Književne novine
LIRIKA U IPISISV/OJDU
Vladimir Rajzel
; VLADIMIR RAJZEL rodio se 1910, godine u Brodzanima, Gimnaziju je učio u Košicama, a studirao ma Filozofskom fakultetu u Bratislavi, Boravio je u Parizu, radio kao novinar na praškom radiju i bio u diplomafskoj službi u Moskvi, uređivao časopis „Život“, M CDa ·
grad“ (1943), „Ogledalo iza ogledala“ (1946), „Od MHortija do Salašija“ (194%), „Svet bez gospode“, „Kod kuće“ (1951), „Voljehi. veoma voljeni“, „Dobre ptice“ (1954), „Pesme mira“ (1955), „Černjava“ (1955), „Hvala ti“ (1957), „More bez oseke“ (1960), „Pesme o snu“ (1961), „Ljubav na poslednji pogled“ (1963), Pored toga prevođio je savremene francuske pesnike,
stvarni grad“. Docnije se okreće ljubavnoj i mnatur-lirici, intimnoj, ali i društveno angažovanoj poeziji. Njegova lirika čiji su glavni izvori zavičaj, uspomene s putovanja, detinjstvo, i duševni život savremenog čoveka, postaje razurmljivija, jednostavna, on ne izbegava ni trađiciona]PB PAN formu, iako i dalje nastavlja da neguje savremeni slobodni stih.
San o golubici
A PSOLUTNO maga magota
U venecijanskom, ogledalu, A zatim na suncu ma bokrivaču, tope se smegovi tela, i snegovi života.
I golubica straha je doletela.
* ) *
—
||| K AO bođene kapi | su, oči tvoje
iji Kao vođene kapi || su vuke tvoje
#5 Kao vodena kap
fu : je sYce tvoje.
"Tyesem se od, hladnoće
Kupole
||
|| VIDEH slavne kupole
| U hramu, svetoga Peta
} i u hramovima drugih svetih |
Bejahu čudesne
Ali ja ih ne dotakoh Yukom kao što dotičem, kupole tvojih grudi
Nisu imale toliko toplote i toliko života
Decembar
N AŠAO SAM u snegu tvoje nekadašnje stope I iđem, za njima
AL kada
Kad svi tragovi vode u moć
"Tamo je tama tamo je tam, I provalija bez dma
|| Čovek sviće N AJDIVLJIJE oči “S Bele vučice ti | U mepregledmoj tajgi ti Pod drvetom || Gde polarna, svetlost + senka obe stvaraju Dećinu 9 Sa zatvorenim, ulazom, ti) FI gde se igra | Ptica čovek | Sa bramom : Koja se spustila, s desne odsečene grane Sve bi bilo tamno | Da je čovek Wu Bez glove Nestao mad. tim, vazdušnim, božoYištem ; I nije klatio | Ujedmo | Polupraznom, Yukom BI Staklenom \| I strašnom, | Kao noć | Mramorna i grobna. Slična vazbitoj harhš Sa stramama. ženimne Rose Moju je Wwabala oučiĆća, U nepregledmoj tajgi ž Pod trulim, drvetom Melanhohličnim, IT Smrtonosni Odiek
RIJATELJSTVO vukavice i žene u najnežnijem, čvoru lepote Žene sa koremovima daleko u buđućmosti Sama munja mestvovrnosti što otbara altya\jubičasta vrata tuge Zašto misliti na, tolika kraljevska bekstva po. belom, damu, . Mad, svaki naš korak vodi spajamju, dve suprotnosti Se sudđaraju, Izao što se stalmo bonavlja sukobljavanje dveju stema, Metamorfoze vinograda Lepe smatnice : Čiju nevinost nadmašuju. orgulje maduvemosti Moizbežne dvraqame sma : Stalno te gledan Zaovdana, tigrice U gaezdđu zmijskom _e LA | Umetnički imstrumentu koji odaješ jawuk obidovitih gomila, gaj Glad, pogleda i Lepa glad, bez ikakve prisutnosti 'Ppoje smrzavanje W\ ogleđdah, Kistrado, rštene večeri i Irnučarnjk vlas putnika što se vYaća, tad, moslnm, Okom Moje čelo se vezalo sa tvojom tajamstvemošću
Odazovi se i pi Prevela Biserka RAJCIC
IO
Objavio je sleđeće knjige: „Vidim sve dane i noći“ (1009), „Nestvarni .
