Književne novine

Pesnik stvara za publiku i, pre svega, za svoj narod i svoje doba, koje sme zahtevati da umetničko delo razume i da se u njemu oseća kao kod

svoje kuće...

njiževnost je, između ostalog, di{Kiatog izmedu pisca i čitaoca: odgovor drugo8 na 8OVOr prvog. Ali odgovori čitaoca mahom su prećutni i bezglasni, a povrh toga još i krajnje razbijeni. Da bi stvarno bila razgovor između pisca i čitaoca, književnost Ooseća potrebu za jednim posebnim činiocem koji bi označavao i orkestrirao bezglasnu polifoniju čitalačkih odgBovo=ra te, na taj način, ostvarivao dijalog koji je ovde u pitanju. Drugim rečima, ona potrebuje kao neku radio-vezu između yisca i čitaoca. Cini se da tu poipebu može neposredno i stalno zadovoljavati samo književna kritika; ne literarnua povesnica, ne teorija književnosti, već upravo takozvana tekuća kritika. U književnosti pisac i čitalac traže sebe: pisac — u pisanju, čitalac u čitanju: pritom oni traže jOŠ i jedan drugog. jedan zajednički jozik, tačke svog ljudskog susreta. Ali, tražeći se u najširem krugu literature, oni bi konačno nalazili sebe tek u konceniričnom, užem krugu književne kritike: tek ovde pisac i čitalac mogli bi uzajamno da se otkriju kao ljudi, da se UWpOznaju među sobom i da se prepoznaju jeđan u drugom, da' nađu svaki sebe ı jedan drugoga. Pošto se odgovor čitaoca oglašava, uglavnom, tek u akustičnom prostoru kritike, to baš ovaj prostor i služi kao mesto razgovora između pisca i čitaoca. Govoreći tačnije: ikrtika nije spoljnji uslov ili okvir dijaloga o kome je reč; ona baš i jeste taj dijalog sam, Mi smo, odnekud, navikli da u kritičaru vidimo samo neku vrstu spisatelja, a u kritici (jedan vid ilterature, odnosno) jedan modanlitet pisanja. U osnovi, međutim, kritičar je prevashodno čitalac, jer se njegov sopstveni poziv sastoji upravo u tome da ozvuči odziv, odjek, odgovor čitaoca na stvaralačku reč književnika; sledstveno, kritika i kwritičko suđenje bili bi, u prvom redu, jedan način čitanja literarnih tekstova. Ova odredba kritike i kritičara traži još precizniju specifikaciju, koja bi je zaštitila od utapanja kritike u čitanje; jer, to utapanje bila bi jedna pogreška, simetrična rastvaranju kritike u pisanju. Dakle: kritičar je viši tip Čitaoca; kritika je viši način čitanj3. Književna kritika proizilazi iz čitalačke i publike, ali je ona ujedno i prev azi!lazi otprilike onako kao što živo ikivo prevazilazi organske materije iz kojih se sastoji. Problem se rezimira zadđatkom da se odredi stepen i pravac označenog prevazilaženja. Kritičar prevazžilazi običnog čitaoca na taj način što u svom postupku preokreće odnos čitalačke publike prema književnom delu. Ovoj publici, naime, svojstveno je „naivno“ poverenje prema delu; naprotiv, kritičar stremi izvesnom kritičkom saznanju o tom istom literarnom tekstu. Otuda strastan i „naivan“ čitalac dozvoliava da književna tvorevina osvoji njegovo intimno biće, dok kritičar — obrnuto — nastoji da tu tvorevinu osvoji svojim duhom. I ukoliko kritičko saznanje uopšte stoji iznad „naivnog“ VOrTOvanja, utoliko se i književna kritika stavlja na jedan plan iznad nivoa PpYOsečne čitalačke publike. Kritičar prevazilazi čitaoca kako komponentom sa-

znanja, tako i samim aktom pisanja. Istina, kritičar „je prvenstveno čitalac

sli, u isti mah, nužno, on je i pisac: to je zapravo čitalac koji o pročitanom književnom tekstu piše na odgovarajući način. Kritičar sjedinju ie proces čitanja sa aktom pisanja, pa već i samim sjedinjavanjem on prevazilazi prosečnog čitaoca, čija lektira po pravilu ostaje odeljena od čina pisanja. Štaviše, kritičar ovim sjedinjavanjem ne samo da prevazilazi obično, nekritičko čitanje, nego savlađuje i Kkritičnu opreku između pisanja i čitanja. zahvaljujući tome kritika bi bila neka vrsta tetive koja vezuje dva protivupoložena kraja luka, zatežući i aktivirajući — na taj način — sam luk literature.

