Književne novine
NA TEMU:
dr Vojislav
LEKSIKON
JUGOSLOVENSKIH ?
PISACA
„Biografsko-bibliografski leksikon jugoslovenskih pisaca“, obznanjen kao meophodam deo knji ževnosti, nauke i prosvete, i pouzdano određen da bude instrument njihovog daljeg razvoja, već stiče značajno mesto i ne malu ulogu. Težište pritom, samo, pada na beletristiku, na njene fenomene i nosioce. 1 već u uskom okviru Ogledne sveske Leksikoma wašli su mesta pisci raznih književnih epoha i nacionalno-jezičke pripadnosti, specifičnih stilova i formata, stvaraoci značajno predati literaturi i poslenici koji su se periferno naseljavali u nju, 1 upravo ovi drugi (npr. Mita Cenić) za Oglednu svesku su potrebni zbog boljeg uvida u način postavljanja njihovih profila kao posebnih.
Ocene ovoga dela i komentari u vezi s njim biće korisni, objektivni ako uzimaju u obzir sve koncepcije i sve ciljeve koji su u njemu jasno određeni. Matičin Leksikon je čisto biografsko-bibliografskog tipa, bez ikakvih analiza dela i ikakvih sudova, što je izloženo sa naglašavanjem u uvodnoj reči Redakcije i što je pouzdano ilustrovano objavljenim obrascima. Pa ipak prva recenzija, iz pera Borivoja Marinkovića (Književne novine, br. 171, 1962.) nije to uočila. Po njoj, Leksikon ima zadatak „raščišćavanja osnovnih a nerešenih, u mnogo čemu i pogrešno postavljenih pitanja iz široke oblasti naše književne misli“. Ovakvo, u osnovi „pogrešno, razumevanje suštine knjige koja se prikazuje
i u osnovi takvi zaključci u Vezi s njenom namenom oduzeli su već odmah u jednoj meri objektivnu podlogu pravilne analize celom članku „Savremena literatura i naše književno nasleđe“. Tako postaje bez dovolinog Oslonca primedba o nesrazmeri, O dužini pojedinih biografija u odnosu na značaj tih pisaca — na primer odnos jedinica S. Raičković: J. Balan. Okvir članka u Leksikonu, pak, ne određuje rang stvaraoca, on je uslovljen obimom činjenica koje se neposredno vezuju za Život i rad dotične ličnosti (duža ili kraća životna linija, obimnija i ograničenija bibliografija i literatura). Pisci manjeg opšteg značaja, i inače uvek manje poznati, ostaće, dakle, jednom sačuvani, tu pokazani, s tim što im skupljenim materijalom neće biti obezbeđena veća slava. Čak i ovo: podaci, literatura o eminentnijim autorima uvek su poznati iz bliskih izvora. Razume se, na primedbama o „izneveravanju propagandnos8 karaktera time što od savremenih književnika nisu uneti najpozvaniji“, čime bi sama publikacija dobila u vrednosti, neće biti, mislim, sasvim opravdana. Profil članaka o eminentnim savremenim piscima ne pravi teškoće, Rkonsultovanja u vezi S tim skoro nisu nužna. Ogledna sveska je praktičan, privremen, „radni“ pokazatelj, to je delimičan materijal dat ne široj javnosti, već obrađivačima i stručnjacima radi izmene
kupljanja korisnih sugestija.
