i da je ponovo spoji u celinu sa onim što pripada našem

dela publike, kađa se ona prvi put pojave. Rađi toga ona nisu popularna. Ovo pak ni na koji način ne ide na njihovu štetu. Pesnik otkriva očigledne realnosti samo u svojoj samoći, svojoj tišini, Pilozof, takođe, nalazi svoje istine u tišini biblioteke,“ a te istine nisu tako rađo saopštavane: koliko je trebalo vremena pre no što je Marks bio shvaćen; može li svako, čak i sađa, da ga razume? On nije RopulBran, Koliko je ljudi bilo u stanju da prihvati jnštajna? Činjenica da je samo jedna šaka ljudi bila sposobna da shvati teorije mođerne fizike, čini da ne „sumnjam u njihovu istinu iako ova novo otkrivena istina niti je izmišljotina niti subjektivna vizija već objektivna realnost, ona koja je izvan eda — večita — i kojoj je naučni um tek S: avno pristupio. Mi ne možemo nikađa učiniti ROM DMRIBE neizmenljivom istinom sem da joj priSri apuštimo je i pokušamo ponovo da joj se _ Takođe postoji, pošto već govorimo o pozorištu, pozorišni jezik, pozorišna retorika, leđ koji treba probiti da bi se pristupilo objektivnim realnostima: a probijanje ovog leda je upravo ono Što se traži u pozorištu za te realnosti koje se same ne mogu otkriti na bilo koji drugi način sem kroz pozorište. To je ona što mi obično nazivamo

laboratoriskim poslom. | Zašto ne stvarati popularno pozorište (šta je narod ako ne većina publike, nestručnjaci), komercijalno pozorište, propagandno pozorište, pozorište konvencionalnog jezika: pozorište vulgarizacije? Što se svega toga tiče ne postoji ništa što bi sprečavalo stvaranje jednog drugog pozorišta: pozorište istraživanja, laboratorisko pozorište, avangardističko pozorište. Ako takvo pozorište nije podržavano ođ velikog broja publike, ovo ipak ni na koji način ne ukazuje đa to nije jedna od apsolutnih potreba um, sa istim svojstvima kao i svako drugo umetničko, literarno ili naučno istraživanje. Mi ne znamo uvek zbog čega ono može biti dobro — ali pošto

ono odgovara duhovnom zahtevu ono je praktičn neophodno. Ako ovo pozorište ima bubliku dd 50 ljudi za jedno veče (a toliki broj može imati) njegova potreba je dokazana. Ovakvo pozorište je u opasnosti. Sa sviju strana politika, apatičnost, ljubomora, zloba prete — stvarnim opasnostima nažalost — Beketu, Votieru, Genetu, Šeadeu, Vajngartnu i još drugima zajedno sa njihovim braniocima. vremenu — ne mogu razumeti od strane većeg

(Prevela Smiljka Perović)

Ežen JONESKO |

Dva bitanja izdavačima

Svećanom akademijom koja je pre nekoliko dana održana u dvorani Kolarčevog univerziteta u Beograđu, otvoren je „Mesec dana knji ge“, Ova manifestacija koja polagano prelazi u tradiciju biće ove godine obeležena velikim brojem predavanja, Kkmjiževnih večeri i izložbi, % o

Tim 'povbđom zamolili smo rukovodioce nekih izdavačkih preduzeča da nam kažu nekoliko reči o tome šta su njihova pređuzeća pri premila za ovu manifestacija i njihovo mišljenje o uticaju te mani-

festacije na priblavanje knjige čitaocu. DUŠAN BLAGOJEVIĆ, direktor

„KULTURE“:

I naše preduzeće, kao i sva ostala izdavačka preduzeća, za vreme „Meseca dana knjige“ očekuje veći plasman svojih izdanja, utoliko pre što su naša izdanja vezana za intenzivnu političku aktivnost u zemlji.

Što se tiče problema približavanja knjige čitaocu, mislim da se o jednom ovakvom akcijom, ma koI'ko ona dobro i ozbiljno organi:zovana bila, ne može rešiti. Za to su potrebni dugogodišnji, sistematski napori, ne jednog neqo svih izdavača, potrebna je velika i organizovana bitka za jeftiniju knjigu sa jedne strane, a sa druge veliki propagandni napori da bi se čitaoci što brže i tačnije upoznali sa onim što izdavačka pređuzeća za njih pripremaju, naročito sa knrakterom tih izdanja. Jer, to je Čč taocu potrebno da može da utvrdi društveno-političku korisnost tih tog izdanja.

