Književne novine

Covek, pesnik...

. ŽiVOt i književnost, kojoj je ostavio najfata lepši, najuzvišeniji, besmrtni deo sebc. \ | Pa Objavljivanje tog dela nijc izraz pijeteta a tiol 1 pošsmrtno vraćanje duga pesniku prema ko-

me, Život nije bio milostiv, već i mešto više: ispisana i dovršena svetla stranica naše knji-

Sti, čitava jedna književna cpoha. U to-

me smislu, napor priređivača Ujevićevih ·sabranih dela zaslužuje dvojaku hvalu: kao gest špasavanja od zaborava, od gubljenja i osipa| - nja, jednog izuzetno značajnog pesničkog i |) književnog dela naše novije književne istonije | ı 34, istovremeno, kao plod strpljive, napregnute, uporne i neumorne naučne i m;saone koncentracije, istraživačke strasti i pažljive akribije, 5 bi mnogima mogla da posluži kao primer vako sc predano, marljivo i nesebično može i treba da radi na izučavanju literarne tradicije \ i kako se u tišini, bez mnogo reči, samohvalisave naduvenosti ı nepotrebne priće može da nađe i ljudi i sredstava da se obavi dragocen | 3 aa an rad. ; ući o jige do kmjige,od strani stranice nekolikih Mi jigav Pesama, Des SMeiit Proza 1 prepeva, listajući više knjiga ogleda, rasprava i članaka, knjige putopisa i feljtona, mnoštvo pisama, i debele tomove tekstova nađenih u postumi, pažljivo i upućeno oko' kritičara moglo bi, bez sumnje, da nađe poneku omašku, poneku zabludu, poneku ne baš najje rešenu dilemu. Kao u svakom posli, Bopotovu velikom i zamašnom, teškoće su,·i ovde, ponegde savladale pregaoce, ali je značenjec tih omaški i sasvim retkih nedovoljno srećnih rešenja gotovo neprimetno u poređeSJ s veličinom i skladnošću majstorski obavijenog posla priređivača i redaktora. Veći deo zasluge za to pripada svakako pesniku Dragutinu Tadijanoviću, koji je, koristeći se jsistvom „predanog naučnog radnika i Vrsnog priređivača” kritičkih izdanja hrvatskih pisaca (Kranjčević, Matoš i dr.) ı sposobnošću organizovanja naučnog rada u okviru Instituta za književnost JAZU, na čijem se čelu malazi već godinama, s mnopo sistema, ozbiljnosti, predanosti 1 smisla za iemeljit rad bez olakih rešenja i improvizacija, vešto rukovod'o radom probrane ekipe naučnih radnika, kojima izdavanje Sabranih dela Tina Ujevića doista može da služi na čast. | Zahvaljujući hjima, a svakako i izdavaču, koji se, posle Sabranih dela A. B. Ššimića, na kojima sigurno nije ostvario velike profite, nije opredelio za čisto komercijalna izdanja, već upravo za Jednu prvenstveno kulturnu misiju, književno delo Ujevićevo, sakupljeno i štampano u tih sedamnaest tomova, ispunjava pravednu i konačnu sudbinu pesnikovu. Kroz te knjige, Tin se suprotstavlja legendi i ulazi u istoriju. Kao kakav sređen, smiren i sta| ložen poslenik pera i književne reči, koji je iz dana u dan pažljivo gradio veliku građevinu SVOJE umetnosti, Tin Ujević preko debelih Kknjižunina svojih Sabranih dela deluje upravo onako kako je oduvek želeo da izgleda: kao pisac, iza koga ostaje delo, dok mu se trošni Život gubi u magli zaborava. Razbacujući svoJu snagu i svoj talenat, trošeći se u samosagorevanju i pokloništvu pred lepotom umetnosti 1 pesničke reči, Ujević je svojim delom nadrastao svoju ljudsku sudb'nu. Živeo je usamljen, sirotinjski, po malim, vlažnim, hladnim i mračnim sobama u sirotinjskim četvrtima i ma per:feriji; neutedno odđeven, zapušten, prljav i neobrijan, kretao se 'uglavnom krčmama 1 gostionicama; sate i sate provodio je po knjiŽžarama i bibliotekama, neumorno čitajući, beležeći i prevodeći. Živeo je od novinarenja, Dpiblicistike i književnosti, od milostinje, poklona 1 pozajmica, gošćen i čašćen od svih koji su bili spremni da mu izađu u susret. Prvi redovan prihod ostvario je kao novinar kada mu je bilo bi:zu pedeset godina. Pre toga bio je slabo plaćeni profesionalni pisac feljtona, eseja i članaka. Poslednje godine života proveo je vredno prevodeći s više evropskih jezika. Nje' Sov materijalni položaj time je bio znatno poboljšan: posle smrti iza njega je ostala veca suma gotovog novca, ušteđenog u strahu od bolesti i nemoći u dubokoj starosti koju nwnije dočekao.

