Književne novine
| BROJ POSVEĆENI MIROBS"ira LAVU KRLEZI' L |_ NAJVEĆI BROJ priloga u ma skom broju ovog zagrebačkog časopisa posvećen je Krležiom jubileju. Ima dosta razlo_ ga da se kaže đa je u ovoj re_ viji povodom Krležinog jubileja, dosad najsvestranije anali-
_ zirano i proučavano delo velikog jugoslovenskog pisca. ~
Miroslav vVaupotić u eseju _ „Socijalni smisao Krležinog dc
ae ustanovljava da je Krležino NOO vhddpinaka i suštinski po-
vezano s krvotokom vremena |L, kojem on živi i društvene prakse i književne situacije u
kojoj djeluje“, Pisac nastoji da
Fr.
| i
, "
_ amnalizirajući Krležine književne 1 publističke rađove dokaže ispravnost i istinitost ove teze, | Im niza tema kojima se bavi Krležino đelo Josip Šentija izvlači „Četiri Krležine teme“ 1
A
amalizira Krležin odnos prema Lenjinu, Titu, jugoslovenskoi istoriji i jugoslovnstvu. To su do ista đavnašnje Krležine preoku pacije i teme kojima se Krleža često vraća. U napisu „Covjek ı povijest u MKrležinim novelama“ Aleksandar PFlaker na primeru Krležinih ratnih priča 1 dnevnika prikazuje odnos Miroslava Krleže prema istorijskim MKretanjima i čovekovom odnosu prema velikim istoriiskim pokretima. O jednom pro blemu Krležinog stvaralaštva pi Šu Ivan Babić i Tvrtko Šercer. Babić određuje mesto i ulogu časopisa koje je uređivao M, Kwrleža u vremnu između ratova i nastoji da odredi njihov kulturno-istorijski značaj. Šercer daje iscrpan pregled publikacija koje je uređivao Krleža, ali se ograničava ma bibliografske podatke ne upuštajući se ! u ocene vrednosti i značenja pojedinih publikacija.
Među uspelije priloge posvećčene Krležinom jubieju iđu i napisi „Krleža i naša suvremenost“ Josipa Šentilje, „Literarni estetsko-programatski stavovi M. Krleže“ Miroslava Šicela. „O nekim filosovskim aspektima MKrležinog djela“ Danka Gr lića itd.
Ti ovom broju objavljeni su | odlomci iz Krležinih dela koji su posvećeni jugoslovenskoj So socijalističkoi problematici.
(P. P-ć)
NA-ROME OSTAJE AMERICRA POEZIJA?
NEDAVNOM SMRĆU Roberta Frosta i Viljema Karlosa Viljemsa nestali su poslednji veliki predstavnici! američke pesničke generacije koja je po sle 1910.. počela da se javlja u punom sjaju. 1050. godine umro je Edvin Arlington Robinson, a Hart Krejn i Večel Lindsej izvršili su samoubistvo. Cak i posle smrti Edgara Li Masterza, 1950. i Volasa Stivnza, 1955, mnoga značajna imena bila su u punoj stvaralačkoj aWktivnosti. Ali sada, tokom dve poslednje godine, “'ščezli su Trost, Viljemz, Robinson Džefers, IL. TL, Kamings i Kenet Piring i pitanje: na kome ostaje američka poezija? — postavlja se sve češće u američkoj knjižševnoj štampi, Tim problemom bavi se i članak „Movi pevači i nove pesme“ M. L. MRozntala, profesora njujorškog univerziteta 1 autora mnogih studija o pboeziji.
Kako bi se mogla shvatiti Mnjenica da su svi ti pesnici. lako izraziti individualisti, predstavljali jedan jedinstven organizam koji je funkcionisao i umetnički i društveno? — Ppi-
{a se Rozntal. Pre svega, to su bili pesnici koji su američku poeziju obogatili izvanređ= nim umetničkim delima. Oslobođili su pesničku tehniku uskog formalizma i sklonosti ka Imiticaji, a afirmisali su oseća nje trađicije i potrebu za artističkom disciplinom. Pratili su Vitmenova fraženjia u okvirima nacionanih motiva, a otvo· rj su vrata za ulazak evTODp»
8 }
ej
skih poetskih strujanja. Kultivisali su psihološku iskrenost, stvarajući hrabru poeziju koja je običavala tragičnost VOR vremena.