U tom smislu i novinsko-izdavačko preduzeće „Kultura“ — zavrsio je Dušan Blagojević — čini oraanizovane napore za Što bolji plasman svoje knjige i za njen Što tešnji kontakt sa čitaocima.

PETAR ANDRIĆ, urednik „Prosvete“, direktor Kluba čitalaca — 1 „Prosveta“ je prihvatila inicijativu Saveza biblioteka i snizila je svojim i tuđim izdanjima u SVOjim prođavnicama cene Za 10 otsto. Pored toga odobren je i rabat za 5 otsto veći ostaloj knjižarskoj mreži. Međutim, to neće biti jedina naša akcija za vreme ove manifestacije. U poslednjoj fazi se nalazi razmatranje mogućnosti pokretnih | prodavnica. One bi, u toku dMOSPa pošle na svoj prvi put smeštene dva velika ekobonakča kamiona. Ako se takav oblik rada pokaže korisnim, te dve prodavnice bi i posle ove manifestacije nastavile svoje kružno putovanje po zemlji. Najzad, na Sajmu knjiga 1 „Pro sveta“ će sudđelovati u rasprodaji knjiga. Već sad je određeno da Š popust naših izdanja iznositi od do 80 otsto... i — šito se tiče približavanja knjine čitaocu, smatram da će ova alccijn

KNJIŽEVNE NOV. LNE

„

Mesec dana knjige

u tome mnogo pomoći. Ali, delim mišljenje i ostalih izdavača da bi efekat — kako finansijski tako i moralni bio daleko veći kad bi se za „Mesec dana knjige“ odredio kakav drugi mesec. Recimo jedan od prolećnih, Na taj način, odvajanjem ove manifestacije od Sajma knjiga, ljuđi bi imali dve manifestacije u dva različita „godišnja doba i pod sasvim različitim uslovima, Drugim rečima, ljudi bi dvaput umesto jedanput bili upućivani na knjigu...

VLAJKO ILIČ, direktor „STOŽERA“:

— Naša altivnost se sve više svodi na tri biblioteke: „Kadok“, Biblioteku jezičkih priručnika i „Biblioteku scene“, U biblioteci „Kadok“ mi forsiramo đomaći omladinski roman, i smelo mogu đa tvrdim da smo po tome jedinstveno izdavačko preduzeće u zemlji. Naravno, tom bibliotekom čemo kao sa glavnim eksponatom nastupiti u OVOJ manifestaciji.

Što se tiče Biblioteke jezičkih priručnika, o njoj je već dosta pisano, Stoga bi bilo zanimljivije nešto reći o trećoj ediciji, o „Biblioteci scene”. Drugim rečima, to je biblioteka savremene drame. Do kraja „Meseca...“ 'z štampe će izići dvanaest tih knjiga. I to jedanaest domaćih i svega jedna strana drama. To će biti: „Ljubav“ Milana Đokov:ća, „Zlatan pijesak“ Živojina Gavrilovića. „Varijacije“ Aleksandra Obrenov:ća, „Broj 654“ Ivana Studena, „Gospodska krv“ Matia Kavaje, „Vlast” Nušića i Stankovića, „Amrilili“ Aleksandra Stojkovića, „Pukotina raja“ Milana Tu totova, „Ljubav u koroti“ Draga Ivaniševića, „Korak u prašinu“ Draqoslava Grbića, „Prekmuto putovanje“ Braslava Borozana i „Lisac i naropzd"” GCilerme PFiqereda. Naravmo, u tom periođu izići će i devetnaesti broj „Vetrenjače“.

Što se drumog pDitanja tiče smatram da je „Mesec dana knjiqe“ nesumnjivo korisna kampanja koja će pomoći da se poveća interesovanje širokih masa Za knjigu ali pitanje je koliko će ona doprineti da se ostvari osnovni zadatak izdavača — približiti knjigu čitaocu i da li se ovaj zadatak može rešavati kampan;jski. Ili bi to trebalo da buđe neka stalna akcija u kojoj bi najšire sarađivala sva zainteresovana udruženja i organizacije. .

