Književne novine
DŽON LOK 1 SAVREMENA LOGIKA
Izvoma filosofska misao je uvek aktuelna: deluje neprekidno obavezujući da je iznova promislimo; prihvaćena ili ne, ona traje slično umetničkom delu koje u promenljivoj istoriji duha i ukusa zauzima različite položaje. Izvorna filosofska misao se ne može denuncirati i odbaciti kao zabluda, kao neuspela ideja, kao prevaziđeno saznanje. Kao prava vrednost, jednom realizovana, filosofska misno se zauvek nalazi u fondu čovečnosti.
Međutim, filosofsko mišljenje ima i naučni karakter kao svojevrsno saznanje koje se, dakle, može relativirati i prevazići u progresu koji nema kraja, u refleksiji koja se uzdiže ka sve višoj ravni, ka sve kritičnijoj i obuhvatnijoj poziciji. Zbog toga se može govoriti i o napretku u istoriji filosofskog mišljenja, zbog toga je mogućno da izvesne filosofske ideje, kao jednostrane istine, zastare i izgube aktuelnost, ili da se u određenoj epohi prosto zanemare i previdđe i tek naknadno „otkrije“ njihov pravi značaj.
Tako je jedna od najvažnijih partija Lokovog glavnog dela u neobičnoj sudbini najpre, i vrlo dugo, bila potisnuta iz polja mislilačke pažnje; zatim je „otkrivena“ i najzad postavljena kao rodonačelna u savremenoj logičko- filosofskoj problematici jezika. Razmotrićemo ovde baš ta Lokova shvatanja jezika i njegovu novu logiku (semiotiku), po čemu je njegovo glavno delo danas izuzetno živo i zanimljivo.
Po Loku, reči su čulni znaci ideja (sensible signs of ideas), a ideje znaci stvari. Pod „idejom“ Lok razume svaki sadržaj svesti (najadekvatnije značenje te reči u Ovoj vezi bilo bi predstava). Saznanje se, po Loku, sastoji u opažanju odnosa među idejama, pa ono stoga ne mora biti izraženo rečima; no čim se pojavi društvena potreba za saopštavanjem „privatnih“ saznanja, reči postaju neophodne. Nauka koja proučava prirodu znakova (reči i iđeja, u sazmanju i u saopštavanju stečenih saznanja jeste semiotika · ili logika.
Po Loku, pravo i neposredno značenje reči jesu ideje koje one označavaju i niko ne može primeniti reči neposredno ni na Što drugo sem na iđeje. Značenje reči je potpuno proizvoljno, jer između reči i ideja ne postoji prirodna veza. Iako je Lok uvideo da postoji stalma veza između ideja i reči i shvatio da je nemogućno govoriti o saznanju, a da se prethodno ne ispita priroda, upotreba i značenje reči, om je ipak verovao da je saznanje, kao opažanje odnosa među idejama, nezavisno od jezika, da su ideje nezavisne od reči. Naša saznanja se ne moraju saopštiti, a veza između reči i ideja je potpuno proizvoljna. Jezik je u stanju da u komunikaciji „transportuje“ ideje od jedne svesti drugoj, jezik shva ćen prosto kao organon, kao instrument mišljenja, kao pasivni prenosilac iđeja, kao sredstvo saopštavanja i Ssporazumevanja,
Shvatanje jezika kao oruđa je, dođuše, u skladu sa zdravim razumom, ali je u mođernoj filosofiji jezika i, pre svega, pod uticajem njenog osnivača Humbolta, bilo kritikovano kao jednostrano i u osnovi netačno. Jer jezik nije
puko oruđe mišljenja ili neutral ni posrednik; istorijski jezici ne prevode samo neki opštevažeći rečnik pojmova na svoj posebni izraz, već jezik saodređuje mišljenje, sadržeći u sebi preformiran pogled na svet. Jezičke navike su uvek i neizbežno navike mišljenja. Jezik se ne može definisati određivanjem samo jedne njegove funkcije, pa čak ni svim funkcijama «koje obavlja, jer bi onda još uvek ostalo nejasno samo središte pojave iz koga (središta) izviru te različite funkcije. Jezik se uopšte ne mo= že shvatiti predmetno, kao stvar među drugim stvarima, već samo dijalektički, kao jedinstvo subjektivnog („ideje“) i objektivnog (onog što pripada svetu extra-mentem), kao jedinstvo čulnog i duhovnog, kao filosofska aporetika koja proističe iz činjenice da je reč nešto intersubjektivno, da je „ideja“ imanenta subjektu i da je stvar (predmet), na koju se ideja odnosi, objektivna (u naveđenom smislu reči).
