Književne novine
priča »književnih novina
LI JU
Plempniti lii}eŽ}
Pretponočni učenik pošao je na put bez nekog određenog cilja. Da negde nađe devojku neobične lepote, to je bila jedina misao koja ga je vodila. Gde je mađe, tamo će ostati. I tako je putovao iz pokrajine u pokrajinu, iz kraja u kraj.
Kad god išao, glas o njemu išao je ispred njega: talenat koji obećava, visoko obdareni hsiu-c'qi, koji je zauzeo Drvo mesto na svom prvom državnom ispitu, sjajan kozer, pesnik i pisac. Gde god se zaustavio, vest o njegovom prisustvu odmah bi se širila do svih učenih ljudi u prečniku od dvesta milja i on je doslovno bio pretrpan mladim ljudima njegovog poziva koji su se nadmetali za čast njegovog prijateljstva i obasipali ga pozivima da bposeti njihove društvene i književne krugove. Ništa ga manje nije moglo zanimati od toga. Nimalo nije polagao na svu ovu literarnu usplahirenost. Što se njega ticalo, postojao je samo jedan zadatak: neprestano tražiti devojku izvanredne lepote.
Iz dana u dan ranio je zorom i švrljao širokim i uskim ulicama, uvek na oprezi — uzalud. Nikad se nijedna od žena, koje su iz dana u dan susretale njegove oči, nije dizala iznad proseka. Nije našao nijednu koja se činila vrednom naziva tien-cu („slika neba“), ili Kuo-se („najlepša u zemlji“). Duboko razočaran, putovao je iz grada u grad, iz varoši u varoš.
Jednog dana sam je sedeo u jednoj sumornoj krčmi u predgrađu. Obe sluge ležali su bolesni u postelji. Briga o ugledu nije mu dozvoljavala da iziđe bez pratilaca. Šta bi gradske gospe pomislile da ga vide kako luta bez pratnje? Jedno je bilo sigurno, ne bi ga smatrale za otmenog mlađog gospodina. Tako je sedeo snužden i sam u donjoj zajedničkoj sobi krčme, pijuckajući čaj u potpunoj dosadi.
Odjednom nešto ga prenu iz misli. Neki stranac nešto mu je govorio. Bio je to drugi gost, koji je neko vreme sedeo u susednoj sobi uz krčag vina, a sad je prišao njegovom stolu.
„Poštovani gospodin je sam i izgleda da se dosađuje. Moja malenkost je sedela tamo preko, uz krčag podnošljivog vina. Ukoliko ne prezrete moje društvo, možda biste
'mi dozvolili da vas pozovem da mi se pridružite i primite pehar moga vina?“
„Susreli smo se sasvim slučajno, kao dva lista što plove na površini vode“, reče Pretponoćni učenik sa ftradicionalnom usiljenom nedorečenošću. „Kakvo pravo imam ja ma vaše gostoljublje?“ EL Trač a
„Stalno slušam kako se govori da vi učenici volite malo razgovora. Zašto biti toliko zakopčan? Možda ste se uvredili što ja nisam član vašeg povlašćenog staleža nego običan čovek iz naroda. Znam da možete očekivati da
'ćedte u životu brzo napredovati, da vas čeka sjajna buduć-
nost, dol sam ja samo jedan. mali čovek. · Ali ne „treba 'da se plašite, ne pokušavam. da se prilepim uz Vas. u nadi da ćete me uzdići iz mog niskog: položaja i povesti me sa sobom put vaše sjajne karijere. To je daleko od moje namere. Ja jednostavno volim društvo. Pošto nas je slučaj sastavio u ovoj krčmi, zašto ne biste blagoizvoleli da mi se pridružite na kratko vreme?“ i L
„Doista, zašto da ne?“ najposle pristade mladić. „Užasno sam se dosađivao, čeznući da okusim malo razgovora“. T prezadovoljan on pođe za strancem za njegov sto. NaRon kratkog rečkanja ko će gde sesti — mladić je odlučno odbio ponuđeno mesto ma čelu stola i tražio je da sednu jedan preko puta drugog kao ravan s ravnim predstavili su se. Kao i obično, mladić je kazao svoj nadimak, Vei-jang šeng, Pretponoćni. učenik.
