Književne novine
• • Lo i: Pisac i udruživanje
Dugo, hoću da kažem pre rata, tni versalna slova s tačkama P.E.N. postojala su, za mene, samo ha prvi pogled, kako se to obično kaže, Bila je to neka društveno nediferencirana mag– lina, slična „Vojsci spasa“ ili Rotani-klubu, maglina koja mojoj rašejanosti jedva ako je ašta približnije govorila. Ako bi me neki „test“, toliko u modi danas, ilj neki „istražni „sudija“ primorali da se nečega ipak setim wu vezi s tim versalnim slovima iz predrainih godina, onda bi to bila svakako imena Milam Rakić i M. M. Pešić, vezana uvek svezom i, ne njihovi likovi več upravo njihova tako blizanski vezana imena, odštampana ili borgisom ili garmondom; ili pak ime Vinaver, koje je ovoga puta isključivo njegova 'Prilika (ne iz onog mekadašnjeg vremena, već onakva kakvu je pamte svi posle rata); rekli su mi bili da napišem nešto profiv oko 19938. ili 1939, ne sećam se tačno, i ja sam napisao; a verovatno majviše olova bilo je u onoj rečenici Đunoj patetičnih nabrajanja šta sve „nadrealisti neće biti“ iz one čuvene aprilske „izjave“ 1980. budućih saradmika almanaha „Nemoguće“, koji nisu mogli ni slutiti da će posle triđeset pet godina ta „izjava“ biti izvlačena iza pojasa kao jatagan da se rasparaji stare vernosti „od učkura do bijela grla“, Mo> ram priznati, da kad su mi pre dvadesetak dana rekli da je neko objavio da je „Matić Dušam, jedini nadrealista, prisustvovao sastanku PENkluba na Bledu, iako se pre mata zakleo đa nikad neće“, da mi se na prvi pogled učinilo da to nije tačno; potražio sam jeđan stari broj almanaha „Nemoguće“ i, na žalost, utvrdio da je moje pamćenje izbledelo, da hroničar našeg savremenog života mnogo bolje poznaje svoje „Svete spise“ beogradskog nađrealizma.
Tome bih mogao da dđođam samo još ove tri Đlede uspomene, koje su u meni probudili govori na Bledu, o Dubrovačkom kongresu PEN-a 1933: tadašnji predsednik Kongresa — uloga koju je na. Bledu igrao Matej Bor — svoj pozdravni govor, da bi pokazao strancima gde se kulturno nalaze, održao je na četiri jezika, alo se ne varam, među kojima je bio i njegov maternji, ili je to možda bio peti jezik, ne sećam se, jer mislim.da nije. potrebno da vam kažem, da u Dubrovniku 1933. nisam ni bio; drugo, Vels, đa bi održao princip autorskog prava, a pokazao da mu istovremeno, nije stalo do para, naplatio je samo dva dinara za neku njegovu knjigu od jednog našeg izdavača, pun razume'vanja za neveliko, bogatstvo naše zemlje; najzad, sećam se Tolera, nemačkog pisca, brogna= nog iz. Nemačke, u kojoj je Hitler već bio počeo da žani i pali, Tolera, simbola otpora fašizmu. Sećam ga se, ali ne iz Dubrovnika već iz Beograda, iz Skadarlije, za stotom kod ',,DOva jelena“, za (ojim: je predsedavao Vlada: Ribnikar, na čiji šBIK POI i ja. za-istim stolom seđeo. | . Tek posle rata, i to,kad se u Savezu Književnika i Udruženju nadugačko i naširoko počelo da raspravlja o tome da li treba stupiti u vezu s Međunarodnim PEN-om i obnoviti rad naših PEN-klubova, problem je za mene dobio sasvim druge, čovečanskije razmere. S jedne strane, bio mj je čudan otpor nekih ljudi baš prema PEN-u kad smo već ušli u neke druge međunarodne organizacije, i prema tom nekom tvrdoglavom stavu opiranja ispunjavalo me osećanje jronije. Ali isto tako i stav što hihnijeg ulaska u PEN-klub, kao da je našoj liJOEaLNri sav spas ležao u tim imaginarnim
Tilima. TI taj stav povlačio je pomalo neizbežnu ironiju.
