Književne novine

"esejistika

Branko LAZAREVIĆ

(Nastavak sa 1. strane)

u našim dušama“ (Platon u Parmenidu). Na to se svodi i ona čuvena Platonova misao o pećini na koju pada svetlost kroz otvor i u kojoj stanuju ljudi „od njihovog detinjstva i okovani su im vrat i noge tako da ne mogu da se maknu s mesta i da mogu viđeti samo predmete koji se nalaze prema njima“. To je, možda, najgenijalniji marifetluk o čoveku i najuspešnija lakrdija o njegovim poštenjima i stremljenjima.

A tu, koliko neizvesnosti! Naša sprava je potpuno neispitana. Zato nas sve to toliko i muči. Tu je, mi smo ona, a s njom smo kao i da joj nismo „gospodari“ i kao da nije naša. Tertulijan pred njenim čudom ovako pada: „Certun est, quia impossibile est“ i, drugi put, da bi u nešto verovao: „Gredo, quia absurdum“. Nema ništa u duhu što može da nas izvede na kakav put kojim bi se moglo da ide ma koliko do blizu kraja. „Duh je određen — kaže se u Etick Spinozinoj — da hoće ovo ili ono jednim uzrokom koji je, takođe, određen drugim uzrokom, ovaj jednim drugim i, tako, u beskonačnost“, Sve se sliva u tu beskonačnost. U to se slivaju i izvanredna Kantova umovanja u Kritici čistoga uma. To je naše biti, to čudno Biti, za koje se može biti ako bi se moglo Bog biti. Savršena je samo naša beznačajnost ne samo u odnosu na univerzum nego i na nas. Naš stroj od dve stotine hiljada ćelija tkiva, dva miliona običnih mikroba, dve milijarde albuminskih molekula, i tako dalje, ne da pokrene snagu duha da u njega uđe, niti da iz njega izađe, niti u svet da dospe. Naše su orgulje male da zasviraju neku fugu o nama. Aliluja! i Amin! — time se završavaju svi horovi našeg duha.

U jednoj operi Čajkovskog glavna se ličnost pita na kraju: „Šta je život?“ i, po ruski, kao odgovor ispali pištolj sebi u glavu. Ko hoće odgovor, to je stvarno jedini odgovor. Svi drugi su pucanje sa ćor-fišekom.

Čitajući, negde oko 1935/1987. godine, imao sam običaj da beležim poneka mesta iz tih čitanja. Dajem ovde nekoliko takvih izvađaka. Jedan kineski pesnik ovako peva o životu: „Video sam sebe kao leptira. Lebdeo sam nad divnim vrtovima i šumama, visoko iznad ljudi. Bilo je to divno osećanje. Šteta šio nije dugo trajalo. Kad sam se probudio, pomislio sam: sanjao sam maločas da sam bio leptir... A ko zna, možda sam ja u istinu leptir, pa sanjam da sam čovek?“ Ovako Kinez dvogubo sanja. Egipćanin, pak, ovako (ovo je iz jedne Akenatonove himne suncu iz XIV veka pre n.e.): „Kad se Aton rodi, cela je zemlja u radobti njegovi zraci daju očnji vid svima koje je stvorio, i kaže se: Viđeti ga, to je život, i smrt je nikako ga ne videti“. Odavde, iđem na indijsku Hitopadezu. Ona ovako „igra“:

Telu uvek preti propast,

I mesreća mora iz sreće da iziđe; .

Sto se sveže, mora se razlučiti,

I što postame, mora propasti.

Da se zadržimo opet kod Indusa: „Kad

tri stvari ne bi postojale, o učenici“ tako se govori u Angutara-Nikaja Savršeni se ne bi javio svetu, Om, Sveti, uzvišeni Buda; Učenje i Pravilo koje objavljuje Savršeni ne bi svetleli u svetu. Koje su te tri stvari? Rođenje, starost, smrt“. Još jedanput ćemo kod Indusa. U jednoj staroj induskoj priči otac kaže svome sinu: „Donesi mi plod s onog drveta i otvori ga. Šta je u njemu? Sin odgovara: — Nekoliko sitnih zrnaca. — Razbij jedno i vidi šta je unutra? — Ništa, oče. — Sine, reći će otac, tu gde ti ne vidiš ništa, leži snažno drvo“. Iz Epikteta sam zabeležio ovo: „Imamo telo a duhovi smo. Duša sam koja vuče telesinu“. :

Tako to iđe od početka naše misli i, da preskočim silne vekove, zauslaviću se na naše, tako da kažem, savremenike i saputnike. U Smehvw, Bergson će reći ovako: „Život nam se prikazuje kao određeno nizanje u vremenu i naporednost u prostoru“, Tako isto, iz vremena i prostora, Tagore u Gitanđali peva visoko: „Ista veka života, dam, i moć, teče kroz moje žile, teče Kkroz svet i igra

vw Yitmičkim, merama.

