Književne novine

: i Uz premijeru satirične == VW ARIJACI.JJEZ E i . : Aleksandra Popovića

LJUBOMIR: DRAŠKIĆ -se izgleda nije slučajno, opredelio za scenografiju Vladisjava Lalickog

i kostime Slavice Lalicki jer: bleštavo i neizmi-.

jamsirano kabaretsko svetlo, strme operetske stepenice i krhke balustrade, cirkuska rekvizita, disharmonični tonovi, klovnovske maske, hipertrofirani delovi tela i mnogobrojni ulazi i prolazi — trebalo je, po njegovom uverenju, da dočaraju jedan zavodljiv, atraktivan i nesfvaran ambijent koji će u određenom frenutku poprimiti sve kvalitete neprobojne kulise kako bi se piščeva misao cd nje odbila i vratila gledalištu! Ma šta mislili ili osećali, zabavljali se ili dosađivali, gledali ili prisluškivali dok traje predstava — u ovom žongleraju ili ž'vom sinjolu ne treba tražiti znamenja ni slobode ni nekakve određene realnosti! Aleksan4Jar Popovic Je uvek na proscenijumu i okrenut. publici sa ubeđenjem ) »pozorišno večernje sa rabatom i vrengijama« ci jeste, u stvari, priprema: atmosfere za

Tieposredno suočavanje čoveka sa samim so-

bom.

»Kape dole« shodno tome i valjalo bi tumačiti kao potrebu prevazilaženja svega onog što nas okružuje u spoljnoj realnosti i guši.u intimnom Svetu. Sličnost sa nekim ranijim farsama, satirama i igrama je upravo u toj Dermanentnoj negaciji forme i prožimanju u diskontinuitetu. Popović svoju stvaralačku slobodu ne može da oseti u preslikavanju stvarnih Situacija i likova niti može maštu da razigra u obličiima stvarnog. On neprekidno traži sebe u čoveku, osvaja, tumači, gubi i pOonoWo traži. Zato, čemu kriti dileme, iskušenja, razočarenja, podsmeh ili samu istinu? Narodne

poslcvice, reči, pojave, misao i sećanja poma-.

žu mu da svojim istraživanjima ljudskog mentaliteta da univerzalnija obeležja. ·

Najlakše bi bilo reći da je ovo opet jedna farsa na temu ljudske izopačenosti, diktature i čankolištva., Popović, međutim, smera na daleko više i pokušava da svojom satiričnom jetkošću natera čoveka da se dublje zagleda u sliku svoje sopstvene mitologije. Dragojko stoga nije nikakav kralj, regent ili predsednik već pojam koji egzistira u svim vekovima, dobima i društv:ma, a time i u ljudima. Problem besmrtnosti, straha od gubljemja , prošlosti, veličine, biografije, od onog ništa — trebalo bi u ovom kontekstu shvatiti kao negiranje stvarnog postojanja. Suštinski ništa movo u samom izboru teme — jer ona vekovima još od Lukrecija uzbuđuje pesnike i. filozofe. Popović joj se ne okreće zato što je tradicionalista i zaokupljen prošlošću. Sva njegova interesova; nja usmerena su ka savrememosti i turobnoj sudbini čoveka.

Pa ipak, piscu nije pošlo za rukom da ostvari celovito i umetnički sasvim egzistentno delo. Posle efektne ekspozicije u kojoj su pojedine ličnosti vešto preobražene u replike između opšteg i konkretnog, vremena ı tremutka, čoveka i realnosti — istraživačka strast, revolt pa čak i čežnja za slobodom reči je naglo presahla i iz literature sišla na estradni podijum. Aluzije, asocijacije i metafore su izgubile preciznost, postale dvosmisleme ili sasvim neodređene, tako da je nužno došlo do sužavanja stvaralačke platforme. Moderan teatar sa svim svojim oblicima, bili oni čak farsa i satira ne može se zadovoljiti samo veštom opservacijom, plemenitom težnjom, tezom ili samom. negacijom. On -traži slobodu ·i otvorenost, autentičnost u kojoj će doživljaj biti u stanju da

