Književne novine

dvuštveni odnosi.

-_ KOPTIKA

·

U NAŠOJ NOVIJOJ KRITICI POEZIJE, u pokušajima otkrivanja novih vrednosti u tradiciji i revidiranja već utvrđenih, u nastojanju da se utvrđi šta sve naša savremena poezija pos-duje.i šta joj nedostaje, veoma često se spominje nedostatak sopstvene mitologije. Savremen) pesništvo, navodno, nema na šta da se osloni, nema iz čega da crpi trajne vrednosti koje bi, same po sebi, i, pogotovo, umetnički transponovane, predktavljale jednu bogatu sintezu autentičnog nacionalnog duha. Ako dobro rhvatam suštinu vog problema, da imamo reženu mitologiju imali bismo, tako reći, gotove poetske sinteze čija se iđejna obuhvatnost širi do neslućenih pros'ran-

stava, imali bismo sistem utvrđen'h duhovnih'

vrednos'i. Trebnisssamo nj'ma kori titi i eto mo> gućnosti da se obesnaže tvrdnje kako.se naši moderni pesnici nastavljaju na tuđe isku"tvo, eto uslova da se most između tradicije i savremeno» sti konačno vaspostavi. A da i ne govorimo o misaonom naboiu pod tim uslovom: nesta'ih pesama i·mogućnostima za efektniju i efikasniiu koncentraciju raznih niihovih elemennta!... P-oblema, nema sumnie, ima, a da je baš ovaj kl'už*ni — sumnjam. Rekao bih pre da predstavnici čitave jedne tendencije da se rekreira blago iz folklorne riznice (istorijsko, mitsko, leksičko), da se uspositavi željeni kontinuitet. ne pogoduju kritičarima koji potežu taj problem. i

Branko V. Radičević, apologet elementarne telesne snage, muškosti, čulnosti, seksua'nosij i eksplozivne emocionalnosti — kako ga je krifika definisala — pesnik „Ljubomore“, ahntolcgijske pesme koja je gotovo nadrasla i sam Opus SVOR stvaraoca, nesumnjivo spada u rsd značajnih predstavnika tendencije o kojoj je bilo reči. Ceo jedan niz njegovih aktivnosti, publicističkih. esejističkih, pesničkih, i nije ništa drugo do pokušaj da se u estetičku orbitu izbace vrednosti n-cionalnog.folklora. Što on to čini na sebi svojstven način, diohnizijski zaljubljen u život, retori*ki podismufog tona, neskriveni'h i jarko obnjenih emocija,.sa izraženim osećanjem za humor — sasvim je razumliivo, i ništa manje vredno no poku”nji da se do istog cilja đopre, recimo, d'skurzivnim jezikom. Postuokom samim po sebi prihvatljivim koliko i svi ostali postupci, ali. mika”o jedino prihvaftlivvim, kakvim ga pokušavaju predst»viti mnogi današnji tumači poezije pa i sami neki pesnici. .

Nastavljajući se, u tom smislu, na neke ranije Radičevićeve knjige (naročito na „Večitu psšadiiu“ i „Vojničke pssme“) „Božia krčma“ predstavlja jednu obuhvatniju poetsku obradu Droblema koji egzistiraju u pesnikovoj Sves'i, u mnogo čemu poetski potpuniju transformaciju elemenata nacionalne istorije, mentaliteta i almosfere, elemenata našeg života koji dobi'aju savremeno i veomn aktuelno značenje. Radičevićevom „božjom krčmom“, koja se nalazi negde na obali Save, kao jednom fiktivnom sćeriom, kao galerijom punom tipi'nih likova. promiču savski lađari, maštari, đevojke sy obe, vojnici. Svi besni i obesni, a u suštini {užni i tragični, Prolaze scenom životi koje prsnik tako dobro poznaje i identifikuje se s njima:

Na dno pesme bacaju krvava sidra ljubavi i sumnji — pevači i žreci. Poslednji ljubavnici što za no“ ostare. Potonuli su, do grla, u ovoi svetoi reci. Nisu imali snage da budu divni preci.

I da im pesnici pevaju tople tropare.