„A kako je vaše cenjemo ime? | |
„Kao sin običnih ljudi nemam porodičnog imena, nego samo popularno, ulično ime. Ljudi me zovu Sai Klun-lun, 'Kun-lunov Opa 7 Be Od paša
bično ime! či? Ž i
TBajbe Zvda ćete se ublašiti ako vam kažem. Nećete iče hteti da pijete sa mnom“. ı | Vae o bojte We, Ja nisam kukavica. Ne bih se plašio ni đavola ni duhova — Uu slučaju da požele da Te počastvuju svojim društvom. Niti sam cepidlaka ka pnosim sud o svojim bližnjim; nikad se ne raspitujem <a stalež i obrazovanje. Svc što tražim od prijatelja — da
| i ijatelj“. ı i OG Opa ie kad :ie tako. Po zanimanju sam provalnik, lopov: lupež. Umem da se penitram UZ zidove i verem ia krovove. Debeli zidovi i visoke kule za mene e Beč stavljaju prepreku. Samo malo truda me staje d |} e vojim. U stanju sam da prodrem u „najtananjje ljud Eo odaje, u njihove ložnice, i, ne privlačeći ni PRIMI iH pF nju, da se igkrađem sa svim onim što mi se opadne) uvijenim u platno i ćebad. Moje žrtve često ništa ne p
[e k ne prođe nekoliko dana. 3) OE, isfdakii tradicija prica o ievaštem THRVBrENO robni po imenu fRun-lin, koji je živeo u GQ a iBeHie 'Pang (618 — 907) i za koga kažu da je ievep jEtIDeSU iunsčku provalu: iz jedne brižljivo čuvane pograni ti + debelim zidovima, koja je pripadala izvesngi
ODU dcuo on je, kažu, jedne (oc igneb PO bot rap" inj imenu Thsiao („Crveni zra . Ali o O |G PO i | neustrašivi mavarski rob
je je naš ] .leo Eva stotinu fakvih podviga. Zbog
junačko delo at kao Sai Krun-lun, MK un-lunov
ikad učinio. Ja sam 12 toga sam ponajviše pozn ara dić je izgledao prilično uplašen.
i ow- Pe, taa ovie ovim zanatom. E
„Ma. “se dobro poznati među stanovništvom 1 uživate ER jedno ia lave, Kad je tako“, raspitivao se mladić O neku vrsfu slav. POI O a ralndea?
vo uznemi ar olazi
2 %- » ren zaY· nc d 1 i
|i Da 8 ikad dozvolio da me uhvate i odvuku na ” :-
Da sam ikad O išta, Ima jedna poslovica kpja sud, ja ae. ai lopovi, morate maći robu“. A od kaže: „Da 58 ne može naći nikakva roba. POBUr Š Ona Da vreme postave mi po neko DIODE, kjJa pob ustepa da se izvučem; nikad Oe e {Radruge strahe, stanovništvo TO računa da ne kažu. 0: OT eni; ljudi vode . Vrlo mnogo OM vi leko visoko CPTD a očinivši mi neku nepravdu. Sie izazovu moju dd ne činim mepravde. Ja nisam O pa znaju đa Ja nika fesionalmu čast. Ima pet izuzetnih slu
SE Je o yiBeb asti radi, nikad ne kradem: štedim ljude
čajeva u kojima, Čat KO Mao i domaćih veselja; nikad u vreme domaće n obah "prijatelja; nikad ne kradem e ne diram imovmu štedim Bnepodozriv
najposle,
predostrožnosti protiv
{i su već pokradeni; i, dit koje ne preduzimaju mere krađe“. | „To je sjajno. Ali da li jasnili zašto pravite OVI Đ
i biste mi malo opšimije obt izuzetaka?“
i
KNJIŽEVNE NOVINE
Preveo
Dušan PUVAČIĆ
Li Ju (1611—1680) bio je neka vrsta kineskog Šekspira: esejist, romansijer, pisac drama i, istovreme-– no, reditelj svojih dela. Njegov roman Jou Pu Tuan („Skaredna priča o piemenitom lupežu“) bio je skoro nepoznat „čitaocima u Evropi i Americi „dok neđavno nije objavljen u
koje objavljujemo u na-
Švajcarskoj, u prevodu SEA agli Si og Pranca Kuna. „„Plemeniti BURE A RERNI 0 - _ lupež“ je jedno poglavlje Og pisa „Fvcer-
green Review“, Ono je objavljeno u istom broju, u kome i izveštaj sa suđenja Milerovom „Južnom „povratniku“ (o čemu je pisano u prošlom broju našeg lista), sa očiglednom namerom da bude još jeđan odgovor puritanskim licemerima i njihovoj zaslepljenoj borbi protiv stvaralačkih sloboda.