Jasno je, tvrdi Rozntal, da takvih indiviđualnosti golovo da više i nema, Ali, poezija je puna značajnih zvukova O kojima je, na svaki način, potrebno govoriti, od kojih treba očekivati izrazita umetnička ostvarenja. Hauard Nemerov, na primer, predstavlja jeđnu kom binaciju Pirosta i Odna. On poseduje sposobnost za deskripcliu, za „pričanje“, ali, za razliku od Frosta, njegova je inteligencija tipično urbana. IU Denis Levertov — spontana, liČna, bogata po višesmislosti svoje poezije i njenom razvoju u Više pravaca.
Rozntal u svom članku zahvata još jeđan aspekat problema sa savremenom američkom poezijom: on, naime, konstatuje da američka literarna situacija poseduje dobro tlo za poeziju ali rđavu klimu. Pesnicima se posle njilovog prvog Uuspeha posvećuje veoma malo pa žnje. Dela najznačajnijih pesnika ostaju u publici skoro sasvim nepoznata. Koliko samo ima pesnika 450-tih godina sta Yosti, koji iza sebe imaju veViki pesnički opus, a ignorisani su ođ strane publike i pored mnogih Krjtičarski priznanja 1! nagrađa! Ričard Eberhart. Karl Šapiro, Tiođor Retke, Elizabet Bišop, Delmor Švare, Robert Pen Voren, Brat Antonijus, Čarlz Olson, Sfenli Kunic i mnogi drugi, imena su ko ja treba pomenuti i pominžjati.
Najznačajnija „pesnička ličnost, po Rozntalovom mišljenju, je Robert Louvel, 46-godišnji pesnik, po kvalitetima najbliži Eliotu. Vodeći američki „ispovedni“ pesnik, Louvel se sve više okreće eksploatisanju sopstvenog, privatnog iskustva sa porodičnim i psihološkim problemima u pozadini, Taj postupak je, istovremeno, karakterističan i kao tenđencija nastavljanja na velike romanti čarski pesnik, naročito na poznijeg Jejtsa. Njegova umetnost je izuzetna ' po strasti i po pnergiji. Uz njega Rozntal sta
x
_IZLOG ČASOPISA
Svarca, V. D. Smodgrasa i En Sekston.,
Pisanje ovih pesnika je sasvim samosvojno, oni. nemaju veze jeđan s drugim, ali kao Louveli svi oni znaju da je pogled u sopstvenu realnost primarni čin hrabrosti. Hoće li svi oni u budućnosti stvoriti nešto veliko? Svakako ne, Oni su naslednici velike generacije koja im je omogučila da se suoče sa velikom poezijom, a nji hovi stihovi, zašađ, pružaju
mnogo Ključeva za šubjektivno doživljavanje američkog sa (B. A. P,)
vremenog Života.
DER ŽBIT MBO-GODIŠNJICA KNAFKINOG ROĐENJA
3, TULA O. G. Franc Kafka bi napunio osamdeset 'godinu života. Julski broj austrijskog časopisa za literaturu „Wort, in der Zeit“ (Reč u vremenu) se ća se toga dana napominjući đa ne misli ovom prilikom da istražuje i nagoveštava mnogo isticano, često pogrešno shvačeno, ali u celom svetu slavno delo ovog autora i njega samog. Uwmesto toga donosi izvod iz jednog većeg rađa poljskog lifterarnog naučnika, profesora Romana Karsta pođ naslovom „Nepokretne skazaljke“, ističući đa je đovojno poznato koliko je Franc Kafka uticao na današnju češku književnost. Po red toga, dozvolom Društva bibliofila u Frankfurtu na Majni, časopis prenosi iz TI sveske Nove serije „Imprimatur“ i članak „U Pragu ekspresionizma“ od Johanesa Urcid"la.
