Književne novine
Li
- fernalno.
_ svakom slučaju, možda
Nastavak 68 3, strane
Zbog toga, u osnovi, Laličevi junaci, tražeći izlaza dz Bissamljenosti, raže, zapravo, načina da izmaknu rezigna"ciji jli beznađu. U grču koji ih pra, i u borbi koju upormo vode, vrlo je teško izdvojiti samoco jedan cilj kome teže. Pojvrditi svojim iskustvom promoetejski prinoip alctivnosti znači, uostalom, eliminisati osećamje odbačenosti i nogirali svest o promašaju ili nedomašaju., Ovi su ljudi, inače, naročito ugroženi, Komumisti su na mestu i u trenutku kad je biti to, u najmanju muku, in Prema njima je i saposebno okrutna: poginuće, a niko ih ' neće smeti ožaliki, samo Lim psečim zavijanjem „koje smrt, sluti i doziva“; tamna zastava nad probušenim srcem. Oni često ne znaju gde su, ne znaju kuda će, ne znaju kalco će, ne znaju šta ih čeka pogslc prvog poleta (koji će svejedno uči< moti), često su ubeđeni da naš život ne Zavisi od nms, da je lično meroemije Žrvola suvišno (iako neophodno), ali ge jednosiavno pokoravaju jednostav'nom principu: „.Sve što se mota, mo-
ma smiri,
že se izdržmii”. Zašto mora — znaju. . Tako da izdrže — uče se. Bogatstvo
njihovog duševnog živola prati celovitost volje: Vasilj neče da čeka i posmatra; Ivam ćuti i strpljivo, težačii sprema nešlo veliko. pobunu ili ohrabrenje; Niko je sličan kamemu (i kad biva poražen), tvrdi no što čovek treba da bude tvrd; Lado je veličansbveno prolivrečje: gruboj snazi Života on hoće da suprofstavi efemernu, osetljivu i krhku, struju čovečamskog. 'Trbe ovi komunisti pogulbnn dah provalije između onog „Što imajuć i Omog „Sto su hteli da imaju“, između onog što jesu i onog šio treba da jesu, između gonjonih vukova i revoiuciona– ra iju su Ssudbimu pošli da ostvare. Sami protiv svega (i protiv svih), sami i protiv sebe, oni traže savezništvo, svesni da je očuvanje individualnih snaga pomoć drugima u istoj teškoj borbi probiv slučaja i besmisla. Rukovođe Šo imperativom revolucionarne borbe: kad se drukčije ne može, Wyriti se po poećinama, samce sastavljati „po dva, po tri, ispod drveća, aa maštaju o srećnim gradovima i krila-
tim lađama čovječanstva”, kad maštanje doluži — da očajavaju, kad očajanje dosađi — da sc hvataju puške,
sumnji nigde prostora za prodor da ne ostave, nikad da ne zaborave da „zlo ne zna da je zlo dok ne dobije po glavi”. Ni u jednom trenutku da ne iznevere prirodno postojanje nade. U stradanju bačenu jedinku čeka novo osnaženje. Ono će biti izraženo ulaženjem u zajednicu, pronađenu, na kra-
ju mučnog puta, htenjem da se svoja lična patnja shvati kao pri lika olakšanja kolektivne.
