Književne novine
Nagrađeni na 5. pariskom
bienalu mladih Galerija Doma omladine
ZAHVALJUJUĆI INICIJATIVI Katarine Am-
rozić i Krste Hegedušića, i predusretljivosti Žaka Lasanja koji se, posle realizatora prva 4 bienala Rajmona Konja-a, prihvatio realizovanja 5. pariskog bienala mladih, Zagreb i Beograd imali su mogućnost da vide radove 44 umetnika iz 25 zemalja koje je međunarodni žiri (Katarina Ambrozić, Đ. K. Argan, S. V. Hajter, Adolf Hofmajster, Vilijam S. Liberman, Ole Henrik Moe, Fransoa Matei, Verner Šmalenbah i Pjer Šnajder) nagradio na velikoj prošlogodišnjoj manifestaciji umetnika do 35 godina starosti — 5. bienalu mladih u pariskom Gradskom muzeju moderne umetnosti, na kome su učestvovali predstavnici 57 zemalja sa preko 2.500 eksponata. Našu zemlju predstavljali su Nives Kavurić-Kurtović (pohvaljema), Radomir Reljić, Franc Rotar, Mladen Galić, Branko Miliuš, Miodrag Nagorni (nagrađen stipendijom), Virgilije Neviestić, Marko Mušić (arhitektura), Živorad Kukić, Dagmar Stojanović (scenografiia), Jozo Ćetković i Mirko Lovrić (fotografija); komesar je bila Marija Pušić, kustos Muzeja „savremene umetnosti u Beograđu. Na protekla 5 bienala imali smo 39 predstavnika, od toga 11 nagrađenih: 9 stipen' diia i 2 pohvale. Dosadašnje uspehe naših uče: snika potvrđuie — prema Žaku Lasaniu — ? autoritativno uverenje Andre Malroa da ie jugoslovenska selekciia na 5. bienalu bila Kkvalitativno naihomogeniija.
Knkvi su utisci posle viđenja radova nagrađenih autora na 5. bienalu mladih? Kojim estetičkim Kriteriimima se rukovodio internacionalni Žiri prilikom odlučivanja o nagradama — čega Je, indirektno, rezultat i ova izložba u Domu omladine? Treba, uopšte, konstatovati da je žiri svojim odlukama podržao osnovnu fizionomiiu i promorolie ove valida kvantitalivno najveće minifestaciie likovnih umetnosti u svetu: duh široko shvaćenog intemacionalizma kolik irestonalnim, državno-političkim ili estetičkim barHierama i granicama pretpostvlia plemeniti, ka umetnosti i životu usmereni fluks koegzistentnih infenmcija i predloga, svejedno što te intemcile i ii predlozi polaze sa dijametralno suprofnih polova osećainosti — u stvari, njihovo kolidiranje samo je prividno.
Ta konstataciia tama je ukoliko zastubamo pravo uverenie: da ie tangenta na integralnu realnost, na inteoralne sfere fenomena umetnosti moguća tek kroz pluralitet vizura koic rezultuiu širokom komceptualnom lepezom, florom stilskih opredeljenia.
Estetski i estetički ekvivalenti nagrađenih radova na 5. bienalu, uopšteno uzevši, nisu na nivou otkrovenja koja bi nas protresla fascinantnom snagom presedana; čak i oni ekspomati'koji bi, izgleda, trebalo da zrače tonusomi eksperimentalno-istraživačke energije, u granicama su već nagoveštenih ili istraženih revira: i mi, idući od eksponata do eksponata, dosta hladnokrvno uočavamo analogije, reminiscen-
ce, pa i »replike« onoga što ie — dćiš vu. To maročifo važi za »geštaldičko« područić
op-arta (Valter Leblank, Đovani Pico, Francisko Salazar, pa i Sankis koji svoj amtimilitaristički pledoaie bazira na koncepiu ov-arta
strogim, mogzaičkim pohavljanjem Ššljemova 1 ·|
delova voiničke figure tako da se potrebta razantna dubina pledoaiea neutralizuje zabavnoornamentalnim štimunosom celine); stropgost ı hladna perfekciia izvedbe Difoovog »Paketa« miri u sebi konceptualne predloške oD i Dpobarta; hladnim peometrizmom indistriiskoo dizajna deluiu radovi Irca Maikla Farela i Francuza Kristijana, Fos'iea; ironičnim stavom Drema gledaocu odretuie se Indiiac Pančal Rainjikant; više nego skromnim kondiciiama rasmolažu evokacije klasike u minijaturnim reliefima Polikinie Barbare: Lis:-Romancnik i Grkinie Marije Vas'latou; niie iasno zašto Englez Mark Bojl svoj iMuziomistički, u duhu renady-made-a konstruisan kameni pod, naziva »Pastirov grm«; slika sovietskog umetnika Viktora Pomkova, koia predstavlia odmor radnika u prirodi, ne iziskuie komplimente potrebne za status Ta prađenog dela; mnoce umetničke fotografiič dosta su konvemcionalnom optikom V:đene: itd. Nasuvrot tome, izvanrednom emociiom lirske prirode odiče »Prederađe« Huana Romera, ekspresiomističkim sarkazmom platno Umberta Pena, finom sl'kovitošću pomalo secesiomistić-
