Književne novine
(Nastavak iz prošlog broja)
omoću tog popa, to jest apotekara koji je ranije u lazaret odlazio, a koji se zvao Ignaz Štengl, Isakovitč je, zaista, dobio dozvolu, da poseti konfinirane Črnogorce, koji se sele u Rosiju. Neki doktor Dolčetti, lekar čuven u Beču, potpisao je svedočanstvo, da u lazaretu ima strašnih primeraka, Eladnih, grozničavih, obolelih od proliva, ali, iako ima obolelih od gljiva, i nekoliko šogonja, lepre, nema! i
Išakovitč je prvog avgusta 1752, bio, u tom lazaretu.
Ušao je sa Štenglom, i vahtmajsterom straže, ali bez Vanija.
Bio je u svojoj sirmijskoj, husarskoj uniformi, pa je bila nastala, kod vrata, na ulazu, mala uzbuna., Črnogorcima je, zatim, rečeno, da je došla komisija, da vidi, ona dva samrtnika, za koje kažu, da ih u lazaretu ima,
Kadđ je Isakovitč ušao nastade, tišina.
Niko nije obraćao neku veću pažhju, na njega, | U mraku dugih, vlažnih, hodnika, u koje kao đa svetlost uopšte i nije dopirala, iako je bio dan, ljudi i žene, stajali su ćutke, dok je komisija prolazila. Taj lazaret i nije bio pravi lazaret, 'nego neki karantin, preostao iz davnih vremena, kome je od lazareta ostalo samo ime. Njegove zgrađe bile su u vodi, a iza njega, ispod visokih prozora, uskih kao puškatnice, nije bilo ničega, sem reke i baruština. Zidovi i podrumi držali su se još, na stubovima, valjđa čak iz rimslhih vremena. Pod smradnim svođeovima, od crvene ciglje, bilo je nekoliko dvorana, velikih kao crkve,
Odaje su bile patosane dđaskama, ali je iz njih bila nikla trava. Isakovitču rekoše da ima i Žmija, ali taj čudan narod da ih potuku, ne đa. Kaže: čuvarkuće su!
Iz tih hodnika, i prostorija, očigledno, nije bilo nikud izlaza, ošim na kabiju, kod pontona. Ali i tamo, most je bio utvrđen palisadama, iza koje je bila straža. Lazaret, Marija Hilf, bio je odnečeh od sveta. Kao i svaka druga tamhnica tog doba,
Pri ulazu još se i videla malo svetlost daha, što dublje unutra fama je bila, đok se oko ne privikne, sve veća. Kod ulaza Isnkovitč viđe gomilicu, nekih Kkočopernih staraca Koji su Čučali, i, na ono malo sunca, sbolja, Ere« jali leđa.
Jedva su ga udostojili pogleda.
Sve živo što je Isakovitč ugledao bilo je odeveho u neka čudna, ludačka odela, čak i deca, koja su jedino ftrčkala oko oficira, Apotekar ispriča Pavlu. da su Črnogorcćima, kad se pronela vest da je u njih lepra, uzeta odela, do koštlja, i spaljena. A da su im data odela vijenska, to jest ono što se skupilo, Bilo je, oko toga, đošlo i do tuče, sa stražarima, ali su še Smirili, kad im je rečeno, da će im se, ako se ne smire, oduzeti hrana. Deca su bila gladna,
Črnogorci u lazaretu poznavali su abotekara Štengla i nigu imali ništa. protiv Štengla. Iako je on znao samo dve tri reči njihovog jezika, koje je bio naučio ranije, oni su znali da im, od njega, dolazi hrana, pa su se ponašali prema njemi žučnošću pomešanom trenucima poverenja i poštovamina. Kad se ču, međutim, dn oficir zna reči njihovog jezika oko Isakovitča se načini vika: Šta ti bi ime.
