Književne novine

IMRITTIMA

ROMAN JURA FRANIČEVIĆA — PLOČARA »Lanac« spada u onu vrstu beletrističke proze koja ima za predmet piščeve opservacije savremenu temu, rekao bih još i politički angažovanu, ui kojoj se sustiču nekoliko proble ma-vidova životnih situacija i događanja. Ako se tome doda i Franičevićeva sposobnost psihološkog osvetljavanja likova, živa i zanimljiva naracija, nekoliko zapleta, koji prirodno lako proističu iz datih okolnosti, onda „čini mil se, nema dvoumljenja da je »Lanac« nadasve reman koji traži svoje čitaoce i nalazi ih upravo zahvaljujući svojim »uzbudljivostima« u kojima i jeste dobrim delom njegova sugestivnost. Ali roman ima i drugu stranu, onu do koje se dolazi nakon obavljenog čitanja, onu koja je evidentna (ali nikada dovoljno i do kraja iscrpena); io je problem negativno junaka, ličnosti koja, već jednom izgubivši tlo pod nogama, pokazuje određenu — nesvesnu — nemoć da se izvuče iz onog ŠtO je i onog čime je određena. Razmišljati o negativnom junaku Jure PFraničevića -— Pločarra znači, istovremeno, razmišljati o negativnim junacima jednog vremena, jedne grupacije uslovljene dubokim , asocijalnim .pomeranjima neke opštije svesti, jednom politićkom bedom ili bedom (najblaže rečeno) DOgrešne politike. Roman se „»bavi« jednom ličnošću, njenim stanjima koja su stanja nea tiviteta morala, i pokušava da ubedi kako je trenutni megativitet lanac —d produžetak = prethodnih moralnih padova. Ali to je očevidno i gotovo da je nepotrebno tražiti uzroke ovome i prikazati ih ako su omnl tačno sadržani u trenutnim stanjima glavnog junaka. A taj slavni junak, koga upoznajemo Već na prvim stranicama dela, bivši ustaša, sitam irgOVCĆIC koji bi hteo da raspolaže ljudskim dušama kao sa tkaninom, mašao se, posle oslobođenja, u Zagrebu, gde preza od svakog zvuka zvona, od koraka za koje mu se čini da ga prafče, od šušnja, izgovorenih ili neizgovorenih reči, Intonacije glasa, poziva. Strah ga vuće golim ' mokrim ulicama, strah ga odvodi u kafanicc u kojima katkad nailazi na one poznmamiike i prijatelje koji ga, uz čašicu, u ma:;gli pijanstva, ubeđuju da nije sve izgubljeno, da predstoji vreme kada će se, olo, oni nanovo domoći SVOjih noževa, krsta i novca. Eto razbijene vojske „križara« čiji se delovi mjišu kao krpe i to u

ULJU S}[""TUMmEžVupntviridtct«oT_ _ mq'__ ar IT III

U ŠIROKOM RASPONU pesničkog traženja, kakav je obuhvaćen ovom (četvrtom DO redu) zbirkom Dobrice Erića, zapaža se težnja za prevazilaženjem slike i naklonost ka složenijoj organizaciji i orkestraciji poetske celine. Zbirka je u formalnom pogledu raznorodna, od minijatura kojima dominira jedan Krik i jedna slika, do ostvarenja koja uslovno možemo PprI!hvatiti i kao manje poeme. Odmah se može napomenuti da ove druge, duže pesme, Družaju više, u njima je pesnikov svet prezenti ran kompletnije, ostvarene jezičke sinteze i misaone strukture upućuju na dijalog i pamćenje, dok se prve, minijaturne forme lakše otkriaju, ali ispod ljušture stiha ne nose podtekst koji bi trajnije obavezivao. Bez obzira na odslupanja sa trasiranog; puta, na skretanja koja su, rekli bismo, učinjena najviše radi pojedinih metafora i slika, Erićevi nam stihovi otkrivaju ne samo jedan titrav pesnički žar, već i umetničku istinu o svetu podložnom kako podmuklim vetrovima vremena tako i vanvremenim potresima. Iza prividne idile vedrog i čednog rustikalnog pejzaža krije se iskonska seta življenja i zbunjenost pred prolaznošću, A upravo na takvim, tamnijim mestima, Erićev lirski tenor bio je najjasniji i najuverljiviji. Više od polovine ciklusa »Sviralče« sačinjeno je od minijatura. Već samu reč ciklus upotrebljavamo ovde uz ogradu, pošto su pesme međusobno nezavisne, kao razbijeni komadi jednog ogledala koji su se razleteli na sve strane. Naslov »Sviralče« mnestašan, na starinski brankovski način vragolast, nagoveštava auto rovu blagu ironiju, te ga tako i prihvatamo, uz osmeh. Sve je u ovom delu zbirke uprošćeno, idilično, u toplim tonovima. Pesnik se koristio