Lok je tačno uvideo da jezik predstavlja medijum koji se razlikuje i od svesti i od bića, ali je tek u modernom mišljenju izvedeno saznanje da jezik ne može „zaštupati“ svest i biće substancijalno, već samo svojim formalnim karakterom, svojevrsnom ar-– tikulacijom. Od te ideje polazi danas, na primer, Suzana Langer, koja u karakteru artikulacije vidi ono što je zajedničko, što povezuje jezike, umetnosti i
matematičke simboličke sisteme. .
U linearno shvaćenom odnosu reči-ideje-stvari in intentione recta, sa stanovišta teorije saznanja koja polazi od subjekt-objekt rascepa, Lok je zastupao gledište da se reči neposredno mogu odnositi samo na predstave (jdeje), ne na stvari. Ta iđeja je prihvaćena u mođemoj nauci simbolizma, koju su zasnovali Ogden i Ričards (u delu „Značenje značenja“, 1993). Njihova “teorija značenja je neopozitivistička i pored toga na odlučan način zavisna od psihologije. Po njima jezički sambol ili znak prouzrokuje obraćanje misli (reference) pre ma mišljenom, tj. prema stvari (referent). Poenta ove teorije je u tome što se značenje jednog simbola određuje pomoću misli, dakle pomoću jedne psihološke instancije, dok se kao metafizički odbacuje „svaki direktan odnos simbola prema onom što je simbolisano. I po Loku reč se neposredno može odnositi samo na ideju, ali je Lok dopuštao direktan odnos iđeje, kao znaka, prema stvari, što upravo poriču Ogden i Ričards.
Svoju nauku simbolizma, shva= ćenu kao posebnu nauku, Ogden i Ričards su smatrali prethodnim stupnjem svake nauke, kao što je Čarls Moris zasnovao semiotiku i kao posebnu nauku i kao instrument svih drugih nauka. Moris je (u „Pemeljima nauke o zna kovima“, 1938) razlikovao u procesu semiose, prvo, nosioca znaka, tj. ono što deluje kao znak; drugo akt posrednog uzimanja u obzir i onoga ko interpretira „znak,
najzad ono što je posredno uzeto u obzir. Znak stoji u odnosu prema drugim macima u sintaktičkoj dimenziji, prema onome što je označeno u semanftičkoj dimenziji i prema procesu semliose
naučne: ustanove ~
KRANJČEVIĆ
kao Kkritičar
TREĆA SVESKA SABRANIH DELA S. S. RRANJČEVIČA U IZDANJU INSTITUTA 24 KNJIŽEVNOST JAZU
Krajem ove godine u Zagrebu će izići iz štampe treća sveska sabranih dela Silvija Strahimira Kranjčevića koja, još od 1958. godine naovamo, izdaje Institut za književnost Jugoslavenske aWađemije znanosti i umjetnosti. Najavljena sveska, či je glavni redđaktor dr Ivo Fangeš, đomosi Kranjčevićevu DOZU, nje-= gove prepeve Hajneowih, Baironovih i Šekspirovih stinMova, i mje govu prepisku. Ođeljak | „pošsvečem prozi uključuje pesničku prozu, zatim izbor ocena, prikaza i Manaka koje je Tranjčević obja
vio između 1895. i 1903. u sarajevskom književnom polumeseč-
4:
niku „Nađa“, Mranjčevićeve govore i sve njegove dramske pokušaje. Ono što će u trećoj svesci pred stavljati književnoistorijski movum svakako je izbor iz 'Kranjčevićeve anonimne saradnje u „Nađi“ kojom nam se ovaj eminentni prikazuje i kao neobično buđan i saveštan Kritičar. Zahvaljujući istraživačkim naporima asistenta Instituta Davora 'Kapetanića, koji je uspeo đa odgonetne autorstvo više ođ hiljađe nepotpisanih (ili zvezđicama označenih) tekstova, i da te tekstove sa sigur~
nošu pripiše
hrvatski pisac prvi put.
silviju Strahimiru _
ZC
„OGLED O LJUDSKOM RA-
ZUMU“ I — II; BEOGRAD,
„KULTURA“ 1962; PREVEO DUŠAN PUHALO
e
i interpretatoru znaka u pragma= tičkoj dimenziji.
