Književne novine
Jovan
DUČIĆ
JEDNI
6. dec(emba?) (o) starom (1904)
a Nikoljcdan ujutro primio sam N pismo od brata u kome mi javlja
veridbu Jelkinu sa Dušanom Peceljem. Bio sam u ruskoj crkvii pripalio sveću svojim roditeljima. Posle podne proveo sam kod kuće popravljajući prvi deo J(adranskih) someta.
Božić (rimski) bez događaja. Prvi dan uveče (od 6—7) proveo sam sa g-đicom Sizmenskom, s kojom sam se poznao drugi dan Eskalade (12. decembra).
2. I 1905.
Svi dani nalik jedan na drugi. Sizmenska je još uvek, i neprestano, cela moja misao. Mene duboko progoni ovaj zadocneli fantom ljubavi iz dvadesetih godina. Ona je postala moja potreba, moj san, moj cilj. Osećam pored nje mladost, strast, čežnju za nikada neviđenim noćima i poljupcima. Ona je pažljiva. Mači me njena nesposobnost da utiče i na moju misao. Ja bih tako napravio od nje, možda, iđeal i voleo ie dostojnije, potpunije, pređanije. A možda i bolje što je ovako. Ja osećam poeziju mlađe žene koja se komunikuje u gestu, u glasu, u mirisu. Mene obuzima zanos starih pesnika koji su pevali vlagu i boju ženskog tela. 1 uviđam prvi put da je taj zanos "i stanju da ode do pijanstva i postane morfijum koji daje lep san i, zatim, ubija. Osećam da je duša samo polovina, pa možda ni toliko. U životu koji se traći više u traženju njegovog smisla, u nalaženju hiljade njegovih besmisli koji nam se nameću, nego u njegovom življenju, jedna presija na dušu oduzima li joj sve izvore zadovoljstva? Ja snevam o ovoj Jevrejki, čijih dvadeset godina osećam kao dvadeset udaraca na sve ono što je još u meni mlado i bujno (...).
Sneg težak, ogroman, Suv. Otišli · smo u 6 uveče na jetee (grudvanje) sa"mi. Na klupi pokrivenoj teškim slojem snega, na mom plaštu;, odgovorila mi je da je indiferenina prema svemu što dolazi od mene. To je učinila frivolno i cinično. Ja sam bio razočaran — i bez prava na to. Nikada neću zaboraviti tu ponižavajućČai minutu koju sam uzeo više kao neuspeh nego kao nesreću, Ona je mislila obratno. Ćutala je posle, putem prema Mon Refos, po noći, Ja sam mrzeo to ćutanje i ta me je jeziva tišina bolela duboko. Okrenuli smo se oko hotela Nasional, Taj put bio je pravi kalvarijum. Međutim, njeno ćutanje bila je jedna najstarija ili jedina iskrena želja da ne poruši sve. Ja sam se upustio u jednu dijalektiku koja je bila cris d'ivresse(?). Govorio sam kako, ipak, imam izvesnu slabost da se razračuna= vam sa samim sobom, kako želim oboriti sve svoje snove jednim udarcem
nogom. Oni su tako retki i tako po-
irebni za mene. Htela je još da ostane sa mnom. Obišli smo Engleski park. Tamo smo se razumeli: ja sam je pitao jedno, ona mi je odgovorila drugo. Ona je odgovorila na pitanje o liubavi, a ja sam je pitao samo o.interesu. Povukla je, željna, reč natrag i molila za oproštenje. Dodala je da joj nisam kao svi drugi koji bi joj došli da o tome govore. Docnije je s ustezanjem rekla da joj moje simpatije čine radost. U svemu tome ima jedna šuplja nota. Otkuda to dolazi? Veruje li sebi? Računa li na vreme? Je li ovo za nju gubitak
KNJIŽBVNE NOVINE
(iz neobjavljenog dnevnika)
|||JBhV
koji ne voli da čini i koji je lenja da učini? Ili je večerašnje veče vezala malo više za mene.
To je laka i plitka duša. To je jezero na koje sve što pada liči pahuljicama koje iščeznu čim ga se dotaknu — ne ostavljajući traga (...).
9/23. I 1905.
