Književne novine

Parodija...

Nastavak sa 3. strane

Te kategorije i taj mehanizam poznati su nam kod romantičara; „međutim, prijatno je saznanje kada nam moderni književni ispitivnči otkriju taj mehanizam daleko pre romantičara, kod Servantesa, Fildinga, Sterna, ı daleko posle romantičara, kod Džojsa, Mana, TForstera, lako ne naziva taj filozofsko-poetski postupak romantičkom ironijom, Koljević prati tu ıgru slobodnog duha od Servantesa do Džojša, nazivajući je, saglasno osnovnoj tezi svoga eseja o pojedinom umetniku, »igrom slike i iskustva« (kod Servantesa), »komičkom etikom« (kod Tiildinga), »eksperimentom slobode« (kod Sterna), »groteskom« (kod Bernza ı Dikensa), »ironijom kao iragičkim principom« (kod Mana), »varljivošću reči« (kod Džojsa), te napokon »hodočašćem sumnje« (kod Forstera). I svuda se radi, u osnovi, o istom principu: parodično ili ne, umetničko delo Ovog roda zasniva se na ironičnom odnosu umetnika i prema ŽIVOtu i prema mitu, kao i prema sopstveno] ironiji, prema prividu slobode izražene u duhovnoj suprematiji nad stvarnošću i mitom. Za slobodni duh sve postaje problematično; Servantesova parodija viteških romana postaje tako, prema oštroumnoni zapažanju Žana Kasua, »otkriće paradoksa slobode i sumnje«. I zato je to delo leglo u osnovu modernog evropskog umetničkog stvaranja, postalo simbol paradoksalno-bolne razdvojenosti modernog čOoveka. Paradoks i groteska postaju tako dva Osnovna stilska sredsiva ironične vizije života. Združeni sa osnovnim izražajnim sredstvom svake velike umetnosti — simboličkom projekcijom umetnički strukturirane slike, koju je, Džois nazivao »epifanijom«, a Eliot »objektivnim korelativom« (»Trijumf inteligencije«, 164—5), ovi izražajni stilski elementi postaju nosioci jedne složene i relativizirane umetnosti, koja se iskri mnogim mprelivima značenja i koju Koljević tačno naziva umetnošću »s višestrukom ironijom jezika« i »s raznobojnim komičkim perspektivizmom«. On se tu inventivno poklapa sa V. Kajzerom, koji takođe vidi modernost Vilandovog »Don Silvija od Rozalve«, tog značajnog nemačkog podražavanja »Don Kihotu«, u »stalnom menjanju perspektive«, u »ambivalentnosti« jezika kojim se služi pripovedač ličnog tona 1 različitih uglova posmatranja. Takav pripovedač odmah zadobija naklonost i svu pažnju čitaoca; stvara SC »IFOnička zavera« između pisca i čitaoca, te ovaj s poverenjem i simpatijom sledi sve ironično-mikave stranputice pripovedača. Na ovu »lukavost« upozorava i Koljević, naročito kod Sterna, koga on interpretira sa suptilnim poznavanjem značaja ovog romansijera za negirvanje Lokove racionalističke logičke strukture i za nastajanje modernog »romana svesti«.

Prateći ovu generalnu liniju evropske parodično-humorističko-ironične proze, koju zasnivaju tri čuvena imena evropske romaneskne literature: Servantes — Filding — Stern, Koljević otkriva elemente tog toka kod mnogih kasnijih pisaca, čak i kod onih kod kojih to ne bismo oćekivali, npr. kod Dikensa. Međutim, groteskne slike koje Koliević malazi u Diken"'sovim »Velikim očekivanjima« i drugim kasni"jim romanima ovoga autora kao da govore u prilog ove Koljevićeve teze. Tome u prilog govorio bi i naslov ove njegove knjige: »Humor i mit«, ako pod »humorom« razumemo šire značenje ovog pojma, koje bi obuhvatalo sve vidove komičnog, od prosto smešnog do grotesknog. U tom slučaju, u ovaj red pisaca mogli bi da stanu i mnogi drugi veliki romansijeri: Stendal i Balzak, Tolstoj i drugi, koje Koljević kao da isključuje iz ove parodične tradicije evropskog romana (str. 56). Ako se, pak, ova tradicija zasniva prvenstveno na parodičnom vidu romanesknog stvaranja i ako je njena diferentia specifica ironični poetskofilozofski aspekt života, onda bi svakako i pojam ironije trebao da uđe u naslov ove knjige. Jer, kako ističe i Beda Aleman, poznati teorijski ispitivač ironije u poeziji ( 1956), mada su razlike među humorom i ironijom vrlo suptilne i mada ih u svakodnevnoj upotrebi ne razaznajemo precizno, one su ipak prisutne: humor se karakteriše „osećajno-posmatračkim osobinama, koje mu pridaju afinitet za reali· stičko književno oblikovanje, dok se ironija "stiče određenom intelektualnom „oštrimom, koja je svojstvena jednom obrazovanom intelektualnom duhu i jednoj intelektualno rafiniranoj društvenoj sredini. To ne znači, razume se, da i humor i ironija nemaju svoju tamnu tajanstvenu pozadinu, koja ih čini ambivalentnim i koja pretvara humor u bolnu rezignaciju, a ironiju u gorku sumnju, u tragičku ironiju. Ali upravo zbog određenc specifičnosti koju ironija zadobija kao oznaka jednog skep' tično-rafiniranog. intelektualnog stanja, trebalo bi i nju istaći kao fteorijsko-misaonu osnovu ove takođe intelektualno rafinirane knjige,