Mi moramo sistematski voditi borbu i stvarati čitaoca, To ćemo najbolje postići ako počnemo od omladine i to najpre u osmogodišnjim školama, odakle se dalje regrutuju i radnici i poljoprivrednici i zanatlije, a ondđa u srednjim i stručnim, pa i u visokim školama. Tu bi veliku ulogu mogle da odigraju i đačke zadruge po školama koje se sve češće osnivaju i koje se prvenstveno bave udžbenicima i školskim priborom,

VLADO DUBRAVČIČ, direktor „Omlađine“

_ — Za „Mesec dana knjige“ ništa posebno nismo pripremili. Verujem da je ista situacija i u drugim preduzećima. Ostaje nam, dakle, stari lager uz nešto snižene cene...,

„Mesec dana knjige“ kao kampanjska akcija znači iako malo u približavanju knjige čitaocu. I to baš zbog kampanjskog karaktera same akcije. Mislim da za približavanje knjige čitaocima daleko više vrede sve akcije koje izdavača i čitaoca vežu. Kao na primer „Prosvetin“ Klub čitalaca.

U tome bi veoma mnogo mogle da pomognu knjižare na terenu, pod uslovom da tamo ljudi ne rade samo u knjižarama, da ne čekaju da im kupac dođe nego da oni traže njega.

A posebno veliku ulogu u tome bi trebalo da igraju — biblioteke.

A. P.

Nastavak sa 1 strane

pisce, naročito za neke pesnike, pravo eksperimentisanja, slobodnog propagiranja tzv. avangardnih ravaca u umetnosti, koji su ranije bili osuđivani kao formalizam, — postalo poslednjih godina najvažnije pitanje. Pesnička fantazija, kojoj nije bilo mesta u okvirima onog što je ranije stavljano pod naziv realizam, fantazija koja osciluje između potsmeha, groteske, persiflaže i slobodne igre mašte — pretstavlja od pre par godina neobično karakterističnu odliku najinteresantnijih pesničkih debija, kao što su, na primer, Miron Bjaloševski, Zbignjev Herbert, Ježi Harasimovič ili Stanislav Grohovjak. Kao jedna od najkarakterističnijih pojava u poljskoj književnosti poslednjih godina često se navodi fenomen koji je okarakterisan kao „buđenje mašte”, kao borba sa sivoćom dela ranijih godina, kao potera za „novim viđenjem sveta”, za nečim što bi bilo iznenađenje za čitaoce i intelektualni događaj. Ove tendencije se sa jedne strane nesumnjivo nalaze pod okriljem tradicija avangardnih eksperimenata u poljskoj poeziji, čiji je. najživotniji pretstavnik među piscima starijeg pokoljenja u liku pesnika Julijana Pšibosja, dok na drugoj strani imamo neobično popularno, naročito kođ omladine, stvaralaštvo izvrsnog pesnika Konstantina 1. Galčinjskog, koji je umro pre nekoliko godina. Operisanje fantastikom i groteskom svojstveno je, uostalom, nec samo poeziji. Ti elementi dolaze do izražaja sve više i sve interesantnije i u delima pisanim prozom, kao na primer, u poslednjem romanu Stanislava Digata „Putovanje”, u ciklusu grotesknih pripovedaka Stanislava Zjeljinjskog „Pisma iz Amerdđaganđe", ili takođe u izvrsnim satiričnim delima Slavomira Mrožeka (ciklus pripovedaka „Slon). Ova struja zanimljivo je pretstavljena i u nekim eksperimentalnim pozorišnim delima (kao na pt. komad pomenutog Mrožeka „Policajci”). Dela ovog tipa imaju nesumnjivo mnoge srodne wvojave u zapadnoevropskoj umetnosti (Kafka, Jonesko), ali značajne su i domaće tradicije poljske umetnosti između dva rata, kao što je stvaralaštvo Stanislava Ignacija Vitkjeviča, veoma darovitog umetnika, teoretičara umetnosti i filozofa, ili kao što je stvaralaštvo Vitolđa Gombroviča, proznog pisca koji sađa živi u emigraciji, a. čija dela danas inspirišu mnoge mlade pisce. Bilo bi, rizično

tvrditi da eksperimentalne, tenden~

cije ovoga tipa, po pravilu sračunate na dosta specijalne ukuse čitajaca, mogu da izgledaju kao dominirajući pravac u poljskoj književnosti, ali njihova „životnost u sadašnjem trenutku je dosta karakteristična po tome što pretstavlja otstupanje od uniformizma, koji je ranije bi0 nametan umetnosti. Ako bi se htelo treći stav, koji se iskristalisao kroz književne diskusije poslednjih godina, okarakterisati kao stav odbrane pozicija koje je zauzimao veliki deo poljskih književnika u periodu od 1949 do 1955 godine, odbrane — bar teoretske — principa umetnosti socijalističkog realizma, trebalo bi