Sve je ovo štampano tu stalnoj rubrici „Austrijski autor i mjegovo delo“. Urednici tu kažu da dela MKMafkina nisu uopšte prevođena u Sovjetskom Saveczu. U Čehoslovačkoj se 1060. godine pojavilo jedno lepo ilustrovano zdanje pod maslovom „Franc Kafka je živeo u Pragu“. ali je to delo bilo mamenjeno u prvom ređu izvozu.
- stičkom
zini Praga održana dvonedelj. ma kohferencija, na kojoj je-ra= zmatrano pitanje vraćanja Kaf ke u literaturu domovine, Bečki list „Volksstimme“ (Glas na roda) daje tim povodom ovaj rezime: „Ođbačeni genijalni sin ove zemlje vraća se svojim delima u svoju domovinu.“ Tim povodom „Wort in der Zeit“ daje (opet po stu „Vo1ksstimme“) nekoliko izvoda iž referata „Franc Kafka iz praške perspektive 1963.“ koji je na konferenciji održao Eduard Go ldštiker, đocent za germanistiku na Unuivezitetu u Pragu: „Delo Kafkino je u nesocijalidelu sveta postaio ·predmet izvanredne pažnje i go rućeg interesovanja, što dokazuje da je veiki broj ljudi u ovom delu našao izraz svojih životnih osećanja i problema Već sama ta upadljiva društvema činjenica trebalo je da nas pokrene da se njome pozabavi mo, a ne da se zađovoljimo time što ćemo je odbaciti s paušalom oznakom 'građanmska de Rkađentna sklonost... Mi znamo da čak ni majsveobuhvatnije nagomilavanje biografskih i isforijskih pođataka nije dovoljno da osvetli jednu stvaralačku ličnost i njeno delo. Čak i đo ovog tako razumljivo ohrabrujućeg saznanja. mi smo došli tek posle niza grešaka, posle prebrođavanja sociologizirajučih vulgarizama u nauci o
literaturi, koje je katkađ kođ”
konkretno proučavanog pisća wvođilo ka iređukcijl biografskog materijala po šemi jednog Rkadrovskog mišljenja, kao da tu nemamo posla s delima ljuđi ođ osetljive psihe nego 5 predstavnicima pojedinih društvenih Klasa, grupa, slojeva i međuslojeva“. -
Goldštiker je inače Kafku na zvao žirtvom onog što se ozna Čava kao posledica kulta ličnosti. „Među posledice spađa i opasno crno-belo simplificiranje slike sveta, sumnja u socijalističke iđeje, a time i zamena diskusije administrativnim merama“,
Časopis se na kraju pita da Ti se Tiranc Kafka sad može putem administrativnih mera pod drugom oznakom opet da
vlia "Tiodora Retkea,
Delmora
TĐre nekoliko nmeđelja je u bli-
vrati u domovinu. (A, P.)
vr Dinko Simunović
COM Nastavak sa 7. strane
ru; u Tolstoju je našao podudarnost sa svojim stavovima prema novom Vremenu i prema kultu naroda i njegove veličine, dok je od Dostojevskog prihvatao onu ftanamu analizu ljudskih napaćenih psiha, „razapetosti duše i neđosnivanog sna srca,
Kao čovek senzibilne prirode, prepun snova, nesporazuma, tragičnosti, Šimu– nović je neprestano težio ka totalitetu lepote života i te svoje ljudske potke nikada se nije odrekao; njome je nađahnjivao svaku svoju ličnost, svaki redak svoga književnog dela. Zbog tor ga je kod Šimunovića bilo malo razumevanja za ljude oko njega kod kojih je preovladavao razum, za novo vreme-i njegove mašine, njegovu tehniku. On sam, otrgnut od svoga stabla, otimao se svome vremenu,“ postojao, ne želeći da razume „ni živofa ni ljudi”, SVOji mstarim zemanima, narodnom hetojskom prošlošću, „nejunačkom Vremenu uprkos”. Otuda onaj česti vrisak njegovog senzibilnog srca, suza ma
mog sebe. Kod Šimunovića nema stoičkog podnošemja života, nema hrvamja sa njim i u svim sukobima on je bio od svih nadjačavam, U toj pobeđenosti nalazi se odgonetka njegove fragičnosti, svih njegovih nesporazuma s oko” linom, s čovekom grada i sa dđobom tehnike.