Jer Koljevićeva misao i interpretacija se odlikuju upravo oštrim, pronicljivim i nijansiranim prodiranjem u jezičko-umetničko tkivo analizovanih romana. Njegov ispitivački pogled privlače baš one naoko beznačajne jezičke pojedinosti koje u stvari kriju daleki simboličkii ambivalentno ironički smisao jedne umetničke tvorevine. Tako će u Fildingovom »Tom Džonsu« da isplete čitavu relativiziranu i perspektiviziranu strukturu ovog romana iz dveju senmtimentalnih, a u ironičnom kontekstu datih, metafora: »raj na njenim m ilim grudima« u Manovim »Budenbrokovima« — iz najpre realističke, a zatim simboličke slike »sedeti na kamenju«; u Džojsovom »Portretu umetnika u mladosti« — iz jedne iedine rečenice Stivenove dadilje: »O ako se Stiven ne izvini, doleteće orlovi i iskopače mu oči« itd. Tako nam ovaj autor, na temeljima mođernog kritičkog maučnog prosedea, interpretira već desetinama puta dosad interpretirana dela, izvlačeći iz njih nove misaone Pprojekcije, adekvatne našem modernom osećanju sveta. A to osećanje bi se dalo svesti na onu fcrmulu koju Koljević daje povođom Džojsa: čovek zapravo živi na »ničijoj zemlji« između »liturgije jezika (mita)« i »lakrdije stvarnosti (iskustva); beskrajna, čarobna, ali i tragična, igra u tom međuprostoru i čini suštinu human'tranog duha, izraženog najpotpunije i najhomsnleksnije u delima visoke umetničke svesli.

Dragiša Živković

4

TOG DNJIA

Bora Mladenović

Wijetnamska rapsodija

Književni klub RU »Đuro Salaj«, Beograd 1968.

JEDNA iskreno ispevana knjiga. Osuda nasilja i duboko saučestvovanje sa nesrećom jednog naroda kome, iz dana u dan, u krvi, pokušavaju da oduzmu slobodu — osnovni su akcenti i inspiracija ovih emotivnih i duboko ljudski intoniranih stihova. Bora Mladenović se »Vijetnamskom rapsodijom« još jednom potvrdio kao talentovani socijalni pesnik, samo, ovoga puta, kao pesnik kome nisu strani ni problemi drugih naroda, za koje on ima, u ovom slučaju za Vijetnam, puno razumevanje i za čije se nedaćc, odnosno njihovo otklanjanje, angažuje toplinom svog stiha.

Ali, pišući jednu takvu angažovanu poeziju kao šlo je »Vijetnamska rapsodija, on je uspeo, a Io je za svaku pohvalu, da sačuva osobenost svog stiha, da se ne pretvori u glasnogovornika koji izvikuje parole slobodi i osuđuje nasilje. Bora Mladenović je u »Vijetnamskoj rapsodiji« dao jednu stravičnu sliku pustošenja, i to ne zemlje, već sliku pustošenja duše i srca jednog naroda. I u tome je vrednost ove nadahnute knjige. Sve je u njoj pomereno i iskrivljeno: ljubav, raspoloženja, misli i osećanja ljudi: ukratko, svuda se ogledaju nemile slike pustošenja izazvane jednim krajnje nepravednim i besmislenim ratom.

