Književne novine
Staro i novo :- | 7106 KNJ
u koštacu i zagrljaju
w Nastavak sa 3. atrane
Tačka gledanja iz koje Čingo posmatra svoj svet i vreme koje se u njemu prelama u jednoj pomalo pomerenoj perspektivi, određuje, u velikoj meri, načim njegovog pristupa tome svetu: „Svi smo mi imali po seđamnaest godina i po jedno dobro, prosto srce“, kaže on na jednom mestu. Njegovim junacima Koji, s jed“ ne strane, sa iskrenom verom i naivnom dobrodušnošću punom muladalačkog zanosa prihvataju, a, s druge strane, nemim protestom ili podsmešljivim gunđanjem odbijaju parole novog Vremena, izvanredno dobro odgovara fon kojim pisac o njima govori i koji je, u mnogome, određen njegovim stajalištem, tako da taj ton, tako reći, bostaje podzemni činilac njihove karakterizacije. U Čingovim pripovetkama, čiji junaci žive u jednom pomalo hiperbolično slikanom prirodnom ambijentu strašnih suša i potopskih kiša, požara i mećava, poplava i munja, jednostavnost i prostođušnost narodne priče progovara jezikom mođerne proze koja ume da bude ljupka i dopadljiva u svojoj poetskoj mepretencioznosti. („Neću da je hvalim, ali ona je bila najzlatnija devojka u celoj dolini i imala je oči kao zrelo grožđe i tako joj je isto svetlucao pogled. Bila je to dobra devojka j čovek je mogao da je pojede kao jabuku.“)
Kao pripovedač Čingo je najbolji kad slika duboki ljudski bol, ili kad, služeći se elementima blago naglašene groteske, skiđa patetične obrazine sa jednog patetičnog vremena i posmatra ga pogledom u kome ima mnogo ironije, ali još. više ljubavi. To prožimanje ironije i ljubavi najviše pada u oči kad pisac u pripovetke uvodi „narodnog komesara“ Tacka Nastejčina, ličnost koja se, kao „prvi narodni bog“ (jer Čingovi junaci moraju da imaju svoga boga bez obzita da li na nebu ili na zemlji), polavljuje u većem broju ovih tekstova. Ovai powialo iđealizovani junak, koji svojim zemljacima otkriva azbuku novog vremena, ume da buđe strog ali i da razume: iskrenu reč onih kojima je pozvan da sudi, zna da bude nepobustljiv kad istinu treba dovesti na čistac, ali i da doživljava trenutke u kojima bi „zaplakao kad ne bi bio sekretar“, Dobrodušni smešak kojim Čingo posmatra njegovu dobru ljudsku prostosrdačnost nadvija se nad celom ovom knjigom kao piščev jasno primetni mada nigde eksplicitno saopšteni stav.
„Paskvelija“ i najbolje pripovetke u njoj („Požar“, „Molitva za spas“, „Legenda o Dpaskvelskim momcima“, vo su olkriće. Ovom knjigom Živko Čingo staje ured. najboljih pisaca: jedne generacije koja je, u proteklih nekoliko gođina, doživela. svoju potpunu afirmaciju. ,
Dušan Puvačić
NEPIRIEVIRDISNE: KNJIKGIP
S. Vestdijk
ZOAL.S DE | OVDEN ZONGEN
„Van Nijgh en Ditmar, Den Haag, Rotterdam 1965.
NEKOLIKO NEDELJA pre đođeljivanja Nobelove mnagrade Šolohovu, holandski pisac Simon Vestdijk izdao je svoj novi romar. Vestdijk je i ove gođine bio jeđan od najjačih kandiđata za ovu nagrađu, tako da su gotovo svi listovi u Holandiji pripremili članke o njemu. Ove članke, međutim, nijeđan holandski čitalac nije mogao da pročita jer Vestdijk ponovo nije poštao nobelovac, a redđaktori su stavili članke na stranu, nadajući se da će ova nagrađa iduće godine doći u. Holandiju. Jedino Vestdijk tim povođom nije
„Kći“, „Odrođeni“). pra. .
• Aleksa Čelebonović
SAVREMWIKNO.. SLIKARSTVO
U JUGOSLAVIJI „Jugoslavija“, Beograd 1965.