Šimonović je čovek i žrtva jednoga prelomnog vremena u kome nije mogao da se snađe. Utehu je nalazio u ispoveđanju svoje „puste duše”, u Ppisanju pripovedaka i romana. Verovao je u originalnost svoga dela, u njegovu životnost i u njegove umetničke kvalitete. A znao je pravi značaj literature u Ččovekovom životu, i želeo je da naša literatura bude svetska, a da se pri tom ne izgubi omo naše, narodno: w... naša literatura bila (bi) najbolja onda kad bi se mogla prispodobiti stablu kojemu su Žile u našem narodu, a krošnja mu se sa cvijećem i plođovima prepleće sa općom svetskom kulturom.“
Šimunović čovek pbolpuno je idemtičan Šimunoviću stvaraocu. umetniku. U njemu njegova ljudska patnja domi-
_ oku zbog nedosnivanogs sna detinjstva nira. i zbog izgubljene vere u čoveka i sa- Tode ČOLAK ma uredništvu . Goals
NAKNADNA NAPOMENA
UZ „RMJIZEVNE ISTORIČARE 1 JRORITICARE“ 1, HE (IZDANJE SKZ T „MATICE SRPSKE“, 1963)
U najnovijem, dvanaestom kolu Diblioicze „Srpska književnost u sto knjiga“ objav.jene su i dve knjige koje sam ja priredio a štampu: Književni istoričari, I, II. Nečiiom omaškom, Uz ove knjige nije objavljena redakftorova beleška o njima: kako su
rađene i zašto su ovakve kakve su. Iako ije
oilečka maia, njeno izostavljanje je velika pogreška: bez nje, knjige su u stvari puštene u svet bez neophodne isprave o svome identitetu; njima se sad s pravom može zameriti zašto nisu onakve kakve once nisu bi mogle ni htele da budu; to im se uostalom, sa primitivnim zadovoljstvom, već i zamera.
Togreška ova ne da ss više ispraviti, očevidno. Ipak, povođom nje, makar i ovako naknadno, ftreba reći bar nešto od onoga što je propušteno da se kaže u pravo vreme ı ma pravom mestu,
Uređivački odbor biblioteke „Srpska Kn ijtševnost u sto knjiga“ uneo je u plan ove biblioteke i dve Kknjige tekstova mekih od onih maših Književnih istorčara i Kritičara
koji u ovoj biblioteci misu zastupljeni po" sebnim Kmjigama. Odbor je rešio da prva knjiga buđe ispunjena pretežno tekstovima Svetislava Vulovića, a druga tekstovima Pa vla Popovića. Odbor je takođe predložio ı većinu ostalih književnih 'storičara i kritičara koji su ovde zastupljeni, — bez ikakve ambicije da ove knjige predstavljaju vrstu antologije ili panorame svega onoga što bi zaslužilo đa u njih uđe iz oblasti naše književne istorije i Kritike; za to bi bilo potls rebno bar desetak ovakvih knjiga. Kao što ova biblioteka, svojim okvirima, nije mogla da obuhvati sve ono što bi iz srpske poezi• je, drame, romana, propovetke, istorije, filozofije itd, po istorijskoj, kulturnoj i Kknjiževnoj vrednosti, zasluživalo da se obuhvati. tako su u njoj i naša književna istorija i kr: tika mogle da buđu zastupliene samo delimično. Sve vrste ovakvih biblioteka, * mno ge bojeđinačne knjige u mjima, nužno Bu nepravdđene. 'Tfo svak zna ko o ovim stvari-
ma išta zna. ·
A NJ A.L
outer
KO JE DŽEMS BOLDVIN?
U PROŠLOM BROJU „Knjižševnih novina“ objavljen je esej Džemsa Boldvina „Istina i roman“, U avgustovkom broju „Pnkauntera“ Kolin MekInis, u eseju. „Crni anđeo“, analizira delo ovog istaknutog američkog književnika.