Večeras ležem noseći na ustima još vlažne poljupce Zizmene. Kako sam bogat i kako lakomo i ljubomorno čuvam tito neočekivano blago. Zaboravljam da ti poljupci ne znače ljubav i da moje srce nema druga, da je samo. Možda je tako bolje. Možda je ta želja lepša nego cilj. Ja produžujem ovim ubogim putem, pa mi se čini da sam ipak moreplovac koji otkriva svetove, zemlje, i u svakoj od njih proglašuje se kraljem. Svaki dan nešto novo. Nesreća je lepa koliko i sreća. U 5 sati sastasmo se. Izišla je iz Hem(ijske) škole pre svih i okrenusmo, preko Mompela, putem prema Salevn. Došlo je do ispovesti. Vrlo rečito mi reče razliku njenog stanja duše od moga, i da je boli siromaštvo njenih osećaja. Ona vidi koliko zaslužujem ljubav, a ipak oseća jedno beživotno i stuđeno srce u prsima. Najbolje je, veli, i osećala bi mir
i satisfakciju — kad je ne bih voleo. Ta me ispovest nije iznenadila. Beše mi prijatna cena koju ona daje mojim osećanjima. — Govorite — rekoh — još ovo zadnje veče.
Kako žene ne vole da se ljubav svršava tako preko i kako im je teško podnositi gubitke. Ja sam osuđivao njeno dotadašnje ponašanje prema meni, maglovitost, neodlučnost sa smerom. Ona je bila iskrena. Zašto? Ne mogu da nagađam. Stvar je, međutim, prosta. Ona bi, izvesno, svaku moju odluku primila s jednom blaženom rezignacijom. Uspela je, videla i čula sve — i nema ničeg novog u mehi, a ne izgleda da će biti što novo i u njoj. Njena otvorenost je za mene bila iskrenost, njena indiferentnost i nepomičnost, studđena i bolna, za me je bila topla i sr~
POPODOM DPA4DESETOGODIŠNJICE SMRTI JOF4NA4 DUČIĆA
dačna ispovest puna lojalnosti koja se duguje čoveku koji je voli. U njenom
_ jeziku zaista je jedan neodoljiv akcenat
dobrote i topla reč srca koje nije zadovoljno svojom prazninom, pustoćom, svojim malim životom. Zavidela mi je u mojim patnjama i mojim neuspesima.
Na jednom usamljenom, snežnom putu, daleko od grada, uzeo sam je u naručje, Ona mi se predade i naše se usne sretoše u jednom dugom, rečitom poljupcu. Taj je poljubac bio nagrada za moje stradanje i, možda, ništa više. Ja sam bio njime zanesen i činilo mi se da vredi više nego njena ljubav (...). Ja je zakleh da ne pusti, osim samo još jednog čoveka ili nikoga, da raznese te moje poljupce. Mene, međutim, mori
pitanje: ko je ova žena? Šta je njena
prošlost? Ona mi je posle pričala, 'a propos, istoriju o nekom razvratniku koji je išao da je zavede, i nekom glupom Nemcu koji joj je davao u Berlinu lekcije i govorio joj svoju lubav. Držim, ipak, da je ova žena čista i njena duša izgledala mi je, ovo veče, kao duša snega oko nas. Studena ali čista.
Ona mi je rekla da želi da je volim. TI ja tek večeras osećam da je volim više nego ikad. Kako je lepa i mlada, kako je nežna i vitka u mojim rukama! Kako me zaslepljuju moje godine i koliko sam zla "i stanju da učinim ovoj ženi koju obožavam! Kako je ljubav zla! Kako je ljubav puna poroka! Kako je ljubav zločin!
Ležem s njenim poljupcima na usnama, zovući njeno drago ime u po-
ESTHNA EH LEGENDA
nečastivih paranojačkih zidđina-čeljusti, podivljalih šenfturača, zastava, kotlova, kopalja, guzica, mišolovki, otelotvorenih vizija mučenja i slasti, dok zvona lupaju a celo nebo plamti u ognju i krvavom dimu“;
Nastavak sa 3. strane
što kasnije (strana 180) om će postaviti ozbiljan problem, ali će mu verbalizam i ovde onemogućiti da dođe do njegove srži.
Jedini izuzetak je esej Iz moći u moć koji je (sem početka s nemuštim varijacijama na temu mačke koja je spavala na suncu) izvanredan po esejističkoj snazi koja vulkanski, Krležijanski Kkulja na sve pore i do kraja zasićuje temu „noćne“ inspiracije, nočne strane života, bez obzira na prihvattljivost svih stavova.