(Savska krčma)

i

Desi nam se ponekad, kad, omađiiani pesnikovim glasom i zamahom, spscifičnim estradnim kvalitetima njegovog pevanja, krenemo:' za Ssrp~-

Dali, postoji mitologija? Branko V. Radičević:

„BOŽJA KRČMA“, „Prosveta“, Beograd 1965.

skim seljakom iz njegove fikcije, sa šajkačom natučenom na Uši i s opancima na nogam3, komičnim i tako herojski tragičnim, preko Cera i Kolubare, tamo negde put Alban'je, da pomislimo kako je ovđe u pitanju intenzivirsn3 legenda koja prerasta u nacionalnu patetiku. Taj je

utisak, međutim, veoma površan. Elemsnti na-

cionalne istorij: su samo dekor u kome se odigrava jedna u najdubljem smislu, do groteske dovedena, opštečovečanska tra=edija. To, uostalom, najbolje ilustruje pesma „Opet to samo malo drukčije“, Pesnik peva o Vukašinu koji stoji na mrtvoj straži već četrdeset gođina, o jednom starinskom junaku koji je toliko urastao u zemlju za koju je prolio krv đa su mu „iz ramena nikla dva vrbova pruta“, o Vukašinu koji je srastao sa domovinom a domovina ga je zaboravila:

... Veče. Stari šaran je sve ljući, Na počinak tera svoju ribliu decu. A Vukašina nose po mesecu .

za basamak. nečijoj novoj kući, Odaimo poštu voiniku Vuknšinu iz četvrtog puka Moravske divizije. Gosti kuće br. 3 iz predsrađa Preskočite uvek peti basamak.

A ja bih zasviro luđo dn sam lađa u slavu njegovu i naše pešadije.

rar Ae geea ai aaa ee era rraarraraiereraeer ine rar ramijeia.apantaiu emara eee ana sept aaRNeBrE Ce SrL Vrem ara: iza aa

Ja vidim dobro: muke tek dolaze. Kad ga tako žena preskoči, VO Vukašin šajkaču natuče na oči. |

_ Stoj, postoj, počuj. rođe, polako! Oženio se, uzo pušku A ženu nije ni tako.

Rađičević je u najboljem smislu te reči pesnik koji je humanistički angažovan, koji shvata i izražava fragiku i apsurdnost ratovanja d»jući svome izrazu čak i grotesknu formu. N'evyove istorijske implikacije, otud, imaju veliki d»mef. čak i kad su , kao na primer u „Ssljačkoi poemi“, koja kao da je autentični, gotovo iz fo'klora istrgnuti fragmenat tradičnog težečkog voDjevanja, izražene originalnom narodskom leksikom: : \

Kako to izgleda kađ dva brata,

soli mi i leba, stanu ko dva rata.

Pa koje koga, bože, pravijo đavolji tata.

Seljački tata, od blata i nokata.

Pa kome majku, tamo njemu tog ata. Pa kome strinu, nek on tog ata vata.

I jedan mora da padne prerezana vrata.

Tako to izgleda kad dva brata,

soli.mji i leba, stanu ko dva rata. i Može nam, kad svodimo zaključke o „Božjoj krčmi“, zasmetati što Radičevi“, pr'd}av"jući se svoje komcepcije poezije kao jednog oblikn aktivnog učešća u životu (..Molitva“) pomalo preteruje koristeći se površineki usmerenim., v”rbalnim i ritmičkim efektima. Može nam i?gledati da je hiegova Liubav, kojoj posvećuj• posn'šivo („Voinički mnrš“), pomnlo „snneatorskn“ i, čak,iz veštačena. To je, bri svemu, ielan stil koji n'je bez šarma i privlačnosti i onda kad ie pnoiska \%rednost snsvim neznafna. Najboli delovi „Božje krčme“, međutim, i kao primer i koo po-tski rezultat jasno kmzviu da „mitoloeiin“ postoi i da postoje pesnici koji znsiu njorne da se MWrtiste. Branko Radičević je, svakako, jedan od njih. · : |

”

Bogdan A. Popović

| uuu SniupOnanspurmupupsunssrag u riure ar ruuuiIur aim umune gumu iiunruuugnuuunanuaii a

MALO SELO PASKVBL nije ucrtano ni u jednoj geografskoj karti, ali ono u pripoveđačkom delu mladog makedonskog pisca Živka Činga đobija dimenzije jednog izvanredno realnog i uzubuđujuće istinitog predela u kome ovaj bpripovedač vidi svoj jedini mogućni univerzum, Petnaest priča, kojima se. Čingo: predstavlja čifaocima sa srpskohrvaiskog jezičkog područia, mogućno je posmatrati kao svojevrsnu ·hroniku makedonskog sela u prvim godinama posle. re> volucije. Ta hronikm „međutim, ima. mozaičku strukturu, ali poiedine pripovetke, kao sastavni delovi mozaika, žive ipak svojim sasvim ne zavisnim životom i pripovedaju o događajima kojima je zajednički jedan jeđini uzrok: prodor novih životnih usmerenja koja donose novi a yo Posmatrana u najširem tematskom kontekstu „Paskvelija“ se'svodi na povešt o dolasku novih vremena i novih običaja u jedan zabiti seoski predeo i o postepenom osipanju male seoske zajednice, čiji stanovnici ostavliaju svoja pradedđovska ognjišta u nadi da će im, na nekom drugom mestu, život bogatiie raskriliti vrata i omogućiti da pot= punije dožive ona nezauslavljiva živofna strujania koja su do njihove stare postojbine dopirela kao odjeci puni maglovitih obećanja i nada. ;