„Zaviđim svakom ko za bedeset godina bude pisao o Dže msu Boldvinu.“ Ovim rečima MekInis počinje svoje "zlaganje. „Ja ne sumnjam dasa će sc o njegovom delu i tađa raspra vljati, pošto je, među svim piscima engleskog jez.ka našeg vremena, njegov stil, najklasičniji, njegova tema jedna od najvažnijh.“ Boldvinova OBsnOVna tema je život-smrt-strast-lc pota-užas..,, večna tema, jedina koja je vredna velikog umetnika. Već prvi roman koji je Boldvin napisao doneo mu je svelsku slavu. „Iđi reci to u pla» nini“ (1953) ozračen je retkom lepotom, ljubavlju i ljudskom pronicljivošću. Osnovna tema je odnos života i religije, kako oni, divni i strašni, mogu da stvaraju i razaraju. Radnja se odvija u MHarlemu, među pripadnicima crnačke baptističke crkve. Madđa fabula može da, sugeriše da je ovo delo meodđrama, MekInis podvlači da je ono daleko od melodrame, pošto tragičnost ličnosti o kojima Boldvin piše proističe iz njihove wnmutrašnje prirode. U ovom romanu, mada indirektno, osvetljeno je i crmačko pitanje u Americi i pritisak kome su oni izloženi natapa gotovo svaku stranicu ovoga dela. Međutim Boldvin nikad ne poriče da ' crnci mogu da budu puni zloće, kao i belci) on na tome upravo insistira, ali takođe podvlači đa je odnos između crnaca i belaca takav da mora da vodi ubistvu. Kao jednu od bitnih vređnosti ovoga dela MekIlnis podvlači izvanrednu lakoću kojom Bodvin evocira „naje» Tuzivniju emociju“ — čistu animalnu ljubav: ne seks, nego nežnu erotsku strast.
Drugi roman „„Đovanijeva soba“ (1956), obrađuje jeđam drukčiji ašocijalni problem —
za-
„hornoseksualnu dilemu“. nimljivo je da u ovom «ćelu
Boldvin, koji je crnac, piše isključivo o' belcima, * to ta=> ko uspešno da se po romanu nikađ ne bi moglo reći kojoi rasi pripađa. Opisujući ljubavne pustolovine jednog mladog Amerikanca u Parizu, heteroso Jeksualne i homoseksualne Boldvin je daleko bolji u realističkim pasažima, nego u psihološkim zaključcima. .On veru je đa je homoseksualnost „suđe na“; samim „naslovom Knjige i sobom u kojoj Dejvid sa svojim prijateljem Đovanijem živi on simbolično insistira na sterilnosti u sam6razornoj sna= zi homoseksualne ljubavi, Treći Boldvinov roman, „Jedna druga zemlja“ (1962), najambicioznije je, ali najmanje zađovoljavajuće delo. U njemu MBoldvin sjeđinjuje crnu i belu rasu i proučava odnos između njih u savremenom Njujorku. i Osnovni Kkvalilet Boldvino= vih eseja „Beleške o rođenom simu“, 1955, „Niko ne zna moje ime“, 1961, i „Sledeći put Vvatra“, 1963, je njihov izuzeini ton: nategnut, ironičan, auloritativan, tužno-ironičan, human. Rasno pitanje je i ovde u središtu pažnje. MekInis sma tra đa su rešenja koja Boldvin predlaže krajnje važna za sve nas, za celu „belu manjinu“, On ih formuliše sleđećim rečima: 1. Od crnaca ne smemo očekivati „memogućno, nego shvatiti šta su oni. 2. Moramo razumeb: đa je otuđenic od crnaca otuđenje od nas samih. 3. Moramo shvatiti stvnrme korene foga problema. 4. Moramo shvatiti kakva su SVA ljudska bića. 5. Moramo
· prevazići želju da spasemo ji
naučiti da buđemo SPASENI, 6. Moramo shvatiti đa je sad wseme. ()
(Odlomet)
ROMANOPISAC SE ZABAVLJA, oh piše za nekoga. I š 3 PODA : ? i i i vljen. U takvom položaju smo a taj neko mora biti zabavljen E XBU e t ı