Pitali su sa je li neki Raguzin, Albanez, Veneciian, Papežnik? Pa su počeli da ga prate, pri obilasku lazareta. Mislili su da je to, zaista, neka, austrijska, komisija. .
Pavle je, obilazeći te hodnike, u kojima je bilo hladno, kao da je jesen, ili zima, jedva raspoznavao Živa bića, u bolumraku, u memli, a video je jasno samo đecu, koja su trčkala oko njega, u ritama, polugola, sasušena, do kostura.
Koračao je nesigurno po hodnicima.
Idući za apotekarom, koji se trudio da bude ljubazan i Bovorljiv, uz voktmajstera straže, Tsakovitč je video, u tim podrumima, i nekoliko postelja, kao u štalama. Slama im 8e, očigledno, mesecima, nije menjala. Oni koji su ležali, ležali su pokriveni krpama.
Kraj sveg tog jada, nije bilo ni dreke, ni tužakanja, ljudi mu nisu prilazili, ni toliko da vidi jasno izraz lica, nego je većina, naslonjena o zidine, kao hepomična, stajala.
Svi su ti ljudi bili sasušeni kao skeleti, a tamni i žuti u licu, sa bledilom kao u samrtnika. Čekali su, mirmo, da komisija prođe. A
priča »književnih novina«
Miloš CRNJANSKI
| LAZARET
(Odlomak iz druge knjige
kad su se pokrenuli, kretali su se kao sene, kraj ziđova. Niko nije znao kud idu. Uvo ljudSko nije moglo čuti ništa, osim tog neprekidnog „šuma, tih tihih koraka. Onih, koji su prolazili, tamo amo, stalno, iako odatle nije bilo izlaža.
Kad mu se oči naviknuše na polumrak i uši na tu čudnu tišinu, Isakovitč ču, da se ti ljudi razgovaraju, ali sa odstojanja, kao da se jedva čujno još dovikuju, sa nekih brda 1 stena iz daleka. Promuklo. Njihove su reči wa iz nekih pećina, letele po lazaretu, kao asta.
„Pavle je čuo neka imena, neka pitanja, na koja posle nije čuo odgovora.
A razgovor Be nastavljao.
Isakovitč nije bio u stanju da bohvata ni ko pita, ni šta pita, ni ko odgovara, ili ne odgovata. Činilo mu se samo, da čuje heki razgovor ljudski, koji sluša, kao razgovor nekog stalnog odjeka. A kraj svega toga vladala je, i dalje, ta čudna tišina. .
Isakovitč je bio zanemeo od užasa. | Štehgl se, nemecki, izvinjavao, da nije tako bilo s bočetka. Imali su redovan izlaz u varoš, do sunčeva zalaska. Imali su .urednu hranu i posete bolničara. Sve je to promenjeno, kad nađoše mrtvog čoveka, među njima. Lepra!
Nastalo je spaljivanje odeće, i žena, zabrana izlaska iz lazareta, a donošenje hrane, sve gore pred vrata. Niko im više ne dolazi. niko za njih ne pita. On se ne bi čudio, da sva ta sirotitija, jednog jutta, osvane, mrtva.
A ne viču, ne galame, niko nn kapiji ne urla.
Sad, kađ je kapetah dobio doktora Dolčettija, šve će se to promeniti! Dolčetti ima veza, do najvišeg mesta.
Isakovitč onda žastadđe na jedmom uglu, pred kojim je bilo nekoliko žena, sa decom, malom, oko nogu. I one su imale samrtnički ispijena lica, ali tag lepote, i sad još, vidan, na fim licima.
Prišao je bliže jednoi koja je stajala uz zid, a kojoj se mala devojčica u suknju skrivala. Kad priđe bliže, učini mu se da je ta žena prava lepotica. Stajala je vitka, visoka, prava, ivrda, kao od kamena, u nekom čudnom, cCrnom, ćebetu, koje joj je pokrivalo telo, od ramena do članka, Drhtalo je kad bi se Dpomaiklo. Imala je lepo lice i morala je biti ViIO mlada. iy LSNN 0y MANE
A gledala ga je krupnim, zelemim očima.