Započevši kao nadrealista postigao je veliki uspeh ciklusom „Ne“ , i
eyvvayavaya
Pišu: TVRTKO „KULENOVIĆ,
BISERKA. mRAJČIĆ,
ALEKSANDAR POPOVIĆ, MLADEN „MILANOVIĆ
CONTEMPORARY INDIAN
LITERATURE
Mulk Radž Anand
SVBČANI DVOBROJ ovoga časopisa posvećen je Mulk Radž Ananđu povođom njegovog šezdesetog „rođendana. Amand je jedan od najplodnijih indijskih pisaca i, VeroO-
vatno, bosle Rabindra Nata
'Pagora, najpoznatiji indijski pisac u svetu. Pored sećanja prijatelja i jednog Anandovog autobiografskog odlomka, časopis sadrži i nekoliko zanimljivih studija o piscu, me đu kojima se ističe ona Džeka Lindzeja,
Lindzej govori o teškoćama koje stoje pred indijskim piscem suočenim s društvom u kome je socijalna, kulturna i regionalna raznolikost neverovatna, suočenim s bar nekoliko jezika i pisama od kojih svaki pruža dovoljno razloga, bilo ličnih piščevih, u vezi s njegovim „poreklom, njegovim školovanjem, njegovom socijalnom | „pozadinom, bilo opštih, da postane medijum izražavanja. Lindzej pominje slučaj možda najpopularnijeg hindustanskog pisca, Prem Čanda, koji je većinu svojih manijih dela napisao na persijskom pismu, dakle na urdu varijanti hindustani jezika, da bi zatim prešao na devanagari pismo, dak le na hindi varijantu. U iakvoj konstelaciji prilika, Lind zej vidi veličinu i mačaj Mulk Radž Ananda pre svega u činjenici da je on uspeo da postane opšteindijski pisac, da prekorači preko svih granica i razlika, i, još više, da ih sažme u svome delu. Pošto je njegov otac, umetnik — zanatlija u bakru, napustio svoj zanat i prihvatio se službe u britanskoj vojsci, menjajući često mesto boravka, Anand je još od malena imao priliku da upozna izvanredni kaleidoskop indijskog života. Kroz oca je primio lepotu in dhijske plastične umetnosti, kroz majku lepotu usmenih predanja, i zajedno s njima preživeo je prelaz na evrop-
S MB Mila 0
TWORCZOSĆ
eee ornaregupapeupuinuisnzpu arena aaa ai ari a eeaire ia
Janjina Kac o Kornelu PFilipoviču
KORNEL TILIPOVIČ je pisac srednje generacije poljskih prozaista, Alitoje ipisac, koji spada u one malobrojne, koji od svoje biografije ne prave literarni program. To je bilo očigledno veću njegovoj prvoj Wnjizi „Pejzaž, koji je preživeo smrt", zatim u knjigama „Provincijska ljubav“, „Zıarob ljenik i devojka“, „Uspomene antijunaka“ pa i u poslednjem romanu „Vrt gospodina Ničkea“. Svuda će to biti potpuno različite ličnosti, jednom mlada, inteligentna devojka („Provincijska ljubav“), drugi put poljski vojnik u Švajcar– skoj („Zarobljeniki devojka“) treći put poljski intelektualac („Uspomene antijunaka“), ili stari Nemac, koji pasionirano neguje svoje cveće u vrtu a možda i skriva gesesovsku prošlost (Vrt gospodina Ničkea). I svaki put on na veliko iznenađenje stvara jedan izvanredan portret, jedan izvan vredan ambijent, koji ga okvužuje. Mnogi kritičari se pifaju kako to on postiže? Tiilipovič jednostavno bira tip čo veka za svoje portrete, čijim će kategorijama misliti, čijim će očima gledati. Zato njegovi romani, ili tačnije mikroroma ni i novele, izgledaju kao neke ispovesti glavnih junaka. Po mišljenju kritičara Janjine Kac u članku objavljenom u martovskom broju „“ 'WOrCZOS ci“ PFilipovič pri tom jedino u poljskoj književnosti podseća na prvu damu poljske poezije, Vislavu Šimborsku,
kođ koje postoji jedna granica iza koje. tek počinju trage dije, nesreće, sreće u njenom poetskom svetu.
Za PFilipoviča je zatim kavakteristično što od rata do danas, za razliku od pisaca svoje generacije, tako reći Uopšte nije eksperimentisao foyv mom. Najviše što je sebi dozvolio to je forma mikroromana, Interesantan jeiPilipovi-
ski način života, vezan, zla službu u engleskoj vojsci, Ta ko je Anand ujedinio u sebi elemente indijske mudđrosti i bkatske ljubavi, sa ilementima evropske kulture zasnovane na nauci, i to jedinstvo izraženo je u njegovom delu.