U savremenoj nauci simbolizma ili semioftici filosofski je najinteresantniji pojam takozvane simbol-situacije, tj. određenog obliks» ljudskog ponašanja kada se jezički znaci pojavljuju u konkretnim „govornim situacijama. Tu se razmatra funkcionisanje živog jezika u okviru celokupnog ljudskog ponašanja. Ranije suviše statički shvaćeni pojmovi znaka, označenog i značenja ovde su „ukinuti“ u jednoj funkcionalnoj celini odnosa. Jezik se nalazi u središtu bića čovek“ koje živi u teoriji i praksi, i spada u njegov condition humaine.
Lok je i sam bio svestan praktičnog značaja nauke o znacima i naveo situacije u našem životu u kojima odlučuje način upotrebe jezičkih simbola.. KMo neki moderni autori, Lok je znao da su mnoge rasprave u svetu čisto verbalne prirode i da bi izražavanje bez nejasnoća, neodređenosti i dvosmislica znatno unapredilo čovečanstvo. Iako je u svojoj logici ili učenju o znacima imao važnih prethodnika u istoriji ljudskog mišljenja · (stoike, pa terministe i druge), Lok je jedan od prvih filosofa koji su sistematski tretirali jezik, njegovu ulogu u saznanju, i, iz plemenitih prosvetiteljskih pobuda, ustali protiv zloupotrebe reči.
Mila DAMNJANOVIĆ
Na prvi pogled zahvalna i atralktivma maiterija, jer izgleda kao gotova građa, tema rata sadrži opasnosti koje se mogu uporediti sa poništavanjem usled brzine. Evo o čemu se radi. Ako automobil prevaljuje sto kilometara na sat, onda se on, u odnosu na drum, kreće prilično brzo. Ali ako je taj isti automobil u položaju da prestigne druga Hola, sporija od njega recimo svega 1 km., onda on u odnosi na njih mili. A u ratu sve ima Rkolosalnu brzinu: meci, gusenice tenka, radar, Brzina ovde zato gubi svaku cenu, a individualna smrt, kao tragedija, ugrožena je prizorima kolektivnog umiranja. Sudbina čoveka mnogostruka je do osećanja panike: on stoji
u dilemi s meprijateljem u koga
rodom koja ga surovo izlaže besu stihija, S domovinom koja račuma na njegovu hrabrost, sa Womandirom kao oblikom nametnute savesti i ujedno, uz SsVe Ovo, on stoji u dilemi sa samim sobom. Tako je dramski pisac u potrazi za motivima brzine izložem opasnostima da buđe ugušen njihovim iznemađujućim obi-
ljem. Ovđe se on DO
toliko je, ulazeći u
predaha, tišine, nulte brzine. Šekspirovi komađi, u kojima
omiljen detalj,
gova surova
stoti put mora podsetiti đa drama označava relativitet i da mnogo zvukova ne donosi veću sreću od ubitačne tišine. Mrtvi pojedinac znači tek nešto ako ga jedan živi sahramjuje. U drami se tek zvuk i tišina, bezdam i svetlost, život i smrt, stapaju u znaik živog bića. Kolikogod u miru ulagao napor da otkrije oko sebe motive visoke temiperature, temu rata, dramski pisac primoran da usredsredi svoje uho na elemente
ovo dobro objašnjavaju. Njebleštavost koja zasenjuje oči nikad nije eksploatisana kao isključivo dramsko
JEMENA ZNAČAJNA
KR N.JEGA
VELJKO KORAĆ: „MARKES I SAVREMENA SOCIOLOGIJA“; | BROGRAD 1962.