ke provenijenciie platno Žaka Spakania »Ja-:
mes Joyce storv«, istočnjačkim rafinmanom između »aci'm paintimga« i TZV. kalisrafskogs slikarstva »Slika I« Piera Skira-a, platno naše Nives Kavurić-Kurtović čiji voluntarizam nuič bez vrednosti. U grafici se ist'ču Gunar Telander lmearizmom koji hovati i jednom temmboOvalnom dimemziiom, Albin Brunovski fantastikoni oblika i bogatstvom materiie, Gabor Pastor složenom arijkmlaciiom vizije. Alen Ponsele dinamikom viziie aktualnog karaktera, ı naš Miodrag Nagorni čistotom realizacija koič, konceptualno, prate duh našep vremena. Dodaimon tome i iedno odista fascinantno pob-aTtistićko »goiopntimirano« »Rwžičasto wvo« Japonca Tomio M'ki-a, potom knfkiianskim štimunsom prožete fotoorafiie Holanđanina Koema Vesinea i framnmitnu eksmresivnost jednom fotoornfekoo notreta Kannđanina Džona Maksa; i to bi, otprilike, bilo sve.
Kosta ·Vasiliković
6
Premijera filma »Breza« Ante Babaje
'
Breza medu
SCENA IZ »BREZE« A. BABAJE
PRI RAZMIŠLJANJU o filmu »Breza«, nameće se, kao neophodno, pitanje kakav je odnos Babajinog fima prema literaturi na osnovu koje je nastao. Odmah možemo reći da je »Breza« idealan primer saradnje u kojoj mne postoji mijedan sukob, mijedan pokušaj uzajamnog nadvladavanja između reditelja ı pisca Slavka Kolara koji je učestvovao u radu na scenariju — znač:, saradnje koja podrazumeva potpuno uzajamno poverenje i razumevanje. Međutim, i pored pozivanja na socijalmi sadržaj, i pored autentičnog seoskog okvira i amb Jjenta u kome odzvanja sama srž Kolareve literature, —, dakle jednog globalmog okvira koji ima svoju tačnu literarnu određemost Babaja je uspeo da na sasvim osoben način rekonstruiše elememtte literarne osnove i da 'h poslavi na liniji koja se, delimično, odvaja od čislo realističke imterpretac;je. Svaka stvar u Babajinom filmu je istinita, ali se on ne zadovoljava samo time što će njegovu radnju smestiti u tačno određene vremensko — prostorne koordinate Kolareve movele, kao što se neće zadovoljiti ni time da samo evoc'ra jednu seosku sredinu u svoj njenoj adufentičnosti i uverljivosti. . •
Ta slika zagorskog sela sa mjegovim primitivizmom, sujeverjem i religioznom zaslepljenošću, samo je spoljni okvir koji je u svojoj verističkoj rekonstrukc'ji tog šarolikog sveta omogućio jedan širi zahvat u razmišljanju o ravnodušnosti, brutalnosti i moralne tuposti jednog mentaliteta koji je suprotstavljen čistoti i bezazlenosti jednog skoro polu — svesnog bića. Čitav film je ostvaren na toj početno, nesaglasnosti između pojedinih ljudskih stavova mečusobno, kao i odmosa ambijenta i ljudi uopšte. Zato je priča o lepoj zagorskoj selančici Jamici, »brezi među bukvama«, oživljena kroz nesaglasnost između ravnodušmosti i ljubavi, nerazumevanja i saučestvovamja,
grotesknog i lepog, kao i na jarkim kontrastima mzmeđu idilične lepote pejzaža i mračnog, zatucanog mentaliteta zagorskih žitelja. Taj pejzaž, i. pored svoje kontrastne funkcije, na mahove izgleda kao da živi svojim sopstvenim životom ı skoro da kida tanku nit fabule. Međutim, ovo još uvek ne znači da Babaja shvata pejzaž dekorativno zadovoljavajući se isključivo njegovim lepotama; on ga, bolje reći, upotrebljava u širokom dokumentarnom maniru, pokušavajući da istakne sve njegove izražajne mogućnosti.