Gođine 1925. počeo je da rađi na serjji romana u balzakovskoj #radđiciji, s ciljem da prikaže čitavo pozorište in dijskog života i njegovo kretanje prema novim vidovima i oblicima, pod pritiskom istorije. Njegovo evropsko školovanje i evropski pogled: pružili su mu znažno osećanje opštih obrisa ljudskih sukoba i revolucija, njegova in dijska senzibilnost omogućila mu je da tu generalnu she mu kretanja izrazi kroz punu simpatiju za narod kakav jeste, narod sa dugačkom i bo gatom fradđicijom. Prvi roman iz te serije „Nedođirljivi“ prikazuje jedan dan u životu mlađog Bakhe, koji pripada majnižoj „Rkasti nedodirljivih. Susret sa engleskim vojnicima koji ga prvi put tretiraju kao ljudsko biće, pa reči Gan dijeve bude u njemu nove mi sli i osećanja, mada ga sredina i uslovi života guraju hazad. „Nedodirljivi“ je neznatno delo, kaže Lindzej, ali ipak otkriva velike izvore sha ge. Za njim slede sve zreliji romani: „Kuli“, „Dva lista i pupoljak“, „trilogija „Selo“, „Preko crnih vođa“, „Mač i srp“ i drugi. Ali Lindzej najviše pažnje i ljubavi poklanja Ananđovom #Đautobiografskom romanu „Seđam leta“. Nešto od suštine romansijetskog i pripoveđačkog stvaranja, kaže on, ovde je destilisano, Opšti efekat „knjige je sasvim nov. Forma se suptilno razvija, širi dobija nove tonove i boje, zajedno s detetovim rastom ı vremenu. Dete se menja i svet se menja, pojavljuju se nove harmonije i no= vi prelomi. Dete sve više urasta u svet, sve više postaje njegov deo, a istovremeno se sve više odvaja od njega, sve više povlači u sebe pogođeno novim sukobima. i surovostima koje ne može da razume,
a koji ipak sve više ulaze u temelje njegovog novog razu-
mevanja sveta. (T. K.)
čev tretman rata. To je-tema koja se u poljskoj posleratnoj prozi eksploatiše u svim mogućim formama. Međutim PFilipovič je o ratu maio pisao. T baš zato on je tu temu, za razliku od nekih mlađih pisaca, koji u ratu nisu učesivovali i temu rafa uzeli kao neku vrstu reakcije na stvaralaštvo pisaca kojima je rat opsesija, na svoj način obradio. Pilipovič je izabrao liniju psihologije ubice i žrtve. Pri tom on ide dalje od, na Dprimer, Tadeuša Borovskog, koji je u svojoj prozi obradio najveće okrutnosti, Gospodin Nič ke je najprosečniji i najnormainiji čovek. Njega čak ner vira što ulicom u kojoj stanuje prolazi mlađić u tirolskona šeširu i podozrivo zagleda nje govu kuću. Zatim PFilipovič navodi još neke njegove OSObine kao sklonost prema rcdu, kult rada, ljutnju na đecu kad su ubila dva kosa, mržnju prema Jevrejima. TFilipovič od početka do kraja mirnim tonom priča o svom gospodinu Ničkeu. Međutim jednog dana njegov junak prekida svoj normalni tok života, odlazi da obavi neku stvar i na polasku zakopava u vrtu kutiju sa dokumentima. U stvari on jc predosećao da će se jednom n=što neočekivano dogoditi. T stvarno poziva ga sused sudija i predaje mu pismo, koje piše čovek koji je prošao kroz jedan od koncehtracionih 1logora, u kome govori 6 komandantu toga logora, koji je Obožavao cveće i koji je ubio njegovog prijatelja Francuza zbog jednog cveta. Isti čovek je već jednom bio u tom gradu i video svoga ubicu, ali nije siguran đa li je ovaj to stvarno, Taj fragment je istovremeno svršetak Knjige, jer ni otkrivanje imena i pasija čoveka koga traži u tom treautku nisu dovoljni, Uništiti slarog gospodina značilo bi uništiti jednog mimog građanina. koji nije kriv što na vreme nije kažnjen. Posle toliko godina: psihologija žrtve i ubice se izjednačuje. Upravo po takvom tretmanu PFilipovičeva knjiga spada u one retke knjige % kojima je realizovano sve ono što je pisac hteo da kaže. (B. R.)