misli, pri-,
Propagandne zadatke ne može nositi, u fom smislu, Ogledna sve ska, već sam Leksikon kao takav. Pomoć ovoj eđiciji treba pružiti konstruktivnim i smišljenim predlozima. Više od toga — kon= kretnim analizama. Po tome komentar „Savremena literatura...“ ima dobar okvir i dobru zamisao za postupak. Uz nekoliko obštih pogleda, uzeta je u razmairanje jedna biogralsko-bibliografska jedinica — Jovam 4Atvakumović. Ostavljeno je drugima da ocene u takvom, posebnom, vidu ostale članke. Pitanje je, međutim, kako se gledaju i mere elementi i kada se vrše takvi pregledi. Neke stvari treba objasniti. Sve ono što je Marinković u vezi sa člankom o J. Avakumo= viću u Leksikonu imao da kaže stvarno i neposredno jeste da bi dotična jedinica mogla da sadrži još tri-četiri podatka o životu tog pisca i da su u spisku literature odsutna tri-četiri napisa O njemu. To u principu stoji, u pojedinostima traži objašnjenje. Činjenica je, potom, da njegov komentar ne otkriva ni jednu materijalnu „grešku u objavljenom tekstu o Avakumoviću. Međutim, autoru recenzije ipak nije sme= talo da govori o „nekritičnoj akribiji“, dođuše, „nekih saradnika“ i o „površno shvaćenoj đužnosti“ polpisnika članka o Avakumoviću. Sve ono što je oko toga — tituliranje, dramatizova~– nje, subjektivni stav — već za samu stvar nije od važnosti. Pri
svemu, pak, članak o AvakumoViću. je- dovoljno. · detaljan, sa preciznim oznakama. Razume se, i ograničeni okvir Leksikona dozvoliće da se spomenu pojedino= sti na koje ukazuje B. Marinković, a prema dobrom materijalu R. Kovjanića u Zborniku za
· književnost i jezik (MS, III), o
trogodišnjem školovanju iog pesnika u Bratislavi (1765–1767), O njegovom učestvovanju u izradi „plana blagostojanija“, možda i činjenica, koju imamo od G. Vitkovića, da je Avakumović dobio od cara Leopolda I titulu bplemića. Više od toga: označavanje imena oca pesnika, podatak koji se u recenziji ne spominje, ali koji nam je, blagodareći Kovijanićevom otkriću, takođe danas poznat.
Međutim, članci u Leksikonu nisu studije, nisu monografije. Oni su ograničenog okvira. Predaju bitne podatke, u strožem izboru. Stoga, ne uzima se u obzir ova činjenica kada se za primer „površno shvaćene dužnosti“ saradnika ove edicije pomi nje odsustvo pojedinosti kao što je Avakumovićevo prevođenje pisma Leopolda I i sl. Sklon svo jim zaključcima, Marinković piše: „Iliću je takođe ostao nepoznat podatak da je Avakumoviću 1774. bilo ponuđeno nastavničko mesto... na „Opštenarodnoj školi“ u Novom Sadu...“. Iliću je taj podatak (koji je izneo 1998. i dr D. Kirilović) bio poznat, čak ga je i sam uneo u svoj članak (rukopis je u redakciji Leksikona), ali ga je naknadno izostavio kao nevažnu pojedinost. Avakumoviću je bilo ponuđeno nastastavničko mesto, ali on nastavnik nikad nije bio; predviđan je on i za koju drugu službu, ali je nije vršio. Da li Leksikon može da se zadržava, dakle, i na onome što nije faktična aktivnost pisca? Kao propuštena činjenica navodi se potom i da je Avakumović „još za vreme školovanja potpao pod snažan uticaj racionalističke filozofije prosvećenosti“, Šta je, samo, u tome sasvim određeno? Profesor budućeg autora „Pašhalije...“, rektor Liceja Bencur, bio je u idejama te filosofije jenskog i getingenskog smera, a dr Kostić je tumačio đa bi iz te đuhovne almosfere mogla potbicati satirična nota i mracionalističkoprosvetiteljska žica u stihovima
Avakumovića. Ali to je posredno opisivanje. Takvi moralizatorski, didaktični elementi, česti u građanskom pesništvu imaju i svoje druge i svoje posebne izvore. Ja lično ne bih smeo da govorim u Leksikonu — na osnovu iđejne 0rijentacije prof, Bencura i na Osnovu sadržaja Avakumovićevih stihova — o padanju pesnika „pod snažan „uticaj“ racionalističke doktrine,
Način objašnjavanja, dokazi-
vanja B. Marinkovića nije uvek
korektan. Recenzent, osvetljavajući biografski deo članka o Avakumoviću, nije našao ni jednu netačnost, ali, prelazeći na drugi deo jedinice, na pregled Avakumovićevih pesama, pisaće: „ali mi taj prikaz nije u svemu tačan“, Zatim, potrebno je podvući koja su to fakta u vezi s tim „ni“ u drugom delu članka. Moj pregled, uz puno, obazrivo konsultovanje najsigurnijih postojećih izvora i analiza materijala, pokazuje kao pouzdano Avakumovićeve pesme Oda mitropolitu V. Jovanoviću Vidaku, iz 1774, Pašhalija novaja, iz 1775 i Pesm, u brepisu iz 1788. Iza toga je doslovni zaključak: Još dve-tri pesme nesigurno se mogu pripisati Avakumoviću; tako je Ženidba po modi u Vukovoj zbirci Narodna srbska pjesnarica, 1815, samo na osnovu stilskih Osobenosti dovođena u vezu sa radom Avakumovića“. Netačna interpretacija mog jasno formulisanog stlava okrenula se već sama protiv napada autora napisa, protiv njegovog objašnjenja: „Pretpostavku V. Stajića (koju je prihvatio Ilić u svome napisu o Ovom našem pesniku), da bi se zbog izvesnih idejnih sličnosti Avakumoviću mogla pripisati u drugoj knjizi Pesmanrice V. Karadžića iz 1815. god., anonimno štampana pesma Ženidba po modi, oborio je ioš 1998. A. Gavrilović svojim otkrićem kojim se nepobitno dokazuje da je tvorac ovih stihova bio zaboravljeni Jovan Berić“. Smisao i reč moga objašnjenja da je „samo na osnovu stilskih OsObenosti dovođena u vezu (tj. od nekih ispitivača) sa radom Avakumovića“ dakako da odvaja moje mišlienje od zaključaka na toj osnovi, dakako da se ne protivi otkriću A. Gavrilovića.