Do spoznaje suštine usamljenosti da je, naime, sam onaj „ko za sebe živi i za svoju se hožu bvineć — Lado je:došao posle dugog, složenog i prolivvečnog jspaštanja, Prodor do te spoznaje jeste, istovremeno, i ukidanje svakog. osećanja suvišnositi individue u svetu koji joj, tobož, osim dimenzije otpadništva ne dozvoljava ni jednu drugu. „Ako neko mota da se” žrtvuie, onda smo lo mi (tj. komunisti) na prvom mjesfu, i na drugom, i na trećem, do besktiaja“. Već moći se žrtvo-
vati znači ne biti sam. „Treba da živi (tj. komunista) od vazduha, od
ideja, i zračenja budućnosti...” od vazduha, od ideja, od zračenja! Ali valja videti kako se nadimeoćno živi od ovih neopipljivih, utvarnih bića i kako ona teraju u svetu borbu. iza ovih Ladovih poruka stoji napor idemnitifikovanja sa svim silama koje . uređuje haos, sa svim energijama “svoje najuže individualnosti; čak i s neurozama. U jednom jedinom cilju da se okonča nametnuta despotija disnar=– monije i usamljenosti u njoj. Ovo identifikovanje joj je i dokaz sposobnositi apsolutnog poverenja; ne, svakako, prema svemu, alli, svakako, i prema opasnom, samo ukoliko ono može obezbediti opstanak svesti koja obnavlja poremećeno saglasje ličnosti i društva u čovečan=-
stvu i kosmosu. Trpeći razormu samo
ću i trudeći se da to trpljemje osmisli, Lado će, na primer, potražiti ljubav udate žene, pljačkaće (s istim pravom s kojim se bori), kazniće smrcu jedinku koja takođe nema oslonca, ali koja poziva na mirenje sa stanjem bez oslonca. Sve je to jedno jako produženo i bolno traženje savezništva i uverećnost da je „biti sam” na rubu fikcije, kako god okvreneš. Kad. mu „isključenom iz činjenja”, osuđenom na čekanje, dolazi Đavo u pohode — to znači raspolučenu . viziju, pomućen feren SVesti i savesti, dvojstvo u punom zna čenju reči. Pomniklo u bunilu strašne oluđenosti, ono postaje simbol, pa značenje i Čwjenica: Lado i Đavo u jednom, U. biti, međutim, tlo je u s0obi samom nađen. saveznik. Nikakva iracionalna spekulacija. Osuden unapred na predaju i poraz, Lado podvostručava sebe ne bi li bio jači. Njegovo dvojstvo, zbog toga, plod ie neuroza, ali je i plod latenitne želje da se prevaziđe postojeće, i spolja
i iznuka: prepušten sebi, morao je u.
sebi da nađe snage, Odmazde koje čini („Komandant — Lado. 'Komesar — Đavo“) muževan su način dđa se izide iz čamotinje, da se prekine suha traka zaborava, da se otelotvoni sazreio vreme jurniša na nasilje. Ili je 1O. putem umnoženog ličnog . učestvova– nja u prihvatljivim oblicima objekftivnog, pomov uo izgrađena ličnost. U prvi put, na iedan superioran način introvertova– na podvojenost svesti manifestovana ic kao sraga, kao osnovni olkrefački
princip.
4
Dragoljub S. IGNJATOVIĆ
Dva zrela romana
Danilo Kiš: „MANSARDA“, „PSALAM 44“ „Kosmos“, Beograd 1962.
DVA KRATKA ROMANA Danila Kiša, različita i po karakteru i po stvaralačkom postupku, potviđuju, pre svega, Visoku literarno-artističku erudiciju njihovog autora i intelektualnu ozbiljnost kojom pristupa građi koju oblikuje, Mada tematska raznovrsnost ovih dela čini gotovo nemogućnim jedan kraći, a celovitiji, kritički pristup i jcdnom i dragom romanu istovremeno, ona je, upravo, omogućila pisću da dcmonstrira visok stepen svoje literarne pismenosti, sigurnošt u primenjivanju tehnike modernog književnog pisanja i ozbiljnost pristupa tokovima ljudske svesti koja je, i u Mansardi i u Psalmw 44, središnji moliv i glavni predmot njeBovog posmatranja.
