Književne novine
Život — sestra moja — i sad razliveho Ko prolećna kiša Yazbi se o sve,
Al, gunđajući, ljudi grizu eno, Obazrivo, ko u ovsu zmije te,
Stariji imaju razlog za tD pravi . AL tvoj je, besumnje, smešan razlog taj: Što travhjak i oči bura zalilavi I vlažnom rezedom zamiriše kraj.
Što u maju, kada i vozni red čiji, Kamšinske pruge, čitaš — a on pravo Izgleda od Svetog pisma ogromniji Makar ga stalno s nova iščitavo.
šStc — čim salašarke zalazak oblije Dok se guraju po masipu tamhom Ja čujem da moja stanica fo nije,
I sunce, seda, saoseća sa mhom.
Ponavlja se, kada treći put zazvoni, Opšt» izvinfjehje: Nije ovde, ne... Mene pod zavesu zaparma hOĆ gohi, Dok sa stepenica — stepa zvezdi gre.
Trepće se, al hepgde i u sah se tohe. IT fotamorganski moja draga spi.
Dok se moje srce ruši niz• perone
I kroz vagon — stepom rasipa.i bdi.
1917.
* * *
Ne kao ljudi, ne bogovetno. Ne uvek, dvaput za Jedan vek Ja sam te molio: rozaovefho Ponovi tvoračkih re jek.
IT tebi smesa ta već me prija Otkrića i liudskih beda sto. Pa kako ćeš da sam srećan i ja, S čun bi jeo ti zemaljsku so?
1917. U šumi
Livade jare ljubičaste pletu.
Skupljo se šumom katedralni Mrak. OSa im fo osta da ljube u svetu? . mon saw bi — vosak, mek bod prstom, lak.
Postoji takav san: ne spavaš, ali
Tek žudiš za shom — čovekom od sna, Kome kroz san još trepavicu pali
Po crno sunce ispod kapka dva.
Plovi zrak. Leti gundelj svetlucavi. Kraj lica minu staklast vilin at. Sumom se puno svetlucahja javi: Ko pod pincetom satara az Sal.
On, kao zaspa, zvuk sata sa svlada, Dok gore, gde je opor ćilibar Sar najtačniji navijaju sada Proverivši i vreme uz svoj žar.
1 pronose ga, igle drmajući,
1} seju sen i muče, buše mrak Jarbolhi — što će uzdignufo ući U plav brojčanik, u dan već nejak.
Ko da obleće sreća drevna što je,
4 šumu boji sunčev zalazak.
Srećni ne motre ha sat, al to dvoje ·TIzgledalo je tomu ut san lak.
1977.
Proleće
1z ulice sam gde se topola čudi, Gde se dalj plaši, dom boji pada SVOgpr Gde vazduh plav je ko zavečljaj hudi
S rubljem — iz bolnice otpuštenoga. A Večer — prazna, ko priča presečena, Napuštena od zvezda i bez kraja.
Uz nedoumicu na hiljadu zena Sasvim bezdanih i bez izražaja.
1918.
giyaranju
ćene estetskim kontemplacijama, kao bitno i stalmo svih pojava svetskih, i ona je, prema tome knkvo se pradivo postavlja, slikarska u· moel”ne!, pesništvo ili muzika. Njeno jedino porcklo je saznanje ideja; njen iedini cilj saopšlenin tog saznanja«. Kant: »Lepo je onc što.se rOonada bez interesa.«
NI pojih čitavu icdnu skalu misli o umct nosti. Iz nih se jasno vidi kako je velik stvar" 'anštvo ljudska umetnosi. Preko njeg mala liwdska naprava, u kojoj gori žižak duh. »pobv/luica sebe i prirodu i, na osnovu pri rode i sebe, stvara jednu nadgradnju nad pri: rodom, kola ie u drugome gradivu i koja je »„dmira« priroda i, ako hoćete, i »drugi« dub. Preko umetnosti, čovek prctvara Život, priro“du. duh i telo u iecan drugi Život, drugu prirodu, drugi duh i drugo telo. Eno Mikelanđe: lovog Davida koji nema mesa i koji nema
KNJIŽEVNE NOVINE
Petlovi
Svu noć se vođa muči, he odmara.
