Književne novine
likovna umetnost
KONJOVIĆEVI PASTELI
Povodom izložbe u Kulturnom centru u Beogradu
KONJOVIĆ je sada prvi put pokazao svoje pastele. Oni su toliko njegovi, markirani pečatom njegove snažne ličnosti koliko i sve od njegove ruke — pa, ipak, oni se duboko razlikujua od svega što je Konjović stvorio, toliko da predstavljaju veliko iznenađenje me samo za publiku nego i za poznavaoce Konjovićevog dela. Razlika je, dakle, mnogo dublja od one koja logično proizlazi iz prirode same tehnike.
Kako to objasniti kod umetnika čije je delo apsolutno homogeno, a takvo je po svom psihološkom podtekstu, da je uvek spontana posledica osećanja i raspoloženja. Svaka je Konjovićeva slika uslovljena uzbuđenjem neposred= nog doživljaja, te je utoliko neobičnija razlika koju u odnosu na ulja pokazuju njegovi pasteli. Sa slikama zajedničke su im samo teme: Bačka, njeni pejzaži i plodovi, njeni ljudi i njihov enterijer i, među njima, uklopljeni likovi najbližih u svakodnevnom ambijentu. Međutim, pasteli su od slika drukčiji po đuhu i temperamentu, po koncepciji odnosa prela predmetu, po značaju koji autor pridaje crtežu, po hromatskoj skali. Šta je uslovilo umetnikovu potrebu da baš tehnici pastela pokloni tri godine svog rada i šta je uslovilo odlike tih 120 pastela koje čine izuzetkom u celokupnom Konjovićevom opusu?
Konjović je od onih umetnika kod kojih je stvaranje uslovljeno izuzetnim stanjem u kome je primanje utisaka, njihovo stapanje s njegovim emocijama i, pre svega, s njegovom strasnom potrebom hitrog saopštavanja, potrebom dubokom i životnom, takve prirode da tada, u toj povišenoj tempera–turi, sve može da postane tema slike, sve što je na dohvatu ruke, na doma– ku oka — od banalne posude na stolu do veličanstvenog predela — sve je dovoljno i umetniku podjednako vrednost da bude transponovanjem preobraženo u motiv strasti, ođuševljenja, u tumača dramatičnog sukoba, u posred= nika vizije. To primanja podsticaja i taj hitri odgovor, taj u stvari burni dijalog: umeinika s vizuelnim svetom, navikli smo da je kod Konjovića izražen na slikama u ekspresionističkom zamahu iskrivljenih formi, praćen fovističkim fanfarama bojenih akorda u kojima je crvena najglasnija, Sve to utisnuto je i silovitom snagom 'ignječeno u žitku, situ materiju boje, toplo i čulno fakturiranu.
Ovaj odnos umetnika prema predmetu nikao je iz sukoba realne percepcije vizuelnog sa stranom umetnikovom vizijom i taj problem, uvek budan na slikarevim platnima, uvek drukčije shvaćen i u svakoj fazi drukčije postavljen, pokazuje sa svakim rešenjem šta biva sa stvarnošću, sa predmetom na Konjovićevim dramatično uzgibanim „kompozicijama. Na većini slika kao da se umetnik bori sa prirodom — bez koje ne može i neće da stvara — a koju želi da osvoji, potčini i ponovo svojim sredstvima — arabeskom i bojom — rekreira, pa je ona i viđena i poznata. Ovaj dramatični kovitlac, ova strasna temperatura stvaranja, intenzivna i osvajačka, odlikuje Konjovićevo slikarstvo. Takvu Konjovićevu umetnost već poznajemo.
Nova shvatanja i drukčije vrednosti koje pokazuju Konjovićevi pasteli znače da je i umetnik u trenutku njihovog nastajanja imao poseban stav prema životu i okolini, bio pritisnut doživljajem, depresijom možda, za koju je samo njegova vitalnost našla mogućnosti tumačenja likovnim sredstvima. Pasteli ne beleže novu fazu u umetnikovom opusu, oni nisu ni s početka njegovog rada, nisu ni sadašnji, ovu tehniku prihvatio je umetnik samo u dva maha, u periođu 1943/1944, i 1949 godine.