Međutim, ironija za ironiju, problem pisaca .
i njihovog udruživanja i uključivanja u literarni i društveni život jednog sveta, organizovanog i preorganizovanog kao što je naš modđerni svet, nameće se kao goruća potreba, jer na kraju krajeva neke mnarcisiodne inokosnosti i potpune usamljenosti pisaca nikad nije ni bilo. Dahte nije imao ni Savez pisaca, ni Udruženje, ali je zato bio vezan za esnaf lekara i apotekara, 'Rasin i Molijer bili su vezani za dvor Luja XIV, Volter čas za Fridriha II, čas za Veliki ili. Mali senat Ženeve, a đa bi sačuvao nezavisnosi svog kritičkog đuha i svog liteTarnog genija, morao je da tome. priđoda i svoj dar poslovnog, čoveka. Balzak je prvi došao na ideju da osnuje društvo pisaca i da se bori za autorsko pravo. Udruživanje književnika za poslednjih sto i nekoliko godina prošlo je knoz mhoge faze, kako bi se osigurali zaleđe i zaštita onom koji je ipak sam kad piše.
Ne znam kakva bi trebalo da bude idealna forma udruživanja pišaca~na nacionalnom išli međunarodnom planu. Sve mi se čini đa te idealne forme udruživanja pisaca i hema i ne može biti, i da smo mi hteli ne-hteli, u tesnoj zavisnosti od opšteg razyoja društva. U sva» kom slučaju raznolikost književnog života, raz-. nolikost prirode Književnog bosla, zahteva razholikost { različite forme i udruživanja i opšte-
nja među piscima. Ali, još više, između pisaca i
čitalaca, između bisca i čitaoca tog tanđema o kome uvek” zaboravljaju dđa raspravljaju na”
svojim sastancima pisci, pa je tako bilo i na”
Bledu. | | j |W | · 3 •..,. Gomila Narcisa il sunovrata U uvodnoj belešci programa za, XXXIII mečunažodni kongres PEN-a, „Bled, istorijski i
kulturni okvir“, na engleskom i francuskom, nalazi se i poređenje „kao Narcis“, ,
_ __Reč je, edkad se, o ostrvcetu i okolini koja se ogleda u jezeru. Ta reč Narcis u “vezi, jednog skupa pisaca i pesnika, zazvučala je odjednom, bar za mene, kao pravi i Zar nema nešto od Narcisa u svakom piscu. Zar nije tako želeo da prikaže pisca i pesnika čitav jedan Mnjiževni „pokret, simbolizam, koji je il obeležio jedan veliki „ i+ značajan
KNJIŽEVNE NOVINE
| !
——
simbol ovog Kongresa...
. onda se
VIDiŽ
O 42 pain
Dušan |
LM Tera — ~
UDRUŽIVANJE PISACA — GORUĆA POTREBA NA ŠEG SVETA
književni period wu evropskoj njiževnosti. Prelistajte malo svoje pamćenje, dili prevrnite svoje knjige, pa ćete tamo, oko deveđesetih gođina prošlog veka naići na onu Židovu visprenu i mlađalačku „Rasbpravu o Narćisu“, a zatim, otada pa do danas, a venovabno i do prekosutra nailaziti na sijaset pesama i napisa s istim simbolom, . Jedđan bi se usamljen pisac, po prirodi svojoj narcisoidnoj, stigao na Bled, verovatno i zagledao u pomalo bolešljivu površinu jezera, DO= malo mutnu kao oči nekog grozničavog usamljenika (ako biste hteli da vidite istihsku bistru, „zdravu“ vodu jezera, krenite načas do Bohinjskog jezera), i ugledao neku duboku istovetnost između sebe i jezera, i, možđa bi, sledeći primer svog praoca Narcisa pošao u sunovrat. Međutim, okupljeni, mnogobrojni Narcisi pretvorili su se samo u cveće sunovnat, (cveće kulture), postali su gomila; a, kao svaka gomila, po rečima Kirkegordđovim, i kad je sastavljena i ođ
' najelitnijih, sve od samih genija, ipak je samo
obična gomila, koja ima svoju sopstvenu ·pri~
modu. Kao da irnisuvprimetili jezero, i ona nar=
cisoidna: ogledanja.-o. kojima govori uvodna be- ·
leška u belocrvenom Programu. Kao da su
zaboravili, kao da nisu ni opazili ni jezero, ni
prirodu Koja se u njemu ogleda. Oni, uosta~+ lom i misu došli ovde da laže sebe, hoću da kažem, da pišu, već da, zabrinuti, odgovorć sebi na pitanje kako da se snađu u modernom svetu i hako da u njemu žive. Onda mije čudo što je Narcis ostavio obale jezera i učao u salu u kojoj su se jedni pisci ogledali u očima drugih, oni za govornicom i predsedničkim stolom u jezeru mnogobrojnih očiju, koje su ispuhjavale sedišta sale, a ovi u sedištima potražili ogleđalo u očima gomjih.