Njemu se učini da su joj duge trepaviće boje pepela.
Bio je toliko poražen tom lepotom, iznenada, đa je kao poludeo pomislio, da bi to bila žema, Vredna zagrljaja i ljubavi, prava, tvrda, a mora biti strasna, slatka, divna.
Malo je trebalo pa da joj sve to kaže, kao da sanja. |
Kao da bi da je zgrabi i odvede otuda.
Reče joj, da joj je čerćica podnadula i svakako bolesna, ali daće bog ba će svi oni izići iz tog lazareta. Neka se nada. Neka se strpe do sutra, haksutra. Glas mu je drhtao, kao u nekog ženskara, iako Isakovitč nije bi to. Samo, mije mogao da odvoji pogled sa njenih grudi, sa njenog tela, a podizao ga je do njenih oči“ ju, sa fim čudnim trepavicama. Nad bledim čelom imala je neku, nakrivljenu, venecijansku, crvenu kapicu, ko zna otkuda, sa koje joj je, niz uvo, Visila, srebrna, kićanka. Izići će ona odatle, dodade, još jednom, mada mu ona ništa nije odgovorila. ı
Jedna starica, među njima, kadđ ču da govori razumljivim jezikom, upita ga, ko je on? Ukaza im se, kaže, kao što Sunce sija kroz jelovo
romana »Seobe«)
granje. I druge žene doviknuše nešto IsakoVitču, i Ali je on ostao, kao omađijath, pred tom ženom, sa ćerćicom, koja je, pred njim, stojala, a kojoj pomovi da će odatle, i da treba, da se nada da će to biti sutra, Đreksutra.
_ Ona mu onda dobaci da ne govori kano čoek bezuman, nego neka ne mahhita. Ti si, Yeče, jedan od onijeh, koji bi zZažmurio, pre nego što bi babu poljubio!
Nego neka im pravo kaže, šta ih čeka.
Isakovitč onda pođe dalje, jer se Oko njega bila načinila smejurija, pa ode, do u dno hodnika, gde mu rekoše, da leže dva samfrthijka. Vide da su to očigledno, dva, postarija, čoveka, sa razbarušenim kosama, pokriveni ćebađima, ispod kojih su im virila gola stopala.
Dve žene su čučale oko te dvojice na šlami.
Obojica su gledala gore, kao lukočeni, izvrnutim očima.
Sa ftavanice je, međutim, kapala voda, prljava kao žabokrečiha. Pavle je bio zastao i gledao ih je razrogačenim očima.
Štengl je tvrdio da se, ta dvojica, ipak, još razgovaraju, i tako, sa dršćućim usnama, uminući. Vraćajući se ka izlazu, JIsakovitč upita, ima li među njima nekoga koga slušaju, ko ih vodi, ko im zapoveda? Neki onda uzviknuše ime nekog Radule Bajevitča. Upirali su prstom u jednog starčića koji je čučao na ulazu, okrenut Suncu, a koji hije „uopšte obraćao pažnju na Isakovitča. Taj čIčica, sa žbumom sedih dlaka na grudima, pričao je nešto onima, koji su čučali oko njega. Kađ ga zovnuše, poče da posmatra, mrzovoljho Isšakovitča. Pavle mu onda reče da je došao kraj njihovim painjama, da će izići iz lazareta i nastaviti put do Kijeva.
Nego neka mu laže. ko ih je doveo, do ovoga.
Bajevitč ga upita, ko je on?
Isakovitč mu onđa reče, đa je rosijski oficir, a pobratim ritmajstora Podgoričanina, koga je ostavio doma, u Sremu, a koji se seli u Rosiju. Niti je Bajevitč zhbao šta je to ritmajstor, niti ko je Podgoričanin, ali kad se ču to ime, za čas se stvori graja i sve ožive.