Principska je stvar i treba imati stav i u vezi sa postavljanjem:
„pomišljanja 5. Matića i M. Lc= skovca, kojima se Avakumoviću s naglašenom uzdržljivošću pripi> suju nekolike druge pesme iz Ostojić-Ćorovićeve zbirke kao da su, uprkos Tlićevom prećutkiva-– nju, na putvu da se prihvate...“. U Leksikonu, ili enciklopediji, ja mogu pokazati i potpisati, te sam pokazao i potpisao, ono što je pouzdan, opšte utvrđen fakat. Hipotetičnim sudovima mesta će biti u raspravama i diskusijama van stubaca edicije OVe vrste. U tom smislu, ali u tom, Marinkovićevo pokretanje, osvežavanje misli o nepotvrđenim tekstovima Ayakumovića je korisno 1 prigodno. Autor napisa i sam na kraju zaključuje (i, smatram pravilno): „treba ipak biti obazriv — reč je, naime, samo o izvesnom, _još u malo čemu proverenom i ispita nom zapažanju“. U celini Marinkovićevog stava, dakle, počinje nešto da postaje kritika i — razvijajuči se samo sobom — pretvara se u svoju protivurečnost, Treba biti obazriv. Zaista.
Ova razmatranja i Marinkovićeva razmatranja trebalo bi da služe kontrolisanju sadržine i sklopa Leksikona u više pravaca i nalaženju što boljih orijenta~
cija.
fa
Borivoje MARINKOVIĆ punu kompeteninosi
u Znani|u
i zakliučeima
Povodom mojih primeđaba, iznetih u članku „Savremena literatura i naše književno nasleđe“, dr Vojislav Ilić pokušava da vlastite propuste i greške, koje je počinio u biografiji o „građanskom“ pesniku Jovanu Avakumoviću u oglednoj svesci Matičinog „Leksikona“, prikrije nekritičnim davanjem lekcija i uvredljivim naglašeno nadmenim stavom koji je, ne samo da mi se čini, daleko od minimuma objektivnosti, minimuma nužno prisutnog u iole ozbiljnijim razgovorima. Da bih, međutim, uklonio svaku slučajnost nesporazuma i, zahvaljujući već stečenom iskustvu, oslobodio ovaj iznuđeni „odgovor na odgovor“ svih u ovom trenutku izlišnih pojedinosti, prelazim odmah na sporna pitanja:
1) V. I. kaže: „Sve ono što je Marinković u vezi sa člankom o J. Avakumoviću u „Leksikonu“ imao da kaže stvarno i neposredno jeste da bi dotična jedinica mogla da sadrži još tri–četiri podatka o životu tog pisca i da su u Spisku literature odsutna tri-četiri napisa o njemu“.