Uživamje u delima koja spadaju u estetiku „ružnog“ (čudovišta i aždaje, fetiši i nakaze, Boš i Brojgel, mduska monstruozna božanstva i himere sa gotskih katedrala, Gojini patuljci i sumerski idoli). sve to Što je disharmonično, „ružno“ u smislu kamonskog pojma lepote, Marko Ristić prihvata čisto ideološki, kao izraz revolta protiv klasnog društvenog poretka i sistema. On za njihovo prihvatanje ne navodi nikakve estetičke razloge, ne zasniva novu estetiku kao estetički sistem autonomne dopadljivosti nego kao iđeologiju, što je apsurdno i neodrživo, jer ako nešto nije umetnost zato što nema umetničkih osnova da to bude, onda ideološki razlozi još manje mogu da ga učine umetnošću (argumeni: koji je Marko Ristić uspešno primenio na soc-realizam).
Po logici ovog ideološkog tumačenja i prihvatanja, ova dela nemaju nikakvog smisla ni estetskog rezona u jednom poreflku koji negira društvene osnove na kojima su ona nastala. Izraz revolta na protivurečnosti jednog društva, ona gube svoj ideološki smisao i estetski značaj čim to društvo nmestane. Socijalistički čovek ili čovek komunizma ne bi mogao imati razumevanja za njih. A da li je tako u „stvari? Ristićevo tumačenje lišava ta dela njihove estetske autonomije, om polpuno zanemaruje momenat estetske dopadljivosti. I pribegavanje Frojdu u ovom kontekstu (umetnost kao rasterečenje, svest kao lekovitost) samo je izraz nemoći (subjektivne ili objektivne?) da se za demonijačka dela nađe estetička tačka prihvatamja.
Ako ona objektivno zaista ne postoji, onđa sve priče o konvencionalno lepom, o malograđanštini, o kanonizovano lepom koje prožima klasnu umetnost predstavljaju bacamje prašine u oči i nama na kraju svega ne ostaje ništa drugo nego da se vratimo onim uzorima koje je Marko Ristić negirao na nekoliko stotina stranica svoje knjige. U stvari, umetnost je onda osuđena na propast. Negirana kao klasičan i konvencionalam pojam lepog i ideološki odbačena kao realizam koji je izraz krajnjeg stepena buržoaskog konformizma, a uslovno ideološki prihvaćena samo u demonijačkim svojim oblicima kao revolt protiv jednog društvenog sistema Koji iščezava i samo dotle dok om postoji (klasno društvo), umeinost sutrašnjice (ij. besklasnog društva) nema stvarne estetske osnove na kojoj bi se razvila. Ta umetnost jednostavno nema nikakvih izgleda da se razvije ako, iz ideoloških vazloga,
ostane dosledna fumačenju Kkanonski lepog i estetski „ružnog“, i ako obe estetike bude odbacivala iz #čđrazloga svog ideološkog čistunstva i dosledmosti. Kao i ranije, isključivo ideološki stav prema umetnosti, tj. primena vanumefničkih Kriterijuma, mora da dovede do osude umetinoslii na uništenje
Formalno-=sintaksički i verbalno-leksički, ovi su eseji dobrim delom pod snažnim Krležinim uticajem. Iako time nisam rekao ništa novo, ipak ću izvesti malu ekspertizu Ristbićevog teksta ne rađi neznalica, kojima to nije jasno, nego rađi krotkih i neobaveštenih čitalaca. Jedan od tih neznalica, Miodrag Protić, i ne čitajući knjige samouvereno sudi o stvarima. Iz jednog primera koji ću navesti videće se ne samo da on ne zna i ne prati stvari nego da se i s nesavesnošću prema njima odnosi. Iz toga što sam izostavio puni naslov Krležinog Latimovića, on je, u zadnjem broju NIN-a, izveo o meni sledeći „zaključak“:
„Koliko je njegovo meznanje, viđi se po tome što on nije u stanju čak ni da tačno navede naslov najpoznatijeg Krležinog romana!“
Protić nije svesftam logičke defekimosti svog „rezonovanja“, Jer to praktično znači: kad mi neko pomene Ničeovo Rađanje tragedije, a izostavi ostatak naslova („iz duha muzike“), onda je to „neoboriv“ dokaz da om ne zna puni maslov dela, a to je opet „dokaz“ da delo nije ni čitao. Kađ neko pomene da je Marlo napisao Fausta, to: je „dokaz“ da ga ne zna i da ga nije čitao, jer puni naslov glasi Tragičma istorija doktora Fausta.
