Književne novine
LIRIKA U PREVODU
Ži.
Si pervjel
i j »Dragi gospodine, obraćate mi se sa molbom da napišem pismo-predpgovor? Uvck
sam živeo van svih pesničkih škola i normi, slušajući samo svoja sopstvena
osećanja i unutcašnjc imperative. Da odredim svoju poeziju? Šta bih mogao da dođam svojim pesmama ja, koji ih se nikad ne odričem. Moj vlastiti komeji-
dar mogao bi jedino da suviše uprosti, pa prema tome i da izneveri utisak koji,
'treba da proizveđu. Nc truđimo se da stvaramo trajne tragove na vodi. Moja pesnička umetnost sadržana je u mojim pesmama. Ne bih želeo da je formuli Šem drugačije. Neko je rekao da sam omalovažavao formu. U svakom slučaju nijc to bila moja namera, Možda sam samo mislio da svaka pesma treba da bude izuzetak od pravila i đa forma pesme mora uvek da bude nova, neponovljiva. Mogu li da izrazim svoje težnje? Zeleo bih da u budućnosti mogu potpuno da se odreknem spoljnjeg sveta, koji ću i onako sigurno uskoro morati da napustim. Vas, neocenjivo svetlo sunca i meseca i krajolike voljene Zemlje molim, budite mi potpora!« : Pismo Žila SIPERVJELA Zbignjevu BJENKOVSKOM
Pesnik
\ Ne kročim uvek sam ma dno samog sebe
: i povlačin za sobom više no jedno Živo biće. Svi koji budu ušli u moje hladne špilje veruja li da će izići otud, ma za tren? Gomila. w svojoj noći, kao biod što tome, ı meredu, buthike i morhare, i gasim svetla u očima, u kabinama, postajem prijatelj velikih dubina.
Sunce
Sunce, tvojim drumom mali čovek minu,
ti stavljaš pred hjega potrebnu daljinu. "-
Da | saznaćeš ono što on misli, Sanja?
Ah? ı ht si krhko, i bez smilovanja,
ti što noć tek imaš za brazdu, za pad.
A možda i sam Bog deli našu glad,
možda svi ti živi ı mrtvi što blede
parčad su hjegove neizmernhe bede,
Bože koji coveš, Bože kojeg zvaše,
ko nemirni šumor čiste krvi naše.
Sunce, ja sam srećan i bez odgovora,
dovoljan je tvoj sjaj što sija vrh go?ja.
Oko sebe tražim tebe vredan poklon
kada bih uspeo da voliš napokon
jednog zimskog jutra ćutnju svog brisustva,
il taj svod čija si margerita pusta,
al srce je slabo pod košću, bez glasa.
} žudeći stalno da uz tebe stasa,
stalno na dva Miačna prsta do tvog sjaja, · onog što ga heće moći da napaja.
Ptica
Ptico, šta tražiš, letkajući nad mojim knjigama, sve ti je straho u ovoj uzahoj Sobi.
Ja ne znam tvoju sobu i daleko sam od tebe, nikad ne napustih svoje šume, ja sam ha drvelu gde sam skrila svoje gnezdo, shvati drugačije sve što fi se zbiva, zaboravi pticu.
Al aa vidim ovde tvoje kandže, tvoj ..kljun,
Nesumnhjivo možeš da smanjuješ rastojanja Ako su me tvoje oči našle to nije moja greška.
Pa ipak ti si ovde jer mi odgovaraš.
Odgovaram zbog večnog straha pred ljudima hvahim svoje mlade, nemam drugog zadovoljsiva. Potajno ih čuvam u najmračnijem uglu drveta
što mi se učini načičkah. ko jedan od tvojih zidova. Ostavi me na mojoj grani i čuvaj svoje reči bojim se tvoje misli ko puščanog zrha,
Smiri svoje svce koje me sluša pod perjem.
AI kakav užas skrivaše tvoja mračna blagost Ah, ubio si me, padam sa svoga drveta. — Treba da budem sam, čak i bez pogleda ptice...
A! pošto bejah daleko, u dnu mojih velikih šuma/
Zaboravno pamćenje
Kako stvorit Yužu od sveg zaborava, da povratak budu odlaženia naša? Od pobeglih ptica hi jedna što spava, a mrklina. slabo zoru oponaša.
Slušaj me, primakmi obraz iscrpeni, osiobodi smelo svoga srca let,
da pamćenje naše igra se u seni noseći nam opet živih boja svet, Hrast postaje stablo i sene, dot! cveća, i zar oči naše Yastu na toj vodi?