•

na, bez ruma ili konjaka, uz potmulu goOVOranciju nekih dalekih, strahovito dosadnih i nezanimljivih ljudi.- Slična je i ocena komada Valentina Katajeva »Putem. cveća«. (1935), gde uz delimično održivu negativnu literarnu ocenu, Vinaver zastupa svoja konzervativna ubeđenja i nesimpatije u odnosu na sovjetski poredak. ' Vinaver je u izvesnom smislu bio amtitradicionalista i ustajao je protiv svega što je značilo stari, spokojni i utvrđeni red, obeleženi put ili proklamovano pravilo.:Otuda u kritici njegovo negiranje. Skerlića. (čiji je: pozit

vizam nazivao »pozitivizmom apotekara Omeać) *,

i Bogdana Popovića (čija je poznata:teorija reda-po-red za Vinavera bila vraćanje na.naš stari »epski odnos prema svetu«).: Reflekse ·tih

stavova malazimo i u Vinaverovim pozorišnim '

kritikama: koje su često pune novih (katkad bizarnih i apstraktnih) tvrdnji — koje se često. ne mogu prihvatiti, mada se njihovom autoru ne može osporiti sposobnost da zanimljivo meditira i da je u stanju da privuče pažnju i on-. da kada nije u pravu. U tome smislu karakte-

ristična je njegova ocena lika majke. Jugovića .

u-članku »Kobni realizam«e u kome ustaje protiv tekovina epike ·koje su u mas. oduvek bile pobožno poštovane. (»Smrt majke Jugovića« Iva Vojnovića — 1924).

Za·razliku od mnogih: naših međuratnih pozorišnih 'hroničara Vinaver je pokazivao sklonost da povremeno raspravlja o suštini DpOozorišne umetnosti, o njenom istorijskom razvoju i da tretira probleme · režije, glume i" pozorišne Kritike, Na žalost, ta razmišljanja, mi sistematska ni dosledna (s pravom je uočemo da je Vinaver »strahovao od sistema kao od kuge«), mada sa nizom lepo uočenih pojedinosti, teško je klasifikovati, pa navodimo hronološkim redosledom nekoliko karakterističnih pasaža iz niza njegovih prikaza koji, ako ne predstavljaju celovitiji sistem, sigurno su ilustraciia jednog izrazitijee individualizma. U »Razmišljanju povodom „Seoskog lole (1924) Vinaver iznosi svoje mišlienje o daljim mogucnostima razvoja pozorišta: »Jedno je pozorište umrlo. To je realističko. Istinski život, kopiran sa ulice, danas nam liči na ulicu, ali sutra kad te takve ulice nestane, biće arhaičan i nemoguć. Živi smisao je u osećanjima, a ona se ne mogu preslikati, već im treba omogućiti, da buknu, dati im podstreka da se razrastu i razjare. Romantično pozorište postaje za svae pozorišnu upravu neočekivani izvor bogatStva«, JI za Vinavera je karakteristično, kao i za većinu beogradskih pozorišnih. kritičara iz perioda izmećiu dva rata, zalaganje za čistotu jeZika i pravimost dikcije na beogradskoj Dozo-

KNJIŽEVNE NOVINE

da sve ono što njegovo'

pruži sve one unutamije tokove i ritmove jednog sveta u trajanju, zahteva ipak čoveka! Popović je izuzetna ličnost ovog teatarskog tremutka i zato se s pravom od njega očekuju daleko moćnija, kreativnija i celovitija ostvarenja.

Neposredno suočavanje sa tekstom otkriva ·

u izvesnim situacijama, prizorima i obrtima ipak neke vrednosti koje ranije nisu bile primećivane u delima tog jedinstvenog opusa. Radi se pre svega o novom odnosu prema Tečima, One se sada daleko otvorenije afirmišu ne samo prema piscu već i sebi samima; čak

rnici. Čak bi se za Vinavera i Milana Bogdamovića moglo reći da su u tome smislu gajili pravi kult. Mi ovde nećemo ulaziti u analizu Vi: naverovih razmišljanja: o našem jeziku uopšte objavljenih u knjizi. »Jezik naš našušni« (1952), pošto su to već učinili stručni Kkomentafomni, već ćemo samo podsetiti na mjegov članak »Stil i stih na beogradskoj pozornici« (1936) u kome se Vinaver zalagao za živi, ubrzani govor narodni, za žubor njegove melodije, a Kklomio se svakoga razvlačenja i rastezanja — pa'je »onaji prokleti akcenat sirkomfleks...

kao nečastivog koji nam snuje o glavi«.

Jedno, od najprijatnijih iznenađenja prili-

kom čitanja naših međuratnih pozorišnih kritika bile, su neke, na žalost ne. tako česte, Vinaverove ocene glumačkih ostvarenja. · |

/U .pojedinim,. prikazima (naročito onima. iz ~

»Srpskog književnog glasnika«) Vinaver je opširnije, komentarisao režijska ostvarenja.