U čuvenom predgovoru prvoj svesci Kapitala Marks je insistirao na kritičkom biću dijalektike. Prema tome, bitan oblik kritike morala bi činiti dijalektilka. To će reći: dijaloS8g. Jer, kao što se možemo obavestiti iz svakog valjanijeg udžbenika filosofije, upravo dijalog se javlja kao elementarna forma ili kolevka dijalektike duha. Književna kritika bi, stoga, povredila vlastitu suštinu i funkciju ako bi izbegla ili propustila da se oblikuje kao dijalog između pisca i čitaoca. Međutim, taj dijalog je samo fragment u kontekstu jednog obuhvatnijeg i kompleksnijeg dijaloga koji se, pojednostavljeno i konvencionalno, obeležava kao književnost. Ovaj poslednji, širi i složeniji razgovor obuhvata, na primer, i dijalog: među samim piscima, kao i dijalog između raznih krugova čitalaca. Ali, na ivicama gde se literatura dotiče, s jedne strane, ostalih grana umetnosti a, s druge, nauke i filosofije, na tim:tačkama njihovog međusobnog, kontaktiranja zapodevaju se novi dijalozi, koji nipošto ne ostaju bez odjeka u samom unutarnjem prostoru književne reči. Od ovih „perifernih“ dijaloga, u. intimno biće književne kritike zalazi, naročito, dijalog izmedu nauke i književnosti. Ukrštanje tog dijaloga s dijalogom izme-

du pisca i čitaoca — isuviše je složeno

Hegel: Estetika 1

Kkrilika

Gordana TODORO FIĆ

nebu, punom prašnika, rade radmici i ruke su im veliki vremevođi,

Iz mjihovih ruku rastu svetiljkovidici.

U nebu različkastog oka se zoroheroji rode.

Posekli smo borove — Yazrogutale zvezdopade

i jasminove, bele kao cveće oblaka. a Posekli smo ruže da mikne jedmakost,

da kao rosovidici pevaju palate.

Otvorene su šake meba nad lukom golih tela i i bacaju zvezdoplimu vadmičkog smeha

dok pijem srebro cvorkta iz kvunica lipa

ispod ružičastog kretanja mačkastih oblaka.

— diialog pisea i čitaoća

i pokretno da bismo ga u granicama ovog napisa mogli iscrpsti. Međutim, neizbežno je bilo dodirnuti Sa 5 obzizom i na to da ono određuje specifičnu karalkteristiku i situaciju književne <ritike, kako u odnosu prema čitanju lako i u odnosu prema beletrističkom pisanju. Naime, kritiku karakteriše ne samo razgovor između pisca i čitaoca, već ujedno i dijalog između književnosti i nauke, U svojstvu kritičkog saznanja o jednom literarnom delu kritika se ne može lišiti izvesnh metoda i rezultata na u ke: književne i druitvene istorije, psihologije, lingvistike i tako dalje, Stoga je ona primorana d3 otvori dijalog između nauke i literature, recimo spor o pitanju primenljivosti naučnih metoda na književnu i umetničku materiju. Otvarajući i vodeći taj dijalog, ona je upućena da ga dovede do dijalektičkog epiloga, to jest 34o razrešenja suprotnosti između literature i nauke. Ali, baš kao takav dijalog, baš kao osoben organizam koji u svoj složeni sklop uklapı i pojedine naučne discipline, književna kritika nadrasta i čitanje i pisanje; jer ni bele= irist ni njegov prosečan čitalac — u načelu — ne moraju biti nnoružani naučnim saznanjem da bi bili sposobni da odigraju svoje posebne uloge u drami književnosti. Unutar književne kritike dijalog pisca i čitaoca ne može se OltVOriti, niti voditi do poslednje konsekvencije a da se, pritom, ne započne i ne vodi dijalog između literature i nauke, pošto baš ovaj poslednji omogućuje kritici da savlada opoziciju i distancu između čitanja i pisanja, odnosno da se stavi u jednu višu ravan, u ravan nauke, položenu iznad protivupoloženih komponenata književnosti.