Bajevitč ispriča, da su oni trasport vladike Vasilija, familija sa njim, i da su lijepo stigli do Trijesta, jedrenjakom raguzinskim, ali da vladika ode, iz Vijene, a oni zadržani, protiv pravice zemaljske, i, na pravdi Boga. Od Trijesta poče nesreća da ih prati. Prevarom su ostali i bez oružja (čiča kaza, oruža), a da nijesu, šetali bi se oni po Beču. Ima ih na putu u Rosiju, duž adrijanskog mora, svud, po pristaništima, u manjim gomilicama. Ovde ih zatvoriše kao da nisu slobodni ljudi, Jedu neko meso, koje im se ostavlja na vrata, kao da su stigli u neku pasju nedelju. A Sšmrdi. Čini se od mačića.
Pavle im reče da su pitomi zečevi.
Bajevitč ponovi: smrdi.
Pavle ponovi da treba da se strpe.
Neko mu doviknu đa im presvlaka treba.
Pavle onda poče da ih „ispituje, ko ih na but nagovara?
Bajevitč mu reče, da ne treba niko njih da nagovara, Sami su krenuli sa Vasilijem u Rusiju, pa stu se izgubili. Ne treba njih niko da nagovara! A kad ih upita: ne vara li njih neko i zavarava novcima i obećanjima, da otečestvo svoje napuste, nasta graja. Jedva ih je Bajevtič uspeo da stiša., Ma ko bio oficir, kaže, ima deteta glavu. Ne zna Črnu Goru! Car Tosijski, Petar, pozvao je knez Luku, pre četrdeset godina, u pomoć, proliv Turaka. Zna se ko ih je vrbovao. Ne treba njima drugog vrbovnika. Y
WWRWeWWHHhHkaHHWRanRRBHHHBRWWHWHWWWadWWHWWWRRWHRHWWWGWHWWHHN=SuWuWGGuWuWuBuuRuNuHHUBuuWRWHHRRNABWuRdWuuWRWRRRWWHRWHwWMRundakumnNuWRH zHRHHHMMMRENHBMNHNHNEMENHBERHHNUHMHRMEHHHNHHHNSIHNREZNRENHENNHHEHHRHR=ZNRERERRSRHuHENSBGSMERNUBNBEBENBA!
A što da kreću, sada, kad je mir, pa i Tur« ci miruju; zar ne bi bilo bolje, da se bpričeka đo vladičinog povratka?
Bajevitćč na to ciknu: šta da čekaju?
Čekali su dosta, bio im je, da ih pali, pre dvađeset i pet godina, Čengić Bećit paša. Pre dvadeset Topal Osmanlpaša. Pa šta da čekaju. Idu da žive i mru među svojima. Dosta se čekalo.
A kađ Išakovite zagraja: imaju li nešto na= pismeno? Da li im je Vasilije pokazao neko pismeno od Rusa? — Bajevitč uzviknu, ljutito, šta će im pisma? Reč je pala. To je veza. "ako Što se, bez stamote, ne prekida! Isakovitč ih još upita: a šta će biti, ako ostanu sami, ispred Turaka, koji imaju tri sultana. Što ne čekaju pomoć od Rusa?
Na to, ponova, nasta graja.
Bajevitć ga prekide i drekthu: otkuda?
Pale ih: palež ne čeka, a ne nadaju se više, ni Austrijancima, ni Venecijancima, nikom iz Hrišćanstva. Jedino im je još pomoć Drekalovića sigurna, .
Isakovitč onda zapita čiču: zar hisu muogli, u Vijeni, da nađu nekog rađa? Pa da se bolje prehtane do odlaska?
Bajevitč mu na to kaže, da su Bečlije dolazile, da ih gledaju, spočetka. Nudili su im i neku milostinju, kađ im je nestalo škuda. Da se zaposle, kao nosači onih portantiha, onih nosiljki, što ih ima i u Raguzina, što pretvaraju, u babe, čoeka. Nagovarali su im žene, da idu i peru presvlaku, Bečlijama. Nudi' su im da iznose smeće po locandama!