Spoljni okvir u kome se odigrava ova Dpotresna priča o smrfi lepe Janice ima, znači, svoju tačnu vremensko-prostornu određenost, ali se ipak u opštoj atmosferi filma, u samim likovima i mjihovim međusobnim odnosima, oseća prisustvo jedne više, iracionalne sile koja neprestano :zaziva strah ı pometnju. Elemenat iracionalnog ı fantastičnog se tu otkriva u jednoj zastrašujućoj prazn ni, ispod na izgled realističke priče koja se od grava u ambijentu zagorskog sela, tako da se u svom drugom, poeisko — fantastičnom „sloju, čitav film podređuje jednoj beznadnoj alogičnosti u kojoj smrt obrazuje stravičan dekor. naspram koga se odvija besmislena farsa ljudskog života. Zato Babaja sa namerom i tendenciozno naizmenično smenjuje prizore rituala venčanja i smrti, i suprotstavlja ih jedan drugome, ofkrivajući senku smrti čak i u radostima i raska-
lašnostima jednog svadbenog vesclja., Ovakav poštupak stvara u filmu jednu vrstu dvostruretka u kome se realno i irealno jedva,
ko rdpli ju, a fantastično i svakodnevno nalaze u čudnovatom spoju, tako da se pred: nama smenjuju dvosmislene slike pune unutrašnje aluzivnosti: svadbeni bariak nad skoro svežom humkom, pad pijanog Markovog oca u tek iskopanu raku, starica sa vretenom iza Janičinog uzglavlja, tanka breza na proplanku ispred šume...
bukvama |||
ijajući radmju na dva plana, na onom ai a. skoro naturalistički način — i onom subjektivnom, dualizam Babajine režije sažima se u jednoj tački ukrštanja u kojoj sazreva jedna meditacija o prožimanju života i smrti, Čiji je pravi parabolični smisao skriven ispod niza iracionaln h obrta i mutnih simbola i nagoveštaja. Ova režija Je uspela da ostvari čudesan spoj između simboličke nadgradnje i vizuelne ekspresivnost!, a ostala ju u punom dosluhu sa osobenostima socijalne, moralne i poetske strukture Kolareve novele, Sporog i potmulog ritma, 'koji kao da nam prikriva pogled na tužnim slikama bede, sujeverja i prim tivizma, ona mirnom ı deskriptivnom naracijom otkriva detalj po detalj izu. zetne vizuelne Jepote i emocionalnog raspona,
va novela je ovim filmom doživela i oioroneiju u tolko što je prilagođen: i delimično svedena na nekoliko vanvremenskh motiva koji su van njenog stvarnog konteksta, ali koji su rediteliu poslužili kao dobar povod za izražavanje niza osecamja grupisanih
· oko stravičnih okolnost: Janičine smrli: smrt
lepote u dekoru opšte gluposti i krajn'e suro vosti, doživliai fantastično-grotesknog kao pra. ve suštine ljudske prirode itd.
Pr'lično jednostavnog sklopa fabule sa retrospektivnim pasažima koji se smenjuju sa hodom jedne pogrebne povorke i osvetljavaju događaje koji su prethodili Janičinoi smrti, Banbajin film pronalazi tačnu srazmeru između piroleskne folkloričnost: zagorskog sela i otkrivanja pojedinih karakteristika njegovog mentaliteta, Nimalo lažne sentimentalnosti nema u ovoj priči sumornih tonova, kojoj je reditelji izborom autentičnih likova dodao i Još tamniju paletu u slikanju naravi seoskih žitelja, koji su, u svakodnevnom tvrdokornom argatovanju, nepovraino izgubili svaki smisao za lepotu. S<irokim uglom kamere Tomislava Pintera, režija nam otkriva ovaj svet u njegovim ritualima svad. benih veselja i sahrana, kao i u vbtmovima njegovog osobenog melosa i kolokvijalnog govora u kome narodsko i dijalekatsko nose u sebi snaBu osobenog jezika bez ikakvih literarnih ogramučenja. :
Snimljen u najboljem „kodak” koloru, mekog štimunga, često pr gušivanopg: filterom, ovaj film za kvalitete svoga kolorističkog spektra ima, između ostalog, da zahvali i preciznoj laboratorijskoj obradi. Snimateljsk' rad posebno, nadmašuje sve ono što smo mogli očekivati i od samog Pintera; svaki pojedini kadar donosi nov likovni kvalitet. U enterijerima, to su snopovi svetlosti koji prodiru u zamračene prostorije, otkrivajući mračna lica nadrilekarki i bogomoljk', a u eksterijerima široki totali u kojima preovlađuje zelena, meka gama prostranih pašnjaka. Broijgel, Hegedušić, Generalić i uopšte hlebinska škola, pa čak i karavađisti u enterijerima, otkrivaju se tu kao glavni 'zvori inspiraciie i kao pretekst za jednu kreaciju kamere koja zaslužuje da ostane zapamćena.