Nek se do vidtka cela zemlja seća
i rar oči haše rastu na toj Vodi?
Pamćenje, sumračno čedo koje gledam koliko dopušta lik prolazni Jedan... Preveo Kolia MPHĆEVIĆ
NEŠTO ZABAVNIJE NEGO MATERIJALI!
e
KARIKATURE U OVOM BROJU IZRADIO: JE. KNJIŽEVNIK. SLAVKO KOLAR.
I0
ee –––>””ZZ”>OC TC C rzoTT IAvn qcgc —ıIı
REVUE ROUMAINE,
O specifičnosti rumunske književnosti
VEĆ DUŽE VREMENA na stranicama rumunske štampe vode se opširne diskusije o karakteristikama koje su specifične za rumunsku književnost i umetnost. O ovom problemu raspravljalo se i u prošlosti ali ne sa pozicija istoričnosti i dijalektičnosti. Bukureštanski časopis »Revuc roumaine«, koji je namenjen inostranim čitaocima i štampa se na četiri svetska jezika, u svom poslednjem broju doneo je odgovore nekolicine kritičara o problemu mnacionalnog i univerzalnog u Trumunskoj književnosti i umetnosti. Kritičar Jon Biberi, ukazujući na složenost i težinu ovog pitanja, kaže da specifiku kulture jednog naroda određuju geografski, istorijski i kulturni uslovi, a ona se Ogleda u stavu prema velikim DItanjima ljudske egzistencijc: prirodi, životu, ljubavi, smrti. Specifika rumunske kulturc, a u tome se slažu i drugi, icste u čvrstoj povezanosti ižmeđu narodnog duha i kulture, folklora i umetnosti. Sem toga, zbog: svog geografskog položaia Rumunija je Dretrpela uticai kulture i Istoka i
' Zapada. Istoričar književnosti
Šerban Čokulesku smatra da se osnovna karakteristika ru-
munske kniiževnosti sastoji u ·
sposobnosti da asimiluie novo ne menjajući svoj prirodni duh. Književnost se odlikuje osećanjem mere, unutarniom ravnotežom i mirnim hvatanjem ukoštac sa Svim Dpreprekoma. Akademik Aleksandmi Dima, direktor Instituta za istoriju i teoriju književnosti, vidi u ovom problemu dva aspekta: sadržajni i formalni. Sadržajni aswekt obuhvata prirodne običaje, folklor ž
istoriju. Dima navodi kao karakterističnu za rumunsko narodno stvaralaštvo rasprostranjenu baladu »Miorica«, koja je originalna i autohtona. Dima ističe kod jezika, kao formalnog aspekta, njegovo bogatstvo i veoma veliku muzikalnost. Opšta karakteristika rumunske književnosti i
umetnosti jeste zdravi reali-·
zam. Pokušaj da se stvori neki posebni rumunski misticizam pretrpeo je krah. Latinsko poreklo rumunskog naroda ostavilo je u nasleđe Oscćanje ravnoteže i umerenosti. a istorija mir i vedrinu pred prevrtliivim licem sudbine. A to se sve vidi u rumunskoj književnosti. Pesnik Štefan Aug. Dojnaš ukazao je na Opasnost da strani uticali može stvoriti literaturu koja ima formu ali je bez sadržaja. Međutim, on je naveo neka imena rumunskih simbolista i nadrealista koji su i pored stranog uticaja sačuvali nacionalni kolorit, koji su stvorili ravnotežu između mnacionalnog i univerzalnog. Kutitičar Aleksandru Oprea kaže da trezvena jasnost uma karakteri-
še narode Sredozemlja kao i
rumunski narod koji je kroz istoriju spokojno, mudro a ponekad i ironično podnosio udare sudbine. Duboke naslaee emocionalnosti i realizma karakterišu rumunsku Dsihiku. Rumunska književnost nl je imala svoiu renesansu, a moderna je stvorena u doba romantizma. U prozi prošlosti karakterističan je bio kontemplativan tip junaka a danas sve više ulazi u prvi plan akijvni tip junaka.