iz ovog remek-dela sedamnaestog veka,
Prilikom objavljivanja u Švajcarskoj, roman je iznzvao prave šokove kod puritanske publike i uzbudio je duhove kao, ranije, l,orensov „Ljubavnik ledi Četerli“ u Engleskoj i, nedavno, Milerov „Južni povratnik“ u Americi. Poglavlje Li Juovog romana,
'
„Sa zadovoljstvom. Pogledajmo prvi slučaj. Pretposta-
vimo da neki čovek doživljava trenutke domaće nesreće, bolesti, smrt u porodici, „leteću nevolju“, kao što su vatra, poslovne nedaće ili carska nemilost. Zar ne bi bilo neopisivo ružno poharati kuću koja je već tako grdno iskušana, sipati ulje na vatru i gomilati jednu nesreću na drugu? Drugi izuzetak: porodica proslavlja neku veselu zgodu, svadbu ili rođenje sina, ozdravljenje od ozbiljne bolesti, rođendan ili dovršenje nove kuće; zar ne bi bilo bedno pokvariti gozbeno raspoloženje krađom, obeshrabriti porodicu u jednom takvom frenutku i razoriti njene nade u budućnost? Treći izuzetak: ne dvoumim se da kradem strance; u tome ne vidim nikakvu nepravdu. Ali kad je več o dobrim prijateljima, ljudima koje svakodnevno susrećem na ulici, s kojima izmenjujem tople pozdrave, bližnjima koji mi nikako ne žele zlo — pljačkati takve ljude, ne, sama pomisao na to obavila bi me stidom.
Izuzetak broj četiri: prilikom obavljanja moga zanata, čini mi se, najprirodnija je stvar na svetu davati prvenstvo bogatim ljudima koji imaju previše zlata i srebra. Ja samo ubirem mali porez, danak tako reći, na njihov pretek. Ali ja se zadovoljavam da ih samo jednom oporezujem. Da se vratim i još uzmem — oh, to bi bila gnusna gramzljivost. Takvo prostaštvo uopšte ne bi bilo po mome ukusu.
Izuzetak bnoj pet: ima uskogrudih, strašljivih i prepažljivih ljudi, koji nastoje da se iz noći u noć zaštite od krađe pomoću svih mogućnih zaštitnih lukavstava. Reči lopov i provalnik stalno su im na jeziku. Na ovo ja gledam kao na meprijateljsko držanje na koje uzvraćam jednako neprijateljskim držanjem: kad poželim da izvršim provalu, njihovim kućama dajem prvenstvo, dokazujući na taj način da njihova odvraina zaštitna lukavstva ništa ne znače za moju nadarenost. To je stvar moje profesionalne gordosti. ~ .