Kritika je danas, u mnogome, uzela jedan oblik koji se direktno kosi sa samim njenim bićem i pozivom. Umesto da bude u prvom redu čitalac, pa ma i „diletant“, mnogi današnji kritičar je isključivo spisatelj, a ne retko i prolesionalizovani spisatelj-mandarin. Umesto da ostvaruje dijalog između pisca i čitaoca, pozajmljujući svoj glas i jezik

čitaocu, on — monologizira. Monologizira u beskraj i — u tutanj. U svojim prikazima, tačnije — u svojim kaziva-

njima, on ne samo da ne daje reč čitaocu, nego ni samom prikazanom pis-

cu ne da da dođe do reči. Povodom Šekspira nezasitno i neukusno govori O sebi, ne dopuštajući nikakvog prigovora ni pogovora, ali ostajući — zato — i bez ikakvog odgovora od strane čitalaca i pisaca. Nisu baš retki takvi nadrikritički „prikazi“, u kojima nema nijednog8 navoda iz „prikazanog“ književnogB teksta, pa gotovo ni aluzije na njegovu poruku ili vrednošt. Čitajući ovakve krjitike čovek ima utisak da čuje kritičara kako ne prestaje da ponavlja: Ja, pa ja. I, uprkos duhu našeg jezika, mnoge fraze kritičara te vrste stvarno počinju prvim licem jednine: ja... janja... Na ravno, takva kritika nije kadra da premosti distancu između pisanja i čitanja; naprotiv, ona tu distancu potvrđuje i povećava svojom unutarnjom izolacijom od pisca-stvaralaca, kao i svojim otuđenjem od čitalaca. U stvari, ona je pseudokritika. Ona je prevaziđena našom sadašnjom književnom situacijom, koja se formira u znaku jedne estetičke i kulturne revolucije, što znači — između ostalog — i pod uticajem tendencije da se zatvori „zev“ između čitalačke publike i književne kreacije, odnosno da se otvori prisniji dijalog između pisca i čitaoca.

Čitalac?

Posmatrana realno, ta kategorija ne vidi se drugačije no kao jedno „iks“ koje bi egzaktno mogla da reši tek sistematska, na žalost još neizvršena, sla-

-listička anketa i sociološka analiza. Pa

opet, izgleda jasno da ova nepoznanica nije ekvivalentna ni čitaocu-p ojedincu koji piše kritiku, niti pak celom društvu kao jednoj sveobuhvatnoj o pštos ti; u stvarnosti, ona bi se podudarala s jednim posebnim, kulturnijim fragmentom društva, više ili maaje zainteresovanim za književnost, sa svoje strane, pak, sam taj fragment razlama se na još posebnije, međusobno diferencirane delove: na čitaoce-studente, čitaoce-radnike, čitaoce takozva– nih slobodnih profesija, i tako dalje. Uspostavljajući kontakt i dijalog čitaoca s piscem, svaki kritičar pozajmljuje svoj glas upravo jednom od tih posebnih delova čitalačke publike koji, za uzvrat, daje posebne karakteristike estetičkom profilu togš kritičara. Izražavajućči poseban odnos jednog odre-

đenog čitalačkog kruga prema literaturi, kritičar u tom izražavanju sjedinjuje svoju sopstvenu, samosvojnu, individualnu reakcijusa opštim zahtevima društva prema književnosti. U suštini ovi zahtevi su zajednički svim čitalačkim krugovima, koji se međusobno razlikuju samo u pogledu načina ispunjavanja tih zajedničkih zahteva.

_ Sve fragmente čitalačke publike o bjedinjuje opšti životni interes društva, kome književnost treba da udovolji; difernciraju ih njihovi posebni umetnički ukusi. Ovakvo stanje unutar čitalačke publike odslikava se na ogledalu književne kreacije kao jedinstvo bitnog životnog sadržaja u mnoštvu umetničkih formi, kao istovetnost ideje u raznolikosti stilova.

Svaka književna kritika polazi 5 platforme jednog posebnog čitalačkog kruga, ali zatim, u svakom konkretnom slučaju, ona iznova prevazilazi njegovu posebnost: naime, ona ukida ograničenost njegovog posebnog estetičkog ukusa u ime njegovog životnog interesa,

'zapravo u ime opšteg društvenog inte-

resa, kome mogu da odgovore i književna dela, prilagođena drugačijim umetničkim ukusima, Međutim, kritika ie isto tako pozvana da interveniše i na podučju kreativnog pisanja, u pravcu prevažilaženja borniranosti različitih, posebnih stvaralačkih stilova. Ovde, ona tu borniranost preodoleva potvrdom opštih zakona književne umetnosti, kao što onu ograničenost unutar književne publike savladuje afirmacijom opštih interesna životne stvarnosti. Osim toga, pred čitalačkom publikom književna kritika brani načela i stremljenja literature kao umetnosti; pred književnom kreacijom, međutim, ta ista kritika zastupa zahteve i tendencije životne realnosti društva. U oba slučaja ona time pomaže životnoj stvarnosti i književnoj umetnosti da se susretnu i da pođu ruku pod ruku,

Otuda, kao dijalog pisca i čitaoc, kritika bi mogla da bude i jedan nezamenljiv dijalektički način na koji literatura razrešava razvojne kontradikcije između društva i sebe same.