w__ČZAAI_Č_+|+ zzoe e L LD DOTTtsso{o_ ""iINJJIIČ

DRAMA JE VAŽNIJA od scene na kojoj se odigrava. Otuda, kada je reč o drami petrogradskog Oktobra 1917. podine, veličina samobp Oktobra nadrasta veličinu njegove petrogradske scene i čitave Rusije. Tako se ta svetskoistorijska drama odslikava u očima savremcnoy, ćoveka. izgleda, međutim, da se optika Milana Nikolića ne podudara sa takvom optikom njegovog čitaoca. Za ovoga pesnika, naime, scena oktobarske drame bila bi bar isto toliko važna i draga koliko i sama drama, — koju on, uostalom, uspeva da obuivcti ovom nadahnutom i adekvatnom vizijom: »Sve Vatrom i Prećvratom sli se — u ovu ravnodnevicu Života i smril u ovaj prelet od iskoni do Oktobra«.

U susretu sa Ruskom revolucijom, mnogi pozdraviyaju Rusiju zbog njene Revolucije, dok drugi prihvataju ovu Revoluciju zbog Rusijć; naš pesnik se čini bliži drugima nego prvi ma; u politici, jedna od te dve varijante daje se pretpostavljati drugoj; u poeziji, međutini, one mogu biti ekvivalentne, ako su im priključenc jednake snage izraza i nadahnuća. Scm toga, Nikolićeva varijanta mogla bi se pravdati tim više, što se Oklobar odnosi prema Rusiji manje kao drama prema svojoj pozo iici, negoli kao biljka prema rodnom tlu. U svakom slučaju, poema o »postojbini sunca« glorjlikuje bar isto toliko rusku postojbinu koliko i oktobarsko sunce.

Ta iskrena glorifikacija zrači, uglavnom, iz jedne cmot:vne, čak i patetične slike, koja je tek opervažena idejnom simbolikom. Slika jc iznutra ozarena rumenilom necugasivog herakiitovskog ognja :»Vatre utrnuše, pa planuše zvczdanim sjajem«. Ove vatre rasipa sunce kome pesnik daje originalan i pogođen oblik »oka vremena«. Sunčano oko vremena gleda »vojskc sudarene na cvetnim poljima i nestale u pti-

KNJIŽBVNE NOVINE

»LANAC«,

pPitmu koraka koji mikuda ne vode ako mc vode u zločin.

Pisac nam kaže da izlaza nema i da je siatičnost (okončanost jednog abnormalnog Dpokreta) i literarna siatičnost njegovih aktera. Ni jednom mršavi, zlovoljni, seksualno opterećeni Alojzije ne pokušava da shvati kako, mo: žda, za njega postoji i drugi put sem tog kojim tako dosledno, tvrđoglavo ide. 1 dok se oslobođenim Zagrebom kreću kamioni Kkrcati novim ljudima, koji će ispumti ulice NnOViD smehom i pesmama, Alojzije ostaje pri svome, kao spodoba, bleda i vremenom pregažena, izgubljen, u zadmjim trzajima — |P'?pokušajima da nađe potukačke ostatke svojih istomišljemika. I naravno, nalazi ih, premplašene i prerušene, pod tudim umenima, fu i tamo, u Dponkoj, krčmici, za stolom. To su poslednii Vojnici jedne vojske koja je razbijena, prljavi <oušnici neke bivše nazovi vlasti. ljudi koii jedva da i mogu poneli io ime. Evoluciia Fran čevićevog: jiunaka je icdnosmerna i dešava se unutar same scbe. Ona postoji jedino u tom što menja svoje vidove. Ako je Aloizije, kao ustaški pripadmik iji pomagač, poturao ı DTrodavao svoju kćer agentima i ustaškim vojnicima da bi se domogao izvesno položaja i odredenih privilesija, on to pokušava da čmi i u novim uslovima kako bi na neki način obezbedio. svoju egzistencim. Tako Franičević vidi negativitet »iednog političkog slučaia« (kakav je ustaški pokret) u ljudskom negativitetu, u to-

tehnikom narodne zagonetke, skrivajući rešenje u naslovu:

»Srce leta kruna sveta.c

(»KLAS::) ali »U pupku dolje čir gde vri žablii pir.ć (»BARA«)

Ima u pesmama ovog ciklusa i humora (»Žetelac«), ali i začuđenosti pred fenomenima Života (»Dviska«, »Dunja«), iz čega proističe pesnikov stav prema prirodi i njenim zakonitostima koje se ne mogu opovrgavati ni odbacivati. Erić ove zakonitosti tako i prihvata, bez idealizacije, onakve kakve jesu; one su za njega deo lepote kojoj nas upućuje.

čjim kljunovima«. Ukratko, ono posmatra nepreglednu rusku zemlju na koju je izlilo plamenu bujicu Oktobra, | |: Naslikana »rečima koje se rasprskavaju U zvezde«, cela ta slika komponovana je kao poetski pejzaž Rusije. U njoj, vizija prirode teži da apsorbuje film povesti, kao što i gusta trava guta carske sarkofage: »Carevi bili, pa sramom skončali. — Kovčezi već rastočeni u bi lje«. Ovakav pejzaž ruske scene dominira na. portretima aktera oktobarske drame, — među kojima ovde, za čudo, nema Lenjinovog lika, dakle lika protagonista! U samom peizaži, sovjetski kolorit kao da ne dominira nad ruskim, ponešto patiniranim bojama. Međutimi, moderna zemlja kosmičkih letilica, automatizovane proizvodnje, kibernetike i naučne fana: stike — nije više klasična Rusija trojke, kozaka i Jesenjina, pa čak ni zemlja izgradnje Magnijtogorska i gorostasnih hidrocentrala; razume se, ona se nipošto nc odriče ove dpupč

*

· Negativni junak i njegova statičnost

Jure Franičević-Pločar:

»Naprijed«, Zagreb 1967.

tajnoj psihičkoj destrukciji mjegovih pripacinika i njegovih pristalica. Što znači da bi glavni junak »Lanca« u drugojačijim uslovima reago-

vao na isti načim, pribegaivao istim principima ·

ili odsustvu principa, realizovao se,u isto biće, jer je duboko određem svojim bezličnostima, inferiornošću, psihologijom; on je negativitet sam po sebi, njegova inkamacija je uvek ista, ili bi bila to. Sa druge strane Franičević nam govcri kako je ustaški pokret upravo i tražio ovakve ljude i nalazio lako u njima one koji će zarad novca i Ične udobnosti zločinit: uvereni da jie zlo opravdano ako dovodi do njihovoez (ličnop) blagostanja. Tako je jedna ideologija bila ideologija plašljivaca i tako je strah rodio zločin. Sada dolazimo do konaćnog Alojziievog obračuna ne sa novim ljudima -—-. simbolično predstavliemim u liku jednog oficira i jednog skojevca — već obračuna sa samim sobom, nekim posve mesvesnim, a unutar negativnog junaka psihološ i socijalno opravdanim aktom. Jer Franičevićev negativni iunak jedva da i oseća, izvan svog straha, taj svet koji ga okružava i ugrožava kao svet odtre-

–

đenih individua, on ga idemtifikuje samo” u”

odnosu na sebe, kao mogućnost ugrožehosi! nrijegove Sićušne 1 madasve zaolašene egzistemnciie. Somnpia da može Hiti otkriven gotovo da niie odmakla, u osmišlienosti i liudskoj kvalifikalivnosti, od refleksa kakvog insekta koji se spasava jnstinktom ili se njime obezglavliuje. Alojzije, izmoren bekstvima koja nikuda ne

Prividnost idile Dobrica Erić:

»DUGA NAD CRKVOM STOGA«, »Nolit«, Beograd 1967.