Maštovitošću i minucioznošću analize ističe se,

između ostalih, prikaz režije Josipa Kulumdžida Begovićeve trapgikomedije »Pustolov pred

vratima« (1935). Pored ocene u okviru pojedi-' - nih.-.predstava Vinaver -je · povremeno 'davao:-i-

uopštene ocene i portrete pojedimih mrežisera.

se za neke od njih može reći da su uglavmom objektivni (na primer, o Isajlovići i Rakitinu, koji.su za njega umetnici »od talemta i Znanja«) iza. nckih krajnje megativnih ocena stoje suštinskih verovatno i neki drugi razlozi (V. Živojinović — Masuka, Momčilo Milošević). Napadi Vinavera ma Žuivojinovića i Miloševića bili su naročito žestoki u vreme kada je ovaj tandem bio na čelu beogradskog Narodnog pozorišta (1924—1925). Vodeći protiv njih kampanju iz broja u broj »Vremena«, Vinaver je pisao: »Poštenje je samo iedna od Oso-

bina koje su potrebne za upravnika. Inače, u

ostalome svetu traži se za to mesto talenat, znanje i podmošljivi temperament. u opštenju sa ljudima. Tih osobina g, Živojinović mema. (Sve što govorimo o g. Živojinoviću važi u još većoj meri za literarnog siromaška g. Miloševića.) G. Živojinović. jeste tipični diletant... kao režiser on mema ukusa ni smisla, on nema kulture mi talenta... »Što bi rekao Miloš Crnjanski: »Tako je to nekad na Itaki bilo«.

U članku — pamfletu »U odbranu mozorišta« (1935), uperenom protiv Velibora Gligorića, koji je tada bio pozorišni recenzent »Politike«, Vinaver iznosi svoje poglede na kritiku uopšte, a posebno na pozorišnu kritiku. Parafrazirajući misao Pola Valerija da je zadatak krnitičara da shvati i obrazloži pisca do. kraja, .dublje i savršenije no. što to pisac može i ume Vinaver ističe da u potpunosti ne usvaja ovu »francusku' lekciju«. On smatra da rjtičar

Nastavak na 8, strani

SCENA IZ SATIRICNE IGRE »KAFE DOLE<· ALEKSANDRA POPOVIĆA

OI IDI Izi mn ruzu mu uu uu ua Iz ruzu ILI rum uuIuu au II ALL u IG uu IU: uu ui pri Gui zuzana mu mu II u iuI NI zmG u IINIALI Zr GII mu uuu piizIzUIuCI

mrzeo

je moguće primetiti i određen vakuum između dejstva onih što se uzimaju iz poslovica i svadnevnog života!. Nije li to dokaz da ova farsična forma postaje skučena za reči tako da one ·u tom ambijentu gube svoju ljudsku identifikaciju. Zapravo izbegava se konflikt između re„čia.istovremeno. harmonija izgleda nedokučiva. Da li je to rezultat svega onog što se prethodno dogodilo u čoveku? Mogu li one da predstavljaju psihološku realnost? Treba li u njima tražiti punu istinu?