„Jedan od najvećih umetnika našeg jezika, taj nekadašnji boem i beskućnik sa sedamnaest knjiga Sabranih dela deluje damas kao monument.

MORO kroz

Predrag Palavestra

Život...

Nastavak sa 3. strane

ba, međutim, zaboravljati da na tome putu, sa, serpemfinama i krivinama na svakom kovaku, ima neplaniranih padova, ozleda, hodanja natraške prema već napuštenim postajama Jednog artizma čiji je estetski ekvivalent prilično sumnjiv (»Praznik mog oca«, »Višnja«, »Sipi sneg...<), te nekog prozirnog mudrovanja sa kojim ova poezija nema ničeg zajedničkog (»Pasteli«, »Predeo u četiri boje«). Vidi se: se trgao da se istrgne iz zagrljaja lirskorispovednog hroničarstva i nameta prevaziđenih oblika pesništva, ali ih nije mogao pre ko noći napustiti i sasvim zanemariti. To može da izgleda čak i prirodno; bilo bi kudikamo neprirodnije da je naprečac prihvatio neki dru gi pesnički recept i radikalizaciju svoga izraza podvrgnuo njegovim zahtevima. Menjajući se, mpospešujući svoj rast movijim, modernijim sadržajno-formalnim kKvalitetima, poezija Vidoja odgorca je ipak, u svemu, morala da zadrži draž fine, nepretenciozne intime i Žživotnost, emfazu i uverljivost mjenih dubokih tonova. Postavši dublji prodorom u egzistemcijalnije suštine čovekovog bitka u uslovima složemih društvenih odnosa, ovi su se tonovi ujedno oOglašavali kao izraz bujičavih čovekovih nemira i njihova autemtična, objektivna projekcija.

Svojim primerom Podporec jie, naime, pokazao da se pesnik mora obnavljati i da njepova obnova, njegov rast; mora ići u korak sa vremenom ı njegovim menama. U tim menama implikovane su i mene poezije. Nešto od meprikosnovenosti i izričitosti tih mena odzvanja u zbirci »Vreme ljubavi« koja je,.u isto vreme, sugestivno podsećanje da ek mora voleti da bi opstao, a često i da bi nadvladao

_ svoj tehnicizirani razuran,

| Miodrag Drugovac 4

Svetozar Baltić — aP:Blal Svefkovime } \ »Revija, Beoprad 1967.

U SVOJOJ PRVOJ zbirci pesama Svetkovine Svetozar Baltić sa širokim rcgistrom radoznalosti polazi »niz seme

ispočelka« i iznosi na svetlost dana potonuli svet detinj-

MIN0C KNJIČA

Ye.

Stva, njegove boje, emocije i ritmove, Koristeći se mno- ~

štvom originalnih simbola i metafora, on uporedo slika -

prirodu i urbanu sredinu, sa nekakvom neočekiyanom i priprostom svežinom; ispoljava u stihu osećanja koja izviru pod dejstvom svežih sokova travc, cveća i plodova, ali i ona koja se rađaju u teskobnom i otuđenom. svetu mašina i asfalta. On u svet kreće iz jednog užeg regiona, u kome su »i noge u zemlji, prolistale i vitke«, noseći sa sobom. »malo zemlje, malo istorije i malo svenulih ratova iznad rekc« (Pred polazak, Jutro pesme, Nedelja, Pomoćni zapis, Ključaonica sna). Prvi pesnikovi nemiri javili su se kađa je iz sveta detinjih snova prešao u svet realnosti (Uvođ u moju bitku, Melanholična pesma, Svetovi). I što se više udaljavao od detinjstva »zima mezadovoljstvac uvlačila se u pesnikov unutrašnji svet; dizali su še pred njim zidovi otuđenosti i apsurda savremenog čoveka; postepeno su iščezavale iluzije ustupajući sve češće mesto vesnicima umiranja (Katedrale, Vrata Jeta, Jerera, Praznik, Stoleće bilja), |

U pesmi Svetkovine, po kojoj jc cela zbirka dobila naziv, pesnik stoji pred avantutom, poczije:

Na stolu mi komad meda -

zapaljen oblikom leta koje će,

koje će tek doći i zapevati

zlatonosno nad mojim damarima,

nad blagim menama moje prirode.