„RULTURA“,
Wii ___ __—i
U savremenom svetu, narošito u toku poslednjih nekoliko, decenija, naglo je poraslo interesovanje za sociologiju kao nauku i istraživanja koja ona Vrši. Brojne knjige i časopisi koji se svake godine štampaju na stotine u najvećem broju zemalja najbolje svedoče kakav zngčaj ljudi, bez obzira na različi:a shvatania i disparatne društvene sredine iz kojih potiču i u kojima delaju, priđaju ovoj mladoj nauci. Međutim, uprkos n1yporima mnogih sjajnih umova koji su se intenzivno bavili ili se bave sociologijom, to je nauka koja „u razdoblju koje nije manje od jednog stoleća“ niic uspela, po rečima savremenoB italijanskog filosofa Karla An:onija, da „formuliše bar jedan jedini zakon“, da „definiše svoje metode“, pa čak „ni da odredi predmet svojih studija, samo dru štvo“. „Zbog toga je ona, uglavnom, još uvek Više zamisao 'li, možda, projekat savremene na uke o društvu — dodaje Veljko Korać — nego njena stvarnost“. U nizu pokušaja da se prevlada ra skorak između značaja sociologije u savremenom društvu i njenog stanja kao nauke objavio je, pre izvesnog vremena, Veljko Korač ovu svoju knjigu koja, ne sam” po predmetu o kome se u njoj
raspravlja već i po načinu a koji mu se prilazi, predstavlis značajan. prilog našoj sociološkoj i marksističkoj literaturi.
ljudska smrt.
puca, sa Dpri-
— nije li to
Polazeći od činjenice da se savremena sociologija sve Više pjlarizuje u dva pravca, od kojih se jedan ispoljava u stalnom jačanju empirijskih istraživanja a drugi u sve većem interesovanju za Marksa i Marksov p-: log sociologiji, Veljko Korać Je postavio kao krajnji cilj ove knjige „da pokaže savremenost filosofskog i naučnog nasleđa koje je Marks ostavio sociologit i realne mogućnosti da to nasleđe bude osnova njenog teorijskog i metodološkog zasnivanju i daljeg razvitka“. Ovom zadaiku — koji je veoma delikatan već po tome što Ssu pre njega mnogi istaknuti Ssociolozi, ka) što je, na primer, Zorž Gurvić, pokušavali đa ga reše — prišao je Veljko Korać studiozno i dokumentovano. Knjiga je, ako se ne računa uvod, podeljena u tri dela: u Drvom se izlažu osnovni problerni zasnivanja nauke o društvu danas i u prošlosti, u drugom Marksova otkrića o čoveku i društvu, a u trećem delu iskustva i porspektive sociologije. Zasu:ivanje jedne nauke o društva skopčano je s prevladavanjem posebnih teškoća koje „ukazuju na svojevrsne probleme mogućnosti i granica naučnog ispilivanja čoveka i društva“. Ove teškoće dovele su one autore, koji su se posvetili proučavanju društva, posle bezbrojnih pokušaja njihovog rešavanja kroz
istoriju socijalne misli do zaklju-
LIKOVNE PRILOGE
I VINJETE U OVOM BROJU IZRADIO MIHAILO PAUNOVIĆ
_. NV
u „Juliju Cezaru“, „Hemriju V“ ili „Ričarđu III“ jesu oseke sukoba: noći nalivene napetom, ubitačnom tišinom. Ričardova halucinacija zateže naše nerve jače nego li njegova smrt: u njoj se ona samo nagoveštava, što znači da postoji mogućnost da se i ne desi, Plaši nas samo ono čemu još možemo izbeći. Smrt stiče fizionomiju samo alto se žrtva još nadvija nad životom. Pogodba njene egzistencije jeste jedan stereofenomen: ona klus njoj suprotni princip. Jer smrću izabranika prestaje i ona sama da biva
razlog što se oma tako često i
tako rado voli da igra sa svojom žrtvom? U ovim anomalijama pisac treba da sluti pravu,
istinsku dramu.
novanoj moći
Napor koji će on uložiti, prihvatajući njihov izazov, sličan je onome koji je potrebam jednom vojskovođi kada ulazi u bitku. U ovoj igri on mora biti veliki kombinator. On more raspolagati sposobnošću hladnokrvnog i egzajktnog procenjivanja situacije. On mora elemente, koji se nameću s drskom bezobzirnošću jake emocije, da potčini jednoj matematički discipli-
rasuđivamja koja ume da pred-
viđa. On mora da ih povezuje s velikom tač-
nošću i da spretno ume da fiksira trenutke
je rat čest i
delo.