Na kraju, ne smemo zaboraviti ni sekvencu u kojoj zagorska narodna pesma, u sinkop ranom montažnom «Ytritmu i njegovom stalnom ubrzavaniu dobija svoj vizuelni ekvivalenat u nizu „kratkih kadrova, — kao ni izvrstan rad reditelja sa glumcima — naturščicima, od kojih su pojedini bacili u zasenak i samog Batu Živojinovića i Nelu Eržišnik.
Bogdan Kalafatović
U OBIMiIJM, raznovrsnom i još ni izdaleka proučenom. delu Stanislava Vinavera (a bio je i esejista, i pesnik, i lingvista, i prevodilac, i parodičar, pa čak i ono što Francuzi obeležavaju sa amusante) jedno poglavlje posvećeno je pozorišnoj kritici. Hronološki gledano, ova aktivnost odvijala se u periodu između 1924. i 1940. godine. U toku tih sedamnaest godina Vinaver je, pored izvesnog broja muzičkih e: cenzija, napisao i preko 200 pozorišnih kritika — što za širi krug današnjih čitalaca može da bude neočekivan podatak. Više od polovine tih prikaza objavio je u dnevnom listu »Vreme« (sa najživljom aktivnošću u periodu od 1924. do 1926. godine i 1940. godine). Osim toga, javljao se u »Progresu« (sedam prikaza 1920. godine), »Comoediji« (pet prikaza u sezoni 1923/1924; ovde je Vimaver vodio i muzičku Tubriku), »Savremeniku« (1923), »Jevrejskom životu« (1924), »Buktinji« (1926) i »Idejama« (1935). Sa najviše ambicija, ali, na žalost, ne i sa najviše uspeha, Vinaver je VOdiO DpOZOTIŠnu rubriku »Srpskog književnog glasnika« 1935. i 1936. godine — gde je objavio oko 30. prikaza. Posebno treba pomenuti njegove briljantne Ćseje »Šekspirova minđuša« (1952) i »Šekspir u punom blesku i zamahu« (1955), u čiju oceDu prilikom ovog informativnog pregleda njegove aktivnosti na pozorišnoj kritici nećemo ulaziti.
Kao čovek i stvaralac Vinaver je bio sav u prolivrečnostima. Matematičar i muzičar po obrazovanju a pesnik »Ratnih drugova«, prevodilac Vijona, Rablea i borac za modernija shvatanja literature, a konzervativac po ubeđenju i neko vreme između dva rata čak i službenik zloglasnog Presbiroa — Vinaver je i u pozorišnoj MKritici ostavio miz članaka nejednake vrednosti koje je teško sistematizovati u pregledniju celinu. U tim pozorišnim prikazima ponekad izgleda da se Vinaver dosledno bori za ideal »vrhovnoga sklada« i za »misao smernu i mudru«, da bi se odmah zatim izgubio u verbalnim vratolomijama ili nekim sitnim ličnm netrpeljivostma, što je smetalo ne samo objektivnosti tih članaka već i njihovom
ev
|ieaVe.r Kao pozorišmi KMKritičar Petar MARJANOVIĆ
kvalitetu. U toku svoje aktivnosti u dnevnom listu »Vreme« i »Srpskom književnom glasniku« imao je (ili je bar pretendovao da ima) ubicaja na pozorišni život Beograda, jer se često javljao člancima koji su tretirali ne samo pozorišne predstave već i rad pozorišne uprave i pozorišta u celini,
lako nesumnjivo znatnije zaokupljen Pproblemima literature i jezika nego pozorištem, Vinaver je ipak uspevao da neguje pozorišnu kritiku u kojoj literarna analiza nije išla previše na štetu oceme same predstave. Niegove ocene dramskih dela karakteriše izrazita meujednačenost. Posle finih zapažanja i znalačke analize, srećemo neodmerenosti u izrazu i metačnosti u oceni, Njegov Kriterijum ne samo što nije ujednačen već je i pogrešno poŠtavljen. Tako, na primer, govoreći o »Pukovniku Jeliću« M. Predića (1925), Vinaver ističe da prilikom ocenjivanja dramskog teksta ima jedan Kriterijum kada su u pitanju domaći pisci, a drugi prilikom ocenjivanja tekstova stranih pisaca (»... da je to komad stranoga pisca ja bih mu zamerio što nema dubine... Ali pošto je drama maša, domaća, to bi ovo evropsko merilo bilo posve nepravedno. Ne
· možemo tražiti od g. Predića da bude Ibzen«).