To u principu stoji, lepo kaže V. I1., ali u pojedinostima iraži objašnjenje. Ispod teksta svoje biografije o Avakumoviću, u pomenutoj oglednoj svesci „Leksikona“, autor je u odeljku „Literatura“ zabeležio ukupno osam po njemu svakako najznačajnijih radova iz dosadašnje literature o ovom pesniku, uprkos činjenici da među njima ima i manje bitnih i tek uzgredno saopštenih prinosa. Niz drugih radova, na osnovu dotle neobjavljenih arhivskih izvora i novih literarnih jstraživanja, njemu je, na žalost, OStao nepoznat, pa stoga njihove rezultate autor nije ni mogao iskoristiti u biografskom delu o Avakumoviću, evo samo nekih iz tog spiska (G. Vitković: Istoyijski i Kkmjiževmi spomenici srpski. — GISUD, 1887, knj. LXVII, 220—229; Tih. Ostojić: Iz stare pesmarice. — Srpsko-hrvatski almanah, 1911, 152—158, D. Kirilović: Pokujaj osnipanja visoke škole u Novom Sadu 1774.
godine. — GlIDNS, lenj, M-" SVO 57; D, Ruva– vac: Kako je došlo do Temišvarskog sabora 1790. — GIIDNS, 1929, knj. II, sv. 2, 222, 225, '
Sv. Matić: Principi umetničke versifikacije sYpske. — Godišnjicp N. Čupića, 1981, knj. XL, 56, 58—59; MI. Leskovac: Jobam Avakumović. — En= ciklopedija Jugoslavije, 1955, knj. I, 248—2490; TR. Kovijanić: Podaci o Jovanu Avakumobiću. Zbornik MS za knjiž. i jezik, 1956, knj. :K18 161—164; B. Marinković: O pesmama Jovama Avakumotvića. — Zbornik MS za knjiž. i jezik, 1959, knj. VI—VII. 265—968 itd).
9) „Činjenica je potom — piše daljeu svom odgovoru V. 1. — da njegov (Marinkovićev) ko-
6:
mentar ne otkriva ni jednu materijalnu grešku u objavljenom fekstu o Avakumoviću. Međutim, autoru recenzije ipak nije smetalo da govori i o „hnekritičnoj akribiji“, doduše, „nekih saradnika“ i o „površno shvaćenoj dužnosti“ pol pisnika članka o Avakumovićuć.
Kad sam prikupljao građu za članak objav=ljen u ovom listu u br. od 18. maja (trebalo je V. I. da preipostavi) morao sam, razume 58e, isključivo da obratim pažnju na važnije detalje, na manje-više vrlo neprijatne propuste koje je autor u svom tekstu počinio, a ne da se pretvorim u nedužnog sakupljača tuđih pogrešaka. No i pored toga nisam zapostavio ni to pitanje, jer grešaka u tekstu V. IL. ima, i to u
· većem broju nego što je to dozvoljeno u publi-
kacijama ovoga ranga. Koristim se ovom Pprilikom, verujem i na radost samog autora, da D njima progovorim nekoliko reči.
— Nije tačno, kako V. 1. tvrdi, da se Avakumović školovao u 'Trnavi, gde je studirao pravne nauke, već je on završio samo licej u Bratislavi. Pogrešnu informaciju V. I, je preuzeo iz teksta Vase Stajića (Velikokikinmdski dištrikt 1776-1876, Novi Sad, 1950, 86), jer za podatke koje je saopštio Risto Kovijanić autor nije znao. Potrebno je, osim iosa, na ovom mestu naglasiti da je V. 1 u biografskom delu svoga teksta o Avakumoviću, izuzev jednos podatka koji je ispisao iz Novakovićevih „Vjedomosti“, koristio isključivo informacije iz Ove stajićeve knjige (kao da drugih nema!), ali mu se dešavalo, za čudo, da izvorni kontekst i ne pročita do kraja, pa su mu saopštenja ostajala nepot= puna i, samim tim, netačna. Samo jedan primer: V. IL. beleži da je Avakumović 15. VIII 1790. godine bio izabran za poslanika na Temjšvarskom saboru, „gde je glasao protiv kandidature St. Stratimjirovića za karlovačkog mitropolita“. Jeste, tačno je da je Avakumović na tom gaboru u jednom momentu glasao protiv Stratimjirovjća za račun episkopa Petra Petrovića, ali je tačno, takođe, ı to da je naš pesnik na kraju ipak dao svoj glas za Stratimirovića, kad je njegovoj većini pristupio, kako to na. osnovu iZzvornih podataka iznosi V. Stajić, i vođ Petrovićeve manjine — general Papila.