sredstvo. Najsugestivnija, najdramaičnija mesta
Kranjčeviću, đomaći čitalac će sa da dobiti priliku đa upozna još jedam značajan aspekt Kranjčevićevog stvaralaštva, Kapetanić je za ovu svesku sastavio kompletnu bibliografiju piščeve saradnje u „Nadi“, koja će konačno zao= kružiti bibliografsku predstavu o prozi S. S. Kranjčevića.
Posao na izđavanju sabranih de la ovog pisca započet je prilikom pedesetogođišnjice njegove smrti. Dosad su se pojavile dve sveske, obe u ređakciji i 8 kritičkim aparatom Dragutina Tadijanovića, koji je i direktor Tnstituta za književnost „JAZU. Prva od njih sadrži četiri zbirke pesama objavljene za Kranj= čevićeva života, a druga — stihove koje je autor, van tih zbir ki, štampao u književnoj periodici između 1803. i 1903. godine, kao i celokupnu pesničku postumu, sa oko 3.000 dotle našoj laičkoj (pa, dobrim delom, i stručnoj) javnosti potpuno nepoznatih Kraničevićevih stihova.
Oba toma su snabdđevena iscerpnim beleškama i bibliografijom celokupne Kranjčevićeve poezije, a u dođatku drugog toma nalaze se još 1 dva-tri teksta koja je o svom suprugu napisala ,
. Bla 'Kranjčević, i članak o Kranj-
čeviću kao sakupljaču mnarođnog blaga.
U štampu će, verovatno iduće godine, ući i zbomik o Kranjčeviću, koji će lı istim koricama doneti veći izbor iz svega što je o njemu napisano — počev od prve kritike, objavljene povodom „Bugarkinja“ 1885. u zagrebačkom „Vijencu“, pa do najnovijih studija i članaka. Istog formata i tehničke opreme kao i tri sveske MKranjčevićevih sabranih dela, ovaj zbornik će s njima u tom pogleđu činiti celinu.
Još komplikovaniji posao za mali kolektiv Instituta (poređ direktora, tu su još samo dva viša naučna saradnika i tri asistenta) predstavlja rađ na izđavanju A. G. Matoša, čija đela treba đa se pojave u trinaest sve zaka. S publikovanjem „celokupnih Matoevših književnih ostvarenja započeto je 1053. godine, kada se navršilo četiri decenije od piščeve smrti, Od tog Vrcmena izišle su iz štampe dve sveske — prva i treća, tako da je druga tek sada došla na red. Ovaj preskok, međutim, nije slučajam. Pošto je planom bilo predviđeno da u prvu i treću svesku uđu „Matoševe objavljene knjige, a u drugu tekstovi koji
njihove srećne interferencije: on mora znati da rat za njega nema nikakvu vrednost. Tek rat i tišina, združemi zajedmo, rađaju veliko
Melvi 'ALBAHARI
nisu dožive posebna „izgđanja, bilo je lakše, a i svrsishodnije, da se prednost u štampanju da onome što je manje-više već gotovo. U međuvrememu se radilo na prikupljanju bibliografije Ma toševih rukopisa, što nije nimalo jednostavno ·„buđući da je ovaj književnik „sarađivao u velikom broju publikacija.
Prva sveska Matoševih sabranih dela sadrži pesme (tek ov-
de kompletno štampane) i #Đđ8tri knjige pripoveđaka, dok e“ u trećoj nalaze autorove knjige
„Ogledi“, „Viđici i putovi“ i „Naši ljudi i krajevi“. Druga sveska sada planirana za štampanje, otĐuhvata, pre svega, novele i humoreske, kojima će biti zaokružen Matošev pripoveđački opus.