U NAS NIJE TAKO ČEST SLUČAJ da se pišu KnjiBe o mođernom slikarstvu, o likovnoj umetnosti uop= šte, otuđa kada se pojave knjige ovakve vrste, bilo da je reč o monografijama, istorijsko-umetničkim pregledima ili o knjigama teoretskog karaktera, gotovo da se a!priori rađujemo samoj činjenici što je takva knjiga, koju Je napisao naš autor, ugledala svetlost dana. Knjiga Alekse Čelebonovića „Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji“ međutim, ne zbog toga što formalno ispunjava jedmu bibliografsku praznimu nego wbog svoje sadržajne strukture, ima svoje puno zna» čenje, opravdava smisao svog postojanja; ova knjiga se zato priključuje onim delima koja stvarno doprinose da se naša likovna umetnost što potpunije isto> vijski ili problemski sagleda i upozna.
Čelebonović je svoju Kknjiču pođelio ma dva dela koja se međusobno dopunjuju, ali su to i orgamske celine koje se mogu samostalno tretirati. U prvom delu knjige, pod naslovom „Šest generacija“, Čelebonović je obuhvatio vremensko razdoblje od samog početka našeg veka do 1964, godine sa ciljem da u jugoslovenskim razmerama osvetli preko šest slikarskih generacija, začetak i razvoji jugo lovemskog mođernog slikarstva. Baveći se ma prvom mestu problemskim aspektom sa težnjom da otkrile likovmu suštinu slikarskih tokova, Čelebonović se nije u»uštao u analize pojedinih ličnosti, om je generacije uz mao kao celine, kao nosioce određenih i na jedan načim zajedničkih estetskih shvatanja. Idđući hronološkim redom od problema do problema, od gemeracije do generacije Čelebonović je nastojao da uoči sve one bitne elemente izrasle u okviru jedne umetničke tendencije, đa utvrdi eventualnu srodnost i komtinuitete likovnih pojava, da pronađe Karakteristične Kkoordihate za sve naše umetničke centre: tačnije rečeno da problemski profiliše jugcs6lovemsko mođemo slikarstvo. Težnje Alekse Čelebonovića su relizovane uspešno. Tretirajući ovakvo obimno wremensko razdoblje, sa složenim zbivanjima, Čelebonović je u svakom svom razmatranju, u svakoj pojavi i njenom tumačenju isticao bitne niti, osvetljavao ono što je u njima od funđamentalne važnosti i to na jedam koncizan | sažet način, ne upuštajući se u detaljisanmja, alt sasvim ubedljivo, lucidno, uvek odmeremo i objektivno. Iako se eksplicitno nije upuštao u ocdenjivanja Čelebonović je materiju tako obrađio da se vrednosti, kako integralno uzetih generacija sa svojim orijentacijama i dostignućima tako i uloge pojeđinaca u okviru njih, lako uočavaju.
U „Panorami“, drugom delu svoje knjige, Čelebonović se usređsređuje ma period od 1960 — 1964. Za %# razliku od prvog dela, on sad, mađa opet prateći po e generacijama, analizira pojeđinačmo slikare, naravno,
od starih samo one koji su u ovom periođu radili ili .. još rađe i uopšte ome slikare čije stvaralaštvo nepo-
srednije utiče na formiranje fizlonomije #avremenog
#96%000600000 0064 % 600605 00 00000 0 000000 0 0 0 050 (O DO »
20 jugodlovenskog 'Blikarstva:: Dodđušć,” Celebonov16“ 087 uh
„~
ništa rekao, pa Kritičari misle da ovaji 6T7- godišnji.
pisac više i ne očekuje ovo veliko priznanje. Jedno je sasvim sigurmo: svoj novi roman „Vestdijk nije objavio zbog Nobelove nagrađe, jer ovaj plodni pisec. gotovo svake godine izda po jeđam mnmovi roman.