Stojan, Aralica: Mrtva priroda,

'tičke.

priznati da je on u stvaralaštvu i kritici poslednjih nekoliko godina pretstavljen veoma slabo. Greške u kulturnoj politici toga vremena zapravo niko i ne negira, i sve se najčešće svodi na diskusiju o granicama do kojih treba da dopire kritika prošlosti, na diskusiju o oceni književnog stvaralaštva tih godina. Jedni tome stvaralaštvu poriču svaku vrednost, dok se drugi trude da dokažu da je i ono imalo svoja dostignuća koja se ne smeju izbrisati. Stav koji je odlučno suprotan pomeranju kritike suviše daleko vauzimaju takvi pisci kao što su Leon Kručkovski ili Ježi Putrament; u pravcu ograničavanja ove kritike usmerene su u poslednje vreme i neke izjave pretstavnika partiskog aparata.

Treba podvući da u granicama ovde iznetih gledišta o pitanju načina shvatanja tekuće situacije u književnosti i puteva razvitka umetnosti u Poljskoj — nije uvek moguće uklopiti stvaralaštvo pisaca starije generacije, pisaca sa Ve-

Marek Hlasko

likim dostignućima i ođavno iskristalisanim stvaralačkim profilom. Snažan proces promena u Poljskoj oni su prihvatili uopšte znatno mirnije nego pisci srednje i mlade generacije. Ovde mislim na ličnosti takvih pisaca kao što je Marija Dombrovska, spisateljka sa neosporno danas najvećim moralnim autoritetom u Poljskoj, čiji glas o pitanjima kako društvenim, tako i književnim — zvuči obično kao najubedljiviji izraz razboritosti i umerenosti. Dalje, mislim na takve pisce kao što je Antonji Slonjimski, sadašnji pretsednik Saveza književnika Poljske, pisac uvek veran idealima odbrane građanskih sloboda, kao i slobodne misli, kričke cionalističke. Mislim na takve stvaraoce kao što je Jaroslav Ivaškjevič, jedan od najvrednijih pisaca starijeg pokoljenja, koji se u svojim delima uglavnom kreće u krugu v#ivlastite, pretežno psihdloško-filozofske problematike, ili na stvaraoce kao što je Jan Paranđovski, čija bi se figura u odnosu na aktuelne probleme mogla bez preterivanja okarakterisati kao olimpiska: to je pisac koji nekolike desetine gođina neprestano crpe inspiracije iz omiljenih motiva grčkih i rimskih starina ili iz studija o životu i rađu velikih ličnosti prošlosti (poznata je njegova biografija Petrarke).

Na velikom otstojanju od tekućih književnih sporova nalazi se grupa pisaca vezanih za katolički pokret u Poljskoj, u kojoj imamo pretežno pisce romana sa istori-

Mamzaščmji «dam poli ske Kkujiževmosti

skom tematikom, kao što je Zotja Kosak-Ščucka, Hana Malevska, Antonj: Golubjev, Jan Dobračinjski. Značajna odlika njihovog stvaralaštva je koncentrisanje pažnje na takve teme, kao što je sređnjevekovna istorija Poljske (veliki ciklus A. Golubjeva „Boleslav Hrabri”") ili na tematiku prvih vekova hrišćanstva (poslednji roman Malevske „Promiče slika sveta”). 0