On pokušava da prodre u složenost misaonih i emotivnih predela svoga bića, da otkrije radosti i kobi čovekove egzistencije. Podneblje utiče i na čoveka i na bilje, kako u prošlosti tako i sada. Vertikale dobra i zla, mira i nepogode, plodnosti i pustoši, provlače se od davnina do današnjih dana (Trežnicnje, Rođenđanska). Iskustva sc skupljaju i prenose iz gencracije u generaciju. Otuda pesnik, odmah na početku zbirke, peva:

Ispod moje reči ko ispod spasonosne streje

otkrivaće mleč i moru vaš sin.

U prilog pozitivnoj ocemi zbirke Svetkovine svakao ide i konstatacija da se Baltić u nekoliko navrata, mada više u pojedinim stihovima nego u celim pesmama, ugledao na meke i tople medaljone narodne iicike (Tedna ljubavna ruža, Ljubavnici).

U poslednjoi pesmi To nisam ja, nesumnjivo najboljoj u zbirci, budućnost sc javlja u punoj raskoši sunca, u

NJSIPIRJE VIDIS, IKNIJIKOIE,

Boris Vian

LX•herbe rouge

Jean-Jacques Pauvert, 1965.

JEDVA DA NAS DELI nekoliko godina otkako je Rejmon Keno napisao: »Boris Vian postaće Boris Vian«. Napisavši ove reči, čuveni pesnik je imao u vidu jedan bogat opus čija jo vrednost tek trebalo da 56 valorizuje. Njegove reči su se ubrzo posle toga obistinile, Boris Vian će steći zasluženu slavu, ali on više nije bio među živima. Umro je 1959, kada mu jc bilo 39 gođina, od srčane kapi, a već 1953. prestao je da piše prozu, smatrajući da je iluzorno pisati za dvesta ili trista čitalaca. (KoV:

Za samo nekoliko godina rada, a stizao je svačim da

se bavi (bio je inženjer, trubač, pevač, novinar, pesnik,

prevodilac, stolar, mehaničar, slikar) Vian je napisao šest romana, Jednom štampana, »Crvena trava« je ostala sasvim nepoznata, zabravljena u podrumu nekog izdavača, sve dok nije bila ponovo objavljena 192, Pristup ovom delu, kao, uostalom,. i svim proznim delima. Vianovim nimalo nije jednostavan. Pisac nam izuzetno bogatom imaginacijom otkriva jedan nepoznat i sasvim nov svet, Čitajući nje gove romane, mi se zapravo pitamo da li je to fantastika ili naučna fikcija, ali preko toga brzo prelazimo uvercni da je Vian realistički slikar jednog sasvim. drugog Sveta, koji je višestruko zanimljiv. ı | ji Radnju svog romana »Crvena trava« Vian je smestio u jednom čudnom gradu, To je grad u kojem, na primer, javne Žene žive u luksuznom kvartu, gde. su ulice pokrivene mekim tepisima, grad u kojem je Vian locirao jedan čudan »kvadrat« — prostor okružen velikim zidovima koje nadvisuje neka ogromna mašina za uništenje sećanja, gde žive dva čoveka i dve Žene, Pronalazač te mašine, Volf, je mlad čovek oženjen lepom ženom, On bi mogao da bude srećan, ali oseća se praznim, bez ikakvih je Žželia. Ta mašina biće njegov poslednji pokušaj u potrazi za Sre'ćom. Mada u Vianovoj prozi no možemo dati prioritet ni - jednoj temi, mi ćemo sc Ovde zadržati samo na jednoj. To je upravo traganje njegovih junaka za srećom, Volf nije sam; on ima svog pomoćnika Lazulia, Lazuli voli devojku Tolavril i ne traži ništa drugo, ali kad god hoće da joj priđe, neki čovek staje kraj nješa i om ne može nikako da joj se približi, Jednog dana on će tog čoveka proburaziti nožem i sve slične koji ćo se pojaviti jeđan za dru-

gim. No, ti ljudi su sve brojniji i Lazuli sc, nemoćan, ·

ubija, Folavril, koja dotle nije mišta videla, prisustvuje | i a ·

- životodavnim sokovima bilja, u lepoti i plodnosli žene, U 'zaraslim ranama i umuknutim topovima, pa