Isti je to život koji, um, zddosfi, iz bija iz prašime zemljine u bezbroj vlati i probija u šummim, talasima cveća i lišća,

Isti je to život koji se ljuljaška u okeamskoj kolevci smrti i rođenja, Oseke + plime.

Osećam, da mi udovi zrače kad dodirmem svet ovog života...

Posle ovakvih alpinizama i pentranja, da se spustimo na dva naučnika. Evo i njih: „Duša je izraz funkcionalne delatnosti možđanih asocijativnih centara“, kaže u Therapeutic Immunisa,tiow Pord Robertson, a Pol Bekerel se spušta još niže: „Život je vrlo složeno {izičko-hemijsko junkcionisanje protoplazmičkih organizama“.

Sad, kako sve znamo, možemo dodati ono genijalno iz poznatog Hamletovog monologa (Biti il ne biti), i još mnogo i mnogo drugih navoda, i to ne samo od pisaca i filosofa, nego i od svih umetnika, i bićemo tamo gđe je bio onaj iz opere Čajkovskog, i bićemo u pitanju: „Šta je život?“ i u odgovoru onog pištolja. ii

Kaže se, i sam Kant to veli, da ne freba ni postavljati pitanja na koje se ne može odgovoriti. Da, nema odgovora na to pitanje, nema pozitivnog odgovo=ra; nema odgovora, u stvari, ni na kakvo pitanje. Ali, zar se, zato, ne pitati i samo zato? Šta bi bilo kađ se ne bi pitalo? Sve bi se ustojalo i gamrzlo. Bilo bi kao da smo stvari. I koliko bi nam bilo prazno što ne bismo imali ove divotne i opojne droge koje se zovu filosofija, vere, umetnosti. Kad bi se poslušali takvi saveti, ne bi bilo ni Božanske komedije, ni Hamleta, ni Pausta.

Zato, neka se pita, neka se muči bez odgovora „dokle traje sunca i meseca“, Vi, velike skitnice kroz vaseljenu i život, kroz dušu čovekovu i srce, i ako sebe i nas mučite, neka ste blagosloveni! Vama je to muka, nama je to mo> litva; molitva nepoznatome Bogu i, sada, prelazim na njega.

događaji iz njihove prošlosti prika-

zuju im se u novoj svetlosti, s novim smislom i novom važnošću. Različito ocenjivanje takvih događaja može dovesti i do nesuglasica među generacijama, Tako je moj sin, koji se, posle mature, dugo nije mogao odlučiti šta da studira, naposletku izjavio da je to ionako svejedno, jer mu je i otac studirao medicinu, a posle u pozorištu režirao drame. Zaista sam ja, upravo kada sam zakoračio u šestu deceniju života, posle trideset godina rada kao lekar-neuropsihijatar, promenio poziv.

Kako je do toga došlo?

Odmah po oslobođenju Beograda počeo sam da radim kao lekar neuropsihijatrijskog odeljenja Glavne vojne bolnice u Beogradu. Ali tih dana sam sreo i Nikolu Popovića, poznatog glumca i reditelja, pozorišnog i filmskog (docnije). Rekao mi je da će on, kao član „Kazališta narodnog oslobođenja“, biti postavljen za komesara „Narodnog pozorišta“, tada jedinog pozorišta beogradskog, i da računa na moju saradnju. Otišao sam zato u Mažestik da se prijavim drugovima koji su rukovodili organizovanjem kulturno-umetničkog života u tek oslobođenoj prestonici. Odlučili su da u pozorištu budem, u prvo vreme, rediteljski savetnik.

Već onda, a pogotovu kad sam i sam počeo da režiram, pitali su se mnogi otkud se to neuropsihijatar odjednom obreo u pozorištu. Veliki ljubitelj pozorišta, a pre rata i dugogodišnji stalni pozorišni lekar, ffliziolog dr Miodrag Vračević, čiji je hobi pisanje epigrama, sastavio je tim povodom katren koji glasi:

Sta će tomo Hugo, bitaju se ljudi, Čak se neki glumac zbog tog i uzbudi. Ja kažem: ta kuća vapije do meba, T'eatru već davmo psihijatar treba.