| Novi Vestdijkov roman „Kako su starci pevali, tako mladići cvrkuću“ veoma je teško interpretirati. Ne zbog toga što sama „priča“ nije pregledna, već zbog toga što ona svoje pravo značenje dobija shva> tanjem jednog njenog lika. Reč je o učeniku Rulu Starmansu . (Roel Starmans) koji igra glavnu Ulogu U ovom romanu. Kućevlašnik Heslingay kojt je njegovom ocu otkazao stan, za njega je uzrok movog Uusmerenja sudbine. Na kraju romana, na 342, strani, on Maže. „Jer, bez njega (Heslinge) nečega u mom životu ne bi bilo“. Kritičar koji bi želeo da interpre-
#& "Panorami" ne zanemaruje umetničke tendencije; on konstatuje nove preobražaje i njihove reperkusije koje kanališe u tri toka formulišući ih elastično |! ce-
: VOID IRAK OEi Sa OE BuP Eine Turin
tirg ovu priču morao bi da citira veću polovinu knjige, jer o slučajevima može da se priča, a sudjektivna doživljavanja, koja su temelj ove knjige, ne mogu se prepričati. No, da bi čitaoci ipak imali nekakvu orijentaciju moglo bi se reći sleđeće: želja za osvetom, koja progoni starog Starmansa, direktora tehničke škole, otkad ga je kućevlasnik Heslinga prinuđio da se preseli, podržana neminovnim slučajem da om ubrzo posle toga ponovo živi u jednoj od kuća MHeslinge, zbog čega će njegova žena postati i telesno i duhovmo bolesna — ova želja prenosi se i na jeđan drugi način egzistira i u mladom Starmansu. Naslov romana, uostalom, to nagoveštava.
Osveta starog Starmansa, koji se suprotstavlja Heslingi kad god može, je jedna vrsta igre za odrasle, nešto što se tiče Starmansa ali ga načelno ne dodiruje. Život mladog Rula, međutim, koji sticajem okolnosti mora da živi u istoj varoši sa Učenikom Abramom MHeslinga i njegovom sestrom Koosje, dobija dimenziju „hladnog rata“ između Starmansovih i Heslinginih. Kad prva ljubav prema nećakinji Heslinge, Jantini, dotakne Rula, delo dobija tragične šekspirovske dimenzije „Romea i Đulijete“. Ali, Tantina mora da «de, Rulova ljubav mora da umre. Sto on posle toga zavede Heslinginu kćerku 'Koosje nije samo osveta, već, kako sam Rul kaže, simptom jedne bolesti. Epizoda sa Jantinom ostaje u svesti čitaoca kao vrhumac ovog romana. NO, roman „Kako su starci bevali „.“ svakako nije ljubavna istorija jednog mlađića. Jer ,ta se ljubav nalazi u sferi koju je sam Rul stvorio i koja nosi pečat emocija uperenih protiv Heslinge,
Karakteristično obeležje ovog romana je razlika između relativno nevažnih slučajeva u romanu i Onoga što Rul o njima misli. Ta ražlika bi mogla dati povod za naslov „Istorija jedne uobrazilje“. Rul Star mans vidi u bezbojnoi holandskoj varoškoj : real nosti jednu sasyim novu realnost, tako da i ličnosti koje se oko njega kreću podležu dejstvu njegove uobyazilje i dobijaju nove crte. Rul sam liči ma vomanopisca Wu čijoj svesti jedan lik postaje manje interesantan ili neinteresantan onoga trenutka kad počne da se izjašnjava o sebi, da se očituje... U prvom. Vestdijkovom romanu, Anton Vahter, glavno njegovo lice, vraća se devojci koja je bila njegova prva ljubav. Ovai povratak odigrava se Samo U BVEsti Vahterovoj, te je to neka vrsta „višeg“ rešenja, U novom Vestdijkovom romanu fo ne može da se odigra: Rul čak ni u #antaziji ne može da povrati San” tinu. Uobrazilja. njega ne vodi u „višu realnost“ u njegovom slučaju ona je kletva.
„Kako su starci pevali...“ je značajna prekretnica q Btvaranju Vestdijka a u svekolikom njegovom opusu izvanredno interesantno delo. Ona tanana nit verovatnosti, koja je u prvim njegovin delima bila izvaženija, U novom romanu sasvim 85e istanjila, ·ali su zato imaginativne i umetničke Btrane njeBOVOE
. teksta postale mnogo izrazitije. Zato nije neprirodho očekivati da će Vestdijk i dalje ostati kandiđat za Nobelovu nagradu za literaturu.