U pesmi (ili kraćoj poemi) »Pesnik i ila« karakteristični su stihovi kojima autor definiše svoju poetiku:

»Gde ja kažem reć

tu će Cvet da bude.« On se ne zavarava, jer zna da je takav zadatak privlačan, no prividan i neostvariv. Drevna igra pesništva, bolan raskol između željenog 1 ostvarenog. Reči dolaze ı iščezavaju, njihove bi opojnosti nestalo kada bi zauvek bile zatočene u stihove. Poraz pesnika pretvara se u pobedu poezije:

»Sve samleh. I opet

osta prazna vreća,

U šta mi odoše dukati proleća.

Sjaj prođe kroz mene ko vihor kroz granc Proklele su me pesmc nespevane,c

Neobuhvatni ~“ Oktobar u pesničkom zagrljaju

Milan Nikolić:

»POSTOJBINA SUNCA«, »Braničevo«, Požarevac 1967.

kao svoje matice, ali je Pbrevazilazi. 1 ka· da pesništvo želi da opeva tu modernu zemlju, njegova koncepcija i tehnika mora bar. da prati ocrtano prevazilaženje. Inače, .poeziji se dešava Ono najgore što može da joj sc dogodi: predmet prerasta pesnika, koji se pri tom ukazuje kao nedorastao vlastitom poduhvatu. i

U datom slućaju, pesnikov ·poduhvat sc vraničio sa kvadraturom kruga, upravo sa obuhvatanjem nečeg neobuhvatnog. Odista, ako je Pariska komuna značila pubertet proleterske revolucije, petrogradski Oktobar je njena nezaboravna i neprolazna mladost čija inspirativnost ostaje nciscrpna. U naporu da izvrši ta kav poduhvat, u nastojanju da iscrpi neiscrpngc, autor »Postojbine sunca« služio se postupkom vpske naracije, koju mne vetko oplemenjuje i osavremenjuje lirska ekspresija, na primer izvaz prelamanja revolucionarnog islorijskog tempa kroz psihološku prizmu dečaka: »...

-

f

vode i nigde se ne završavaju, pribegava zločinu ubivši skojevca Hrepića čiji će leš tako mevino ostaviti sakriven dok bude tražio niska zadovoljstva, zaborav u bludmw i pijanstvu. Ova nakaznost dovršava njegov lik, reklo bi se njegovo postojanje, kao literarni motiv; ona' je unutar same sebe prisustvo omih Sranica gde je čovek u totalnosti sudbine sucdDbinmski i privržen svome duhovnom sastavu. Smrt je ovde kao krajnji kauzalitet nekog, gotovo metafizićkog opredeljenja, pripadanj: zlu, abnormalnosti. Prigušeni krležijanski emievijer, sa sagovima u koje utanjaju noge, Sa pojutonovima svetlosti ili razgovora, stavim slikama, čistim rubljem, pomućenošću alko' holika, dekađentnim pesnicima, bludnicama. :i ružama, kišnim večerima, maglama i opakim sanjama, dobija u ovoj knjizi mesto kao enterijer nekog građanskog reda koji samo što ne iščezne zakačen venjenjem stoleća, rafinovamim zvucima ekspresivne melanholije, Ssocijalnim nepodobštinama. Izdanci ovog svela ma umoru, oličeni u Alojziju, u njegovoj kćerci, Koju me određuje ništa do mržnja prema Ocu i svest da je zauvek određena, žive kao suklate ili voštani likovi bez mišića i kostiju, čija ie: strast neko odsustvo strasti, neka svejedmost. Otuda statičnost likova čiji su doživljaif wniutrašnje maksimalno prenapvregnuti. SvOim “ekstremnim uslovnostima. Unapred ukazana dovršemost, kao u kakvoi lirskoj pesmi čije prve stihove samo produbljuju ostali snažeći utisak, .dovršenost je kao literarni prosede koliko i psihološko opredelienje jedmosmerno orijentisane svesti. Zaustavliajući se i krećući se u· koncenivičnim krugovima svoga mikrokosmosa, razvijajući se u okvinima svoje komcipirane predilekcije, ova svest pripada čoveku čiji je totalitet ona subiektivnost koia uslovljava objektivno kad njim biva uslovliems. Franičević — Pločar se iskazuje kao pisac prs9vashodno psihološkog tretmana ličnosti, verujući da se druge alternative (pa i socijalna) daju iscrpeti nim budući da su u niega ukliu· “čene. Pisan, tako reći, filmskim jezikom slika — kratkih scena i živeći kao vizuelna predstava iumutarniew doživliaia, »Lanac« se nudi čifalačkoj publici svojim ekspresijama, svoj živim pripovedačkim tokovima i svojim psihološkim prilazom lemi čoveka.