Ti vapaji, razume se, ne bi naveli rukovodioce da mene iz bolničke „lude kuće“ premeste u onu „kod spomenika“, Oni su znali za moju davnašnju strast prema pozorištu i moju ilegalnu vezu s njim. Već 19928. godine, kađa je Osnovano izdavačko preduzeće „Nolit“ i kada je njegov glavni urednik Pavle Bihalji, koga je 1941. streljao Gestapo, tražio da sarađujem u časopisu „Nova literatura“, ja sam se odlučio za pozorišnu kritiku, pa sam s tim produžio, pod raznim pseuđonimima, i u časopisu „Stožer“, dok ga je uređivao Jovan Popović. Međutim, ta je ljubav počela znaino ranije, onda kada sam se prvi put pojavio na daskama koje, po Šileru, zna= če život, mada za one koji jednom nalete na njih znače pre jednu vrstu lepka za muve.

Bilo je to pre pola stoleća, negde oko 1909. godine. Išao sam u realnu gimnaziju u Vukovaru, u peti razred, koliko se sećam. U nizu beskorisnih predmeta bilo je i crtanje, koje nam je predavao profesor M., akademski slikar iz Osijeka, Za razliku od ostalih nastavnika, koji su svi bili manje ili više strogi, pedanini i dostojanstveni, u njegovom je držanju i ponašanju, pored izvesne ćudljive i zazorljive, na ma-

|[ ljudi zađu u godine, neki do-

hove skoro gadljive preosetljivosti. bilo otvorenog: nepotčinjavanja opštevažećim pravilima ophođenja: kao da ga ništa nije vezivalo s njegovim kolegama i kao da mu nije bilo nimalo stalo da đake drži na uobičajenom odstojanju i da sačuva svoj profesorski autoritet, Smatrali su ga osobenjakom koji, naj= zad, nije kriv što se našao . nadomak božje ruke kađa je u toj ruci upravo bila mokra čarapa.

Pričalo se da je u stalnim novčanim neprilikama, na sve strane zadužen. U zgradi gimnazije imao je i atelje, ali je retko slikao. Više se bavio pisaniem kratkih pripoveđaka, (Docnije sam saZznao da je jedna od tih priča, na nemačkom, objavliena u jednom bečkom dnevniku.) U gimnaziju mu je pismonoša donosio i honorare od listova 5a čijim je: redakcijama bio u vezi.

Ja sam se u gimnaziji isticao muzičkim obrazovanjem i time što sam dobro

Piše Hugo KLAJN

vlađao srpskohrvaitskim i nemaćiaim Je zikom. U ostalim predmetima bio sem prosečan ili nešto iznad prosečnog, u crtanju slab. Uostalom, jedini slikarski talenat među nama je bio Vlada PFilakovac, koji je sada profesor likovne akademije u Zagrebu. Mene je profesor M. ubrzo proizveo za šegrta u svojoj literarnoj radionici. Na početku časa (katkad i u drugo unapred dogovoreno vreme) uveo bi me u atelje, DOsadio za sto na kojem je već bila pripremljena hartija i priča isečena iz ko zna kojeg starog nemačkog lista i tu priču, u kojoj su pojedine rečenice, pa i čitavi pasusi, bili precrtani, a imena lica promenjena, ja sam imao da preveđem i da prevod, čitko ispisan, na kraju časa predam profesoru. On bi ga, često odmah preda mnom, doferao, ispravio, potpisao i kovertirao. Nagrada mi je bila što sam imao obezbeđenu dobru ocenu iz crtanja.

Moji drugovi su znali da ja za profesora nešto prevodim, ali šta i radi čega — o tome sam ćutao. U duši sam osuđivao profesora kao čoveka bez časti i moralnih principa, osuđivao sam i sebe — ali sam ćutao.

Zašto sam ga osuđivao? Podsećam da je to bilo doba u kojem nije bilo roknrola, ni džeza, pa ni filmova, da je za nas jedini izvor poezije, ukoliko je nismo nalazili u životu, bila literatura, da mi je bilo 14 godina, da su me silno uzbuđivali i oduševljavali stihovi S. S. Kranjčevića, koje sam učio napamet i recitovao na đačkim poselima... dok je ovde jedan akademski slikar i profesor bez ikakvog stida vršio na moje oči najpodliji od svih lopovluka, — a ja sam mu bio jatak!