mi svi: odupiremo se čaroliji, ali je 1 ŽeI BLOOD ja 2bat teba prekinuo svoje zabavljanje?“ To 3 pitanje upućeno piscu. Jer danas postoji više stvari ROJe privlače pažnju nego ikad ranlje. Biblioteke, muzeji ı njihova velika skladišta Kkrcati su remek-delima svih stilova. To ogromno bogatstvo golica našu ambiciju. Ono može svakog obrazovanog čoveka učiniti dokiorom Faustom. Ono mu svojom neusredsređenošću preti smrću, Svaki čovek, na ma kojem nivou, izložen je ovoj obasnosti. Giganftskim proizvođačima robe. potrebna je naša nezaštićena pažnja: oni mas love u jurišu i kroz oči i uši pune nas imenima automobila, cigareta i sapuna. A zatim nas i vesti i informacije zabavljaju. Loša umetnost nas zabavlja. Prava kuliura takođe zabavlja. Konačno, tu su i unutrašnji zahtevi memorlJe, želje, fantazije, teskobe i ostalo. Oni su možda najveći tirani. Beskrajni spoljni haos tera nas da se povlačimo u sebe i da u svojim malim kraljevstvima uživamo u najmilijim ra> zonodama |[...]. i e
Ali neusredsređenost nije nužno štetna po imaginaciju. Romani se zasnivaju na neusredsređenosti, oni počinju usred nje. Na prvoj stranici Ane Harenjine stoji: „U kući Oblonskih bilo je sve poremećeno“. Neusredsređenost je jedna ođ osobenosti OVOS Tolstojevog remekdela .Društvo je, u Tolstojevim očima, sistem „nekoherencije, Anu i Vronskog društvo odbacuje zafto.što ne odobrava njihovu vezu. Vronski se dosađuje; on nema pravog zanimanja ni središta pažnje, jer se ljubav, ili „najčistiji oblik pažnje prema drugome, ne može podražavati iz dana u dan. Ljubav nije zanimanje. Zato Vronski odlazi, Anin brat Oblonski poslednji put pokušava da dobije zetov, Karenjinov pristanak za razvod braka. Anin život zavisi od toga. „Posle izvrsne večere sa mnogo konjaka... Oblonski je stigao kođ grofice Lidije Ivanovne“. kaže Tolstoj. U toku večere Oblonski zaspi i kad se probudi iskrada se iz kuće zaboravivši na molbu Karenjinu. Sledećeg jutra Karenjin ga konačno odbija.
Ja ne vidim način kako bismo izbegli da ne okrivimo Oblonskog za samoubistvo njegove sestre. On je normalno pristojan čovek, ne gori od većine, srdačan, čovek Koji voli život, voH svoju sestru, ali je nesposoban da zadrži svoju pažnju na njenim potrebama. On nije čudovište sebičnosti; on je rasejan. Pažnju pokazuje sam Tolstoj pišući roman. Njegov metod je namerna sporost i upro» šćavanje, kontemplativna sporost koja izvlači red i jedinstvo iz konfuzije. Mi nikad ne iđemo od rasejanosti ka pažnji (izvesne vrste), a da ne osećamo pobedu. Neusređ= sređenost daje snagu umefničkom, i romanopisac rađi sa neusredsređenošću više nego bilo koji drugi umetnik. Mnogi događaji se sručuju na nas i spopadaju nas. sa zahtevima -prema nadšem vrememu i našem mišljenju, talasi raspršenih detalja prelaze preko nas i prete da nam uimište svaki smisao za red i srazmeru. Romanopisac počinje u velikoj đubini neusredsređenosti i teš“ koća. Ponekad, kao u Ulisu Džejms Džojs, on reskira da potpuno utone u neusredđdsređenost. Neču reći da romano-
pisac zna šta je red; ali on se oslanja na svoju imagina»
ciju koja će ga odvesti ka njemu. U umefničkom delu imaginacija je jedini izvor reda. Neki kritičari smatraju
da se sa redom miora početi ako se s njih želi i završiti,
Ali nije tako. Romanopisac počinje sa neredom i disharmonijom, a zatim ide prema ređu nekim nepoznatim procesom imaginacije. Osim toga, red koji on postiže nije red ideja. Mislim da kritičare na ovo treba podsetiti. Umetnost je govor umetnika. Pravila nisu ista kao u nauci ili filosofiji. Niko ne zna ođakle dolazi snaga imaginacije niti koliko neusredsređenosti ona može da podnese. Rečeno nam je da je ona dostigla svoju granicu. Smaifra se da ie neusredsređenost suviše široka za ljubav, suviše duboka za lepotu i suviše ubitačna za bilo kakav ved. I zato nam &BSRritičari pričaju da je roman mrtav. («+ .)