Aleksandar Bistović

Može nam se prizivanje vile ovdc učiniti već patiniranim šablonom, ali ono ipak nije zaka- . smelo ili zastareio. Zamamnost ovog pevanja približava se tu naivnoj viziji, ne subeći od svoje osnovnc {enzije.

· Ako bismo tražili centralni, noseći deo zbirke, odlučili bismo se najpre. za »Strofc snov:đenja«. U njima (strofama) MHErić dolazi do dubljeg podteksta, posmatrajući Život u ogledalu smrti, zagledajući i s jedne i s drugc strane neminovne međe. I ovoga puta poetski humor u svom iskustveno-filozofskom vidu poslužio je kao štit liudskog, kao i svekolikog prolaznog: življenja. To jc dalo mogućnosti da se pesnik postavi nadmoćno nad neminovnošću, da u bezizglednu igru ubaci poslednje &lute. nađe: rri(, 90

»Ni smrt mas nc može proterati dublje mo što doscžc korenje drveca.«

Život se nastavlja, kroz metamorfoze, svejedno u kom vidu. i »Kalipoljskc balade«, završni ciklus Knjige, ispevan jc istim zvučnim i metaforičnim jozikom koji je jedna od autentičnih vrednota Erićeva pevanja. i iskušenja što su pratila ovu zbirku nisu u potpunosti prevladana. Izazov koji je pesnik samom sebi uputio, izlažući svoju poetiku, vezuje ga za dalju dogradnju započetog posla, a to znači, istovremeno, da ga upućuje na nova traženja. Za nadvladavanje ovih neizbežnih iskušenja čini se da je najpre potrebno povući Jasniju granicu između pesnikovih viđenja i pesn'čke vizije, kao što je s uspehom učinjeno u »Strofama, snoviđenja«, »Prokletom proleću«, kao i pojedinim pesmama »Kalipoliskih balada« i ciklusa »Sviralče«. Ali rezultate zbirke »Duga nad crkvom stoga«, i pored mestimične nediscipline i fragmentarnosti, prihvatamo kao zanimljiv prilog savremenoj poeziji.

.. Ivan Šop

i,

istovremeno i ostareh i živeh dečački«. Ovakav postupak bio bi adekvatan pesnikovom odnocsu prema predmetu, — ali ne izgleda saobrazan i predmetu samom. U suštini, taj predmet je jedna istorijska drama, koja u svoj poeiski izraz uvodi akciju, Ma koliko Hegelova Kstuetika bila podložna diskusiji i reviziji, njen tvorac je ipak u pravu kada tvrdi da cblik drame odgovara stanju građanskog rata, dok jc cpska forma podesna da izrazi nacionalni rat. Naš pesnik, međutim, bio je disponiran da dramsku materiju jednog grašanskog rata obrađuje postupkom epske naracije, koja gdekad klizi u stihovanu deskripciju.!'No, čak ı kada pesnikov stav ı postupak nije sasvim adekvatan predmetu, ovu neadekvatnost može da savlada snaga pesnikove insp.raCL ŠEIBpOOGIO i sugestije: upravo u vazdušastom jevstvu pesništva važi i

MESĆRH- HOD eh bh aa Pata

Očigledno, Nikolić nije lišen ovakve snage koja ovde deluje, uglavnom, kao snaga ljubavi i rečitosti; samo, ona ne deluje ujednačeno. Na mahove, Nikolićevom nadahnuću ponestaje daha: tada, patos ljubavi jenjava u patetići, večitost — u retorici, ako ne i u bombastičnodidaktičnoj frazi (b>»Armada na Sunce naluitka nih zveri«, ili: »Rasulo vojske zbije se onoga trena — Kada zvezda vodilja zađe iza grebena«). S obzirom na to, Nikolićeva poema samo bi dobila kada bi se iz njenog Drugog pevanja izostavile 6,7. i 8. nesma. Uopšte, toj poem ne Di bila na odmet jedna doza prečišćavanja i zgušnjavanja. Nioji bi koristila pouka ima: žinizma da poezija treba da bude — kondenz:i cija. ;

Nastavak na 4. strani o , Radojica Tautovi“

3

“.