Velimir Kolundžiia
uzuuuGGIRNRANAIAiSuanznuanuuiuiGO a aramuam Iuuura nane zana aurea ne eee rane nmaz=C=
RINASCITA
Hipotetična biblioteka
IZUZETNO ZANIMLJIVA i uspela anketa nedeljinog lista KP Italije »Rinascita« nastavlja se i dalje u nizu odgovora iz pera uglednih pisaca, među kojima se po pristupu i tretmanu teme naročito ističe napis Itala Kalvina »Hipotetična polica«. Na samom početku svoga teksta Kalvino ponavlja pitanja redakcije: »Za koga se piše roman? Za koga se piše pesma?« i odmah u sledećoj rečenici odgovara: »Za osobe koje su već čitale druge romance i druge pesme. Jedna knjiga se piše zato da bi se mogla staviti uz ostale knjige, da bi došla na jednu hipotetičnu polica koju bi samim fim na izvestan način izmenila, izbacujući sa njihovog mesta neke ranije postavljene knjige ili ih potiskujući u drugi red, a neke druge opet dozivajući iz drugog reda u prvi svojim prisustvom«. Na ovom mestu Kalvino proširuje svoj prvobitni odgovor:e Za osobe koje su već čitale druge romane i druge pesme« i »za osobe koje su već čitale druge Knjige«, jer knjige koje se nalaze na hipotetičnoj polici pripadaju svim oblastima realnosti i kulture. U različitim epohama i društvenim uređenjima knjige na polici mogu imati različite karaktere, što Kalvino ilustruje primerima iz najnovije italijanske istorije:
"u periodu od 1945. do 1950.
iedan novonapisani roman bio je ulagan u biblioteku koja se sastojala pretežno od političkih ili istorijsko-poli{ičkih knjiga, obraćao se či taocu zainteresovanom prvenstveno za političku kulturu, Od 1950. do 1960. nju zamenjuje biblioteka koja se prevashodno sastoji od »esteiskih« knjiga koje sec bave uglavnom istim onim problemima kojima se bavila evropska literarna dekadencija iz među dva: rata, biblioteka koja. više ne. pomaže čitaocu da shvati šta se događa oko njega, dok mu je ranija poljtička biblioteka u tome PDpomagala, ali vrlo jednostrano i usko. Od 1960. međufim, uzima sve više maha nova revoOlucija svesti u kojoj obilnost informacija koje svakodnevno dobijamo o realnosti prevazilazi sve. što smo ranije mogli i zamisliti, i usled vrlo komplikovane međupovezano-
sti fakata koji se tretiraju današnja biblioteka sastoji se od knjiga iz svih mogućih oblasti koje se dotiču suštinskih pitanja a koje, u odnosu na literaturu, nastoje da ovu svedu i razlože na njene OSnovne motive i elemente i time pre da posvedoče ukidanicč literature. nego da obećaju njeno dalje razvijanie. Literatura danas najviše živi od vlastite negacije: pišu se roma n: za čitaoca koji će pomoću njih shvatiti da ne treba više da čita romane, tako bi glasila moderna varijanta odgovora na pitanje:. za koga se piše?
Zatim Kalvino prilazi broblemu s druge strane: dosadašnje rezonovanje podrazumevalo je obrazovanog čitaoca koji se nalazi po svoioj svesti i inteligenciji na Visini literature koja mu se nudi. Na drugoj strani, realnost sve više nameće problem kulturmmog rasloiavania koje Dreti da produži tradiciju rasloiemosti na društvene klase od koje uostalom i potiče. Taj problem jednako ic prisutam i opasam i u Kkapitalističkom i u socijalističkom sistemu, pa i u onome koji ie još uvek kolonijalan ili nolu-kolonijalan ili ie do iuče takav bio.
Drugo pitanje tiče se nodele sveta na kapitaliste i proletarijat, na immveriializam i na revoluciju: još jednom. za koga Diše pisac? Odgovor: više za obe strane. Svaka knjiga, ne samo bDeletr:stika nmego i »namenjena« kniiga, čita se na obe strane: kod onih kojima ie namenienn i kod meprijatelia niihavih, Neprijatelii mogu iz nje isto tako dobro da uče kao ı oriijiatelii (čak i kad su u mitaTilu kniige naikonkreftniie revolucionarne propedeutike,od »Kapitala«e do priručnika za vođenje gperilskog rata). A istorila književnosti, posebno nainovija, Đoznaje niz slučajeva u kojiima su »revolucionarmma« dela bila od buržoaziie prihvaćena, prisvojena 1 neuftvalizirana, Prva je dužnost literature da shvati da ie niema politička težina minimalna, miem ulicai na ishod borbe minimalan i da ona zapravo icdino može da pomogne da se ia borba podimne ma iedom viši nivo svesii. Tai mivo mo-
»
že u određenom trenutku bi-
ti povoljan ža revoluciju ili za reakciju, to najmanje Zavisi od onoga koji piše knjigu: knjiga jednog reakcionara može na odlučujući način da potpomogne jedan revolucionami čin, ali je moguć i obratan fenomen. Delo koje je
_* IZLOG ČASOPISA
stvarano s namerom, da bude revolucionarno može takvo postati samo U toku svoga daljep. angažovanja, često po svojim zadocnelim i indirek. tnim efektima.