A šta će biti, ako ih, ipak, vrate, u Crnu Goru?
Ima, čuje se, među njima, samrtnika.
Na to nastađe tišina.
Bajevite mu teče da oni znaju da će Ppomyreti na pubu, ako ih je Rusija zaboravila. Ovakav život i ne vredi ništa. Bar će oni što ostađoše znati, šta ih čeka. Ali oni me veruju đa će njih Vasilije zaboraviti, niti Rusija. Čekaju njih u Kijevu familije, rođaka. ~
A kađ Isakovitćč reče da mnogo veruje u Vasilija, nasta vika.
Vikali su đa njima boljeg ne ireba!
Isakovitč onđa ućuta, a zatim ih pozva, da
| se okupe oko njega.
Da ga čuju.
Neka, dakle, znaju, da ot ne govori u vetar, nego je poslat da ih vidi. Nije njih ROsija zaboravila i passpot im se sprema. Otvoviče se pređ njima, sasvim Bigurnmo, vrata lazarota, sutra, ili naksutra, ili kroz koji dam, ali će se otvoriti. Dobiće i mediga. Bolesni će u bolnice. Zdravi će krenuti na put, do KHijeva.
On im se Whuhć, na svog sveca, koji je sveti Mrata.
Isakovitč tada dožive nešto, čemu se nije madao, a što je bilo, opet, neočekivano, kao grom iz vedrog neba. Čemu pokušavati protumačiti ono što se protumačiti ne da.
Reč okrča, kroz te mračne hodnike, od usta do usta.
Da je došao neki, rosijski oficir, i, da se njihov transport na put sprema. Sve se bilo uskomešalo. A bilo je, oko njega, i smeha. Počeli su neki, od radosti, i da se smeju, a taj smeh nije bio kao što je u drugog sveta. Činio se kao đa neke gugutke u njima klikću.
Ti koščati, mrki, sasušeni, ljudi, sa brda i planina, ogrezli u krv. i krvoprolića, kao da su bili zaboravili da se smeiu, pa su se sadi smejali, nekim, sitnim, tičijim, glasovima...
Tsakovite zatim ču kako se dovikuju. i
Polazeći na Wapiju, Isakovitč onda upita Bajevitča, ko je oma žena sa malom, bolesnom, podnadutom, ćerćicom, sa crvenom kapicom na
„Mlavi? Bajevitć mu reče na to da je to Joka
Stana Drekova, koju ie muž, u 'Trijestu osramotio i napustio, jer mu se dosadilo da čeka. A šta pita?
Kad ga apotekar Štehgl odvede, do izlaza, i, Isakovitč se osvrte, da vidi, još jednom, sav taj užas, jad, — i bedu, — primeti, kako se, u dnu hodnika, u polumraku, mlađi ljudi skupijaju i hVataju u kolo, koje poče, lagano, da se ljulja i povija.
Začu se tup uđar nogu.
A dok su njegovi ljudi, tamo, u Temišvaru, počeli da se vrte, kao čigra, ovi su se ljudi povijali, kao da nose kamenjh. .
Uđar nogu međutim čuo se sve jače.
Kad je odlazio, činilo mu se da taj udar čuje, kroz ceo lazaret, i vodu. Kroz sumračje, koje se napolju počelo da hvata, posle zalaska Sunca, na jednoj strani hodnika.
A da tup uđar nogu odjekuje, i napolju, u zemlju, u nebo, u Vijenu!