Koliko je bilo nerasudno takvo ,„rezonovanje“” u konkretnom „slučaju, potvrdđdiće redovi koje uzimam i citbiram iz jednog članka „objavljenog u jednom broju „Borbe“ (mislim februar= skom), u kome, povodom repertoara „Savremenog pozorišta“ u Beogradu, u jednom pasusu stoje sledeće reči:
„U pozorištu se intenzivno rađi na pripremama za izvođenje Krležinog romana „Povratak PTilipa Latinovića“, u dramatizaciji Zorana Gluščevića i Jare Ribnikar, za koju je autor đao svoju saglasnost“. Jasno je, posle ovoga, đa nema smisla ma šta dalje raspravljati sa Pro--
tićem. Jer da bi on popunio svoje ru-.
pe u znanju i savesnosti, potrebno je više vremena nego što ireba da iziđe sledeći broj NIN-a.
Sledeća dva pasusa (koji nisu jedini) čisto su krležijanski, i to ne samo kao sintaksičko gibarje (kako bi rekao Krleža), ili kao čista leksika, nego i kao koncepcija:
„Mučen svojim fantomima, „gonjem hibridnim melezima sfvarnog i maštanog, pesnik, pesnik današnji i svih zlih vremena, kao MBrojgelova „Luđa Greta“, korača kroz jedan pakleni metež poluljudskih bića, oživljienih predmeta, is-
keženih demona, insekata,
i drugi odlomak:
„U ovom jevtinom raju krešte oni kao sami demoni u nekom trećerazrednom provinciskom paklu...“
Iz cibiramih redova skoro svaka druga reč (demoni, nečastivi, čeljusti, pakleni, metež, provinciski, pođivljali) spada u dobro poznati Krležin rečnik. Krleža ih je zapravo uveo u našu mođernu li-
teraturu daleko pre nadrealista i Mar-.
ka Ristića (nečastivi i demoni datiraju još iz Krležinih Simfonija objavljenih 1917). Ima još mnoštvo reči u Histićevim esejima koje su, ne samo kao reči nego i kao poetska almosfera koja sugeriše određenu živoinu i društvenu koncepciju, direkino „preuzete iz Krležinog poetskog rečnika: provinciska menažerija „(Marko Ristić: Dnevnik iz 1985, strana 157 a Krleža u Filibu Latinoviću, 1932. strana 41). Razlika je samo u tome što Marko Ristić kaže „nečista provinciska menažerija“, dok Krleža, pre Marka Ristića i inspirišući ga, kaže „prljava i žalosna provincijalna menažerija“. Dalje: „nokturno“ (koju je reč Ristić mo-
gao užeti i od Matoša), „blitvinsko blato“, „kantilena“, „po crti“ svojih ubeđenja, „panonski“, „kentaurskki“, „gnjilež“, „inmfermalni“, „„trogloditski“,
„šsuluda noć“ (Krleža: „suluda Rokova noć“) itd. itd. Sve su to reči koje je Krleža pre Marka Ristića upotrebljavao u raznim poetskim spojevima i rečeničko-sintaksičkim varijacijama, koje spadaju u njegov stalni poetski i misaoni refren i iz čega je, konačno, proizišla i Ristićeva sintaksička #faktura. Samo, zar ima nečeg čudnog i neđopustivog što je jedan pisac pod uticajem drugog? Biti pod uticajem jednog književnog gigamta može samo da koristi. Svakome. Pa i Marku Ristiću. T sam Marko Ristić tako misli. Jer da je drukčijeg mišljenja on ne bi dopustio da se u bio-bibliografskim podacima na kraju ove njegove knjige pojavi sledeća rečenica koja govori o njemu, Marku Ristiću:
„1933, Miroslav Krleža ga poziva na saradnju u časopisu koji se sprema da pokrene, i taj susret sa Krležom od Velikog je značaja za njegov dalji književni razvoj kao i za njegov odnos prema stvarnom svetu“.
Ne mogu a da ne odam priznanje savesnosti s kojom Marko Ristić govori o književnim uticajima značajnim za njegovo forminanje.