S druge strane, ima širokogrudih, plemenitih duša, koje su potpuno svesne da sam novac ne može da donese sreću i da on nema veze sa čovekovom unuirašnjom vrednošću. Ohi tako malo misle o svom: novcu da- ponekad zaborav-
: ljaju da noću zatvore glavnu kapiju ili da. zašipe vrata ı spavaće sobe. Da pljačkam takve ljude osećao bih še Bre-
šan što kinjim slabe, a plašim se jakih. I u tom slučaju bi me prekrio stid. . Ovo su, dakle, tih pet načela kojih se svesno pridržavam baveći se svojim zanatom. Zato i jesam poštovan nadaleko i naširoko. Za mene se zna da sam lopov i provalnik, ali ljudi se ne ponašaju prema meni kao da sam to. Baš naprotiv, smatraju da je Čast družiti se sa mnom. Kratko rečeno, ukoliko ne smatrate da bi to bilo ispod vas, pobratimimo se ovde. Jednoga dama, možda, mogu vam biti potrebne moje usluge. Tada ćete se uveriti da ću vam pomoći svom svojom snagom, pa makar morao žrtvovati i svoj život“. · Mladić, zadivljen, duboko uzdahnu i pomisli u sebi: „Ko bi rekao da se društvo lopova možc pohvaliti tako plemenitim, tako visokoumnim, lako junačnim članom!“ 1 nastavi da razmišlja: „Ponudio mi je svoje usluge — šta ako se njima poslužim da bih ostvario svoju namenu? Možda će, doista, on odigrati ulogu Kun-lina, mavarskog roba, i pomoći mi da dođem do neke lepotice, drugog nekog Crvenog zračka, koji je skriven od sveta iza vic sokih zidova zamka. Šta ako mu naložim da mi ukradc skrivenu lepoticu? Kakva smela, opojna misao!“ i Sasvim vam sebe od fe pomisli, on mahnu rukom ji uzbuđeno lupnu nogom. A potom, vraćajući svoju 5Dpo=ljašnju pribramost, reče što je mirnije mogao: „Či hao, vrlo dobro. Vaša zamisao da dignemo čašu u čast našeg bratimljenja nailazi na moje odobravanje“. Međutim, nije mu baš bilo lako pri duši, i onaj drugi to oseti. . „Da li stvarno tako mislite? Čini mi se da vas muče neke tajne strepnje. Ali možete biti potpuno mirni. Istina je da su moji poduhvafi prilično smeli i da su ponekad nasilni, ali opasnost od neprilika s vlastima je mala i, u najgorem slučaju, ako bi se neverovatno zbilo, samo bih ja bio osuđen na smrt, a, u svakom slučaju, ne Vi, jedan nevini posmatrač. S obzirom na to doista nemafe o čemu da brinete“. | e : „Kakva pronicljivost! Pogodio je sve moje bojazni!“ pomisli mladić nem od zapanjenosti, Oslobođen svojih sumnji, on dade svoj radosni, svesrdni pristanak. Smesta su se dali na posao, složivši se da podele izdatke, poslali su po uobičajene žrtvene darove, šarana, petla i patka i uredili da ih zakolju i spreme u kuhinji krčme. Izmenjali su osam ideograma o času, danu, mesecu i godini svoga rođenja, premazali usta jedan drugom krvlju tri žrtve i svečano se zakleli na bratsku vernost do smrti. Desilo se da je Kluun-lunov suparnik bio deset godina stariji od Pretponoćnog učenika. Shodno fome, oni su se od toga trenutka, prilikom obraćanja jedan drugom, služili izrazima hsiung („stariji brate“) i ti („mlađi brate“). Đa bi okončali obred prihvatili su se pečenih Žžrtvenih darova i ispili ogromne količine najboljeg vina i punča u čast svoga pobratimljenja. Njihova gozba trajala je do ponoći. Tađa stariji brat zaželi da se povuče u svoje odaje, ali mlađi brat nije bio za fo. ; „Ako bismo sad otišli svaki u svoju postelju, bio bi to obojici sumoran završetak našeg svetkovanja. Ja predlažem da ti dođeš u moju sobu i da podelimo ležaj. Prekratićemo noć prisbim razgovorom“, Stariji brat se odmah saglasi i pođe za mlađim u njegovu sobu. Kad su se skinuli i legli jedan uz drugog, naš učenik poče svoju omiljenu temu: „Nije li čudno“, reče, „da u ovom inače privlačnom kraju čovek ne može nikad da spazi privlačnu ženu?“ „Na šta to misliš? Da li si još momak, pa tražiš prikladnog druga?“ „Ne, nikako, oženjen sam. Međutim, već api dugo van kuće, a ko kaže da čovek lreba da se zadovoljava