amorfni splet halucinaninih snoviđenja, maštovitih dosetki, poetskih doživljavanja, intelektualnih raspri, ciničnih, crnohumonih zajedljivosti, paradoksalnih rezonovanja, kapricioznih odstupanja od realnog okvira događaja i logičkog niza odnosa, poseduje, ipak, i čvrstu artisličku strukturu i doslednu unutrašnju intelektualnu logiku. Logika ovoga dela nije u racionalnom prerastanju jedne situacije u drugu, jedne altcije u drugu, nego u sledu i dosledno »azvijenoj logici psiholoških stanja uslovljenih koliko doživljajima mašte toliko i odblescima sudara s realnošću. Nazvavši ovaj roman „satiričnom poemom“, Kiš je bio daleko od pomisli da se u Mansa?di posluži oprobanim satiričnim sredstvima — peckavim žaokama ili humornim ismevanjem. Usredsređujući svoje irOnično=satirične aspiracije na logiku prerastanja jednog stava prema životu u drugi, sasvim različit stav, Kiš nije na=glašavao toliko tok samog prerastanja koliko razloge koji do njega dovode. On je u nizu epizoda (koje, u većihi slučajeva, imaju, same po sebi, karakter celine), ocrtao stanja koja uslovljavaju želju za „detronizovanjem mamsarde“ (čija je simbolična vrednost kao principa odbacivanja životne formule „Primum vivere, deinde bphilosophari* jasno naglašena, između ostalog, i veoma rečitim motom A. A. Bloka), za odricanjem od načela neiskustvenog doživljavanja sveta („Gospode, živeo sam na mansazđi kao na zvezdi“, str. 87, „Siči sa zvezde“, str. 88). Gradeći svoje delo pasažima koji predstavljaju delove romana Moji glavni junak piše, njegovim maštovitim doživljajima i sudarima s realnošću, Kiš se svesno opredelio za postupak književnog eksperimentisanja. Sukobi realnosti i mašte duboko uzdrmavaju postojanost apriornih načela (nikad, ipak, potpuno doslednih i istrajno sprovođenih), pretvarajući glavnu ličnost od snohvatice i maštara u čoveka svesnog da mu život oko njega nudi i nameće· građu kraj koje je ranije mesečarski prolazio. Kiševa satirična poenta iscrpljuje se u traganju za razlozima prerastanja njegovih mladih junaka iz jednog stanja u drugo, u Sspuštanju sa mansarde nerealnog u Pprizemlje realnog, u nagoveštenom otkrivanju smisla života na sredokraći između grube svakidašnjice i neobuzdanih maštovitih uzleta u svet priželjkivanja. Dok je Mansarda sva a relaciji ma šta-stvarnost, u romanu Psalam, 44 košmarska stvarnost nedavne tragične istorije Jevreja, stravična, halucinantna, ali duboko prisutna, logorska realnost smrti i uništenja uslovljava košmare unutrašnjeg sveta glavne ličnosti ovoga dela. Psalam 44 ima jedan osnovni tok, razuđen u nekoliko rukavaca foesno VO=zanih s glavnim tokom; glavni tok je, istovremeno, razbijen u nckoliko vrcmenski uslovljenih fragmenata, Prvih deset poglavlja ovog dela napisani su kao presek toka svesti jedne mlade Jevrejke (postupkom „sveznajućeg pisca“), koja sa svojim tek rođenim detetom i prijateljicom-Francuskinjom, logoru Birkenau, negde pređ kraj rata, čeka da prođe nekoliko časova do trenutka kad treba da pokušaju bekstvo. Sledeća dva poglavlja opisuju njenu sudbinu posle bekstva, do nagoveštenog susreta sa Gcem njenog deteta. Poslednje poglavlje je, u stvari, epilog: njih dvoje, sa sinom, nakon šest, godina, posećuju logor u kome su se sreli, da bi preneli na dete „radost onih koji su iz smrti i ljubavi mogli da stvore život“.
Mansarda, prividno
Prvih deset poglavlja nm kojima je o-
pisano svega nekoliko časova uznemi-
renog i gotovo halucinaninog: čekanja glavne junakinje, dobijaju daleko širi vremenski i prostorni okvir, jer u njima pisac, sledeći lok svesti mlade žene, upoznaje čitaoce sa bitnim, za tok ıomana neophodnim pojedinostima njene dotadašnje istorije. Doživljavajući časove čekanja kao „bezobličnu masu bez= vremenosti po kojoj njena svest prebir ı bez nekog vidljivog reda“, ona u tim irenucima gotovo zaustavljenog vremce= na ponovo preživljava izvesne fragmente svoje prošlosti u sklopu apolcaliptičnog, kolektivnog umiranja naroda kome pripada. Na taj način pisac u in=
· dividualni tok svesti i u jednu sudbi-
nu usredsređuje i gotovo simbolički oživljava tragičnu jevrejsku epopeju u prošlom ratu.