U ulju lana dažd do jutra vri.
1 bod poklopcem modrim ključa para: Puši se zemlja ko u lonou Šči.
Stresajući se, kada skoče trave, Ko će rosi da naslika moj strah U času kad se prvi betli jave, Za njima drugi, zatim svi u mah.
Odvajajući vreme po imehu, Naizmence zovuć mrak u mjemu Proricaće ohi i promenu
Kiši, zemlji, ljubavi i — svemu.
1925.
* % ~
O, da sam znao da je tako, Još na početku svom ranije: Da stih sa krvlju guši lako,
Navre na grlo i — ubije.
Ja bih se šala tih odreko —
S tom pozadinom — istog maha. Početak beše još daleko,
A radoznalost puna ,straha.
Ali ta starost, pobut Rima, U zamenu za laž vodviljsku, Neće od glumca tekst što ima, No pogibiju punu, zbiljsku.
Kad osećanje pesmu daje Ono na scenu roba šalje. J sva umetnost fu fad staje. 4 ftle, sudbina — dišu dalje.
1931.
Hmelj
Pod rakitom, koju bršljan skriva, Sklanjamo se Pi od nevremena. Naša leđa ogrtač pokriva,
Ti si mojom rukom ovijena.
Prevarih se: ovo žbunje Memo
Ne pokriva bršljan, no hmelj neki. Zato bolje daj mi da prostremo Ispod sebe taj ogrtač meki.
1954.
*+ kid *
Nije lepo znamehnit biti. I ne podiže fo u is.
Ne stvarati arhivu, niti Drhtati uz svoj rukopis.
Sav sebe dati cilj je rada. 4 ne ni uspeh, buka ta. Bruka je biti ništa, a da Usta o tebi zbore sva.
živeti bez samozvanstva Da na kraju krajeva svih Privučeš ljubav sveg prostranstva JI zov budućnosti čuješ fih.
Ostavljati razmaka belog Van hartije — ti sudbini. IT poglavlja života celog Beležiti na margihi,
IT u neznanost trohHiti
I svoj korak skriti u njoj Kao predeo neki biti
Kad sa sakriva magli sloj. Drugi će po živome tragu Po stopu preći tvoj buf, zna. Od poraza pobedu dragu
Ti nemoj da odvajaš sam. JI ne smeš še odreći niti Jednog delića lika svog,
Već moraš bift živ t biti Sav živ do buta svršenog.
4956.
Branko ! LAZAREVIĆ
krvi i koi nema duha. A IMA GA: ima pa drugojačije. Eno celog Luvra punog slikarskih
izraza, 1 sve lo nije pravi vazduh, ni prava. · flora, ni prava fauna, ni pravo nebo, a kao da
su pravi. I eno Ahila i Hamleta i Fausta koji su Živi kao da su živi. i tako živi da mi je Hamlet življi i od života. Niesovo telo je Yeč, njepova krv struji pomoću reči, i kreće %e, povori i diše preko reči, i reč le sve to tako za moenila kao i da nije izvršena takva razmena i promena. ı
U umetnosti živimo kao u stvarnom Životu
Život se pretvorio u mermer, u boju, u reč. u pokret, u tonski poredak koji znači ponovno rađanje i stvaranie života spermom duha. Plače se, raduje, ushićuje, ljubi, mrzi u ovome novom životu kao i u ovome sa pravom krvi i sa pravim ljudskim mesom. U tome je veliki-
ko značenje umetnosti, Ono znači »drugo«
Zlatna jesen |
Jesen. Čudesni dvori | Otkriti za vidik svima. |
Okrehuti jezerima. | ei / “
Ko na izložbi slika: Sale, sale, sale, sale Jasena i jasika, |. Neviđeno ozlatale.
' Lipa, s krugom svečanim, Ko venac ma mladencima. Lik breza pod venhčahim I providni velovima.
Zemlja je sahranjena
Pod lišćem jarkova, jama. Zgrađe, sred žufog klena, 'Kao usred zlatnog rama.