Gimnazija je imala i nastavnika mu-

IDEARIUM KAMO NISAM POSTAO GLUMAC

zike, Čeha Dragutina (Karela) Hruzuu Kod njega sam učio violinu, ali su đaci pored toga organizovali i svoj tamburaški orkestar, kojem sam ja tada bio vođa i dirigent. Jednog dana mi profesor M. reče da posle podne, pa završetku časova, dođem sa još dva druga u atelje i da ponesemo tambure.

U ateljeu smo zatekli čudno društvo: dve dame i dva obrijana gOospodina. Niko od njih nije imao manje od dvadeset ni više od trideset godina, 4 svi su bili nekako razbarušeni. Ne neuredni, nego uredni po nekom sasvim drugom redu, daleko slobodnijem i neuporedivo privlačnijem. Pili su vino, zadirkivali se i bučno se smejali, svađali se i bez ustručavanja psovali, igrali i pevali, grlili se i ljubili. M. ja bio potpuno izmenjen: obično mrrzovoljan, sada je bio pristupačan, raz govoran, razdragan, Bilo mi je odmah jasno da je među srodnim dušama, da je to njegovo društvo. Rekao nam je da sednemo u ugao i da sviramo šta god hoćemo. Ali mi smo jedva uspevali da odvojimo oči od njegovih gostiju, od tog sveta koji je, zagrejan vinom ali ne i pijan, zračio nekom n8ročitom, prekrasnom radošću sveta G čijem postojanju mi, đaci jedne stroge provincijske gimnazije u prvoj deceniji ovog stoleća, dotad nismo ni sanjali. Bili su to članovi nedavno Oosnova=nog osječkog Narodnog kazališta, koje je došlo u Vukovar na gostovanje. Došli su s Ogrizovićevom Hasanagimicom, prilagođenom potrebama turneje. Scena u kojoj robinjica Vlahinja uzalud pokušava đa misli agine odvrati od proterane aginice, bila je znatno skraćena i tu je trebalo da muzika pomogne razagnafi agin dert. Kako svirače nisu vodili sa sobom, i ta je uloga pripala. nama trojici.

Dugo pre početka predstave bili sma sa svojim instrumentima u velikoj dvorani Grand hotela i zadivljeni posmatrali kako pred našim očima izrastaju neke kule i dvori, kako se dve sredovečne žene preobražavaju jedna u mladu lepoticu, druga u pogrbljenu sedu staricu, kako golobrađi mladići postaju. . mrki begovi i ljuti askeri... A svim tim kao da je, staloženo i neupadljivo, upravljao jedan dugajlija, koji je išao od jednog mesfa na drugo, svima davao kratka uputstva, koja su se bez pogovora izvršivala, pa se pri tom i sam. postepeno pretvarao u starog Hasanaginog slugu Huseina. On je i za nas odredio koje košulje, čakšire i pojaseve da obučemo, ocenio naš izgled kada smo, posle, stali pred njega, preplanuli od šminke, s nalepljenim brkovima i fesovima natučenim na glave, odabrao pesmu iz našeg repertoara koju ćemo svirati — bila je to „Smilj, Smiljaniću, pokisnu ti perje“ — on nam izložio naš zadatak. Na pozornicu ćemo izići zajedno s njim i on će za sve vreme stajati ispred mene. Kad me cimne, poćećemo da sviramo i nećemo prestajati dok me ne cimne drugi put. Samo to dobro da utuvimo, pa da se ničeg ne plašimo i ne zbunjujemo. Verujte da

nikada nijednog profu nismo tako pa(Nastavak ma 6. strani)

_' __" _ _____ ______________________________ - -—-- -------KŽ——

likovna umetnost

NAKON IZLOŽBE Pabla Pikasa i Ben Šanovih gvaševa i grafika, u Zagrebu je bilo teško zamisliti neku novu izložbu koja bi privukla toliki broj posjetilaca. Ipak, upravo u to vrijeme Ozbiljno su zapažene dvije 'po opsegu manje izložbe — ona Ksenije Kantoci koja je u jakoj redukciji ljudskih figura načinila drvene „menhire“ xXx stolječa kakove ne nalazimo u današnjoj skulpturi, i vrijedan početak mladog grafičara Miroslava Šuteja.