Roman piše čovek koji sebe smatra romanopiscem. Sve dok se ne oseti piscem on to ne može biti, On mora da se sukobi sa svetom na jeđan naročit način. Omn se kreće unutar neke vrste tkiva koje lebdi oko njegovog duha ako je zdrav ili propada ako nije. Teško je tačno reći odakle dolazi ovo fkivo ili šta je ono, ali ono je znak njegove autonomije. On je sebe izvikao i miropomazao se. Nikakav prorok ga nije odabrao. On, prema tome, nema ni natprirodnu ni društvenu podršku. Zato ćemo reći da jie pomazanik poneseh snagom svoje imagina= cije; oh daje govor slikama imaginacije i sa izvesnom arogancijom smafra da ono što on piše mora biti čitano i da će biti čitano. Poreklo ove arogancije, ukoliko je to arogancija, takođe je prilično fajanstveno. U stvari, po bilo kojem shvatanju senzibilnosti i rafia čitava stvar je zbunjujuća. Ipak, pošto počinje u jednom čoveku i nikome ne namosi štetu, mi nemamo ništa protiv nje. Niko se neće pobuniti sve dok se ne taknu njegovi imferesi.
Drušivo ne čini mnogo da bi ohrabrilo čoveka koji
je svoj vlastiti izabranik; naprotiv, ono vrši nad njim mnoge negativne presije. Da li je ono kivno na imagina=
ciju? Ne mrzi li je možđa? To je mogućno. U svakom slu~ -
čaju, ono smatra imaginaciju sumnjivom,. Jer uvek postoje vodeće alttivnosti koje su društvu potrebne i za koje ono gsaranfuje. Ponekad je na najvećem položaju zakonođavac, ponekad sveštenik, a ponekad general. U nas je to ponekad poslovan čovek, administrator, polilički vođa, vojno lice. Oni imaju moć, oni su reprezen=taftivni ljudi, u njima se ogleda društvo. Oni sami sebe slave i svugde su slavljeni i oponašani kao nosioci mnoči i vrline. (...) Pisac nije u dosluhu sa moći, a ipak misli o njoj. Evo kao dokaz za to nekoliko definicija iz XVIII i XIK veka: „Pesnici su nepriznati zakonodavci sveta“, „Pokažite mi kako se stvaraju pesme jedne macije, i neće mi biti važno ko određuje njene zakone“. „Pre nego u ma kojoj zemlji, velika izvorna literatura će svakako postati opravdanje i oslon (u izvesnom smislu jedini oslon) američke demokratije“. Ali hteo bih da naglasim da nemoć privlači pažnju mođernih pisaca više nego bilo koja druga vrednost. Ja upotrebljavam reč „nemoćć u širem smislu da bih istakac gubitak ili nedostatak sposobnosti saosećanja, odsustvo osećanja (ono što Elizabet Bouin naziva „smrću srca“), kao i stvaralačku nemoć. Ewo kratkog spiska: — Oblomov: provodi život u krevetu. DINS— Moro: u PFloberovom Sentimemtalnom, vaspitanju, život proveden u sitnicama, sasvim upropašćen.
> Kapetan Ahab: „Ja sam izgubio moć uživanja U malim „stvarima“, Hoće da kaže da se opustio. duh priznaje prirodnu lepotu, ali ga ona ne uzbuđuje.
— Glavno lice Henri Džejmsovog dela Zver u džumgli: bez osećanja. . . } St Heroj ili antiheroj Zabeleški iz podzemlja Dostojevskog: njegova pakost, hladnoća, otrov, kombinovani sa veličinom duha čine ga izuzetnom pojavom.
— Leopold Blum: rastresen i nemoćan čovek.
Ovom spisku bih mogao dodati još stotinu primera iz.
Lorensa, Prusta ili Hemingveja i. njihovih bezbrojnih
ENJIŽEVNE NOVINE.
Njegov .