| L' annče dećrničre a Prnjavor

| DA SAVREMENA DRAMATURGIJA. neprestano napreduje, dokaz je televizijska emisija »Davmi miris ljubičica« (T. Bakarić). U istoriji avangardizma ostaće zlatnim slovima zapisan Jedan četvrtak 1968. godine u kome je otkrivena potpuno nova dramska forma — ljubavni trougao tipa »dvoje se vole, dok treći smetaz. Ovim revolucionamim uvođenjem Trećeg ljubavni zaplet, koji do danas nije bio. poznat dramskim piscima, otkrivaju se neslućene mogućnosti za vođenje drame i postizanje katarze. Drama, koja se vekovima okretala u začaranom krugu, nemajući snage da pronađe put iz lavirinta, zahvaljujući televiziji, najzad je stala na svoje noge. Drama sa Trećim koji smeta — Gospode, neka sam i to video; mogn umreti miran, sa saznanjem da dramaturgiju ostavljam u pravim rukama! ' Ne mogu odoleti a da vam ne prepričam ovo epohalno dramsko otkriće: – Zamislite najpre jedan provincijski grad, a zatim brzo zamislite jednu lepu ženu koja, se dosađuje! Tako. Dobro je. Gde se ona došađuje? Naravno u jednom luksuznom enierleru, pokuplienom iz televizijskog funmdusa. Zamislite sada jednog muža! Kakav je muž” Muž je postariji džentImen i naravno — lekar. Ima li takav muž vremena da se bavi svojom ženom? Naravno da nema. On je okupiram bolnicom i poslovima. Muž inače toliko pati zbor svoje žeme da iz rasejanosti ucmeka jednog sirotog pacijenta u sred hirurške sale, Tu je naravno i kućni prijatelj. Ko je on? On je profesor književnosti. Kakav je on profesor? On je, naravno, razočarani profesor književnosti. Šta rade razočarani profesori književnosti? Oni naravno piju konjak i viski, ako žive u provinciji, a rakiju, ako žive u velegradu. Sada dolazi najvažnija sivar: zaplet, oko koga su se uzaludno mučili pisci od Evripida do Bakarića (Tome) i obramo. Pojavljuje se Treći! Treći doputuje u provincijski gradić sa vikend kartom i zembiljom punim uspomena. Zatim počne da šalje pisma gospođi Bovari, koja ih potresena čita. Treći je naravno mlad, siromašan student koji prezire ustaljene građanske norme. Muž lekar, naravno, ne može da ostane ma visini situacije; kao i svi oprobani malograđani, on neće da dozvoli da neko spava sa njegovom žemom. Fuj! Ua, malograđani! Kako je samo kod njih razvijeno to prokleto osećanje svojine! Gospođa. Bovari, naime, vara tog mladog studenta vec pel godina sa svojim mužem i on to strpljivo podnosi pišući pisma. Muž napravi skandal gospođi Bovari. Glumac koji igra profesora knji ževnosfi iskoristi tu priliku i napije se, pric državajući se sistema Stanislavskog (totalna identifikacija). Onom malograđaninu, mužu i lekaru, nije ni to dovoljno; od natera gospođu Bovari, koja se zove Nataša, Nataly i Nastjenka (pravo domaće ime!) da pozove svog stidljivog ljubavnika u njihov dom. Gospode, kakva perfidija, kakva svirepost! Ona io i učini da pokaže svome mužu koliki je samo malograđanin i lekar. Zvonce ma vratima. Svima zastaje dah. Umesto lustera, u vazduhu visi opasnost. Ali ni student, antikonformista nije od juče! — ne pojavliuje se on, već cveće koje je poslao gospođi Nataši Bovari. (Karanfil, 250 dinara komad, zelenilo 150 komad, celotan 200, vizit karta 100 — momak se isirošio Prjlično!) U cveću leže poslednje reči rastamka. »Jer, svaki rastanak je pomalo umiranje« što reče Al Kapone kada su ga vodili na električnu stolicu. Ja odlazim, piše otprilike student, ljubavi, mila moja Nastjenka, ja te misam dostojan, ti si bogata, imaš i automobil i felevizor, ı mameštaj iz Vršca, i mašinu za pranje rublja Superautomatik »Candy« — devetnaest programa sa centrifugom. Ja odlazim, sve je svršeno! Šta sada da radi gospođa Bovari? Avaj, ona se baca u zagrliai prvom čoveku koga srelme u svojoj kuhinji, ali to naravno opet nije onaj nien baksuzni muž, nego profesor književnosti koji se već sasvim ukokao njegovim konjakom. Gledamo završetak sa suzama u očima: evo, pred nama žena širokog srca, koju je provincija dotukla. Šta se pred njom pruža? Pred njom sc pruža jedan besmislen život — o, kako je mi pisci razumemo! Zar nije leno? Dok netalentovani doktor Barnard presađuje samo tuđa srca u tuđa tela, T. Bakarić presađuje svoje sopstveno srce u svoju ličnu dramu! Drama se zove »Davni miris ljubičicac i, verujte mi na reč, celo jenog trajanja oseća se. taj miris, . m bio mali pravio sam sopstvenu zbirku bamalnosti. Ta kolekciia je veoma bogata. Saslušajte mekoliko majvrednijih eksponata: }

Sve su žene iste. Svi su muškarci isti: najpre napiju đevojku, a onda je iskoriste. Zatim; le odbace: a) kao isceđen limun, b) kao sivu krpu, c) kao izlizanu rukavicu. Bože, kako sam večeras luckasta! Ovo mi se prvi but događa na ovakav način! Šta ćeš posle misliti o menj? Došla bih u tvoju sobu — ja se ne plašim tebe. već sebe! Zašto sam morala da te sretnem? Ja sam samo jedna slaba žena.