LITERATUR UND KRITIK
Novi književni časopis u Austriji
POČETKOM OVOG MESECA u Austriji se pojavio prvi broj novog časopisa za literaturu i kritiku. Naglašavajući da se časopis uređuje u Beču, štampa Uu Velsu, a
·izđaje u Salcburgu, pa da je,
rema tome, austrijski, izdavači se nadaju da će s5eč on čitati svuda gde se nemački jezik razume, a oni će se svesrdno truditi da doprinesu ostvarenju te svoje nade. Prvi zadatak im je — vele da dokumentuju austrijsku ii teraturu, tj. ono što se danas u Austriji piše. Ali kako ima niz imena koja se, doduše, asociraju s Austrijom, ali čiji nosioci žive u inostranstvu, trudiće se da u svakom broju prikažu jedno od tih novih imena. Svoj drugi zadatak vide u tako često citiranoj pOsredničkoj ulozi Austrije. Želja im je da sačuvaju Dpreimućčstvo donošenja novih tek stova iz područja slovenskih i drugih jezika, pa se nadaju da će u tome lakše uspeti od ostalih, zato što su linije komunikacija iz Praga, Varšave, Budimpešte, Bukurešta, Beograđa, Sofije i, ko zna, možda i iz Moskve, ipak najkraće do Beča. Kao treći zadatak postav ljaju: kritiku — o kojoj kažu da treba da bude slobodna, nesistemafska, polemička, kat kad i lična. ali uvek otvorena. A kao četvrto, hteli bi da donose sve što se, temom ili oblikom, može nazvali literaturom i što je pogodno da niihov časopis učini interesantnim za čitanje:
Tako izdavači u uvodnoj reči. A jedan od izdavača, Gerhard Prič, u belešci „Oproštaj od jednog časopisa“, kaže da je poslednjim prošlogodišnjim brojem svoga slavom i hvalom otpočetog jedanaestog godišta austrijski literarni časopis „Savremena reč“ (Wort in der Zeit) obustavio izlaženje.
„Savremena reč“ je izdrža-
la jedanaest godina — veli.
Trrič — i zaslužila je lepši kra} od „agonije u polumraku sud. skih isleđivanja protiv Izdavačke kuće Stiasny, čiji ishod još nije poznat.“
TIzvesni znaci raspada og časopisa mogli su se uočiti već od polovine prošle godine. Izuzetak je predstavljao poslednji broj, koji je „kao gost“ uredio Paul Kruntorad (odgovorni urednik novog ča sopisa). A i Rudolf Hemc (saizdavač novog časopisa) prestao je pred kraj prošle godine da se potpisuje kao saizdavač starog časopisa. Dok se pisac beleške, koju prikazujemo, već polovinom godine odrekao uređivanja starog ča sopisa,
Oproštaji izazivaju sentimentalnost — kaže PFrič, Pa ipak — nastavlja -— treba
ikonstatovati da je mnogo kritikovani i ne retko hvaljeni časopis „Savremena reč“ godinama pridđobijao krug pri= jatelja, dođuše ne na juriš, ali zato žilavo, i da se veći deo ovih može naći s druge strane austrijskih graničnih stubova. „Tamo ne samo da se nisu uzrujavali zbog štam panja Bajera (Baye?), Rima (Rihm), Jandla, Okopenka i drugih 'antiliričara', kao Što je to u zemlji činila poneka lovorom krunisana glava, nego su ih smatrali predstavnicima današnje literature u Austriji, što oni i jesu.“ Zahvaljujućči potpori Saveznog ministarstva za nastavu i Austrijskom društvu za literaturu, „Savremena reč“ je veli Frič — doživela dug, za jednu literarnu publikaciju izuzetno dug, vek i pokazala ne malo uspeha. Dugo i odlučno je odolevala najvećoj opasnosti koja može da preti literaturi u Austriji, a i drugde, provincijalizmu suviše. časnog i samopouzdanog pesni kovanja. U tom smislu — završava Prič — izdavači „Literature i kritike“ žele da pre uzmu nasleđe od „Savremenc reči“, koje su oni, skromno budi primećeno, sami ZaVCštali. Prateći već duže vremena austrijski literarni časopis „Sa vremena reč“ i trud njegovih izdavača da se uklope u savremena literama zbivanja, sa žalošću uzimamo na znanje