Prva grupa nastala je za okupacijskih dana koje, po povratku iz zarobljeništva, umetnik provođi m Somboru i Srbobranu. Druga, manja grupa pa-
TENJIŽBVNE NOVINB
stela nastala je 1949. godine posle neprihvatanja i nerazumevanja kojim je umetnika prvi put dočekala kritika, u periodu socijalističkog realizma. U tim trenucima depresije i sumnje, tuge i sukoba, Konjović nije mogao drukčije, vezan svom principu, da uvek za svoje osećanje traži podudaran likovni izraz — on je u to vreme, u ta dva perioda, izmenjenim „raspoloženjem markirao sve čega se kao umetnik prihvatao. Znajući ovo, mora se postajanje klima, koje prethode ili uslovljavaju drukčiji vid Konjovićevog stvaranja, akceptirati kao odlučujući činioci. Ni pre ni posle 1943. godine Konjovićevo slikarstvo nije bilo tako crno i teško, teme — groblja, prosjaci, opustela naselja — tako imurne i svirepe. Sa platna je nestalo sočnih akorda crvene radosti, žutog kliktanja umetnik. se tada okrenuo drugoj tehnici, najdelikatnijoj, najkomplikova”nijoj. Nikad do tada nije Konjović radio pastelom i bilo mu je potrebno godinu dana pripremnih studija da svede paletu nove tehnike na 60 pastelnih tonova, 60 kređa, kojih nije bilo u kupovnim kutijama, te ih je morao sam spravljati. U ovoj nežnoj, variljivoj tehnici, što bljesne i za tren nepažnje može da se ugasi i nestane, kao fatamorgana, kao san, kao ceo život što je u tim frenucima izgledao — tražio je umetnik svoje novo sredstvo ızražavanja. Tako su u uskovitlanu dramu Konjovićevog slikarstva ušli pasteli kao oaza mira, privremenog spokojstva, tihe rađosti kontemplacije. Teme su, kao i uvek, bile sve što ga okružuje, kuća
PFladimir FP. PREDIĆ
%
MOLITVA ZA PLIVAČA
i domaći ambijent u prvom periodu. čitava galerija socijalnih likova u drugom periodu. Disciplinu koju nameće ova tehnika primarnog poteza prihvatio je umetnik kao ispit, kao ogledanje. Crtež je dobio pun značaj, si-
guran, čvrst, kontrolisan, nimalo karikaturalan, on gipko markira formu predmeta koji je poetičniji, ali i realniji, nego na ekspresionističkim uljima. Predmet sada dobija izuzetnu važnost, za njega, kao delić, ali i kao simbol stvarnosti, umetnik se vezuje kao za zalogu postojanja. Nikad s toliko pažnje i staloženosti nije Konjo= vić „cizelirao“ čvrstinu svoje forme. Hromat{tska skala ovih pastela diskretna je i utišana. Boja je prozračna, puna vazduha, prigment čist i jasan. Nema crvene, žutu je zamenio utišan oker, crnu mrka, dominantna je plava u rasponu od sasvim svetle do ultra marina i indiga. Lirsko osećanje i težnja za almosferom zamenili su kreščendo njegovih uobičajenih orkestracija. Otuda na ovim pastelima blagosti i pitomosti, tihe meditacije, poniranja u sebe samog, uravnoteženosti i mira što pruža ume{iniku na nov način ponovo otkriven svet. Jedna velika ljubav, ovog puta ne furiozna i nestrpljiva, kao na uljima, nego nežna i pouzdana, bdi nad svakim predmetom kao odgovor umetnikov na pitanje — zar „homo homini lupus“ — u ovom obilju radosti?