Setio sam se još nečega. I to je kod Kirkegorđa: „Uzalud se borim. Noga/ mi klizi, Život mi postaje ipak pesnička egzistencija“.
Bto, pa razmislite,
Struktura PEN-a
i njegovog Kongresa
Moje, dakle, poznavanje PEN-a bilo je vrlo mršavo. Ali, još mršavije je bilo poznavanje njegove . organizacije. Prvi put u PEN-u, i to na njegovom međunarodnom Kongresu! Razumećete moju zabunu, ; ] .
U ovim vremenima strukturalizma, kad se neizbežno na pragu svakog istraživanja, Dostavlja pitanje strukture dispitivanog predmeta, onda moram da kažem đa je program ovog Kon~
gresa, koji mi je došao u ruke tek drugog ili ·
frećeP dama, iako kasno, izazvao još veću za» bunu, koju pokušavam ovđe đa malo razjasnim i možda bar donekle olklonim,
T kad sam bio protiv PEN-a, a i. kasnije, kad nisam bio protiv toga da se kod nas obnovi njegov rad, činilo mi se da še tu ipak radi O jednoj organizaciji pisaca uopšte uzev kao ž o svakoj drugoj organizaciji gde postoje članovi, uprave i odgovarajući izvršni odbori. Sem toga znao sam još, jako nejasno, da se reč sloboda nalazi u njenom najneodređenjjem smislu na čelu PBN-ovih pravila, zatim jednakost i ravnopravnost, nacionalnih centara, i da ima kao glavni cilj međusobno upoznavanje pisaca i nacionalnih književnosti“ |
' Međutim, kad se pogleda ovaj, belocrveni program, raspored sednica i Spisak učesnika, čovek začuđdi toj veoma zabletenoj i neobičnoj strukturi za jedno društvo slobodnih pisaca i za jedan Kongres književnika, Ima toliko diskriminacije, organizacionih oblika, isto~' vremenih sednica i podsednica, komisija i podkomisija. Sve to podseća na neku konferenciju,
najblaže i najsimpatičnije, ako već treba. da je'
poredim, podseća na neku konferenciju za razoružanje (opšte ili delimično, to još ne znam da kažem), gde su svi jedraki, ali gde izvesne sile ipak · zadržavaju svoje pravo veta i svoj dominanini položaj. Li
Činjenica da postoje počasni gosti, gosti me . ' đunarodnog centra i gosti jugoslovenskog cen-
tra, delegati, i, najžad, članovi, na, prvi Dpogled ne izgleda ništa čudno, Međutim, čovek
potpuno izgubi orijentaciju kad vidi da u po .
rJN.
azija more ma ljubav
- časne goste spada 1 sšm vladajući predsedmilć, sekretar i Dblagajnik, buđući naznačeni predsednik itd.; tako da čovek više ne zna ko koga ovde poziva kao počasnog gosta ili prosto haprosto gosta, ko je ovde domaćin, a ko gost, da li to gosti upravljaju članovima ili su članovi pak, na nekim tajanstvenim, zasad nevidđljivim sastancima, pozvali te svoje počasne goste, da mađ njima članovima, vladaju. Otpnilike, kao na nekoj Sremčevoj „Ivkovoj slavi“ u svetskim razmerama, gde gost preuzima ulogu domaćina, ili otprilike kao u onim zemljama gde se pozivaju strane dinastije da bi smijrile unutrašnje svađe partija i fnakcija.