Mađa na prvi pogled izgleda da je leksika Svetozara · Baltića vrlo bogata, ona to nije ni izdalcka. Kada sc njegovi osnovni simboli (ptica, seme, korenje, suncokrcti, · cyet, saćec, Kosti, belutak, pčela, svirala, alge, ijczcrk, ključevi, i dr.) srethu u prvoj ili drugoj pesmi, stiče 5C lutisak da su brojni i raznovrsni, ali ako se oni isti nalaze i u petoj i u desetoj i u golovo svakoj pesmi, onda zbirka Svetkovime u dobroj meri postaje jednolična i monotonav. Baltić često koristi asonancu i aliteraciju, nastoji da se izvažava gnomskom i aforističkom sažetošću, Kada je u svetu prirode imprcsionistički postiže simultanizam zvuka, bojc i smisla. No, istini za volju, treba pomcnuti da on uvek nc govori jasmim i razumljivim jezikom, da me dovodi misao do kraja, nego da to čini u nagoveštajima, pa ostaje otvoreno pilanje: da ji je to njegova necmoć ili se odlučio da na takav način bolje aktivira, anga-

Žuje čitaoca? Aleksandar Pejović

Frederik Pol C. M. Kornblut · Rekiamokratiia

»Jugoslavija«, Beograd 1967; preveo Predrag Tadić

MNOGI PISCI koji pokušavaju da na osnovu posmatranja ljudskog društva ustanovo logičan smer njegovog daljeg razvoja i zasnuju jednu od mogućnih vizija njegove budućnosti, slažu sc u pesimističkom zaključku da industrijska civilizacija, čija hiperprodukcija zahteva i hiperkonsumaciju, krije u sebi ogromne opasnosti za čovekovu ličnost. Bilo da su njihova razmatranja bazirana na dubokim sociološkim analizama i umovanjima na osnovu logike i kombinovanja činjenica, ili što je češći slučaj, na mašti i intuiciji, ovi pisci, naročito oni iz Zapadnc hemisfere, ne kriju svoj strah u odnosu na činjenicu da moć koju poseduju gigantski proizvođači a koja progresivno raste sa razvitkom naukc i tehnike, implicira i potrebu za novim oblicima vlasti koji mogu biti pogubni za određene humane vrednosti. Frederik Konrblut se pridružuje tim pesimistički orijentisanim stvaraocima, a njegov roman »Reklamokratija« jasno ističe nekc, danas već uveliko uočljive faktore, koji pretc da se vremenom pretvore u strahovite antihumane dominante u službi monopolističkih supersila. Ako bismo mu i porekli bilo kakvu futurološku vrednost, ostala bi opravdana i aktuelna kritika nekih savremenih jpstitucija i njihovih proizvoda koji ugrožavaju čovekovo dostojanstvo i njegov duhovni razvoj, u smislu Kulturmih vrednosti koje je teško materijalno valorizovati.

»Reklamokratija« predstavlja viziju društva u kome vladaju, i to bukvalno, kao priznati organi vlasti, krupni prozvođači i velike reklamne kompanije, dok su potrošači kao takvi neophodni, ali predstavljaju klasu potlačenih. Oni su prepušteni stalnoj psihičkoj presiji, svetu reklama, koje pored svoje prvobitne svrhe da privuku kupce, sada dobijaju nove dimenzije društvenog imperativa pa i religijskog kodeksa, Umetnost u klasičnom smislu predstavlja anahronizam, jer potpuno osiromašenje duha usmerava čoveka ka nekritičnoj. konzumaciji onih materijalnih dobara koja mu se nude, dok prirodni đar treba da služi usavršavanju ryreklame, Konkurencija između proizvođača

, je u toj meri izoštrena, da je Jegalizovano umbistvo u borbi } između suparničkih firmi, Prirodna bogatstva se uništavaju da bi se olakšala proizvodnja bemijskih preparata, i da bi se potrošač prinuđio na kupovinu sintetičkih tvorevina, Iza ove fantastike jasno še ukazuje stvarnost Zapadne komercijalne civilizacije, iz koje ona, naravno, vođi poreklo, ističu se realni elementi čovekovog otuđenja koji su danas, u velikoj meri prisutni, naročito vw Americi, Ova Knjiga predstavlja, pre svega, oštru satiru tehnokratskog društva, njegovog neprestanog duhovnog osiromašavanja, stalne revalorizacije vrednosti koja je sve manje usklađena sa humanim načelima a sve više sa načelima materi-

jalnog interesa dominantnih društvenih grupa. Vlastimir Petković

jednom užasnom prizoru i primećuje da svi ti ljudi liče na Lazulia.Leševi potom mestaju jedan za drugim, mestaje i sam Lazuli, njegova soba i sve što mu je pripadalo.

Ni Volf sa svojom mašinom neće višc imati sreće, On će postepeno uništiti sva svoja sećanja, ali kad bude to uradio, pašće na crvenu fravu »kvadrata« mrtav. (»Ništa nije moglo da ostane u njegovim široko otvorenim očima. One su bile prazne«).