Leo van VLIJMEN
*
lishodno proširujući izvesne pojmove, dajući im jedno šire, savremeno značenje. Naime, Čelebonović je, pošto je objasnio izvesne umetničke relacije 1 odredio khvalifikative, sažeo slikarska kretanja u tri široko postavljene orijentacije: realizam, famtastiku i apstrakciju. U okviru svake od spomenutih slikarskih orijentacija, podrazumevajući sve njihove viđove i varijante, Celebonović je kroz relativno kratke, ali
· jezgrovite, eseje prikazao slikare.
Kao i u prvom delu i ovde se Čelebonović mije zadržavao na detaljima, njega interesuju samo {akvi elementi koji određuju neke suštinske prefpostavke preko kojih se mogu doneti meposredniji estetski i estetički zaključci o stvaralaštvu jedne ličnosti. Takav njegov pristup, koji Je dosledno sproveđen u oba dela knjige, učinio je da smo dobili đelo koje nas uvodi u centar slikarskih zbivanja podrazumevajući ovđe one komponente koje sačinjavaju relevantnu strukturu jugoslovenskog modernog slikarstva. i
Vlađimir ROZIC
Lorens Darel
ALEMSANDRIJSKI KVARTET
„Prosveta“, Beograd 1965; preveli Ivan Ž. Popović i dr Aleksandar Najgebauer
IMA KNJIGA koje mas već kođ prve izmene misli sa njima, odmah nakon pozdrava i najučtivijeg hladnog predstavljanja, fasciniraju i mi sa njima postajemo bliski i intimni. U takve knjige spada i „Alek“ sandrijski kvartet“, taj čudesni roman o građu odnosno o ljudima koji čine taj grad. Magijski saznajni slojevi nastaju zbog promene posmatrača, ili ugla posmatranja, ili vremena posmatranja. Ta slojevita struktura koja omogućuje korekciju i objašnjenja prve niti kroz ostale tri (i svaku kroz svaku), to neprestano odlaženje i vraćanje — tako urođeno čo-
veku — Sve novo i novo spoznavanje onoga što nam '
se činilo poznato,.. sve to predstavlja osnovnu đraž koja nas vezuje za „Kvartet“ i njegove junake.
U četiri knjige „rođake“, kako ih Darel naziva, isgpređa se priča o Aleksandriji (Veneciji Orljenta), košnici, kuli vavilonskoj, građu punom su koba (ličnih, ckonomskih, političkih), građu «lata i siromaštva. Prvo je jedna priča, ali nakon nje i autor saznaje nove istine koje mora saopštiti, u drugoj priči priča nova saznanja, doseća se još jedne kom-
pletne istorije pa iskazuje i nju; a onđa, kao kruna.
svega: vraća se, ponovo živi u Građu i ponovo, zbog novih momenata, dolazi korekcija onoga što je već kazano. .
To je vraćanje, proveravanje i na kraju smeh, Čudđan smeh. Kao da ima bola u njemu. Lepo reče mali Papua jednog popodneva kad nije bilo grejanja; „hajslađe se smeje ko se od muke smeje“.
„Hvartet“ — to su četiri sloja koja se razvijaju i istovremeno i u različitim vremenima, čas su para= lelni, čas se prepliću, a zatim se nađovezuju i njavaju međusobno. e Darlijem (pripoveđač veoma prijatnog glasa). Čudni biesci Persvordđena koji je trošio više sapuna za šaranje po ogleđalu nego za brijanje, voleo je žene a svu svoju ljubavničku žar posvetio je svojoj slepoj rođe+ noj sestri, Neobični Kapodistrija (stari Porn), ili simpatični Nesim (Justinin muž). Ipak Justina đominira: svojom pojavom, mislima i odnosima.