Bora Mladenović je, znači, svojom knjigom stihova »Vijetnamska rapsodija prodro u bit nesreće jedne nacionalne sudbine i stvorio nekoliko impresivnih pesama u kojima tragični ton dobija svoj adekvatan umetnički ek;i-

valenat. Vladimir V. PREDIĆ

Rista Simonović

Borisav Stanković i mjegovo J kniiževmo delo

Biblioteka Državnog arhiva, Vranje 1968.

LITERATURA O VELIKOM BARDU iz Vranja uvećana je ove godine još jednom bibliografskom sveskom, koja obuhvata kako naslove njegovih originalnih tekstova i pokušaja da se njegovo delo što jasnije sagleda i dokuči, protumači i učini jasnijim, tako i naslove atraktivnih novin-

skih reportaža, feljtona, najobičniih novinskih vesti, jubi- '

larnih beseda i članaka kao i svakojakih napisa, posvećenih njegovoj izuzetnoj, kontradktornoj i, nadasve, tragičnoj ličnosti. Rad je, rečju, komponovan tako da čitalac najpre stekne uvid u obim i strukturu jedinstvenog proznog opusa Borisava Stankovića pa da, zatim, upozna izvore iz kojih može da se obavesti o književniku i njegovom delu. U ovaj drugi deo treba, svakako, ubrojati i napis autora bibliografije, nazvan upravo tako, »Život i stvaralaštvo Borisava Stankovića«. s6pk

Sastavljač bibliografije, Rista Simonović, bio je, kako i sam u svom predgovoru kaže, strogo omeđen nedovolinim materijalnim i tehničkim sredstvima. Ta činjenica, koja ne mora da se proverava kad je u pitanju oblast kulture, ne samo da opravdava neke tehničke nesavršemosti njegovog rađa nego, ujedno, pokazuje koliki su njegov entuzijazam i njegova pređuzimljivost morali da buđu kad mu je pošlo za rukom da savlada te i, po svoj prilici, ne

NIEPRISISIDENJE KNJ

Ludvik Vaculik ZG MM vra

Československvy spisovatel, Praha 1966.

ZNAMENITI ČEŠKI NOVINAR i publicista Egon Ervin Kiš izbacio je nekom prilikom jednu od svojih zajedljivih strelica: »Svaki dobar novinar čezne samo za jednom stvari: da postane loš pisac.« Ukoliko bi se ova Kišova primedba mogla smestiti pod krov poslovičnosti, prastara izreka kako svako pravilo ima izuzetaka u slučaju L. Vaculika dobila bi svoju najubedljiviju potvrdu.

Autor čija je biografija — poput biografije nekih njegovih američkih kolega — ispunjena samoukim ili neredovnim školovanjem, raznovrsnim zanimanjima, buntovničkim ispadima, otkazima sa radnih mesta, tegobnim probijanjem kolebljivim socijalno političkim posleratnim razđobljem Čehoslovačke, dokazao je svojim drugim romanom »Sekyra« (»Sekira«) — prvenac nosi ime »Bučni đom« da od izuzetnog novinara može postati još izuzetniji pisac. Kod Vaculika roman nije sredstvo za samopotvrđivanje sopstvenih životnih iskustava — već imenitelj svega Onog što u najširem smislu reči obuhvata njega kao ličnost u određenoj epohi, koja je prevazilazi ili ponire u svoje izvorište. Nije bitna faktografska tačnost činjenica njegovog Života i života junaka iz romana — broj bi bio odista skroman, jer Vaculik mađa dugogodišnji novinar Radio-Praga i »Literarnih novina« ne voli publicitet; bitna je nepokolebljiva, nepodmitljiva istina o razvoju mišlijcenja, htenja, oprečeljenja, rascepa i krajnje uravnotežene rezignacije ličnosti koja nije odraz, slika ili željeni umctnički domet — već alter ego Ludvika Vaculika, Čitalac i nehotimice postaje sagovornik, brat i saučesnik, nehotimice se izlaže opasnosti da zapodene imaginarnu polemiku ili da ponikne glavom od stida što je savremenik poratne, bolje rečeno večito ratne epohe.