jednom ženom? Najposle, ima i drugih žena na svelu. Toliko bi me veselilo da nađem neko žensko društvance
yza vreme moga puta. Otvoreno rečeno, ja sam veliki prijatelj igre „vetra i meseca“, Šta mogu, takvog me priroda
stvorila. Da, tobožnji cilj moga puta bio je da studiram i spremam se za sledeći državni ispit, ali to je bio samo izgovor za moju ženu i tasta. Moj pravi razlog, zbog koga sam otišao od kuće, bio je sasvim drukčiji: žudeo sam za novim doživljajima, ljubavnim pustolovinama. Zbog toga sam i pošao na ovaj zamorni, neudobni put. Pretražio sam gradove i sela, cele provimcije, i do sada, moram da Ppriznam, nisam imao uspeha. Žene koje su prolazile ispred mene bile su obične, u najboljem slučaju prosečne, jedva vredne spomena. Jedne prekrivaju lice ružom i puderom da bi sakrile užasnu crmu boju svoje kože; druge skrivaju svoju jezivo žutu kosu pod ftonama perli i plavih, sjajnih ukosnica. Nisam sreo nijednu jedinu čijoj prirodnoj lepoti nisu bile potrebne takve ujđurme. Jednom reči, dugo sam tražio i već počinje da mi biva zlo od svega toga“.
„Nije ni čudo. Ceo tvoj postupak je pogrešan. Pravilo je da se žene i kćeri iz dobrih porodica same javno ne pokazuju. One koje se izlažu, jednostavno nisu iz dobre porodice. Uopšteno govoreći, čak ni droce i pevačice javno se ne pojavljuju. Samo one ružne, uvele, koje više ne mogu da probude ljubav, stoje u kapijama, nudeći svoje osmehe na prodaju. Sve ostale, sve koje imaju i najmanje ugleda i vrednosti, ostaju u svojim sobama, čekajući da pravi čovek dođe i nađe ih, da ih izvuče,iz njihove zabitosti. Ako ovo važi čak i za javne žene, ostavljam ti da sam prosudiš kako stoji stvar sa kćerima iz poštenih porodica. Razume se da ne možeš očekivati da će one stajati u kapiji, pokazujući se stranim ljudima. Dugo ćeš ih tražiti. Ukoliko hoćeš da ovde nađeš lepotice, najbolje što možeš da učiniš jeste da od mene potražiš savet“.
Mlađi brat podiže glavu iznenađen.
„Ali kako to? Pa ti nisi glumac na pozornici igre vetra i meseca. Šta ti možeš znati?“
„Tačno, ja nisam glumac, ali niko ne može iz takve blizine da posmatra šta se događa na pozornici. Nema svedoka koji bi bolje čuo ili video od mene, Dozvoli mi da te nešto upitam: šta ti misliš gde ima više lepih devojaka, u kućama bogatih i otmenih, ili među siromašnim, jednostavnim ljudima?“
„U kućama bogatih i otmenih, naravno“.
„Tačno. A to se baš poklapa sa mojim poslom. Kad radim, siromašni, jednostavni svet me ne zanima; nije vredan pljačke. A sad imaj ovo na umu. Kad je reč o ženama i kćerima iz bogatih i otmenih porodica, njihova
. spoljašnost često može da obmane, jer žene iz njihovih
staleža raspolažu po svojoj volji svilom, dragim kamenjem i svakojakim ukrasima. A koliko se urođene lepote krije ispod njihove uređene spoliašnosti? Samo moje kolege i ja možemo da to ocenimo. U tamnoj, tihoj noći ja se šunjam u kuće mojih bogatih i otmenih mušterija. Zamisli ovakav prizor: jedna od naših lepotica se skida — možda sedi na mezsečini, pored olvorenog prozora, ili na balkonu; ili se možda izležava na krevetu, čitajući pored noćne svetiljke, dok su zavese još raskriljene, ili udara u lautu i veze, Može satima da ne zaspi, a još nije navukla pokrivač. I leži sasvim naga, pružajući mi priliku da je natenane posmatram. Udaljen sam samo nekoliko koraka, negde u tmini, uši su mi naćuljene, oči prilepljene za nju i ne mičem se. Nijeđan pokret, nijedan zvuk koji ona učini ne izmiču moine oku. Kome se drugom pruža prilika
MM La .