II Baltazar, Darli se povukao na jedno oštrvo (grčko) sa Melisinim (Melisa mu je bila ljubavnica istovremeno kađ i Justina) i Nesimovim detetom. Na ostrvu piše. Pošto završi Tustinu šalje je Baltazaru (starom prijatelju kojem je fakođe posvećen izvestan broj stranica u Tustini) da je pročita, Baltazar je nastao od primeđaba koje je MBaltazar upisao između ređova i na marginama Justine,
Baltazar je korekcija, ili drukčije viđenje Ju-·
stine i možđa potpunije objašnjenje ostalih likova i odnosa,
II Mauntoliv je tok za sebe, ali i on je dvoslojan (ipak se meša sa Justinom). Sećanja na ljubav sa Lejlom, Nesimovom i Naruzovom majkom, i ambasađorovanje u Kairu, prijateljstvo i neprijateljstvo sa Nesimom. Nesim i Justina najednom postaju jasniji, kađ se otkrivaju kao zaverenici, kao podanici jedne njihove velike Iđeje (nije Justina volela Darlija, nije ni Persvorđena, čak ni Nesima — ona je volela. Iđeju; nisu Nesima opijale bankarske Bpekulacije, ni ljubav prema Justini — bio je zanet zaverom; u tom zanesenjaštvu najdalje je otišao Naruz, a on je jednog đana nađen ubijem). Persvorđenovo samoubisivo još kasnije postaje jasnije.
TV Klea. Još jedno vraćanje. Još jedno gledanje ljuđi. Zbližavanje sa MKleom — poznanicom onih Moji pate (svi su to), lepršavom lepoticom (Naruz na 68= mrti nije želeo život, ali je Zeleo da vidi Kleu), tom mučenicom. Ponovno gledanje i novi suđovi. Da nema odlaska — za koji svi kažu da je konačan — nova saznanja bi izluđivala... možda bi vwodila za Pers+ vordenom.,
„Aleksandrijski kvartet“ je tekst o kojem je teško pričati, o njemu se može raspravljati, mwije to poezija seksa, kako je to u jednom našem ne• deljniku napisano, nije to ni izđanak Džojsa, kako je u drugom tvrđeno. To je Lorens Darel ugle• dao poeziju Građa, Neba, Pustinje, Mora, Ljudi... i umeo je da je iskaže. ' Aleksandar BADNJAREVIĆ
Brana CRNČEVIĆ
e JPIGIIRBĆUINIŠ
objaš-
i i, Ruda) egOMAOp aiašorSW MALOaralt TI fra, rustina. Povest Justne i mjene ljubavi sa ,
· uvrsti u literaturu u užem smislu te reči.
Mihail J - Ljermontov
MWIASMERATA
„Zora“, Zagreb 1965; preveo Gustav Krklec
SVE ONO ŠTO KARAKTERIŠE stvaralaštvo M. 73. T,jermontova u „Maskerati“ čini onu armaturu koja drži čitav svet Što, umetničkim „postupkom sjedinjen, traje svoju tragediju više u' mržnji nego u ljubavi, više u očajanju nego u radcvanju. Ljermontov je jedan od najvećih predstavnika romantičarske poezije i te su karakteristike, dakako, prođukt ro- . mantičarske duhovno-emotivne strukture ličnosti i sredine. Tu je, pre svega, danas uveliko zastarela kategorija časti uz koju iđu svi elementi kojl sačinjavaju sadržinu ličnosti romantičarskog periođa; žestina strasti, prenaglašeni ponos i kult doma, zna čaj koji se priđaje ugledu, inferiorna pozicija žene iz koje se ona diže samo u momentima kađa se nađe u Žiži muškarčeve lupućenosti na nju itd., sve do pesnikove ličnosti koja se na ovaj ili onaj način, u · ovoj ili onoj ličnosti, ili u svima pomalo, ispoljava. \uostalom, i zaplet je izgrađen na fo]klorno-romantičnom motivu: slučajno izgubljena brazletna, u jsdnom u dobroj meri, nameštenom spletu slučajnosti, uzrok je infernalne ljubomore glavnog junnka Arbernjina ·
"ema je Ššekspirovska, tačnije otelovska, Ali je Arbenjin drukčije komponovan nego Otclo, n elovo demonijaštvo taložilo se u drukčijim uslovima, hnjegova iskustva su drukčije vrste, njegov pad je, čini se, n.minovniji. Otelo je uz Dezdemonu sreć m, Arbenjin ni uz Ninu ne može da uguši svoje demone, Njega je ta čeđna žena vaskrsnula iz mračnog sveta rvazvrata, kocke, prevare i surovosti, ali kad mu sg vrati ta njegova ukletost sav sjaj i milošta njena tmu u njegovim očima i on jedino SsVesnim nekim otporom može da se odupre iskušenju.