Tvrtko Kulenović
(đ—~–. –0– –:Z:-I mm
SAVREMENIK
Davičove »preventive slobode«
FEBRUARSKI BROJ ovog beogradskog časopisa donosi, između ostalog, ni eseja O drami. Momo Kapor gOoVoT! o radio-drami, Svetozar Vlajković o odnosu pisca ı DOZO rišne tradicije, dok se Milan Topolovački bavi dramskim delom Velimira Lukića. Dra: gan M. Jeremić ovini brojem završava svoj pregled ilozofije kod Srba. Pored više poetskih i kritičkih priloga, naj veću pažnju privlači nova »Sa vremenjikova« rubrika »Ljudi i ideje« i u njoj članak Predraga Palavestre »Davičove «preventive slobode«.
Članak »Davičove »prevcn1ive slobode« je odgovor Predraga Palavestre Oskaru Daviču na njegove članke objavljene u prva dva ovogodišnja broja lista »Komunist« u kojima je Davičo komentarisao razgovor koji se na trlbini »Savremenika« vodio O tradiciji. U svome odgovoru Daviču Palavestra, između ostalog, kaže: »Do sada sam više puta doživeo da me, šlužeći se raznim izgovorima, Oskar Davičo i javno i tajno napada i naziva svakojakim pogrdnim imenima samo Zaio što prema njegovom književnom delu imam uzdržam i kritičan stav. Prvi put on je to učinio pre ravno petnaest godina, kada mi je, zaštićen autoritetom ondašnjeg poluzvaničnog časopisa »Nova misao«, u kome je predano vodio plavnu reč, kao sasvim mladom, dvadesettrogodišnjem književnom početniku, uputio desetinu otrovnih stranica svojih »Neotpora«. Više puta kasnije on je to činio u raznim izveštajima i izjavama, pisanim za javnost i druge svrhe, gde je ne samo mene već i svoje literarne neistomišljenike opanjkavao jevtinim političkim insinuacijama«. U nastavku, Palavestra kaže da on ne bi odgovarao na Davičove napade da »najnoviji Davičovi izlivi nemoćnog besa nisu dobili publicitet na stranicama »Komunista«, čime su, obijekfivno, prestali da budu jedan od mnogih obračuna Oskara Daviča s kritičarima i neistomišljienicima«. Palavestra dalje objašnjava da nije reč ni o kakvoj književnoj polemici, jer je Davičov gnev, zbog Palavestrinog pozivanja na tradiciju dobio jasno i nedvosmisleno političko značenje. Palavestra nastoji da pronađe i nalazi psihološke motive Davičovor gneva. »Svestan da zahtev za poštovanjem i održavamiem tradicije podrazumeva i Dprihvatanje određenog iskustva dijalektičkog kontinuiteta istorije koje može da pokaže mnogo štošta, pa čak i kakvim se ko sve bojama kitio, Oskar Davićo na jedan nezgrapan i pandurski način pokušava da uvede politiku u književnost, jer izgleda nema ni strpljenja ni snage da tudim Književnim ideiama suprotstavi svoja estetička shva tanja«. Palavestra relpostavlja da je razlog Davičovog gneva njegova tvrdnja da mi ·danas u našoi prozi nemamo nastavak tradicije Kritičkog realizma. To istina iz, smušcnih Davičovih rečenica može da sc nasluti, ali i tu mogu da se otkriju pravi razlozi Davičovog pneva. »Kao samozvani i umišljemi opunomoćenik društva za pitanja knii ževnosti, koji u svojim mnogim književnim delima u »Radnom naslovu beskraja«, podjednako kao i u zapaženoi poemi »Ža borce 13. mai« daje jednu lažno idealizovanu i soc-realistički prelakiranu sliku života Davičo ic a priori odbacio mogućnost ob navlianja tradiciie kvritičkog realizma, smatrajući da u našem savremenom društvu ncma i ne može biti ničega Što bi se moglo podvrgnuti Dpostupku nekakvos kritičkog re alizma, uz to još ı tradicional nog. Tu se, međutim, Oskar Davičo ljuto prevario. Ma. koliko se trudio da shvatim da le Daviču možda potrebno da neprestano dokazuie svoju odanost i privrženost današnijci, ne mogu da se otmeni utisku da, u svom prilično tendencioznom lizvrtanju mo-