U pričama o imaginarnom Paskvelu Čingo je slikao jedan zatvoreni, naivno-primitivni, prostodušni i ljudski nepatvoreni svet u tre nutku oštrih životnih mena, čije žitelje revolucila dovodi pred sudbonosna raskršća gde se pilanje izbora nije moglo posmatrati kao stvar sklonosti ili simpatija nego kao imperativ ne=zadržljive istoriiske nužnosti. Čingo veoma vešto, pomoću pažliivo odabranih. đetalja · protkanih blagim ironičnim implikacijama, slika at'mosferu jednog soecifičnog vremenskog trenuika. On pripoveda o danima kad su se gromko uzvikivale parole o ravnopravnosti i uporno

o rarersamur re Ćiro a a Nu ay a gr Vir Era srice ar OArSre pr eiramirzmr

O.:RATU za arpski jezik 1 pravopis, da tako,

uslovno, nazovemo onaj period Vukovog života kada se on sukobljavao sa konzervativnim shvatanjima o jeziku i književnosti, u mnašoj isloriografiji nije bilo, dosad, posebne studije. Najbolji Vukovi biografi Ljubomir Stojanović i Miodrag Popović posmatrali su rat za srpski

jezik i pravopis kao sastavni deo Vukove bio

grafije. U svojoj stuđiji o najvećem Vukovom protivniku, Jovanu Hadžiću, Miraš. Kićović je taj isti periođ posmatrao kao sastavni deo Hadžićeve biografije. Napisan je i. čitav. niz, manjih ili većih članaka, ali jednog pravog pri> kaza toka te borbe đo danas nije bilo. Živomir Mladenović dobro je.uočio činjenicu da su .se Vukovi protivnici okupljali uglavnom oko dve naše institucije: karlovačke gimnazije i. Matice

srpske. Izgleda čak da je borba protivu Vuka ·

bila jedan od razloga za osnivanje Matice. Za-

'to.je Mladenović izabrao kao najpouzdaniji na-

čin da se prikaže i sagleda Vukova borba pri» kazivanje i analizu Vukovih odnosa sa Matiom srpskom. Shva{ljivo je da, kada se obrađuje jedna ovakva materija, pisac neminovno mora da govori i o nekim događajima. koji .nisu baš direktno vezani za polaznu temu. Prikazujući odnose između Vuka Karadžića i naše najstarije, i svakako najkonzervativniie, kultuurno-prosvetne institucije, Mlađenović je DO prirođi stvari morao da govori o čitavom toku Vukove borbe za narodni jezik i novu ortoprafiju. | |

- Ako se izuzmu tri poslednje stranice Mladenovićeve kniige o kojima ćemo na kraiu posebno govoriti, velika vrlina ove studiie iesie jedan u zavidnoi meri obiektivan prikaz čitavog toka te borbe. Mladenović ie ulazio u pobude Vukovih protivnika, tražio intelektnalne razloge njihovim otpoerima prema novom jeziku i novoi ortografiii, ao što jie i orikazao, na osnovu izvora kojima ie poklonio punu veru, i Vukovu ličnost u mnogo manje romantičnom

KNJIŽBVNE

i a

NOVINE,

propagirala Mkolektivizacija, kad su se pevale nove pesme i novorođenčađi dava! nova imena, kad se „raščišćavalo“ sa religijom i kad su se rušili međaši, kad su se ma selu pojavili prvi traktori i kad su se samo refki usuđivali đa govore Ono što misle. o vremenu oslobađanja od moralnih stega i liubavi . „do uništenja“, kadđ „se činilo da uopšte nema vremena“ jer „celo vreme bilo je pretvoreno u konferen= cije.“