Junak romana — je sin radnika, predratnog komuniste koji odlazi u Persiju »trbuhom za kruhom«, ostavljajući kod kuće ženu i sina. Vreme prolazi, od sina je pOstao ugledni praški novinar koji povremeno posećuje svoj zavičaj oživljavajući prošlost, pokušavajući da se saživi sa stvarnošću — odnosima, socijalnim izmenama, nepravdema, nedoslednošću političkih ideja, njihovim sprovođenjem, ravnođušnošću nad izgubljenim očevim krvavim trudom, očevim pustim, nikad nedorečenim očajanjem ponosnog drvoseće koji od socijalizma neba, nad megalomanskom urbanizacijom sitnog zaseoka, besmislenošću rascepa ogromne porodice zbog uzajamne

očekuje manu ša.

samo te olpore i da tako podseti kritiku na kakvu književnu pojavu, u svom pomodarstvu, sve više zaboravlja.

Kompletnost bibliografske građe, racionalnost u njenoj prezentaciji, razgraničavanje jednih njenih kategorija od drugih, ta načela koja je autor sebi postavio, ostvario je

| sa primetnim uspehom. Kad je u pitanju jednostavnost

i, navočito, preglednost. njegovog rada, međutim, stvari stoje nešto drukčije. Nedostatak nekih elemenata pojedinih jedinica, naime, koji često dolazi iz objektivnih razloga, ne mora da osporava lakoću i brzinu pronslaženja željenog naslova. Ali, ako je autor, iz teško shvatljivih razloga, odstupio od sistema hronologije, normalno je bilo da čitaoca jednim obrazloženjem i jednim ključem za korišćenje bibliografije, ako tako što postoji, uputi čitaoca kako da se koristi njome. Jer pitanje sistematizacije ovakve građe, ma koliko ono spadalo ı domen »piščeve koncepcije stvaranja« i ma koliko bilo »individualna stvara njegova, predstavlja, istovremeno, i njegov odnos prema nečemu Što nije samo hjegova stvar. Jer, ako se o strukturi i shvatljivosti originalnog umetničkog dela i moŽe raspravljati, neosporno je da bibliografski rad, pored ostaloga, mora da služi i u određene praktične svrhe. Ako je kome stalo do nekog naslova, u vezi s Borislavom Stankovićem, on će ga svakako ovde pronaći. Ali mu se, sasvim lako, može dogoditi da u tom cilju miora da pregleda svc bibliografske jedinice koje su ušle u ovaj spisak. A njihov broj je, istini za volju, u odnosu na dosadašnje radoVe ove vrste, impozantan.

Sudeći prema činjenici da su pojedina „Stankovićeva dela svetIo dana ugledala na stranicama listova i časopisa širom zemlje, može se zaključiti da je on, još ma početku svoga umetničkog puta, bio opšteprihvaćen, čitan i cenjen pisac. Ali pregledajući ove naslove, poređane kako su ovde poređani, čitalac takođe može da nazre u kojoj je meri sudbina ovog našeg izuzetnog stvaraoca u našoj kritici, blago rečeno, tužna, I sam Simonović doutekle uviđa da jedan dobar broj ljudi, koji su se javno o njemu izražavali, nije svestan o kakvoj je samonikloi, izuzetno zanimljivoj i značajnoi umetničkoj pojavi reč. Naročito među ovima mlađim. Toga je Simonović svestan. On se, nema nikakve sumnje, oduševljava velikim bpesnikom, predaje mu se sav, obožava ga. Ali, treba li reći, to nije ni približno dovoljno da se jedan pisac, kakav je Stanković, spozna i đa se saznanje o njemu jasno i uverljivo izloži. Umesto da bude egzaltiran, poetski intoniran, meditativan, pa i informativan, sam Simonovićev tekst »Život i stvaralaštvo Borisava Stankovića« nedovoljno je misaono definisan i nedovoljno jezički artikulisan. Za približavanje pesniku o kome je reč, takav kakav je, on vrlo malo znači.

Stanojlo BOGDANOVIĆ

Jovanka Jorgačević

Sest stotina slova

»Mlado pokolenje«, Beograd 1968.

JOVANKA JORGAČEVIĆ piše već 20 godina, ali tek sada, preko običaja u nas, objavljuje prvu svoju knjigu kraćih pričica i dramskih odlomaka namenjenih deci. Sudeći po tekstovima iz ove knjige, njen doprinos savremenoj litcraturi za decu predstavlja značajan rezultat: ona je pišac bujne mašte; ialenat, da uoči kratku scenu iz Života; psiholog i pedagog bez bolećivosti i prazne dobronamernosti — i, izvan svega, stvaralac koji ume da dokaže da je svet detinjstva svet širokih dimenzija.