'U ovome freba tražiti sadržinu Konjovićevih pastela i novi vid koji oni beleže u njegovoj umetnosti.
Katarina AMBROZIĆ
Doba
a inostrane LN} ita
Književnost starog Meksika | reeene runs ibi A ROAD RR r==-————
PESMA
TT užam, plačem,
Pevač sam samo!
Ah, kad bih mogao da ponesem cveće
U podzemlje i njime se okitim!
Čovek je ma zemlji kratkovečam kao cvet:
Jeđam trem samo proleću se raduje.
Veselite se, drugoi,
A ja sam tužam!
Dolazim, iz gnezda mežnih, leptirova,
Pesma moja krunicu otvara.
Olkićena cvećem,
Moja duša liči na sliku šarenu.
Pevač sam,
Čujte moju pesmu.
SRCE MI CVETA
DD ok je spavao Bog-Rušilac U pustinji smo zasadili Peščanik
Zlatnih brojeva.
On se primio
I urodio plodovima vremena, Loavoovska griva pustinje Vijorila je na vetru proletnjem. Sa zmijom prapočetnom,
U jednoj Tuci
I vrećom oblaka u drugoj Pojavio se bog plodnosti.
On otvori vreću
I prosu kišu hramiteljicu
Po ožedmeloj zemlji.
A potom poseja u maša srca Seme ljubavi:
Nas dvoje sada cveta cele godine.
PESMA OCAJANJA
D ošli smo, | Za san i smove sazdami. .
Nije istina, istima mije
Da smo ma zemlju došli Života radi.
Uskoro ćemo se prometnuti U travu ozelenilu,
Srca će mam ozelemiti, KHrunice otvoriti.
O, telo naše je cvet: Cveta i voeme.
URAGAN
K ao smola je crma srdžba Boga Rušioca.
Nebo se osulo
Boginjama crnim.
Munje sevaju crne,
Kao korotni nakit od oniksa,
Svet kite. Pa i grom je crm, Grom što oko poćine riče. Bodeži crni paraju Bledo telo pustinje. Ponoćni gnev Boga Rušioca Spavače zaglušuje Grml\ljavinmom, crnom. Sen dragame moje me može da usni Luta mi, nemirma, za čelom. Od. dve oluje strava je hvata: Jedna joj oko kolebe besmi, Druga srce moje pustoši. Prevela Jugana Stojanović
IZ STARIH DOKUMENATA, nasstalih u doba otkrića Amerike, vidi se da je Meksiko nekada bio kolevka tri rafinirane civilizacije. Te civilizacije bile su na veoma visokom kulturnom nivou iimale su kompleksne političke i socijalne institucije, Ono malo podataka s kojima se danas raspolaže takođe svedoči da su u starom Meksiku astronomija i matem:3tika bile veoma razvijene naučne discipline, a filozofskoreligiozno shvatanje ukazuje na postojanje kultivisanih duhova koji su radili u sredini veoma različitoj od naše, ali kojima dugujemo neka značajna otkrića, Nauka brojeva starih Meksikanaca savršenija je od grčke i rimske;
dana i noći
Odlazim! Evo ruke — svetlosti ni grama! U kosmatoj magli se lovi, a me — diše!
Btw li ko nekada vodom iznemogo, Plivaču jogumasti, iP snaga već gasne? Bivaš li morem još? O, vetar ti pomogo
I bistra moć da dosegneš obale jasne!
Bivaš li plivačem, iP kopnom ti kolemo? Bolje da bisermom, vodom, osmeh, ti mine.
Vi, bez sumnje, o mojoj glavi — ma tanjiru? Ne, ko stablo uspravam ću zaći — me dam vam . Pod spokojem zvezda da spavate u miru!
Od vaših stopa tle se drobi nepovratno!
Oni što su bili uz tebe kad si kremo,
Spremaju ti ma dar sanduk od hrastovine!