jih stavova o kritičkom realizmu, Oskar Davičo gubi iz vida da u današnjoj, našoj književnosti pored njega, Žž vi i radi mnoštvo pisaca druk čijeg kova. To su mahom pis. ci moga, posleratnog naraštaja, koji su se razvili i for. mirali posle revolucije i koji, pripadajući čitavim bićem ovom vremenu, nemaju nikakvih posebnih razloga da se udvaraju onome što je njihovo o prirodnom pravu srodništva. Nemajući potrebe da bi lo šta iskupljuju veštačkom i lažnom idealizacijom savremenogp: života, oni su od Daviča u svakako „povoljnijoj poziciji da zauzmu kritičan stav prema realnosti, Što im me treba upisivati u greh i kao gnusne otpadnike, koji su se stavili u službu mračnih sila, odgurivati od, savremenosti i predstavljati reakcionarima.« Palavestra zatim dokazuje svu apsurdnost Davičove formalno logičke besmislice da kritički realizam u literaturi nema svoga mesta pošto književnost u socijalizmu ne treba da se bavi onim temama i motivima koji se koriste u drugim umetnostima kao što je, recimo, film.
»Nastojeći da negira znače nje tradicije u formiranju sa vremenc svesti, Davičo doslov no kaže:»I dok je reč o iradiciji, hteo bih podsetiti naše tradicionaliste da ako je važno sećati se, važnije Je i U meti zaboraviti od zapamćemog, ali da je važnije od svega toga umeti predosećatić, Budući da u svojoj biografi-
ji i svom javnom i književnom radu — nastavlja Palavestra — nemam šta da ta-
jim i nestrpljivo utrpavam, u zaborav, ja ni iz najličnijih vazloga ne bih mogao da Pprihvatim taj čudnovati stav, koji mi je utoliko Više, zagonetan Što zaista ne znam kKako Oskar Davičo, kao zakleti marksista koji svima deli lek cije, metafiziku predosećanja, naslućivania i gatania može da ceni više nego materijalističko iskustvo istori|e.«
Na završetku svo molemićkog osvrta Palavestra kaže:
».. Nisam, srećom, jedini koga bi Davičo, služeći se svim sredstvima, hteo da ukloni iz kniiževnosti. U ovoj zemlji, među živima i među mrtvima, ima dosta ljudi od časti i ugleda koji su se našli pod udarom Davičove mrŽnje i prema kojima se, zbog davičovskih montiranih i Jažnih optužbi, gajilo i gaji nepoverenje, koji su odgurnuti, zapostavlieni, ućutkani ili zaplašeni. Napadajući svoje pro ijvnike, Davičo je uvek, isključivo braneći svoje lične literarne ambicije, na jedan izrazito ždanovski način mešao književnost i politiku, 1 nikada nije napadao samo stavove svoiih neistomišljeni ka već i njihovo ljudsko dostojanstvo, ne prezajući ni od zahteva da im se uskrate OSnovni izvori materijalnc c#zistencije. Pod udar tih davi čovskih »preventiva slobode“ dolazili su razni pisci. Naičeš će bes je ipak padao na glave pesnika i kritičara i to, bez sumnje, prvih zato što su, U svom razvoju, postali Davičovi opasni takmaci, pa ih ič trebalo poniziti i obezvrediti, a dvugi zato što se nisu dovolino trndili da ceo svet, pa i samog Daviča uvere da ič on alfa i omega, prvi-i jedini, najveći i naiveličanstveniii. Nemajući snage da muenia svoju literaturu i svoi način pisania, on po svaku cenu pokušava da promeni kriti čare, Kao da je i sam svestan da se njegov talenat gubi u pogrešnom smeru, Davičo bi izgleda hteo da ea jerihonske trube slave i divlienja uvć: ravaju u ono u šta više m sam njie siguran. Kritičari i antologičari, međ koje Spadam 1 ia, podsećaju ga, s VIC mena na vreme, da njegova književnost više nije ono Što je nekad izgledalo da jeste i zato uvek osle novih antolophia i kritičkih studiia O: skar Davićo pada u jarosti pokreće hajke } oogrome« pi še na kraju Palavestra.
Predrag Protić
KNJIŽEVNE NOVINE