Volf i Lazuli umjru jer nisu mogli da budu srećni. No, jedan junak ovog romana, ipak, ostvaruje svoj san o sreći, To je senator Dipon, za koga zapravo ne znamo da li je pas ili čovek, On jc želeo samo jedan »uapiti« (životinja koju je stvorila Vianova mašta), dobio ga je i odmah »izlapioe, jer nije hteo ništa drugo osim vegetativnog života. Ukratko, mi i u ovom romanu Borisa Viana vidimo pravo lice tog nemirnog i ekscentričnog »svaštarac, koji je, možđa, više voleo svoju trubu mego pisanje, pa ipak skrenuo pažnju na scbe jednim posve originalnim i zanimljivim delom. \

Mirej Roben — Tomić

Brana CRNČIE/VIĆ

1 vaš.

n *

. * /

O e a |

' čitave radnje,

PIŠI

Ne nadajte se da će oni koji su promašili svoj život promašiti

Svaka vlast je od boga a svaka robija od vlasti.

Kad laž traga za istinom, plašim se da je ne uhvati. O M |

Zločinac se sve češće vraća na žrtvino mesto.

'Stati na pola puta znači sprečavati druge da prođu.

Dragan Žigić

Zatočemik sveftios?i

Književni klub RU »Đuro Salaj«, Beograd 1968.

DRAGAN ŽIGIĆ pripada onoj rctkoj grupi mlađih besni. ka koji su se, na početku svog poetskog dela, svesni svojih pravih moći i iskustava, zadržali na ono! tercnu koji najbolje poznaju, odbacivši sva iskušenja ı zamke koje pred njih postavljaju svi oni još nedovoljno ispitani sve. tovi, koji iziskuju veći intelektualni i iskustveni napor, Žigić sc, znači, svojom pesmom svesno opredelio za regionajJno područje svog zavičaja, za onaj mali, zlatni grumen iskustva koji je poneo sa rodnih polja natopljenil toplinom i prisnošću, To iskustvo jc donekle obeležilo i osnovni tok njegovog pevanja, koji sc, samim tim, nije razgranao, već je, i u pogledu motiva i asocijacija, Ostao u domenu samo jednog tihog zvuka, samo jednc mirme svetkovine polja i čiste, iskričave svetlosti rodmc reke; u njenim spokojnim dubinama ogledaju se svi oni neugasli dani, oni prvi dublji i kompleksniji doživliaji vezani isključivo za pesnikov zavičaj, kojima su, u svakom pogledu, podređena sva docnija osećanja i zbivanja kroz koja jet pesnik prolazio.

Očigledno je da je Dragan Žigić ispcvao svog '»ZČatočenika svetlosti« bez velikih pretenzija, On je, jcdnostav no, ispričao, ako tako može da se kaže, svoj mali Svet koji mu se duboko uvrcžio u dušu, i to Čistim i jcdnostavnim poetskim sredstvima. A utoliko je draža i simpa· tičnija ova Knjiga stihova.

Vladimir Predić

Krešo Novosci Sivinov povrsatzak

»Otokar Keršovani«,, Rijeka 1967.

TAKO NIMALO kriv, Novoselov junak Sivin je drsko uvu. čem u bezobzirnu igru mreže trgovaca bclim robljem. Ploveći svojim »Splendidom« u zavićaj, koji je još njegov deda napustio i koji on poznaje jedino iz priča, Sivin je uPlovio u »zabranjene« vode. scvcroafrićke priobalne plovidbe, To je, ujedno, i njegov ulazak u košmar, ulazak na scenu na kojoj će biti gonjen bez mogućnosti da upozna Svoje gonioce, Jedina ličnost koju Sivin upoznaje je Nina Novak. Ona je, na izvestan način, i uzrok njegovih neđaća i Dje gova mogućnost spasenja, Bez pomoći sa strane, oslanjajući se jedino ma intuiciju, Sivin, posle niza peripetija, Us peva da sc izvuče iz vešto konstruisane igre i da se, čist i slobođan, zajedno sa svojom Ninom nađe na dugo Želje· noj obali Jadrana, .

Novosel vrlo vešto obrađuje jednu zahvalnu i zanimljivu materiju, više na način hroničara nego romamsijera, bez osobitog udubljivanja u psihu svojih junaka, sa vidnim uticajem novinarskog iskustva, Za njega je važniji sukob mentaliteta samih ličnosti nego li sukob činjenica proizašlih iz samc situacije a prilično naglašena nostalgija u glavnom junaku nameće se kao ideja vodilja, kao pokretač

Dušan Jaglikin

ki?

KNJIŽEVNE NOVINE