Nek te užaremo svrdlo bure sagori
Da krik tvoj iz tame mešto više postame! To je ono što će ostati da se bori
Za nemernljivost sjaja obale sunčame.
Plivaču ludi, kad svetlost lukom, se pali, Mole se za tebe, o mole odustali!
PRISECANJA
eče: kao đa se zaboravljam; strah me je!
Bar zemlja da traje (priča se — ma mogama je!). Drvo? O, da — kao da se dižem; bolje je. Pre — „Zar mikuda?“ — sad, evo, vodom — preče je!
Vratio sam zemlji pozajmljemo: steg plama! Nije li dosta? Šta biste hteli — još više?
komentari:
Nastavak sa 1. strane
više nego što je dao („Kultura“ je u fond unela preko 29, a dobila nešto preko 28 miliona). „Nolit“ je dobio skoro četiri puta više nego što je dao, „Prosveta“ je dala 30 a dobila 50 miliona, dok je „Mlado pokoljenje“ dobilo % miliona a u fond ne uplaćuje ništa.
Tako proizlazi da manji po pravilu finansiraju velike, što može biti nelogično (na prvi pogled i jeste), a može biti i ispravno, ukoliko ovi veliki nose glavni teret onog što u izdavačkoj politici znači istinsku misiju i smišljena realizaciju određenih smernica. U dobrom delu slučajeva može se tvrđiti da je tako; u po nekim, na žalost, ne.
Veliko je pitanje, na primer, da li je ispravno da se na drugo izdanje knjige Zorana Mišića Reč i vreme da 3,185.000 dinara, dok dotacija za odabrane spise Filipa Filipovića iznosi 2,202.000 dinara, Da li je knjiga slika-
POSED
I, gle: val me me uze — obala me vrati! Stihom, vad, slave — vreme ste jalovo, satno!
ne iskaza put do kraja. A šta osta? Da U pregršt sjaja da Kkrili medoumicu U oku naglih — ka tebi lišenih mosta? IP nešto više za gluh ti čum, miz ulicu?
O, i to je dosta! (U ludilu se kuje
Reč buduće pesme — muhklog doba pogovo?.) Poo: čaklja da bezglasno se otiskuje Niz dame časmi posed uma, a me — lovorT
ra, esejiste i, od skora, filmskog reditelja Miće Popovića U ateljeu pred noć zaista u toj meri (i takvoj opremi!) bila neophodna našoj javnosti da joj se dodeli dotacija od 1,100.000 dinara? Lista izvanrednih knjiga, neuporedivo značajnijih za našu kulturu, objavljenih u istoj godini bez ikakve dotacije, takva je da je besmisleno i pokušavati da se to primerima dokaže. Protićevi Savrememici dobili su dotacija od preko 3.000.000 dinara, više nego čitave neke edicije, Na sva izdanja namenjena slepima (po Sistemu Brajeve azbuke) dato je ukupno 5,000.000 dinara, a na inače korisnu (i s određenim povodom izdatu) monografiju o Mileni PavlovićBarili 6,000.000! Kritička izdanja srpskih pisaca (to je primer onog što, uz druge pothvate, upravo treba pomagati iz ovog fonda) dobila su svega 2,000.000. I tome slično.
Što iskupljuje! Vek tihe me obmanjuje | 'Pamom, već zvezdom ad, koje misu još bal. Istraj, svetlost je tu da obeća, i kali!
I nisi više — vam vremema bačemi dub, Osuđen da ptice bespoštedmno ga kljuju. Tvoj čamac hrli u svet — daleko je još Tub.
Daleko smo od foga da tvrdimo kako mnoge pomenute knjige nije trebalo izdavati. Reč je o nečem drugom: o tome da fond treba da služi čemu i jeste namenjen, pomaganju kapitalnih pothvata, dugoročnih i izuzetnih napora, izdanja koja su od osobitog značaja za našu kulturu, zapostavljenih vrsta literature, kao što je naučno= popularna, i izdanja koja pomažu uzajamno upoznavanje književnih i drugih vrednosti u jugoslovenskim razme= rima. Sve drago treba da izdaju sama preduzeća, uzimajući na sebe i neophodan rizik u poslovnom smislu.