Staro 1} novo u sukobu, ali i u neraskiđivom · „zagrliaju — to je, najkraće rečeno, osnovna preokubacija ovog pripovedača. „Znam ja dobro šta je pravo, a šta niie pravo po partijskom, ali nisem imao kud, bratac moj, na velikoj sam muci bio, trebalo ie nekud đa se okrenem, da sebi odđduške dam... Sa-

mo je gospod jedini mogao da zna i razume moju muku... E, tada, kad više nisam mogag više, druže sekretare. okrenuh se bogu jedinome. njemu brate, kao febi sađa, po cele dane i Do cele noći kazivao sam svoju nesreću...“ kaže jedan Čingov junak, nekadašnji borac, koga su zbog toga što je, vrativši se veri „izdao liniiu“, pozvali na partijsku odgovornost. Premđa Čingo sukob starog i novog posmatra i kao generacijski obračun starih i mladih, kao sudar u kome ne sevaiu noževi niti pliušte udarci ali gde dušu razdire nemi grč ili gde se nesporazum bretvara u duboki ljudski bol čiie su po=> sledice često tragične. on svoja našibolja i najzanimljivija „ostvarenja daje kad se usredsveđuje na sukob wunutar čoveka. Sa nešto uopštavania moglo bi se tvrđiti da Čingove priče i nisu ništa drugo nego trenuci sukoba u kojima se otkrivaju ljudski karakteri i koji ot-

svetlu no što smo to navikli da srećemo u nhapisima o ovom književnom reformatoru. U prvi mah Matica je bila protivu Vuka u pitanjima jezika i pravopisa, dck je o njegovom radu na prikuplianju narodnog blaga imala ili pozitivno mišlienje ili blagonaklon stav. Što se više rasplamsavala borba oko jezika i pravopisa, sukob je od principijelnog postaiao lični; što je više jačao Hadžićev uticaj u Matici, ona je postajala sve više antivukovska. U isto vreme i Vukov odnos' prema Matici se meniao. Tako uveren da ie u pravu Vuk je bio osetljiviji na kritiku i na primedbe MWoje se stavliaju niegovom rađu no što se to mnogima od nas danas čini, ier nas je jedna posebna vrsta „rodoljubive“ istoriografije, navikla da nam to tako izgleda. U Mladennvićevom prikazu ove borbe ni Vukovi protivnici ne izgleđaju tako crni ni Vuh tako čist kada su u pilaniu brojni sukobi između dvaiu vavađenih tabora. ·

Mlađenović je posmatrao sukob između Vuka

Staro ı novo u koštacu i zagrljaju

Živko Čingo: · NIPANSKVEVI A RL ii D96y) BL BRAUN SU NONIP preveo Vlada Uxošević,

„Nolit“, Beograd 1965.

krivaju Jedno vreme bogato mogućnostima za sudare najrazličitije prirode. Ličnosti koje su naibolie pogodovale Čingovim pripovedačkim ambiciiama bili su ljudi koii su prihvatili istine. novih dana, ali su ipak, duboko u sebi, osta li vernici i najvni branitelji iedne naivne tradicije u kojoj se govor prirodnih pojava tumači kao jezik taianstvenih znamenja, a mene u liudskim životima kao pogubno uplitanie. ne= čistih sila u tok liudske sudbine: Atavistička verovanja i slabo zapretene žiže vekovnog nasleđa nadjačavaju, u presudnim trenucima intimnih bezizlaziea, govor napamet naučenih ali sa unutarnilm bićem još nepotpuno sraslih istina. a mudrost srca potiskuie zakone nove vere silinom .pred „kojom se ljudska „odlučnost pretvara u ljudsku nemoć: „Možđa sam pogrešio, drugovi... možđa sam pogrešio... al šta sam 'mogao ja tu, srce, pusto srce tako mi

Knjiga o Vukovoj borbi

Živomir Mladenović: „VUK KARADŽIĆ

I MATICA SRPSKA“, SANU, Beograd 1965.

Karadžića i Matice srpske kao sukob progresivnih i konzervativnih snaga u srpskom društvu. Ono što su Miloš Obrenović i nosioci ustavobra~– nileljskog režima uradili na političkom i državotvornom planu,tojeimao Vuk Karadžić da urađi na kulturnom planu. Ali sukob koji je izbio bio je mnogo složeniji nego što su bili sukobi na političkom planu u srpskom javnom životu toga vremena Srbi u Srbiji i Srbi u Ugarskoj pripadali su dvema kulturnim sferama, Sukob je izbio kao sukob dve različite tradicije,-a ne kao sukob tradicionslizma i antitradicionalizma.