Služeći se modernim književnim po= stupkom sa iskustvom literarnog rutinera, Kiš je vešto i psihološki. averljivo, sledeći tok glavne junakinje, kontrapunktirao duge i kratke rečenice i ispreplitao reku sećanja sa intenzivnim doživljavanjem prisutnog vremena. Mada je pokazao izvesnu neveštinu i, reklo bi se, uprošćenost u postupku psihološkog usmeravanja unutrašnjih tokova svesti i povezivanja prošlog sa prisutnim, ta noveština u izboru asocijativnog sleda svesti nije ipak narušila '"verl]jivost njegovog dela. .
Najviše od svega u ovome romanu impresionira hladna objektivnost pripovedanja. Ledena mirnoća i gotovo letargični spokoj kojim se pripovedaju primeri najstravičnijih izobličenja ljudskosti u scenama novosadskog pokolja, najuzbudljivijim stranicama ove Kknji-
ge, čine stravičnost onoga o čemu se govori još uzbudljivijim. U svojim ošsnov-= nim intencijama, dakle, ovo delo pred= stavlja razuđen i osavremenjen Davidov 44 psalam;
„Obraćaš nas te bježimo ispred neprijatelja, i neprijatelji nas naši haraju. .
Dao si nas kao ovce da nas jedu, i po narodima rasijao si na8...
Načinio si od nas priču u naroda...“
Ocrtavajući, & jedne strane, istrajnost i uznesenost ljadsku koja je sposobna da u najstravičnijim trenucima ljubavlju nadvlada smrt i u njoj stvori život i, s druge strane, izobličenu mržnju i ciničnu surovost koja se, boreći se protiv ljubavi i života, pretvara u apsolutnu negaciju ljudskosti, Kiš je svojim duboko tragičnim delom nagovestio i isceliteljski karakter vremena = njegovom dvostrukom, pozitivnom i negativnom vidu.
Mansarda, pisana kao literarni eksperiment i neka vrsta književne igrarije pokazala je kolika je moć izleta Kiševe imaginacije i potvrdila njegove fine ironično-satirične mogućnosti, Psalam, 44, realizovan postupkom koji je u modernoj literaturi počeo da se smatra klasičnim, posvedočio je snažnu moć introspekcije, sigurnu veštinu psihološkog uobličavanja i izrazitu huma-– nističku „opredeljenost u tretiranju ljudskih sudbina.
Uz Gubilište Mirka Kovača, romani Danila Kiša predstavljaju najzrelija ostvarenja koja su naši mlađi prozaisti napisali u poslednje vreme.
Dušan PUVAČIĆ
Bela
Nastavak sa 3. strane
Ali pri zatvorenom i zamračenom prozoru, naročito u Velikom spavaču, pesnik se skupljao u sunce i otkrivao svoju jasnu, prozirnu i, u osnovi, harmoničnu duhu. Svi nemiri, neka slovenska žal i razboljenost, razrešavali su se u prostoru, u širokim valovima snivanja.
Timotijević je pesnik stidnih strasti. Bilo daya3 okreće oči prošlosti, da se na njegovom prozoru ocrtavaju likovi puni smrti, poraza i bojeva, žene davne i lepe u svojoj večnosti, bilo da sadašnjost dobuje po njemu i obliva ga kišama, pesnik podrhtava kao vlat među vetrovima, obuzet strepnjom da ga smela oikrovenja i viđenja ne opustoše, da ga pepeo prošlosti ne prekrije. Njegove želje su neuobličene, vizije su u siluetama, strasti razblažene, smerne i krhke, humor i očaj su odsutni, ni jedno se osećanje ne razgoreva do usijanja, ne bukne, ne zasvetli prodornijim sjajem.