Moja zbirka naglo je obogaćena! Ćitava drama T. Bakarića ulazi u niu i zauzima počasno mesto u nienoj najlepšoj vitrimi. Ja se naitoplije zahvaljujem dramskoj redakciji te· levizije, koja je i nehotice umela, jednog sasvim običnog četvrtka, pregršti smeha u moi tužni Život. To je bio smeh kroz suze. Onaj najplodotvorniii. Onai smeh koji od životinje pravi čoveka. Moi džemper još uvek bazdi na davni miris ljubičica. Ja sam najzad shvatio provinciju! Ja sada znam da su orovin-ijski lekari svirepi, da im žene pate, da profesori biju i da poštari čitaiu tuđa Đisma — ja, koi sari godinama mrzovoljno virio iz spavaćih kola u raze Vinkovce. Virovitice, Vmroolja i Vukovare, otučen i udalien od lindi koji vatu, shvatio sam mnaizad da ie moi Život Đotbuno promašem. Kao da ie tai davni, ah davni miris liubičica, skinuo maslave neosetlivost cinizma. Ja ponovo dišem! Ja sam nanovo živ! Ja razumem ljude! Čak i lekare!

Momo Kapor

Što više pokušavamo da prodremio u Popovićev svet to nam se on čini nedokučivijim. Zato se nužno i postavlja pitanje — da li Draškićev: rediteljski tretman, ma kako bio usaglašen sa autorovim željama, predstavlja i najefikasniji vizuelni prodor u prostore koje između sebe formiraju te osamljene i otuđene reči.'Naime, da li. se moderna režija iscrpljuje u tumačenju ·teksta ili sama postavka mora nužno. da u sebi sadrži i konfliktni odnos prema asocijacijama i metaforama. Kako drugaćije proceniti stvaralačku. slobodu na' sceni? Da se išlo za ovim intencijama' možda:-bi spektakl izgubio nešto na spoljnoj atraktivnosti ali zato dobio na onoj intelektualno-dramatskoj i time učinio daleko efikasnijim prisustvo Popovićevih želja u svakom od nas pojedinačno. Jer u predstavi koja se izvodi u Ateljeu:212 — očigledno je da se rediteli unapred odriče svake rezervisanosti prema „Popovićevim animatorskim veštinama i zato je prirodno da stičemo utisak kako je i sam sputan na sceni, kako ne pokušava da zagospodari njenim misaonim planom i da upravo tu nađe sebe. Bez svega toga 2. teško je održati pažnju: gledaoca: pogotovo” što ritam veoma brzo oscilira tako da zmatiže- || IJU: Stognjuje dosada, a ovu opet smeh i prijat-

U centru zbivanja nalazi se Rade Marković kao svemoćni Dragojko. Igra je koncipirana tako da se plumac ne odnosi prema roli kao nečem definitivnom i samostalnom već kao delu njegove sopstvene prirode. Zato strah od gubljenja moći i prošlosti osećamo u svakom pokretu, reči pa čak i dahu. Sve je to nekako nestvarno ali ı prisutno na sceni; čas se čini da je čovek psihički mrtav a čas sasvim realistički aktivan. Marković je toj čudnoj tvorevini koja spolja liči na tvrdu masu a iznutra ZBUudara na raspadanje dao veoma prefinjenu plastiku i time ispoljio punu meru svojih kreativ-

nih mogućnosti.

Sasvim drugačije stilski koncipiran je lik Ostoje, od sto kila gospoje. Maja Čučković, sledeći intenciie režije, više ja naglašavala spoljna obličja lika i reči a time pojednostavljivala situacije i dovodila do suviše jakih kontrasta. To je donekle ublažavao Bura Todorović kao Odadžija — veoma duhovitir i izmjiansi anim pretvaranjima koja su često ličila aa ue 9eniay glavnih aktera. U nekoliko situycila je brosle briljirao i celom zbivmnju dava, l•žerncst. la koću a uz sve to i sas;im jata značenja. Niegovu ženu Okicu koki'cu t*mačila ie stilski prihvatliivo Jelisaveta Sabliić. Svoi prilog predstavi dali su Još Đorđe Jelisić (Arsa) i Taško Načić (Gena), uz orkestar Predraga Ivanovića i muziku Vojislava Kostića, J

{Pz Petar Volk