Malo preterano pridržavanje i imitiranje di» plomatskog i međunanodnog pravnog prosedđea, čini mi se izlišnim. "Trebalo bi to dzbećiu ovoj svetskoj organizaciji pisaca, za koju je reč i pojam slobode i briga za slobodno Književno stvaranje i međusobno upoznavanje, približavahje i razumevanje glavni razlog mjenog postojanja. Sve te krute forme na melki način spu-
tavaju.je. u postizanju: njenih. bitnih i istinskih
' ciljeva; Ohda 'bi se izbegla i. nepotrebna i i lišnma dgra & novinarima; koji su i prisuini i. odsutni na Kongresu. Zašto bi oni koji se zakdlinju rečju sloboda plašili i gurali pomalo ustraru fu javnost — novinare, bez kojih bi bili kao mutavi., Oni su im neophodno potrebni baš a širenja i popularižiranja iđeja PEN-a u svetu.
Pohvala PEN-u
Posle ovih oštrih reči, čak možđa 1 pretera= nih, ali razumljivih u metodologiji ubeđivanja,· za one koji bar malo poznaju Ničeove tekstove i onaj njegov izraz „filozofija s udarcem čekića“, da bi se zatim nijansiralo i suptiliziralo matenane. | |
Tim „uđarcem čekića“ ili, kad ga nema, „pesnicama“, neizbežno se protivstavlja filo= zofija ipak i filozofija ali. ·
Ako je u vpogslovici, koja je zbumila moje detinjstvo, „ali“ devojci sreću MKkvarilo, ovoga puta, moje „ali“ PEN hvali!,
Možda se sloboda, o kojoj toliko govori PEN, najbolje vidi ne toliko u diskusijama na sedđnicama, nego u spisku članova Kongresa na knaju beloctvenog programa. Ravnopravno ispisavanje pored takozvanih zvaničnih centara i nezvaničnih centara kao Katalonija, Škotska,
de
MATIĆ
'langue d'oc (provansalska književnost) i građ 1os Anđelos kao zaseban centar odvojen od Sjedinjenih Američkih Država, pokazuje da še. PEN ipak i ipak najavljuju neka nova #bivanja, Na PEN-u je bila pokrenuta dis- · usija, ali je brzo ugašena, o odnosu između
| šakozvanih, universalnih i lokalnih jezika.Čini
ni se đa bi kroz ove činjenice koje sam na. pred pomenuo ta diskusija mogla da đobije sav. | svoj puhi i jedino ispravan tok. Jezici nastaju, žive i umiru i pred tom činjenicom, pred tim zaista govomnim jezikom, o kome je iako po-_
wno bilo reči na Kongresu, trebalo bi jednom istinski progovoriti i shvatiti da tu nema pri» vilegovahnih jezika, kao što ih nikad nije ni bilo, niti će ih muoći biti. Što, se tiče književnosti isključena je svaka planetarizacija jednog jezika di pesme neće moći nikad da se pišu na volapiku ili esperantu. | i (e
Na jsad literatura na tapetu
Naravno, ne treba očekivati da prepričavam |
šta su sve pisci i literati govorili na Kongresu, Alo bi se moglo što kraće da kaže o svemu što se govorilo, o suštini tih razgovora i govora, onda bi najjednostavnije bilo reći: literatura, bili su stalmo u defanzivnom stavu, branili su se i branili svoje pisanje od huke, od buke, od glasnog OC Od OVOE e, PI vremena. Kao a pisanju, „toj i Sol „ielkofišiko} i veoma neodređenoj praksi, čiji smisao leži u tajni srca“, kao što je jednom rekao Gtefan Walarme, nema više mesta u ovom svetu, koji sav bruji od glasova sa scene i mjuzik holova, od zujanja filmske kamere, od mneprekidne trake glasova, šumova, MKrkljanja radija (o Koliko kanala), od ugvika Dro~. davaca novina i ilustrovanih lisbova, i najzad od slapa slika i reči televizije, buke automobila i huke aviona. Od treska bombi. Ali, o ovom poslednjem niko nije progovorio ni reči. Niko nije pomenuo izraz „kule od slonove kosti“. Bilo bi to sasvim demodirano. Ali, kao da je negde, u najtajnijem kutku tih „lepih duša i šengajstova“ zazvučao žalni ton za tim nekadašnjim idiličnim vremenima. To već defini-. tivno pripada samo „literaturi“ u verlenovskom smislt reči, Oni „slavni“ bili su zbunjeni svojom iznenađnom sšlavom i publicitetom, ali po= malo. i razočarani što nisu uvek dobro „shvaćeni“ u tim svojim mijansama blagođareći tu= pravo tim novim tehnikama i komunikacijama, i što ih je publika, koja im se divyila, često mešala jedne s drugima. Oni „neslavni“ Dak, kao Bobčinski i Dobčinški makar i krivo shvaćeni dali bi sve, i svoju, „dušu“ — „šengajst" da ih neki lažni revizor pomene bar jednom u nekom „velikom“ svetu.