(Svršiće se)
} 0 O
SAVREMENI UKUS
I KNJIŽEVNO
NASLBDI
DA Lt JE „ROŠTANA“ ZNAČAJNA DRAMA ILI POVRŠNA SRICA?
ekog domaćeg eseja koji me je doveo u kao Što je slučaj wo ejom Vladimira Stamenkovića 0D » BM. objavljenim u prošlčt ta a wog lista. Razlog izgleda đa je :: *ruk: taj je esej neslućeno pogodio ? i dnu moju intimnu neopredđeljen0Gš Ga došao je u pravi. neodložni POO al . pokrene jedno pitanje od ne malog e teresa; to je pitanje odnosa prema Xa šem KMnjiževnom nasleđu. OPftalO| xa šeno sve bi se moglo ovako jednosš e . no formulisati: kad utvrdimo da u
Ne sećam 56 hh skoro objavljenoB takvu nedoumicu
KNJIŽEVNE NOVINE
ma više he nalaze odjeka naši književni tekstovi Whoji pripadaju završenim i prevažiđenim književnim epohams, pravcima i stilovima; kad više nisu u stanju da nas osvoje, uzbudđe, pokrenu,
pridobiju, onđa zapitajmo sebe: o čemu ,
je tu reč? Da li o prestanku jednog senzibiliteta ili o autentičnom, bespogovornom dokazu da ti tekstovi nikad u Stvari nišu ni imali vrednost koja im se pripisuje? Takva Vrednost bi se on 'da pokazala kao sasvim rela:tivna stvar, proizišla iz jedne provincijalne skuče= nošti duha i za potrebe njegovog ukusa, a toj zakonitosti, nužnošti nastajanja jednog poluukusa nisu mogli da se suprotstave ni najemineniniji predstav“ nici kritike koji su, i sami delimično u njegovoj vlasti, prihvatili te pseudo ili polu-umetničke tvorevine, afirmisali ih, Veštački im produžavali vek i pri pravljali im mesto koje ni u kom slučaju ne zaslužuju, Konačno, sve bi to imalo nekog smisla.i sve bi se dalo razumeti i tolerisati dokle dok je ta naša sredina, čitalačka kao i stvaralačka, bila zarobljena tim svojim provincijalnim, periferno-balkanskim ukusom, tim opštim, unižavajućim prosekom svoje duhovne bede i ubogosti iz koje je morala, kako je znala i umela, da iščeprka imena i dela, da uveliča i uznese neke svoje nacionalne kulturne i književne veličine, da se i sama, u svim svojim predstavnicima odozdo do gore, he bi izgubila u toj ubogosti i ništavosti, da ne bi kolektivno propala od kompleksa manje vrednosti i zajeđničkog doživljaja 8Voje potpune bezvred nosti, ili da se ne bi rašbala u bezob-
lično i bezbojno mnoštvo irabamata i imitatora.
Tako se valjda i iz tih potreba stva raju i izmišljaju nacionalni i kulturni rnitovi, zato se valjđa i jedan rehlista, kakav je bio Sremac, ogledao bezušspeŠšno i na književno-istorijskom terenu i pisao jadna i promašena kvazi-poetska istoričeska spišahija Koja, kao ni njihovu nasušnu potrebu, nikako nije do kraja mogao da shvati i protumači racionalizovani, jultivisani, u osnovi shematizovani duh jednog Skerlića. I to, da paradoks buđe veći, onoga Skerliča koji je nešto Ššličmo, potbumo hneBsVesno, radio na području literature, koji je došao sa žapada sa jednom tezom iz strane literature, a onda kao da je zauvek zaboavio i na svoju tezu i na stranu literaturu, pa se celog veka hrvao i baktao, po jednoj kulturnmo-nacionalnoj a ne samo stvaralačkoj nuždi i potrebi, sa domaćim piscima i pro blemima, sa domaćim vrednostima i ne vrednostima, je ništa tada (kakva svel, ska literatura!) nije bilo ni važnije mi preče nego poštepeho izgrađivati nacionalni književni mif.