Radojica TAUTOVIĆ

Pod mladim krilom, m ja sam veliki sve Ja sam plamena nebo što se ma gru

"Po moj vremegovoY što kao sunčana čežnja pTO To je moj golub usred, smole i moja Yuža vasoevetana K'o usna.

"o Su moje njiv i moji vali svetimice što moji su busemasti oblaci ma i — moje ruže Sa čelom

užičnjak imam u grudima|

ora, lepša od kapljice kiš, t zvezdanih zagrljaja.

brazda i izjatnuta 20740,

di suncokreta naslanja.

prođe po svetlosti polja leća kapljousnog. pršavog lišća

e ko prolećeodjek što se pene ' se pene,

d vojnikom dimnjaka fabričkog.

KTA

Prvi susrel književnika i slikara (dha u Jugoslaviji

u Daruvaru je 8. juna Cehoslovački 5a• vez u SR Hrvatskoj organizovao Prvi susret literarnih i likovnih umetnika Ceha u Jugoslaviji (I Betkani literarnich a Vytvar· nych pracovniku). susretu je prisustvovalo dvađesetak Književnika, slikara i kulturnih radnika — 7 saradnika češkog nedeljnika „Jeđdnota“ i časopisa za decu „Naš koutek“, koji izlazi u DaruvaTu, te Michal Babinka, slovački pesnik iz Vojvodine.

Wratki pregled književnog stvaralaštva pripadnika češke nacionalnosti u našoj zemlji pročitao je profesor Josip Matušek, koji je istakao da književnost Ceha u Jugoslaviji, iako pisana češkim jezikom, predstavlja đeo jugoslovenske književnosti pre svega osobenošću svoje tematike. Današnje stvaralaštvo književnika Čeha u dJugoslaviji može 5e smatrati rađanjem jedne nove Književnosti. Čehoslovački savez u snR Hrvatskoj izđaje u Daruvaru gođišnje po nekoliko knjiga poezije i prože, nedeljnik „Jeđdnota“ objavljuje književne radove u" ivom povremenom prilogu „Studnice“ (vrulak), a neđavno je izišao i prvi broj „Prealeđa“, časopisa za kulturna, književna i prosvetna pitanja. . |

Ostali učesnici Susreta, pesnik Jarosla Koleška iz Banje Luke, Mhnjiževnice Soija Krasko iz MDaruvara i Slava Machova —“- Žuković iz Zagreba, likovni u metnici Helena Zakorova i Josef Zeman i! Zagreba i novinar Božidar Grubišić, glavni urednik „Jeđdnote“ iz Daruvara, govorili su » potrebi približavanja ove književnosti čitaocima češke nacionalnosti u Jugoslaviji, te o potirebi upoznavanja jugoslovenske publike s delima koje je do sada objavio Cehoslovački savez putem prevoda u SsTpskohrvatskim Književnim publikacijama.

Zaključeno je da se ovakvi susreti priređuju svake godine u Daruvaru, Multurnom centru pripadnika češke nacionalnosti u našoj zemlji, i da se pripremi izbor književnih đela koja su napisali Česi u Jugoslaviji. (L. Š,)

Lenjingrad — Tbilisi

Sovjetski Savez putovao sam kao U gost Saveza sovjetskih pisaca. Za

četrnaest dana boravka upoznaću, dakle, i lično neke pisce koje znam preko pisama ili preko njihove poezije. Sčipačova, Jevtušenka, Lukonjina, Dolmatovskog, Okudžavu, Voznesenskog. Posjetiću muzej“ Majakovskog., Otići na Vaganjkovsko groblje. Na Novodjevičjem pokloniti se grobu Vladimira Lusovskog. U Lenjingradu, ne budu li bijele noći, biće valjda Mihail Dudin... Čovjek je zaista:imao čemu da se raduje! Voz je prolazio mjestima kuda je ne= kad, tako strašan i neuporediv, prošao jedan ral. Uzmite Gromana, uzmite Solohova, uzmite Njekrasova, uzmite Beka. Poslije njih isplati li se

_ i govoriti kako su se ljudi ovdje borili

za domovinu. U Moskvi hoće li me čekati Aleksandar Romanjenko? Nedjelja je. Možda je

·otišao na izlet u Vologdu. Ili Tarusı.