Danas, ili tačnije u decembru 1962. godine, likovni život Zagreba nalazi se u drugim prilikama. Nema „pobožnog“

· hodočašćenja neprikosnovenim vrijednostima (53.000 posjetilaca na Pikasu!), već, po izložbama, kavanama ili bilo gdje drugdje publika uspoređuje. Uspoređuje dvije likovne manifestacije, dvije revijalne izložbe: povodom 29. novembra otvorena je u „Umjetničkom paviljonu“ godišnja izložba ULUH-a, a 4. decembra „Galerija suvremene umjetnosti“ pokazala je djelo četrdesetorice venecijanskih slikara.

Relacije nisu sasvim ravopravne, U „Umjetničkom paviljonu“ nalazimo O-

Dvije revijalne izložbe u Zagrebu

samdeset slikara i dvadesetak kipara, ali uz skoro potpunu apstinenciju VOdećih ili najpoznatijih umjetnika Hrvatske. No, bez obzira na ovu činjenicu, komparacija je moguća. Zašto? Jer pitanja sa ne samo tko je bolji, već i tko je izgubio a tko dobio, tko ima veću ili manju perspektivu, tko je životniji? U slikarstvu venecijanaca prvenstveno se osjeća visoka slikarska kultura, koja se, htjeli to oni ili ne, temelji na ogromnoj likovnoj predaji tog grada. Sjetimo se Tintoreta, koji je jednom naslikao ptice poput onih Brakovih ili neku arhitekturu pozadi jednog portreta, koja danas, povećana na dvometarsko platno, postaje toliko vrijed-

na „apstraktna“ slika. To, i tome slič-

no, njihova je velika prednost, ali možda i njihova kob — pogotovu ako s tog aspekta promotrimo upravo otvorenu izložbu u Zagrebu, što je ostva-

rena na bazi razmjene izložbi između

gradova Zagreba i Venecije, Upravo ovaj vid jasno čitamo već na djelima mestora suvremenog slikarskog zbivanja u Veneciji — Setija i Gvidija: koliko profinjenosti u odnosima boja, koliko visoka kultura pri priopćavanju oblika. Sve je korektno i više od toga, no ipak ne mnogo više od foga. Stvarno bi bilo pretenciozno vidjeti u današnjoj venecijanskoj umjetnosti glavni komandni kadar svjetskog likovnog zbivanja. Mo-

žda zastavnike, one koji su nužni, ne- i

ophodni izvršioci diktata vremena. Uz ovu oznaku valja više vezati slikare svojedobno okupljene uz „Fronte Nuovo delle Arti“ — i to naročito istaknuti dvojicu: „kromatskog“ Santomasa i „divljeg“ Vedovu. Upravo Vedova, ma koliko bio silovit ili dramatičan, on je uglađem, rafiniran, fin (osobito u odnosu na naš mentalitet slikanja). To je snažan kroše, ali u okvirima pravila igre. I to pravila koje je postavilo naše vrijeme, a izvedba udarca je njegovo

naročito svojstvo, njegova specifična finesa, Pa i najmlađi, spomenimo dvije krajnje tačke: u enformelu Albino Lukatelo slaže vrlo senzibilno visoke naslage boja, a novu prostornu koncepciju u umjetnosti predstavlja jedan 14 godina stari grataž Marija De Luiđija (rođen 1908). Mnogo se govori danas o novom komceptu figuracije, kao svojevrsne reakcije na apstrakciju — ta „nova“ figuracija sigurno nije zastupana na ovoj izložbi venecijanaca, Jednako kao što je ne možemo očitati ni na Uluhovoj izložbi.

Ovdje možemo očitati samo nekoliko stupnjeva iznad uobičajenog prosjeka. A u usporedbi s venecijancima, ozbiljno pomanjkanje upravo navedenog Visokog rafinmana slikarske kulture. ODpćenito, izložba djeluje sirovije, što ne isključuje potencijalne mogućnosti naročito mlađih ili najmlađih. No ovdje uvijek postoji opasnost da se ta mogućnost rasipa i izgubi neophodnu kohe-

ziju ličnosti. Tu ima više krivaca, Prvenstveno umjetnik sam, snaga njegove ličnosti, ali ne manju ulogu igra okolina iz koje raste.

Ako privedemo u sjećathje one zagrebačke slikare koji nisu na izložbi u „Umjetničkom paviljonu“, opet ostaje pitanje otvoreno — tko je u prednosti? Činjenica je đa danas smijemo potpuno glasno reći da i mi i oni skupa izgrađujemo i stvaramo umjetnost našeg vremena. Zajedničkim naporima pruža=> mo priloge, svaki prema svojim mogućnostima i sposobnostima. Njihova je prednost svakako u odnosu na minula stoljeća.

Boris KELEMEN

KNIŽBVNE NOVINE