Poređ tih rađova ,ova sveska sadrži još scenske pokušaje i „Dojmove“, knjigu koju Matoš za života nije uspeo d aizda,” Prema rečima Dragutina Tadijanovića, ono što posebno otežava, pa, prema tome, i usporava, rađ na izdavanju Matoša jeste posao oko utvrđivanja i objašnjavanja većeg broja imena koja Matoš u . svojim tekstovima beleži, a koja
čka da zakonitost društvenog života traže „u razvoju Salmog društva“. I upravo kontroverza koja vlada u savremenoj SOCiOlogiji, a koja se pominje u jrugom stavu OVOB OSVrta, ima SVO je korene u raznim mogućnostima da se na ovoj Osnovi objasne unufrašnje protivrečnosti bur žoaskog društva koje se, u stva ri, svode na dijalektički odnos subjektivne liudske delatnosti i objektivne stvarnosti. Naime, „prva je mogućnost bila da se dosledno razvije kritika postojećeg društva i da se metodičkim razjašnjenjem njegovih unutrašnjih protivrečnosti objasne opšti i posebni zakoni njegovih slo ženih funkcija, postanka i raz vitka njegovih struktura i istorijskih promena uopšte“, dok je „druga mogućnost bila da se ispitivanje društvenih pojava n graniči na opisivanje i klasif k5nje pozitivnih činjenica i da se rezultati ispitivanja sistematizuju u nauci o društvu, sociolog: ji“. U daljem izlaganju autor je najpre ocrtao genezu Marksovog tumačenja ovih protivrečnosti i izložio razvoj njegovih shvatanja o društvu, osvrnuvši Se, pritom,i ma MBngelsov udeo u errazjašnjenju „osnovnih uzroka društvenog i političkog zbivanja“, smatrajući njihovo učenie najdoslednijom i najradikalnijom „kritikom društveno-ekonomskih odnosa koji su se razvili na osnovi kapitalističkog načina privređivanja. U trećem odeljku on je kritički izložio pokušaje Konta, Spensera, Džona Stjuarda Mila, Dirkema i Maksa Vebera da iz Ssvojih stvatanja izgrade jednu sistematsku nauku o društvu. No svi su ovi pokušaji ostali bez uspeha i smrću Dirkemovom i Veberovom, ova „dva najistaknutija predstavnika građanske Sociologije“ početkom XX veka, završio se period „izgradnje sistema i traženja sociološke metode, a po čeo period kome bitnu karakteristiku daje razvoj empirijskih socioloških istraživanja“. Međutim, ubrzo se pokazalo da „nema i ne može biti uspešnih empirijskih, socioloških istraživanja bez pouzdane feorijske i muetodološke orijentacije“. A „kad je postalo očigledno da sociologija koja se ne poziva na Konta Spensera, Mila i druge priznae tvorce prvih socioloških sistema. već upravo na Maksa postoil i razvija se u razmerama koje buržoaski sociolozi nisu nikako mogli da shvate i priznaju“ po čeo se menjati stav prema MarKksu. I ako se, na osnovu sadašnjeg stanja sociologije, još ne može govoriti o njenom razvitku u budućnosti, sigurno je da će on u prvom redu zavisiti od toga da li će istorijski materijalizam, kao opšta teorijska i me todološka orijentacija, biti shvaćen onako kako ga je Marks postavio, naime kao radikalnu kritiku postojećih društveno-ekonomskih odnosa, kritiku čiji se radikalizam ogleda ı tome što se ne boji svojih rezultata. Knjiga Veljka Koraća nije zn čajna samo zbog toga što raščišćava pitanje odnosa Marksovog učenja o društvu i stanja sa= vremene sociologije, već i zato
što se u mjoi pokazuje u kom se pravcu sociologija treba da razvija da bi, u pravom smislu reči, postala nauka o društvu.
"Aleksandar MILJKOVIĆ
se, inače, nigđe drugde ne pominju. Oma, međutim, treba đa uđu ne samo lt registar na kraju Gvake sveske, nego i u tumač imena u poslednjoj, četvrtoj svesci ove krupne edicije, pored Matoševog životopisa, biografija njegovih dela i likovnih. priloga.
Od 1962. godine Institut za knji čševnost JAZU raspolaže celokupnom ostavštinom A. G. Matoša, koju je Jugoslovenska akađemija nabavila, u prvom ređu, od piščevog mlađeg brata Milana, a onđa i iz drugih izvora.
KNJIŽEVNE NOVINE