Nesporazum nastaje kada zatim Vinaver počinje da hvali Predićevu dramu (mislimo da Velibor Gligorić nije najprecizniji kada piše da se Vinaver ushićuje »Pukovnikom Jelićem« mada bi mogla da bude razumljiva izvesna bolećivost Vinavera, pesnika »Ratnih drugova« — te epske i poetske evokacije Srbije prvog svetskog: rata, za posleratna stradanja Predićevog ratnog heroja).
Ako se analiziraju ostali Vinaverovi tekstovi domaćih autora. dolazimo do sličnih rezultata. Ne može se reći da je Vinaver štedeo tekstove
naših dramskih pisaca. Nrprotiv, u nizu pri-
kaza bio je nepoštedan u oštrini ocene. Pa ipak, češće no što je bilo potrebno, uspevao je da pronađe za njih i izvesno, naičešće isforsirano, opravdanje, Tako u prikemr komedije Ljiubinke Bobić »Naši maniri« (1935), po-
sle konstatacije da je komad pisan »neuko i krto«, da je »grub i sirov i u književnom ijzražavanju, i u psihologiji, a i po mentalitetu«, da su mu ličnosti »gotovo mutave«, da im je rečnik »skučen gotovo do kokošinjca« i da jc teško »da raspolažu i sa sto pojmova« — Vinaver ipak zaključuje da su pozorišni kvaljteti ovog komada »izvesni«, da »g-ca Bobić ima ipak smisla za pozorište« i da će on »sa intereso vanjem očekivati njen drugi, njen treći komad u kojima će... pored sveže nađenih i naglašenih komičnih scena biti više... rečnika... pojmova... izraza« itd. itd. Da ne bismo navodili niz sličnih prikaza (kao što je, kao ma!kantniji „primer, njegova ocena »Prodavnice vazduha« Borivoja Jevlića — 1935) zadržaćemo se samo na jednom koji eksplicitnije objašnjava Vinaverov stav. U članku »U odbranu pozorišta« povodom komada Josipa Kosora »Ima Boga — nema Boga« (1935) Vinaver izmosi poznato mišljenje, koje je od naših kritičara zastupao i Milan Bogdanović, da i u slabijim trenucima nekog stvaraoca ireba da se »pojavi pomoćna ruka kvitičareva, blaga, gotovo materinska ruka, koja podržava posrćućeg, — kad posrne«.
Ocenjujući strane klasične drame Vinaver najčešće pokazuje Jepo razumevanje i nesumnjivu obaveštenost (Šeksp'r — izvrsni prikaz · »Julija Cezara«, kao i prikazi dela Molijera, Tolstoja, Ibzena i drugih). U nekolikim prikazima pokazao je i sposobnost da sa malo reči da fine sinteze i originalna zapažanja. Tako u prikazu komada S. L. Kostova »Skakavci« (1936), konstatujući da je ovo delo sastavljeno potpuno u duhu Gogoljevom, on primećuje: »Ali dok kod Gogolja Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič oličavaju najpre sebe, pa Mirgorod, pa celu Rusiju, pa najzad i samu skr:;venu bit slovesnoga i beslovesnoga stvora. Od najmanje — čudno zablistalog, rapavog, neskladnog, ne zgrapnog i slučajnog, Gogolj stvara obeležje čoveka, suštinu društva, srž Rusije i nervni čvor celog sveta... dok e. Kostov ostaje na živopisnome i šarenom detfaliu«, Treba ipak primetiti da je i prilikom prikaza dela neki stranih pisaca Vinaver katkad čin'o i osetnije promašaje. Pišući 1924. godine o »Ivanovu«ć Čehova pod naslovom »Gnjavljenje sa predumišljajem« on zaključuje: »U nekim svojim komadima Čehov je spasao radnju pomoću neke intimne muzike, štimunga; i to je tako reći bio glavni junak, a ličnosti — samo lutke, samo igračke te tihe i setne muzike. U »Ivanovu« nema ni štimunga. Glavni junak je jedna ub'stvena dosada od koje bi i nosorozi propl:kali... Kada sam izašao iz pozorišta još 74 dugo čuo sam kako šume ogromne dušmanski mulne reke bljutavoga čašia bcz šećera i limu-
ı KNJIŽEVNE NOVINE