Iz daljine prvo se nazrelo zdanje Univerziteta. Prije tri godine tako sam ulazio u Pariz. Zašto putujemo? O, prokleta ljudska radoznalosti. O, divna radoznalosti! .

Romanjenko je čekao 5 kolima i 5 prijedlogom da prije nego što se smjestim u hotelu prokrstarimo ponoćnom Moskvom.

A zašto da baš to prvo veče ne odšetam i do Tverskog bulevara? Pješke.

Ta ja nisam Samerset Mom. Znam odlično da pješačim. A juče sam izdao tek svoju petu zbirku.

Sutradan saznao sam da je većina pjesnika koje sam želio da vidim već izvan Moskve. Okudžava je u Odesi, radi na nekom filmu. Voznesenski u Vladimiru. Čakovski, koga upoznah u Sarajevu, negdje vani. Jevtušenko u Koktebelu. Ščipačov takođe negdje izvan Moskve, Gdje?

U prolazu, u jednoj. od trpezarija Kluba pisaca, Mihail Svjetlov. Njegovu „Granadu“ recitovao je lično Majakovski. Pa, iako u nekontrolisanom stanju, on je ipak neki spomenik kulture. Samo — umjesto po zaštitom države, pod zaštitom žena.

Leonid Martinov uopšte nije znao da u jednoj (inače ne tako uspjeloj) antologiji novije ruske poezije, izdatoj kod nas, ima i čitava pregršt njegovih pjesama, „Jasno da će me radovati ako mi to pošaljete“.

Izdavači bi ipak trebalo da šalju autorske primjerke. Ili barem da nama povećaju autorske honorare kako bismo svojim prijateljima mogli da šaljemo njihove knjige. Njihove vlastite knjige!

Dolmatovski će biti na dači u Vnukovu. Jeste li čitali njegovu pjesmu „U 6 sati poslije pobjede“? Ili „Pismo“?

Sad već ne znam za dane, vjevovatno se i dalje zovu ponedeljak, utorak, srijeda, ali znam da sam časovnik već o-

J. SARAJLIC

davno pomakao za sto dvadeset minuta naprijed. Kad ja ručam, moja žena je još uvijek službenik.

U Muzeju Majakovskog drago im je što je ovo jedini muzej u kome se Osjećam kao kod kuće. Bili bi zahvalni ako bih im govorio o tradiciji Majakovskog kod nas. O njemu uopšte. U kući u kojoj se još uvijek nalazi onaj legendarni telefon broj... (gdje li zapisah taj broj?) ne smije da bude nikakve uniformnosti. Neću podnositi referat. Govoriću o pjesniku kome sam davno već dao orden svojih osjećanja prvog reda. Ali ona tamo mlada saradnica Muzeja, smijem se kladiti. s takvom istom ljubavlju s kakvom čita Majakovskog čita i Jesenjina. Barem mrtve, gigante treba pomiriti. .

Ne, to mi nije pričao Mihail Luko-

SA M. DUDINOM I S. ORLOVOM NA NEVSKOM PROSPEKTU

.a ništa od njega.

njin. Na žalost, susret s njim bio je isuviše kratak da bih sada znao da Ba reprodukujem, Kasnije, to mi je pričao Josif Nonešvili. To da je u izvjesnom smislu Jevtušenka i oflkrio upravo 00 Lukonjin. Pokazao ga jednom Nonešviliju. Kroz prozor svoje dače. „Eno, on#j dječko na biciklu. Talentovan do boš, 7 Sarađuje negdje U „Sovjetskom sportu“. Kako da ga izvU” čemo otud? Uskoro, o njemu će 5C pisati čitave studije...“ Uskoro, Jevtušeb" ko je postao Jevtušenko i ukrao Luk0njinu ženu.

_ I drugo o Jevtušenku, takođe od Josifa: umro Avetik Isakjan, stari je! menski pjesnik koga je na ruski prevo” dio još i Blok. Jevtušenko s njim Oči“ gledno da nije mogao da ima ništa

KNJIŽEVNE NOVINE