Zoran GLUŠČEVIĆ
mrčini, ime kome neću da dajem oreolu jer hoću, jer želim dy ona ostane žena. Kako bih je se odrekao da je jedan tren viđim kao boginju ili kao anđela. 13. I 1905.
Umirem u zagrljaju ove žene, Nikada slast poljupca ni dodira nisam (ovako) pre osetio. Moje su pesme blede, uboge, nedoživljene, neproživljene. Ja moram početi jednu umetnost zdravu, veliku, punu krvi, udaraca srca, požara večernjeg sunca i mladosti koja počinje svoje veče. To će, izvesno, biti moje novo delo. Ja za sve OVO moram naći ritam, reč, boju (...).
· Ako ova žena ne voli, ona je slaba i mala; ako voli, ona je silna i lepa. Čini mi se da joj je samo glava topla a da je srce studeno. Još ne mogu da verujem da me voli i ne viđim u njoj potpunu lepotu duše. Zato je moja ljubav telesna, još uvek. Ona će to, verovatno, ostati u svakom slučaju. Mene fo nimalo ne uznemiruje i nemam prin= cipa za to, jer volim život odviše i sa više strana.
Ja imam ideala, ali ne po uverenju, nego instinktivno. Ima mnogo stvari za koje bih umro, među kojima ima i dobrih i zlih. Nema ni jedne stvari i ni jednog lica za koje bih živeo. Možda je Umetnost jeđina moja svrha, kao što je jedina moja prava ljubav.
FINITA LA COMEDIA 9. III 1905. po novom, četvrtak veče
Imam samo jedno osećanje — fo je gnušanje. Ono je nepritvormo i iskre= no. Njen cinizam, njen smeh, brutalan i stupidan, njena nemogućnost da išta oseti, da išta razlikuje, da išta razume do kraja, ispunio me prezrenjem prema ovoj lešini Lepote. Ja je nikad nisam video ružniju, manju, neznatniju i antipatičniju. Ni jednog opravdanja za nju. To je koketa koja bi mogla koštati, ljude od srca i sna, života da nije dotle bedna, nepomična, necivilizovana u svojim osećanjima, pusta, preka prazna (...). )
Do danas joj nisam našao definiciju i idem za tim da je ne tražim uopšte. Hoću sve da zaboravim, sve omrznem, sve uzmem kao jednu lekciju, ružna i odveć preku, ali da ipak ništa više ne nameravam. Ona još tinja malo u me ni. Prvi vetar zdravlja ugasiće, valjda, taj plamičak bolesni i strašni, modri plamičak u noćnom groblju.
Bože, daj mi da se ova žena ne vrati više u pamet i da zaboravim da sam decembar, januar i februar ginuo za njom, jednom najčulnijom i najsvirepijom strašću čoveka od Krvi i snage, kako izvesno neću nikada više. Daj mi da se savladam i da, gubeći ovo faftalno stvorenje, đobijem svesti O SVOjoj ceni i pravim potrebama mog bolesnog srca,
Nadam se da je poslednji list, koji pripada Zizmeni, ispisan danas (i OVO pišem sutradan po podne, posle svega ovog) i da ona silazi za svagda s puta mog života. Ovim je, za oboje, završen jedan ružan san. Otvaram oči kao po= sle kakvog sna i želim da ih otvorim prc1 lepim majskim jutrom punim sunca, boja, mirisa i pesme, pred novim i lepšim životom.
26. III 1905. po novom, medelja Nedelja, dosadna, gluva, prazna že-
nevskn nedelja. Dan bez sunca, studen, -
siv ' dug. Vratio sam se kući rano po podne s name?om da se osamim, da možda radim. Prelistavao sam dve dosadne knjige — Pesme Sv(etislava) Stepočeo pisati prikaz za (Srpski Književni) glasnik; prelistavao Mopasana. Moj mlađi prijatelj, Tsaković, leži bolestan kod kuće. Sad je 5 sati. Mori me đosada i ne znam kuda bih. Ženeva mi nikada nije bila prazna i stuđena kao danas. To je studen koja mi dolazi iz duše što počinje da sve više oseća gubitak jednog sna (..).
fanovića · i
Kolika bi bila za mene sreća da ču
jem na vratima zvonce koje me zove da otvorim vrata Z(izmeni), koja mi se vraća; ne ljubim je, ali čeznem za njom,
Si