Relativno poseban problem, koji se samo delimično da povezati sa snažnim talasom kritičkih raspoloženja koja su došla do izražaja kod mnogih pisaca pre i posle Oktobra, pretstavljaju danas ličnosti debitanata i pisaca najmlađeg pokoljenja, koje uvek pobuđuju najveću pažnju. Već sam spomenuo da su mnogi od njih, naročito najmlađi pesnici, ispoljili poslednjih „godina dosta karakterističnu tendenciju koja ide u pravcu formalnih eksperimentisanja. To, „međutim, nije isključiva karakteristika toga pokoljenja. Ništa manje nisu značajna raspoloženja nemira i kritike, bazirana na društvenoj podlozi, kritike koja nije uvek zrela i koja ponekad daje izrazito prvenstvo emocionalnim faktorima, bez kontrole momenta razboritosti i umerenosti, karakterističnog za pisce starije generacije. U takve pojave trebalo bi ubrojati nesumnjivo najinteresantniji đebi poslednjih gođina tom pripovedaka Mareka Hlaska, zapravo ne toliko ovaj tom pripoveđaka, koji je neosporno interesantan i koji mnogo obećava, koliko sledeća dela ovoga pisca, čije je objavljivanje van zemlje izazvalo mnogo nezdravih senzacija i književnim i čitalačkim krugovima. 'Teško je danas predviđeti kako će se formirati idejni i umetnički Pa: ovog još veoma mladog pisca. Za“ sad je on prosto dosta karakteri= stičan fenomen ispoljavanja izve= sne krize vere i poverenja u po= ljuljanpe autoritete, ali on je pojava iz koje bi bilo opasno izvlačiti neke šire i prerano uopštene zaključke o liku većine omlađine.

Kod ogromne većine pisaca u Poljskoj vlađa nesalomljivo uvere= nje da se uspešan razvitak poljske književnosti, književnosti sa najbo-

ljim, viševekovnim tradicijama, može odvijati samo u atmosferi što širih stvaralačkih sloboda i

poštovanja piščeve umetničke individualnosti. Čini nam se đa prirodna qranica ove slobođe može i treba da bude pre svega piščevo osećanje građanskih obaveza koje na njemu leže, osećanje neraskiđive veze sa svojim narodom i svojom državom, osećanje građanske razboritosti i — u izvesnim slučajevima — društvene odgovornosti. Mislim đa su to faktori koji đovoljno obezbeđuju razvitak bogatog i raznovrsnog stvaralaštva u državi koja gradi socijalizam i da ovi faktori pretstavljaju dovoljnu garantiju da većina pisaca može služiti ohoj istoj stvari, kojoj đanas u Poliskoj hoće da služi svaki čovek za koga

socijalizam nije prazna reč. Ovi faktori bi učinili suvišnim svako vraćanje ka metodama pritiska,

nametanje piscima nerazumnih pra vila i zabrana. Takođe mislim da su u tom pravcu usmerene tendencije kako većine pisaca, tako i faktora koj odlučuiu o pravću kulturne politike u Poljskoj. (Preveo Bogđomn Tenzič\ Rišard MATUŠEVSKI

GULTA

Svijetla guja dolazi i puca jezikom niz polje,

pod

rlom joj kuca sat i crno sunce,

na šugavom polju straha igra mi oko glave, pod svim što vidim sakrila je tiće,

O bijela sjenko ziđa o ziđe na mom liku, o tamna snago kamene loze u meni,

strahu u mome stasu, javore u mom glasu, ostavljaju me svi ha krvničkom polju. Upađam u bezočnu tišinu koja raste u nož,

ljudskoga mirisa nema,

gora se izrodila bez vuka i hajduka., -

Iz grla bije bijeli okrug gladi.

Miruj imo rađi svoje sjenke!

Guja se savija vidikom i hvata u koštac ljuđe, strah kroz kamenjar mili sa šarkama,

zidovi sve znaju pa kako da se spava,

strah ne da da se rađi i da raste drveće.

Ja stvarmo ne znam kud ću danas a on to zna! Ja ne znam gdje ću piti vođe a on to zna!

Dan mi o glavi radi i nuđi stočnu hranu.

Poveži se nekako sa ovim jablanom ispred kuće!

Počinjem sam da razgovaram ali ne vjerujem sebi bojim se svoje pomisli, nestajem u tom strahu. a Vidik je sve jači i kržljaviji, taj vidik, ta kokoška Taj vidik brsti ljude kao koza omlađak... i na mene udaraju pustare sa četiri strane,

Oko mene se guja obavija, sami smo pod nebom.

o moja borbo sa uhom i njuhom, ubiće me ovo lieto, Sitno je sve van mene u kamenjaru, i

tu silom ugoni jedan drugog u laž.

Vrijeme ti se prokurvaio, zvijezdo,

paski nam ispada duša, o sunce svačije!

Idice slobođno, ne bojte se mene...

Guja mi igra na glavi i ljubi me u čelo.

(Iz poeme „Atomski strah“)

Branko BANJEVIĆ

dKKS—ı ––- | AJ“—A_—r S Gi eee: 7

„BN VAAVVAZ