Razmatrajući ove podatke, Savet za kulturu je konstatovao upravo to možda drugačije formumišući suštinu — i došao do zaključka da našoj kulturi nedostaju, u mnogim oblastima, osnovna, kapitalna dela, da pomene=mo samo rečnik, istoriju kmjiževnosti, celokupna. dela srpskih pisaca, itd.
takođe je značajan pronalazak kalendara, tačnijeg od gregorijanskog.
Ove civilizacije uništene su po iskrcavanju Evropljana u Ameriku. One nisu raspolagale artiljerijom i evrop= ski top pobedio je njihove strele. Osvajači se nisu zadovoljili da u Meksiku uspostave samo svoju političku vlast i ekonomsku prevlast; oni su želeli da starosedeocima nametnu i svoju religiju i način života. Zato su sistematski unistavali sve one kulturne tekovine koje su odražavale iđeje porobljenog naroda. Tako je nestalo hiljade verskih i istorijskih spisa, knjiga na hartiji od ogave ili na jagnjećoj koži. Zato sa naša zhatnija o staroj meksičkoj književnosti oskudna.
U životu starih Meksikanaca pisana i usmena književnost igra važnu ulogu. Mladi ljudi izučavaju „mitove, istoriju, književnost. Jezik je bogat, zvučan, harmoničan, po svojoj strukturi lako se prilagođava poetiskoj metafori, filozofskoj apstrakciji, pravljenju kovanica. Književni rodovi starih Meksikanaca bili su: svete knjige, istorijske hronike, religiozne himne, svetovne pesme. Na svečanostima pesme su recitovane uz pratnju fiaute. Pesme se dele u nekoliko kategorija: pogrebne pesme,
pesme o cveću i pesme raznih gradova ”
i plemena.
Najpoznatiji pesnik starog Meksika svakako je kralj-filozof Necaualkojoti. Njegove pesme su setne i prožete epikurejskom filozofijom.
Knjige civilizacije Maja uništene su u ogorčenoj osvajačkoj borbi koja se okončala tek 1697. godine, posle dolaska Španaca, jer je tek tada pala poslednja država civilizacije Maja. Ali u Jukatanu, kao i u središtu Meksika, neki Indijanci veoma brzo su naučili latinski i prepisali izvesna dela pre njihovog ništenja ili zapisali usmena predanja. Zahvaljujući njima sačuvali su se neki primerci starih knjiga koji modernom čoveku pomažu da shvati u čemu je lepota stare meksičke književnosti.
Pesme koje donosimo pripadaju čuvenoj zbirci „Pesme cveća“ koja je, prema usmenom predanju, zabeležena na gramofonskim pločama i čuva se u posebnom muzeju-diskoteci. (I:78,)
FONDOVI I KRITERIJI
Novi program dela koja treba f{inansirati takav je da bi ga se trebalo zaista pridržavati. I od njega ne otkidati sredstva za dela koja su se na listi dotiranih našla samo zahvaljujući tome što je ponekad znao da pobedi subjektivni kriterijum. Sredstva pripadaju zajednici, pa je njeno i pravo da odlučuje kako će se ona koristiti.
To nam i daje povod za pitanje: ne bi li bilo najumesnije da se plan i predlozi dotacija unapred objavljuju, kako
bi bili poznati javnosti, i mogli da
unapred budu podvrgnuti javnom raz-
muatranju? Sigurno je da bi u tom slu čaju politika fonđa bila za društvo prihva{ljivija, a sa upravnog odbora fonda skinuto ne malo breme — i ođium — da arbitrerno raspolaže ne malim (a fako nedovoljnim) sredstvima.
Božidar BOŽOVIĆ
7
vek i po.