da on prestaje izlaziti. Ali za. to s nestrpljenjem očekujemo naredne brojeve novoga ča. sopisa „Literatura i kritika u uverenju da ćemo u njima naći ostvarena obećanja koja su izdavači dali u uvodnoj reči. Našu nađu opravdavaju imena izdavača (Gerhard PFrič, Rudolf Henc i Paul 'Kruntorad), koji su s punom odgovornošću i smislom za no vo i napredno uređivali i „Sa vremenu reč“, koja je, po nji hovim rečima, voljom vlasnika (Izdavačke kuće SNtiasny) prestala izlaziti. Novi vlas. nik je Izdavačka kuća Oto Mi ler (Otto Miiller) u Salcburgu,
| (A. P.) eerpuzuu„eamuaunaJu again aiu mu nu uu an n e nan unuINI, ARTS
www uuI„„ALA_ČJ8 V–A_•_AJk(— zu enu inaa,
Omladinska „Odiseja“ i „Ilijada“
POVODOM ŠEZDESETOGODIŠNJICE SMRTI Žila Vema opaj pariski nedeljnik otvorio je zanimljivu anketu na koju je dalo svoje odgovore nekolici na istaknutih savremenih pisaca Francuske, među njima Mišel Bitor, Marsel Šnajder i predstavnik najmlađe književne generacije Le 'Klezio, Ličnost i delo Žila Verna i na če je svakim danom sve više u centru pažnje ne samo francuske nego i celokupne svelske kulturne javnosti Upravo zbog toga što su mnoge njegove poetske vizije, zaslugom na uke, postale svakodnevna stvarnost. Dela Vernova, koja su i dosad doživljavala ogrom ne iiraže, ovih dama su ušla i u najpopularniju francusku ediciju „Džepnu knjigu“, tako da će, kako piše „Ar“, svaki tom biti objavljen u tiražu od po 100.000 primeraka. Interesantno je, u vezi s tim, kako današnji vodeći pisci reaguju na delo ovog pretihodnika avanfturističkog, fantastičnog i, pre svega, sajans-fikšen romana. Avangardist Le Klezio, na primer, na pitanje da li je Žil Vern nešto značio u njegovom detinjstvu, kaže sledeće: „Kao dete pročitao sam sve njegove knjige u kolekciji Hetzel koja je bila tako bogato i savršeno ilustrovana, Koliko se sećam, najvažnije zx.
"mene je bilo prilikom čitanja
da je to bio prvi kontakt s literaturom, sa nekim koji opi suje ličnosti izvučene iz stvarnosti. Bio je to možda i prvi kontakt sa psihologijom... Ne znam da li je delo Žila Verna veliko, ali bih rekao da je za naše današnje detinjsivo Ono od onakve važnosti od kakve je Ilijada i Odiseja bila za mlade Grke.“ Na pitanje da li je bio osetljiviji na slike ili na naučni vid Vernovog dela T,e Klezio ije odgovorio: „Njegovi romani su knjige više 0 herojima a manje o tehničkim avanturama. Osnovno je da u njima postoji junak. I u tome vidim vezu Šekspira i Žil Ver na, Nemo je romantična ličnost, Robir jedna vrsta Hitlera, ali iznad svega Vem se vezuje za ono što je ljudsko, za ljudske strasti. Kao i Balzak, i on je, takođe, stvorio tipične ličnosti, junake zlaijunake dobra“. Na pitanje da li što duguje Žilu Veru Le Kle• zio je odgovorio da Žil Vem čini deo njegove ličnosti i da je on kao pisac vrlo važan 74 stil i za maštu svojih potom3“ ka. Prema mišljenju Mišela Bitora Žila Verna ponovo čitaju, i uvek će ga čitati, ljudi današnjice zato štou njegovom delu pronalaze svoje detinj stvo. S druge strane, izučavati literaturu vezanu za, detinj“ stvo, kaže wBitor, veoma je interesanino i sa gledišta 50“ ciologije. Ako je izvesno da je Vernovo delo natopljeno VO kacijom putnika i naučnik isto je tako evidentno daje ono uticalo na gotovo sve VE like francuske pisce XX ve
a naročito na Prusta i Klodela koji su priznali šta mu sve (u guju. Bitor smatra da je Vern, istovremeno, pisac avan turističkih romana, novator ili prethodnik takozvanih „SC“ ence fiction" romana i Dis" fanstastičnog romana, Inter“ santno je, kaže dalje Bito!, da je E. A. Po, ovaj prežreM američki pisac, rodio Bodle!i, Malarmea, a takođe i Žila Vet ma. U 'vezi s tim, delo OvoOš pisca predstavlja epopeju pr“ vljenu sa istim | ambicijamš kao što je Balzakova „LJU u ska komedija“ i Zolini „RU Bon Makarovi“ — zaključujć
Bitor. itor OM. M)
KNJIŽBVNE NOVINF