Građu od koje niti svoju prozu Jovanka Jorgačević nalazi u obilju famtazmagoričnih igri duha i svakodnevnih tema detinjstva; ona se spušta na nivo trivijalnih analiza dečjih mana i vrlina, ali se penie i u područja koja oplemenjuju misao i osećanja, one strane intelekta koje podižu dečju ličnost do sazrevanja. U tom smislu, ove prićice i kratke scene predstavljaju isečke iz stvarnosti i apstrak-

·političke netrpeljivosti, deziluzijom generacija i na kraju

postepenim saznanjem o nepobitnosti atavističkog nagona, o trajnoj pripadnosti svome zavičaju — da bi u idućem trenutku vidovito prođdirao u budućnost, ne gubeći ni u čemu od svoje izvornosti. Priča duboko potresna, prožeta vapajem za humanošću.

Postoje dva elementa koja su Vaculikovu »Sekiru« uzdigla do stepena izvrsnog savremenog romana: totalno razbijanje struktura i jezik. Razbijanje struktura — vremenske i prostorne — sprovedeno je majstorstvom neprikosnovenog znalca, Vaculik razbija obe strukture do krajnosti jednostavno prisno, reklo bi se nesvesno, kao što dete rastavlja igračke, Za njega je vreme izgubljeno, prisutno ili vanvremensko u drugom smislu nego kod Prusta; za njega je vreme u kome živi, živeo je, živeće ili više neće živeti — nešto toliko iracionalno, nevažno i nekonkretno, kao kad dete ili stranac upotrebi pogrešan ulagolski oblik uz juče, danas, sutra, Vaculikov junak priča u prvom licu prezenta, bez obzira na to kađa se događaji odigravaju. Poistovećuje se tokom zbivanja sa svojim ocem, čak dđedom, opet postaje sam lično, da bi prerastao u svog sina — za njega je važno ne prekinuti krvno kolanje svih predaka i potonjih naslednika, prevazići kalendarsku trasu u svom bitisanju; ovi skokovi i izmene često se dešavaju u jednoj jedinoj rečenici ukoliko mu je potrebno da što sugestivnije izrazi nepobed:vost ljudske misli u vremenu, Slično postupa sa Pprosto-

: :

cije, neku vrstu spoja između mogućeg i nemogućeg, jer i čitav život, celo naše postojanje znači to: igru između sna i jave, koja se očituje od ranih godina, dakle gd de. tinjstva — do poznih — odnosno starosti.

Polazeći od takvih stavova Jovanka Jorgačević humorno i senzibilno pripoveda malim čitaocima teme koje prodi. ru i do oblasti fantastičnog (»Kakvi sve mogu da budu Marsovci«), da bi, uz njih, pridenula poetske vizije kosmičkih sila (»Avgustovsko sunce, mesec«) i, zaustavila se na zgodama i nezgodama svakidašnjih situacija u koje dopadaju njeni mali junaci od krvi i mesa, no i naivne uobrazilje vlastite moći (»Lenjivost, priča za mlađe sestre«). \

Tnteligentne kombinacije u ovim tekstoyima često su ispletene od jednostavnih dosetki, ah i igre darovite fan-

" tazije. Humor i poezija kojima se koristi spisateljica, sa. mo su elementi njenog prefinjenog odnosa prema đeci o kojoj ona više zna nepo drugi: smejući se od srca naivnosti svojih junaka, stvarajući određeni štimung. igrajući se jezikom i personilfikujući sve što postoji, autor ne zaboravlja da čitaocima poruči i savet: u tom smislu ova proza nije bez učiteljskog glasa, ali ne onog koji se prozir. no servira.

U stvari, knjiga »Šest stotina slova« Jovanke Jorgačević, predstavlja mali praznik u literaturi za mlade. Sazdana od originalnih tema i motiva ova knjiga govori o savremenom životu i vremenu u kome i dete kao. objekat ima mesto dostojno pažnje. To njenom autoru daje mogućnost da se oglasi kao daroviti spisatelj, i da, definitivno uđe u literaturu mcđu decu i postanc deo njihovih misli i osećanja.