Stidnost u osećanjima i strastima, više zastrašenost nego smernost, najizrazitije se ocrtava u pesnikovom Viđenju žene. Ona, u punom i sadržajnom smislu te reči, ne postoji u njegovoj bDoeziji. Dovoljno je uporediti Rakićevu Jefimiju, klesanu od kamena, monolitnu i čulnu u svojoj verskoj tami, s Timotijevićevom bledom, čednom i devičanskom, i posvedočiti se u pesnikovoj težnji ka svemu onom što je nestvarno i povređeno, nekom silom prigušeno. Jefimijin spoljni mramorni mir kod Timotijevića se prelomio u smernost, a slrasni uzdasi, mučni mada i otmen bol, zapevka i plač, unutrašnje ridanje i razdiranje utrobe, u nežnost i bledilo bez suza. Ljubav, 'sko i postoji, ako je mogućna usred „opakih vetrova“, nestvarna je i lomna kao dah, kao priviđenje, nujna i nežna, protkana malim i zabranjenim intimnostima, mesečarska je i predodređena na prolaznost i smrt.
Možda sve te odlike poetskog subjekta Timotijevićeve poezije rađaju onu već pomenulu žudnju za prisustvom
s
ptica...
drugog, nasušnu i ljudsku potrebu za saopštavanjem, za saosećanjem i ljubavlju punom razumevanja. U novijim pesmama taj tok sve više narasta. Poezija Timoltijevića se uočljivije izvija prema suncu skrivenom u nekom nepoznatom čoveku, prema svakom čoveku koji je po predosećanju pesnika prijatelj i brat, samo što su odnosi između čoveka i čoveka nekom fatalnošću prekinuti, što ih nesavladivi prostori razdvajaju, što su jedan prema drugom kao dva suprotna zida. Nekoliko najizrazitijih pesama knjige Dan se rađa nastaju upravo iz takvog raspoloženja.
Osnovni molivi Timotijevićeve poezije ponovljeni su u knjizi stihova Dam se rađa. U pesnikovoj viziji vlastite poezije karakteristično je da se ona ne miče, da se njiše na grani vremena nepokretna. Timotijević je od onih pesnika koji sazrevaju ne napuštajući lako svoje poetske preokupacije, koji produbljuju krug svoje inspiracije ne proširujući ga. Slovo ljubve susrećemo ponovo i u ovoj zbirci, sačinjeno od istog materijala, prožeto dahom života i talozima smrti, ispunjeno muzikom tame što kaplje na čelo koje nastanjuju 'crvi, ali i izmenjeno sagledavanjem s nove strane, preinačeno pesnikovim rukama koje su mu dale trajniji oblik. Ranije Slovo ljubve izdvajalo se svojim sumornim zvukom i teškim tonovima poricanja i negacije. Pesnik ga je, sada, uklopio u svoje viđenje sveta, jer on i s one strane života traži mogućnost za približavanjem čoveku, makar nestvar– noj seni mrtve i voljene žene. Pesnikov glas i u prostranstvima smrti doziva svoj odjek.
Dam se rada, je, prema tome, korak dalje u prečišćavanju i sazrevanju Oonog istog pesnika koga smo upoznali još i u prvoj zbirci pesama, ni posebno originalnog ni izuzetnog, sem kad je reč o doslednosti samom sebi, toplog i nežnog, blagog, s nečim devičanskim u svojim ispoljavanjima i stremljenjima. Njegova poezija ne može ni sada da začudi i zbuni, izazove i dublje uskomeša, ni da razgnevi ili osvoji na prečac, ali ta poezija, u svojoj osnovi tIradicionalna, skladna i lepa, iskazana brušenim, sigurnim rečima i sadržajnim slikama, a u poslednjim pesmama, u ovoj najnovijoj knjizi, muzikalna i veoma melodična, ne može a da ne privlači svojom istinskom čovečnošću i blagom ljubavlju prema ljudima.
Aleksandar PETROV,
Iyprljva sliln
jedne mlgd0sSli
Dimitar Solev: „POD UŽARE-
NIM NBEBBOM“:; „Zora“, Zagreb 1963.