Ukus bi, prema tome, bio sasvim re latbivna stvar, fuhkcija niža momenata i činilaca koji, dođuše, sa njegovom su štinom stvamo nemhju nikakve Veze ali ga posrednim, vijugavim butevima neminovno određuju, utiču na njega, formiraju ga ili doprinose njegovom for miranju, u ovom našem slučaju dđefor mišu a ili, tačnije, na Mrivo od Dpočetka postavljaju i takvog ga predaju S kolena na koleno, preko škole, Writike, Injiževne jstorije, zajedničkim na-
porom i jednođušnim „raspoloženjem čitavih generacija.
Otuda se ukus ne formira samo kao neposredna fuhkcija jedne tremutne, preko botrebne pdihološke nužde, on je dakle i nešto što bodleže zakonima inercije, što se ostavlja i prima u nhasleđe, Postoji atmosfera i klima ukuša, jedno opšte raspoloženje kome je leško oteti se, Ali, nasuprot toj konžervativnoj inerciji ukusa, postoji i savremehi književni i umetnički senzibilitet, kađ kao rezultat dubokih promena u društvu i duhu iznenada nastube bokolenja koja kiđaju sa svim zavičajnim, kulturno-tradicionalnim vezama, pokolenja koja se podjednako vašspitavajiu na stranoj kao i na domaćoj knjižeVnosti, ili više na prvoj nego na pošlednjoj, kažem pokolenja a možda šamo istaknuti pojedinci koji odjednom poka žu duhovnu samoslalnost i kulturnu smelost da književne proizvođe sagledaju i dožive van nacionalne oznake i lokalne uslovljenosti, nego kao jedinstven i univerzalan proces i femomehn, i onda tako stečene kriterije ı predstave koji ne pate ni od kakve sentimentalnosti ili unutamjih kompromisa, sasvim hladnokrvno, objektivno i bezobzirmo stanu da primenjuju na našu bli žu i dalju književnu prošlost i iradiciju, pa i na našu savremenu književnu produkciju i odjednom se, preko no ći, preobrate u književne i kulturne nihiliste.
Ali, iđući red po red, zapitajmo še: šta je u stvari taj savrememi ukus i
književni senzibil'tet? Da li je to samo ·
objektivna i neminovna primena svet-
skih merila na naše usko lokalno i na= ćionalmo tlo, ili jednostavno hneobjašnjiva (a možda i objašnjiva) ođbojnost prema: književnoj prošlosti, ili je oh re pultat svestranijeg, potpunijeg, savre= menijeg školskog i još više vanškolskog, životnog i društvenog obrazova= nja, književnog vaspitanja, usled čega 8e gubi sluh za jednu lokalno i perifer no obojenu književnu tradiciju? Ili, kad u ime savremenog ukusa odbijamo tu Kkhnjiževnu prošlost i njene nekadašnje idole, da se pod ukusom ne krije oma> Ška ulusa, greška u estetskom sudu? Kađ Miodrag „PaVlović, u jednom broju revije „Danas“, negira, red Do red, Sštihove i poeziju Milana Rakića, koja ža mnoge 0đ nas još iz ranih škol skih dana predstavlja Školski primer poezije i ukusa, onđa to za nas znači nešto više i nešto dublje nego obično hegitanje jednog pešnika. Izgleda nam u tom trenutku uzaludno i nepotrebno dokazivati istim ili bilo Ra drugim bostubkom da su stihovi Milana Rakića poezija koja se održala đo naših dama, Uzalud, jer se ne rađi o valjanosti ar= sumenata, pošto kod Pavlovića nije ni bilo nikakvih argumehata, njemu oni nisu ni bili potrebhi jer je znao da nis su u bitanju dokazi nego senzibilitet, jedan od rušilačkih tokova savremenog ukusa ili izgubljeni sluh za čitav poetski svet i sistem metafora, odnosno pra kid književne i poetske trađicije ili, naj zad, sužavanje poetskog senzibiliteta. Tzbo* je obiman. ali sve se svodi na jedno isto. Jer stihovi ili zaposednu ill Nastavak na 10. strani zoran, GLUŠČRVIĆ
7.