Voja MARJANOVIĆ

Slavko Almažan

Pantomimzan zana nedeilinmno popodne

»Matica srpska«, Novi Sad 1968; prevod autora

PRVA KNJIGA pesama mladog rumunskog pesnika Slavka Almažana, u prevodu autora, bez sumnje, donela je sobom jedno osveženje u višejezičnoj vojvođanskoj literaturi. Prihvatajući nova strujanja u poeziji, naime, Almažan već u svojoj prvoj knjizi objavljuje rat svemu što je, tako reći, do ovih dana u poeziji bilo sveto. On kao da je shvatio da tzv. intelektualno ili. bolje reći, metaf{izičko pesništvo nije bilo u stanju da uspostavi onaj prćko potreban kontakt sa čitaocem, pa je posegao ka novim izvorima i novim duhovnim senzacijama. Pitanje ie, naravno, koliko je u tome uspeo, Šta je taj njegov napor doneo.

Prvi utisak — uprošćavanje svega što je predmet njepove pesme, pokušaj da se iz celokupne zbrke što je čini savremeni Život, izvuče spontan zaključak, na samom izvoru emocije. Otuda u gotovo svim njegovim pesmama jezik kojim se inače služimo u svakodnevnom govoru, bez ikakvog brušenja i doterivanja. Po tome, možemo reći, pesme Slavka Almažana imaju jedno svojevrsno ishodište. U njima se sve odvija bez ikakve brane, bez ikakve stege — njegova se emocija u punoj slobodi pretače u stih, pa je on, otuda, bujan, sirov i surov! Surov kao istina o nama, o našem životu i vremenu.

Bliže karakteristike Almažanove pesme bile bi privrženost paradoksu, neočekivanom obrtu i humoru. Upravo ta humorna strana „njegove poezije čini je nesvakidnšnjom, zanimljivom i novom. U svakom slučaju, iako u nekim „pesmama ne ide dalje od površine, Almažaaova knjiga predstavlja svojevrsnu težnju za još neosvojenim prostorima, prema kojima se pesnik uputio kako slobođnom i bogatom fantazijom tako i budnim čulima. Pesnik je, po nama, na dobrom putu da nađe svoj pravi izra, pa i sebe, i izbori svoje mesto u našoj poeziji.

Rade TOMIĆ

ra VV AL U VV A A A U U VV VV A VV U UV. U .— ————~

rom; potpuno mu je u određenim pasažima svejedno da li je to rodno Valašsko, očeva Persija, njegova redakcija — da li je prostor izmeren daljinom, širinom ili visinom —- on se utapa u njega bez ikakvog napora i želje za definisanjem, stvara sopstvenu četvrtu dimenziju lako i prirodno. Međutim, veliki sklad koji vlada u ovom strukturalnom sistemu . dokazuje da to ne proizlazi slučajno ili iz namerne dopadljive igre { želje za ekvilibristikom, već je to zrelo dostignut proces mišljenja koji se vinuo ka jednostavnosti najvećih umetničkih ostvarenja. Neizbežan plod jedne bogate mašte, ukroćene sopstvenom pokornošću. Roman poseduje još jednu vrednost — to je jezik. Vaculik dve trećine knjige piše valašskim naresčjem, na-· večjem njegovog rodnog kraja prekrasnim, praizvornim govorom, riznicom reči pređanja, poslovica, uzrečica, leleka i zapomaganja, starih zaboravljenih izraza, reči detinjih i tajanstvenih — da bi pak prelazio nmna najčistiji književni jezik koji čak osavremenjuje svojim novim rečnikom. Samo je još pre njega Vlađislav Vančura đostigao takvu izražajnost, raznolikost i poeziju reči; ali reklo bi se, da Vaculikov jezik sadrži veću moć saživljavanja sa likovima, više uz njih prijanja i više im je svojstven, dajući mu time šire značenje a dočaravajući čitaocu snagu starih balada ili pak svekoliku čaroliju poezije. Jasna NOVAK

Ž- A A MON RAJ A A A MA ZANA A A ALAL!

Pajo · KANIŽAJ

Neka odozgo budu samo zvijezde! «+

Svatko ima pravo na svoje mišljenje. Naročito ako je u skladu s njegovim.

“

Što je na automobilima više vratiju, manje je izlaza!

GLASNA ŠAPUTANJA (ili JEDI BLIŽNJEGA SVOGA)

. Lako je Homer stvorio toliko svjetlih likova kad je bio slijep!

“+ Perspektiva završava tačkom. a

Ako me u međuvremenu ne osu-

de, osuđen sam na doživotnu slobodu. 7

MAA ada 240 A 0 ad dA dk di 240 200 ob kada

KNJIŽEVNB NOVINE