Srbijanška kultura bila je: patrijarhalna, a nje-

ne najveće duhovne vrednosti nalazile su se u narodnom blagu. Kultura ugarskih Srbn posta-

iala je već građnnmska. | niene nniveće vredno- ·

sti nalazile su se u kniiževnosti koja le žaludđno pokušavala da održi neke kontinuitete. sa starom kniževnošćuw iz vremena srpske na cioOnalne mezavisnostii, Pod Kopitarevim utieaiem Vuk·je bio više srpski nacionalista neg.

·va unufarniu fenziju neđoumica ilj silinu su-

" oduzima mnoge njene vrednosti.

še govorilo... Tako mi je govorilo srce, druže sekretare...“ To je, reklo bi se, oma osnovna, bokretačka istina, koju ie Čingo svojim pripovetkama hteo da saopšti. |

Premda sukobi ove vrste svojom prirođom mame pisce u predele tananih psiholoških raš-, članjavanja, Čingo je odoleo. ovom iskušeniu. On je osetio da niegovoi sfilizovanoi poetskoj prozi psihološko seciranie intimnih svetova mie= govih junaka ne bi odgovaralo, da bi bilo disonantan ton u molski intoniramoj, sefnoj, Doetskoj pripoveđačkoj fakiuri, Zadovoliavajući se time da kratkim, blagim potezima naznači osnovne Koordinate situacije ·'koia vodi sukobu, on veštom naracijom, iednostavnim diialo-. šom ili meposrednom deskripeljiom npWdvčšta-, koba pri niegovom rešavanju. („Ne, TItrina, ne, kmetova devoičice. šapućem, daleko je tvoj put od moga. Nikađa se oni neče sresti. Gotovo je vaše, vi gadovi, vi ubice, mislim, a ipak mi je tako milo da pogledam u te svetle, zelene OČI. Ruke mi se, čas jedna čas druga. grče, vidim da žele dao dodiru nienu gusfu i svetlu košu koja miriše na suncokretovo seme“. Ili: „Ali pošto su ljudi bili daleko, pošto su ljudi bili otišli, on više ne izdrža. Da bi mogao naglas da zarida kao čovek, da bi mogao na sav glas kao čovek da ofvori srce, stavi svoju levu ruku na panj i, na”jače što je mogao. zamahnu sekirom nad njom. I tada se kao ranje-. na zver sruši na zemliu i zaleleka i poče da se previja po celom dvorištu vukući se ka plevni. Tamo ostade svu noć da leleče, da grize zemlju pod sobom. Sam.“)

Nastavak na 4, strani Dušan Puvačić

panslavista: Vukovi protivnici „posmatrali .su srpstvo kao sastavni deo velikog slovenskog naroda u koji su želeli da se utope. Kao što Srbi iz Srbije nikad nisu mogli da se odđuševe iđejom ilirizma, tako im je večito ostalo strano stratimirevićevsko-tekeliiansko .slovenofil- stvo. Bio je. dakle tu u pilanju sukob dvaju ra> zličitih shvatanja života kome su naš mentalitet i naše. navike. dale svu onu oštrinu koju je imao: Nikako ne sukob između odnarođene inteligencije koju bi predstavliali Hadžić i Matica i marodnih masa koje bi predvodio Vuk. i wxUpravo taj zakliučak je ona što Mladđenovi-

ćevoj odličnoi knjizi na poslednje tri stranice Jedna fraza uvrežila se u našu istoriografiju, prenosi se sa kolena na koleno, i svojom dugotrainom upo- · trebom, ili zloupoirehom, počinje da se prima . kao neka vrsta proverene i verifikovane istorijske istine. Ja bih, zaista voleo da mi neko ka=< že najviše tri podatks iz biografije Save Tekelije, mitropolita Stratimirovića, Teodora Pavlovića, Hadžića-Svetića ili Magaraševića koji bi svedočili o nekoj njihovoi odnarođenosti i o nekom wjihovom odsustvu paitriotizma. To o odnarođlenosti srpske infeligenciie rekao ije '1ı vatri polemike prvi Vuk. a kasniie su tn prihv8= tili svi njegovi sledbenici, ier im se činilo najikomotnijie da na tai način obiašniavaiu složene i protivrečne odnose u toj borbi, Krainie je vreme đa se takvih zabluda iednom oslobodimo kada smo već stali ma stanovište da ie pokušaji

|. vWolitičkih diskvalifikacžiia, u knijževnim pbolemi-

kama jelan vid nemoralne radnie i niskog Uudarca. A Vukovo mišliente a odnarnođeniu srpske inteligencije bile ie, u svoie vteme i za «voje vreme, ibdan običan pokušaj pol'ičke misl valifikacije. Zašto bismo. je mi danas pri "li Tao istorijsku istinu? ~ :

Predrag Ptiotić 3,