U borbi toj sa svojim bićem Kkrutim
surov sam, mračan, al uporno šutim Tome u prilog ide i sam čin kažnjavanja. Arbrenjin svojoj Nini podmeće otrov i Ona za svoju smrt ne zna do ' poslednjeg: momenta. Njegov postupak mnogo je manje naturalan i viteški; podmukao je i perfiđan. Uostalom, i sam junak (kad uzdrhtalih ruku , izlazi iz sobe fiktivnog ljubavnika svoje žene ne smogav da ga ibije): „O, prosvijećenost naškodila mi mnogo“.
Podatak da je ova drama doživela četiri vorzije da bi se pojavila na svetlo dana govori i o njenom društvenom naboju. Mađa ne treba simplifikovati opštrost kvalifikacija aktera drame, ne može Se poricati kritička nota koja i sada zvuči nesmanjenom ssnagom. Teorije đa je zlo u čoveku plod okolnosti u kojima živi još nisu dokazane, ali izvesne okolnosti doista mogu da potencir&ju njegove negativnosti, Teško bi bilo đokazati da je knez Zvijezdić bledunjava ličnost, baronesa Štral nečasna žena a Štrih uhođa i spletkaroš samo zbog toga što pripadaju društvu koje je po svojoj strukturi nečavečno. To potvrđuje i primer pesnikov i njegov individualni protest „gorde i nezavisne jedinke“,
Stanojio BOGDANOVIĆ
Gaproy Videa MEĐU SLAVONSKIMNI · PARTIZANIMIA
„Bipoha“, Zagreb 1965.
SVOJA RATNA SBĆANJA Gabrn Vidović je upotlpunio kazivanjima i svedđočanstvima svojih ratnih drugo. va i pružio nam jednu knjigu memoarskih beležki | zapisa koja ide među pouzdana i sigurna svedočahstva o događajima koji su se u proteklom ratu zbivali u Sla voniji, Kao što se koristio uspomenama, svojim i tuđim, tako je Viđović proveravao sva ta sećanja i aUtentičnim dokumentima i kroz romansijersku formu ispričao istoriju slavomskih partizana „dajući nekoliko doista uzbudljivih fragmenata... Očigledno je da Vidović nije litcrata, ail isto tako je očevidno đa”' Viđović ume da piše na kmjiževan način i da mu ne sumnjivo veliko poznavanje ljudi, koje upoznamo U situacijama koje su predstavljale ljudska iskušenje, pomaže da stvori jednu knjigu koja bi mogla da se Istorijski pođatak prepliće se ovđe sa romansijerskom imbpresijom, ragsmišljanje o ljudima i ljudska razmišljanja prekiđaju autentični istorijski podaci. To je hronika koja se čita sa velikim interesovanjem, istorijski iz. vor kome se može boklonitit puna vera i istovremeno kniiga koja se čita kao roman, iako nije roman.
viđović iđe u red onih ratnika za koje je rat bio, svakako, najznačajnije životno iskustvo i koji u ratu . dolaze do saznanja o pravoj suštini sveta i zbivanja u svetu. S jedne strane ovu knjigu prožima osećanje revolucionara koji nijednog trenuika me sumnja u to da se bori za jeđan bolji i pragresivniji svet. Isto tako, knjigu neđahnjuje patriotizam čoveka koji iskreno voli svoju zemlju. Ali. u isti mah Vidovićeva. knjiga je jeđan humani protest protiv rata, protiv ljudskog ništenja, protiv ubijanja. ma wu čije se ime sve to sprovodilo. On osuđuje fašizam zato što je fa" šizam bio izvor rata, On se divi svojim saborcima zato 'što su ratovali da rata više nikad me bude: Kao takva Vidovićeva knjiga je dragocen podatak za psihologiju i mentalitet našeg ratnika i prer#dstavlja još jednu manifestaciju humanističke antiratne literature kod nz26. n
Pređrag PROTIČ
Prvo je dinar izmenio našeg čoveka, a sad, eto, i čovek
menja dinar.
Novi ljudi nemaju mnogo razloga da budu ponosni, svaki
novi čovek postaće stari.
Zima, to je apsolutna ravnopravnost. Svi živimo ispod
nule.
Revolucija ne jede svoju decu, ali odrasli neka se pripaze. I najortodoksniji komunista u šahu brani kralja.
KNJIŽEVNE NOVINE