JEBDNA CITKO, zanimljivo i dobro napisana knjiga. To je prvi utisak koji se dobija kada se zaklopi poslednja stranica romana Dimitra Soleva; taj utisak ostaje nepromenjen i posle nekolikih naknadnih proveravanja. Okq jedne u osnovi oskudnec fabule (četiri omladinca u liri žarka letnja dana čekaju da ubiju i, konačno, ubijaju jednog policijskog agenta), koji bi po svemu mogla da bude podloga jednog romana akcije, Solev je, blagodareći sposobnosti da vešto gradi i dočarava od ređenu almosferu, stvorio roman koji se čita sa interesovanjem i o kome se, izvesnim „nedostacima uprkos, dobro misli. Solevu ne nedostaje veština pi< sanja; on umc da komponuje roman;j sa razvojem onoga šlo bi se u ovom slučaju, sasvim uslovno, moglo nazvati radnjom romana, raste izvesna temperatura, ličnosti postaju življe i izrazi. tije, a tempo izlaganja intenzivniji. Oko jedne fabule plete se čitav niz uzgrednih pojedinosti koje čine da ova knjiga poštaje u mnogome vrlo uverljiva i ubedljiva slika jedne mladosti.
Solev izvodi dosta uspele psihološke analize za koje ima i mnogo sklonosti i prilično smisla. On umc da oseti ne+ mire muladosti, da pronikne u prirodu mladalačkog bunta, da dočara osećanje nezadovoljstva zbog neuspeha akcije i ono Čudno osećanje između straha i ne» lagodnosti pri pomisli da ona može da bude i ometena. Kao i za revolucionare iz pripovedaka Leonida Andrejeva, moralne dileme se nc postavljaju, svest g svrsishodnosti čina je tolika da se ona nigde i ne pominje. Možda je to i defekt ovog romana. Jer, ili se pri izvršenju jednoga čina, kao što je ubistvo, postavljaju moralne dileme o njegovoj opravdanosti „ili se javlja svest o Vvišoj humanosti revolucionarne borbe koja dopušta i zahteva da se ovakvi činovi izvode.
Očigledno je da Solev dobro poznaje rezultate savremene psihološke nauke, kao što je očevidno da mu nisu strana ni iskustva moderne literature u bDprimeni tih rezultata. Međutim, moglo bi se odmah napomen:ti da on i u jedne i u druge rezultate ima neograničeno poverenje i da ih koristi i onda kada oni ne mogu da mu koriste; popodnevni Brankov san može da posluži kao primer. njihove knjiške primene. Isto ta'ko i svoju sklonost ku psihološkoj analizi Solev ponekad zloupotrebljava; Brankova razmišljanja o ženskoj psihologiji zvuče u priličnoj meri banalno i, u svakom slučaju, više nego naivno Ima i izvesnih ogrešenja o načelo verovatnosti, ogrešenja koja se ne bi o»
makla nijednom boljem piscu kriminal+ .
nih romana, koja se ne mogu pravdati time da pisac, možda, nije želeo da sazda realistički roman, Sve ovo, razume se, ne menja osnovni pozitivni sud o ovoj knjizi, Ali, o ovoj knjizi bi se mnogo bolje mislilo kada svega toga nč bi bilo. Jednom prilikom Haksli je, ne bez izvesne muelanholije, primetio da romansijeri ulažu velike napore da dočaraju prirodne lepote i da ti opisi prirode, bili uspeli ili ne, od velike većine čitalaca, na njihovu sramotu, ostaju nepročitani. I doista, kako vreme više odmiče, sve je manje opisa prirode u našoj savremenoj prozi. Priroda je ili u dve-tri rečenice naznačen dekor u kome se zbiva ono što izeba da se dogodi ili se to što se odigrava događa van svakog prirodnog dekora. Solev, za razliku od većine savremenih pisaca, ima razvijeno osećanje za prirodu, ona ga beskrajno uzbuđuje i on nastoji da otkrije i da uverljivo transponuje svu njenu poeziju i nesvakidašnju lepotu. U blagorodnom smislu reči pesnik prirode, Solev je u isti mah i veštak u stvaranju upečatljivih slika; nekoliko opisa reke ide među najnadahnutije i najimpresivnije napisane stranice OVE knjige. ;
Pod užarenim, nebom je knjiga' koja je stigla do nas sa šest godina zaka” šnjenja. Verovatno je da je Solev mno=ge od nedostataka o kojima smo govorili prevazišao, kao što je sigurno da bi ovakve knjige, svakako, morale brže da stižu do. nas. ;
Predrag PROTIČ
KNJIŽBVNE NOVINE