BORIS PASTERNAK (1890—1960)
roseći u gori
[958.
stvaranje čoveka i života. To je najviša »pobeda« čovekova i njegovo stvaranje Adama i Eve, U umetnosti je čovekova »Knjiga postanja; 1 tako mi Živimo. na veliku radost čovekoYu. umetničkim životom ·'kao pravim životom. Puni smo u sebi Ahila, Hektora, "Rame i Rrjune, Hekube, Edipa, Don Kihoia, Hiurpagona, i Hrista i Adama Mikelanđelo-
vih, ı apostola Matlije Baha, i Vapnera, i Koleona Verokijevog..... Biblioleke su punc duhova, i muzeji, i katedralc i pozorišta, i tu se »igra« Život koji nam zamenjuje ovaj od mesa i kostiju. Tu su sunca i meseci i zvezde, cela priroda i ceo kosmos i celo čovečanstvo. Tutmosi. Alkibiiadi, Cezari, Napolconi kreću se kao živi i produžuju svoj život, Svoj drugi život, kao da su još živi, Umofnost je tu, na svoj način, pobedila i smrt. Ti mrtvi su živi, ovaploćeni su. Njima je udahnuta »drupga« plot. Otuda je a1s longa i aeterna. Ona »pobeđuje« prirodu i život. Jeste, sve Je fo »podražavanje«, sve je to »kao bajagi«, ı sve je to, da se poslužim Platonom (»Država«), »jedna vrsta zadovoljenja, i ne
U sepftembarskoj gori | | Stoje stabla par do para | i II smiraj im bo kori | Ostavlja svoj trag jantara.
Ni u jarugu stati Da to ne otkriješ svima: | Lišće će zašuštati
Od noge, pod koracima.
S kraja staze odječe
Eho sa neke strmine
I — ko višnjevo — veče Zgerušava se sad i stinme. Jesen. Ugao stari Knjiga, odeće i sprava,
de katalog fih stvari Već i studen bprelistava.
Sigfrida'
Nobelova nagrada
| Propadoh, ko zver Što gohe. i Gde su ljudi, zrak Što Sei? · | Za mnom je šum hajke one, | A prolaza migde meni.
Rub ribnjaka, šuma huda, Izvaljeni zimzeleni.
Put presečen odđasvuda. Svejedno je sada mehi.
Šta učini fi podlače?
Ti ubico kog se boje?
Ja naterah svet da plače Nad lepotom zemlje moje!
A[ i tako, blizak grobu, Ja verujem đa će biti | Jedno doba, kađ će zlobu' i Duh dobrote pobediti,
| ___D950, Preveo s ruskog Stevan RAIČKOVIĆ
ozbiljan posao, ali je to, ipak, život, i u njemu Se ma ovaj način, način zadovoljenja, živi. To sve nije stvarno biće jedne stvari i jedne pojave, ali je to, ipak, biće, umetnikovo i umetničko biće. To je liudsko stvaranie. To ic izgled stvari, to je tačno, ali izeled koji liči na Život. Tu se gleda, tu se Živi, diše, čuje i oseća preko reči, tonova, pokreta, boja, mermera, ı u svemu tome kao dna ima ljudskog. To je ideja koja zamenjuie Život. i ta zamena, izmena i promena je naša »pobeda« mv životom. To je život u drugom gradivu. Tu, u ovoj biblioteci i, tamo, u onom muzeju, mirno se odmaraju duhovi, telesa, ideje, saznania: cela jedna prošlost tu »živie ma drugi način od načina života i prirode. ] sve je to, na ljudskome planu, jedna apokalipsa prirode i čoveka. Ta stvar, zbilja, nije ozbiljna, ali je ona, koliko je to u ljudskoj moći, ipak, jedan od naših najozbilinijih napora i naša najuspelija »pobeda« i prirode i čoveka; pobeda i radost.
U ovome svetu, u kome se sve ruši, umelnost (kao i nauke), pokušaji su zadržavanja od rušenja i pokušaji su »stvaranjak, To daje” izvesno značenje našoj sudbini u sveiskom čudu, i izvesno potvrđivanje ljudske snage i vrednosti. i |
9