|| e O aj a
da posmatra lepu ženu fako pažljivo i temeljno? Njenu kosu, Hieae lice, boju njene kože, oblike njenog tela. Da li je vitka ili mršava, lepo zaobljena ili izrazito gojazna? Da li je njen brežuljak uživanja ravan ili izbočem, pokriven proređenom travom ili gustom šikarom? Ništa, ni najmanja pojedinost ne izmiče mom oku. Na ovaj način uspeo sam da sakupim sigurnu zalihu obaveštenja o svim ženama iz otmenih kuća, lepim i onim drugim, u prečniku od dvesfa milja, i jasna i verna slika svake od njih urezana je u mom sećanju. Ako te zanima neka prava lepotica, možeš se s pouzdanjem obratiti meni“.
U početku je mlađi brat ležao pod pokrivačima, pohlepno slušajući. Ali ono što je sada čuo toliko ga je uznemirilo da je poskočio, uspravio se i uzviknuo:
„Divno! Pa naravno, ko drugi ima takvu povlasticu
da posmafra naše otmene dame u skrivenosti njihovih budoara. Nama ostalima one ostaju skrivene! Mi možemo da steknemo samo delimičnu sliku a i ona je često lažna. Da te nešto pitam: kad jedna lepa žena leži naga pred tobom i ti slobodno naslađuješ oči njenim najintimnijim delovima, čini mi se da moxzaš prilično, da se uzbudiš. Da li je, ili nije tako?“
„U prvo vreme, ne mogu poreći, kada sam još bio mladić i početnik, takve stvari odista su uzbuđivale moja, čula i, često, dok sam stojao u tami, gledajući i slušajući, nisam mogao da odolim iskušenjima i morao sam da izvodim jednu malu „majstoriju“, zamišljajući za trenutak da se ja igram one igre sa ženom o kojoj je reč. Docnije, pošto sam se nauživao takvih prizora, čula su mi otupila i postala ravnodđušna. Počeo sam da posmatram skrivene delove sasvim obično, kao običan deo ženskog tela, predmet svakidašnje upotrebe. Posle toga takvi prizori su me ostavljali hladnim, osim kad mi se dešavalo da posmatram ženu u vaftrenom zagrljaju sa njenim poznanikom i da slušam izvesne gugutave zvuke kako izlaze iz njenih usta. To me je i dalje pomalo uznemiravalo. — Ali toliko o teoriji, Da li bi hteo da je začinim nekim mojim stvarnim događajima? Ili sam možda suviše brbljiv; možda ti moje Dpreklapanje ide na živce“. ·
„Baš naprotiv; prosto sam oduševljen da razgovaram s tobom o tim stvarima celu noć; to je daleko poučnije i podsticajnije od desetogodišnjeg učenja iz knjiga. Samo na=pred. Sav sam se pretvorio u uši“.
„Da, ali odakle da počnem? Toliko sam toga viđeo u životu. Evo šta ja predlažem. Ti izaberi predmet razgovora, a ja ću se setiti nekog mog doživljaja da.bih ga rasve{lio“. ı
„Odlično. Evo šta bih ja želeo da znam: da li žene uživaju u igri kao i mi?“
(Svršiće se)
:
0 „ZMGaD II ILLINNSIIM"d" :Gr TI 0 „Zddni ILINMMNSA TG" :;ar TI:0 „zdMdanrı LIMS rid" ar 110 „Zdanl LLINMIMMT4“ :nr 171 90 „Zdadn'I LLINSMMOTIM“ :ar TI'0 „gman“' LLINOMNSTId“ :Gr ı1 0. „ZadanMOINMMOMT4" :Br.
:ar II
„Zd4da “1 LLINMIITIa"
da“:nrrı e
~ | 1