U tekstu V. IL. ima i drugih netačnosti i pogrešaka. — Nije tačno, ili bar nije tako trebalo stilizovati, da je Avakumović 1796. godine „jOŠ U-
vek sreski sudija Torontalske županije“ i da
je kao plemićki sudija u Velikom Bečkereku bio „i u novembru 1798“. Po Stajiću, koji nam danas može poslužiti kao jedini izvor, za Avakumovića znamo da je dobio zvanje greskog sudije u Torontialskoj županiji (u Bečkereku) tek negde oko 283. VI 1796. godine, kad mu je prestala funkcija sudije u Dištriktu (Kikindi), i tek onda je, na novoj dužnosti, podigao parnicu protiv Kikinđanina Manojla Jankovića, koja se pretezala sve do 7. XI 1798. godine. Kako se, naime, za nekog može reći da je još uvek na nekoj dužnosti te i te godine kada tek iste te godine, tek sredinom te godine, on stupa na iu dužnost; nije tačno, s druge strane, da je Avakumović kao plemićki sudija u Bečkereku radio do novembra 1798. godine — kad za to tvrđenje nemamo nikakvih izvora. Podsećam samo na saopštenje V. Stajića, koje stoji u neposrednoj vezi sa iznetim podacima; „Dokle je on (Avakumović) u Vel. Bečkereku bio sudac plemića, judex nobilium, da li do svoje smrti, i kada je umro, još ne znamo“. V. I, to, međutim, zna — i to baš na Osnovu škrtih vesti koje je V. tajić dosad jedini publikovao!
— Govoreći o Avakumovićeim pesmama, V. TI. je za njegovu satiričnu pesmu „Pašhalija no= vaja“, kao značajan podatak, svojim čitaocima skrenuo pažnju dea su je zabeležili u svojim rukopisnim pesmaricama Ayram Miletić „oko 1778“ i Matija l1vković „iz 1807. ili 1808.“ godine. Podatak za M. Ivkovića, međutim, nije tačan: navedene godine ne označavaju datum kad je Ivković unosio pesme u tu svoju pesmaricu, već samo mogućne godine Tođenja njenog sastavljača. Vladimir Ćorović, opisivač ove pesmarice, na osnovu proverenih vesti Tihomira Ostojića u svome predgovoru zbirci pesama „Sıpska građanska lirika XVIII veka“ izričito navodi da se ne može utvzaditi ni približan datum kad je ivković mogao raditi na sastavljanju svoje pesmarice. Nešto ispted toga Ćorović i ovo dopisuje: „Po pričanju dra Đ. Ivkovića, advokata u Mitrovici, neko je za Ostojića sastavio kratku biografiju pisara ove pesmarice. Matija Ivković rodio se negde 1807. ili 1808. godine“.
3) V. IL. mi prebacuje što sam, želeći da dopunim njegov rad, naveo da je Avakumoviću bilo ponuđeno nastavničko mesto u novosadskoj „Opštenarodnoj školi“ 1774. godine. „Avakumoviću je bilo ponuđeno nastavničko mesto, ali on nastavnik nikad nije bio. Da li „Leksikon“ može da se zadržava, dakle, i na onome Što nije faklična aktivnost pisga?“
Ništa se protiv ovakvog stava ne bi imalo kad bi pisac u svemu bio dosledan. Ako je, najme, on znao, kao što tvrdi u svom odgovoyu, za ovu pojedinost ız Avakumovićevog života, ali je nije uneo u iekst samo zbog Toga što ne predstavlja ništa bitno u pesnikovom životu, onda — pitam se — kako je u istu biografiju mogao uneti onu drugu informaciju, da je Avakumović bio predložen (ovde ponavljam „samo predložen“), pored Marka Servijskog i Stefana Novakovića (V. I. pogrešno beleži „Stojan Novaković“!), za školskog direktora, iako, zapravo, na taj položaj on nikad nije stupio! I još nešto: zar je u jednoj ovako kratkoj biografiji, gde se saopštavaju samo „bitni podaci“, i to „u strožem izboru“, uopšte bilo mesta za informa– ciju da je Avakumović 1794. godine (V. Stajić, odakle V. I. koristi naznačeni podatak, beleži čak da Avakumović „skoro svako leto ide u kupke“) išao na lečenje u bnnju PFired, kad se namezno i namenski ispuštaju druge, tobože nevažne, pojedinosti — iz kojih se može raza-