Zato sam i povučen nekom neođoljivom mišlju, kađ mi se dala prilika da govorim, a To onda kad više nisu bili predviđeni govornici, na seminaru UNESKA, da ispričam priču o Caru Davidu i žabama, u stvari sadržaj jedne apokrifne makedonske ikone, ako se ne varam, i koju mi je ispričao pametni i inače ćutljivi Blažo 'Koneski prvog dana kad smo se sreli na Bledu.
Ta mi se Koneskova priča učinila kao nešto najupečatljivije što sam čuo na Kongresu, ZažeJeo sam đa je i drugima ispričam. I to sam uči= nio. A. to.i sada činim,
at „Z,LŠBV (HIS ke Car David i žabe
Ćar David kad bi posvršavao svoje javne 1 državne poslove, predveče, u svojoj Sobi za . rad, stao bi kraj pulta i pisao svoje psalme, \ U okolnim barama kreketale su žabe.
Slavnome Caru smetalo je to nesnosno kreketanje žaba da piše svoje smerne stihove u slavu višnjega.
Naređio je svojim slugama i vojnicima da oteraju žabe.
T oni su ih oterali.
'Kadđ je iduće predveče došao i stao kraj svoga pulta ugleđao je ogromnu žabu koja :je seđela na hjegovim rukopisima. :
Rukopis je bio vlažan, sav upropašćen od turine.
Tek je onda Car David čuo glas Svevišnjega koji mu je govorio:
„Davide, Care Davide, ti pišeš divme stihove u moju slavu, ali i žabe onako kako umeju i znaju i darom kojim raspolažu, krekeću u moju slavu isto tako“.
Car David nije više progonio žabe, one su i dalje kreketale, a on je nastavio da piše svoje psalme slaveći Svevišnjeg.
= KER ez=
Marko , GARIĆ
4.
EKI psi kosti glođu . na dnu, moga 8YCa
H
Kaurjaci se o mjesec otimaju misu, primjetili
Prevrwuti čanak sumca
Pjesnici žviježde bečeraju
pobožno ispijajući psovke misleći da su
II AVNICA zacrvenila
pred nagli zaokret Sunca
ma istok diže pobunu Drotivo mora
AD sunce
iz mjenog korita izlaziće ljudi Ribe pomirene diobom svijeta Tročudrne. vode nemaju mišta proti slonova sažete u konžervu
obilaže plamete
meke oprati
II
U OPŠTOJ secobi svijeta + stva”Yi
žabe su mapustile močbaru i adržavaju konjske trke
prije mene
sve. bliže watri
AZARDNE igre mravi me mogu da igraju, Zavađeni oko mrve
kad magare sunce ma kopitama ponese
Zato dolje Yazvlače ostatke kraljevstva
najodgovorniji za, opstanak svijeta
podigne močva?Yu,
opet će se vratiti | nekima opet korito ograditi KO mi zaigra ši oko dojke djevojačke, oko potopa ismišljenog
Sjetim, se kako je blamen
Prevrnuti čanak sunca
IV. VII
N “A PRIVIDNOJ visoravni ja i moja ljubav
liježemo 3
vw opanak vremen6, i
Spokojni u meplodnosti ~
pokušavamo tgavYcima
održati ognjište
Zabavljen pravljenjem kolijevke
ne Drimjetismo da se vrijeme obuva
V
Posljednja misao osta u praznoj kolijevci
VIII
ZMIŠLJENO ostrvo još svijet nijč Tko ga, može izmisliti može ga imati obješenog o uzglavlje Može. ga mastamiti zlatnim, Yibicamva, i može ga bpoželiti Kad, na mekoj Yaskrsnici otkažu, kočnice
VI
,