znati da je naš pesnik kod savremenika uživao ne mali društveni ugled? I kako, najzad, treba primiti (načelno govoreći) saopštenja V. 1. (pre= uzeta, ponovo povlačimo, iz teksta V. Stajića) kad u njima, bez naročitog traženja, uočavamo tendenciozna menjanja i svakakve proizvoljno= sti. V. Stajić, na primer, beleži da je Avakumo= vić imao samo „izvesnu ulogu“ prilikom reformisanja Dištrikta 1790. godine; kod V. 1.,, međutim, on je uzimao „vidnog učešća“ u tim poslovima! 4) Primedba V. I. da u svom članku „Savremena literatura i naše književno nasleđe“ nisam bio korektan, kao što vidimo, pre bi se odnosila na njega. Analizirajući, između ostalog, onaj deo Avakumovićeve biografije u kojem je V. I. govorio o njegovim pesmama, ja sam u svojim kritičkim primedbama ukazao da „ni taj prikaz u svemu nije tačan“ i, tom prilikom, skre nuo pažnju autopu da je pogrešna njegova in= formacija da su nam od Avakumovića ostale sačuvane samo tri pesme. V. 1. nije znao, Tecimo, za Avakumovićevu pesmu „Sravnjenije čelovječeskago vjeka s tečenijem nrava“, koju je publikovao još 1818. godine Dimitrije P. TivYol, pored toga što mu je promakao podatak da je još jedna njegova pesma, pod naslovom „Pohvala srpskom junaštvu“, do nedavno, do uništenja Narodne biblioteke u Beogradu 1941. godine, mogla da se čita u jednom adespofnom prepisu. U svome odgovoru, međutim, V. 1. nije našao za shodno da bar jednom reči pomeng ovaj svoj propust, ali se zato upustio u vratolomiju oko objašnjavanja zbog čega je, „Samo na osnovu slilskih osobenosti“, anonimnu pesmu „Zenidba po mođi” doveo u vezu sa Avakumovićevom poezijom. V. 1. je, nedovoljno obavešten, to i mogao učiniti, ali solidan poznavalac našeg književnog nasleđa morao bi znati da pesma „Ženidba po modi“ pripada zaboravljenom pesniku Jovanu Beriću, te da joj u Avakumovićevoj biografiji uopšte nije bilo mesta. Naprotiv, domišljanja Mladena Leskovca i Bvetozara Matića, koji su za nekoliko drugih ade=spotnih „građanskih“ pesama, i s pravom, pretpostavili (na osnovu izvesnih idejnih sličnosti i versifikacionih poklapanja sa pouzdano Avakumovićevim stihovima) da se mogu Avakumoviću uslovno pripisati, V. I. uopšte mije ni notirao, pravdajući, tobože, svoj postupak da u „Leksikonu, ili enciklopediji, ja mogu pokazati i potpisati, te sam pokazao i potpisao, ono ŠflO je pouzdan, opšte utvrđen fakat“. Podsećam, ir pak, V. I. da pretpostavke ove dvojice naših eminentnih poznavalaca,zasnovane na rezultatima komparativnog istraživanja, nisu još oborene, dok domišljanje V. Stajića za pesmu „Ženidba po modi“ stoji u oprečnosti sa proc verenim podacima iz literature.
_ 5) Pri kraju svog odgovora V. 1. ističe da je hipotetičnim sudovima mesto u raspravama iu diskusijama van stubaca edicije kakav je Matičin „Leksikon“. Tačno. Ali, pre toga, potrebno je preispitati sve „pouzdane“ i „opšte utvrđene“ podatke koje je autor izložio u svojoj biografiji o Avakumoviću. Vrednost tih fakata i, dakako, merjlo piščeve naučne obaveštenosti — čitaoci ovoga lista mogu sami prosuditi. Vreme je već da i pojedini „poznavaoci“ naše nauke o književnosti shvate svoju punu odgovornost pred hiljadama i hiljadama radoznalih čitalaca koji će se Matičinim „Leksikonom“ izdašno koristiti, i pored toga što je, na žalost, njihova kompeteninost u znanju i zaključeima u nesrazmeri, Dčitoj nesrazmeri sa željama koje nikako nisu kadri da ispune. .
KNJ.IŽ.EV,NE NOMNIN.B