Književne novine

· Prolegomena za svako buduće izdanje _ ___Daničićevih lekeija iz estetike

PRIMAJUĆI NA SEBE neizbežan rizik jednog pokušaja rekonstrukcije, priredio sam Daničićeve lekcije iz estetike na osnovu jedinog sačuvanog teksta, ispisanog rukom Daničićevog učenika. U prikazu na knjigu u »Književnim novinama« od 9. XI 1968. Dragan M. Jeremić stavlja u sumnju valjanost tog teksta na kojem moj pokušaj počiva. Pri tome naporedo upotrebljava izraze »studentske beleške« ı »prepis«, iako je očigledno da se treba odlučiti za jedan ili drugi kvalifikativ. Ja sam u raspravi o Daničićevoj estetici odbacio utisak da su u pitanju đačke beleške i formulisao sam pretpostavku da su sačuvani tabaci »po svoj prilici najbliži onome što se danas zove 'autorizovana skripta. Međutim u ovakvoj pretpostavci Jeremić vidi izneveravanje pijeteta prema velikom naučniku, »Teško je VeYovati da je on uz svu svoju savesnost i akribiju dao đacima 'autorizovana skripta! kako misli Tartalja« — kaže Jeremić kritikujući me i izostavljajući sve nijanse mog tvrđenja. Pa lepo, ali ako nekoga ne interesuju pomenute nijanse i ako iz nekih razloga drži da Daničić svoj spis ne bi uopšte dao studentima u ruke, morao bi da se zapita: nije li ipak još manje verovatno da su u ona patrijarhalna vremena đaci od svog uglednog profesora tabake lekcija ukrali i načinili prepis bez autorovog ovlašćenja?

lako bez oznake autora, spis postoji. Tematski se podudara sa Daničićevim programom. Misaon i lapidaran izraz u njemu liči na niz alorizama u kojima je teško bilo šta pomeriti, Ko je tada u Beogradu umeo da piše tako dobro? Daničićevi đaci zacelo ne. Ubeđenje da nisu u pitanju studentske beleške potkrepljuje i pismena izjava Daničićevog učenika »prepisao« — 3overena svojeručnim potpisom sa oznakom zanimanja, mesta i datuma. Neverni Toma bi da opipa rane vaskrslome. Tu su i rane. Tačno je da u sačuvanoni prepisu Daničićevih lekcija ima različitih grešaka. Ali priroda tih grešaka pokazuje da one nisu nastale zapisivanjem nečeg što se nije dobro čulo, već prilikom prepisivanja onoga što nije dobro pročitano, Psihološki rečeno, te greške ne počivaju na akustičkoj već na vizuelnoj apercepciji, Filološki rečeno, te greške ne počivaju na homonimiji već na grafonimiji. (Na pr. »Betkofeg« — umesto »Betoven«, »koja mu dolazi« — umesto »koja ne dolaze«, »stubove« — umesto »svodove« — a valja znati da laničić ćirilsko t piše kao što se t piše latinicom, a slovo d kao što se ono piše ruskom ćirilicom, s barjačićem na gore). Prepisivač je bio savestan momak i na mestu jednc ispuštene reči koju nije umeo da pročita — reči »vestalka« prema svim indikacijama — naznaćio je tačno osam tiačkica,

Posebno je pitanjc da li potomstvo iz pi-

„ Jeteta prema piscima prošlosti sme da objavljuje njihove neobjavljene tekstove, Ali preterani pijetet u tom pogledu lišio bi književno nasleđe mnogih dragocenih stvari. Naslov koji će se dati drugom izdanju Daničićevog spisa nije odista bitan: samo »Estetika«, »Tabaci iz estetike« ili »Izvod iz estetike« priličilo bi isto koliko i »Lekcije iz estetike«, Čini mi se da ovaj poslednji autora najmanje obavezuje.

Izvorima Daničićeve estetike koje sam spomenuo u Uvodu ı Komentarima Jeremić dodaje »Estetiku« M. Karijera. Od te knjige sam i ja pošao, i prilikom prvog čitanjm eliminisao sam je iz velikog kruga estetičkih dela što su, teorijski uzev, mogla da utiču na Daničića. Jeremić o ovoj knjizi kao o izvoru najpre govori hipotetički (»čini se«), a zatim izvodi apodiktički zaključak prema kojem je upravo taj »delimični izvore najrelevantniji za utvrđivamje cvropskih koordinata Daničićeve estetike. Nepoverijivi kritičar postaje suviše lakoveran.

Iznenađen Jeremićevim argumenfima ponovo sam uzeo Karijerovo delo. (U biblioteci Matice srpske čuva se jedan primerak koji je svima pristupačan.) No i po drugi put sam se uverio da Daničić sa Karijerom ničeg zajedničkog nema, sem iste prethodnike. Bilo bi čudo da ne postoje i neke dodirne tačke, kakve se javljaju u manje-više svim estetičkim priručnicima onog doba. Ali dalje ođ toga ni čeg nema. Da bi se »nazrela« poneka jedinica Daničićevog programa treba preskakati desetine Karijerovih tema i stotine stranica, komDbinovati naslove i podnaslove sa velikih rastojanja, vraćati se natrag, sve ispreturati i zažmuriti suviše često. Neka daleka sličnost koja se »nazire« u konturama plana izlaganja samo je kasni odsjaj neobičnih podudarnosti Daničićevog plana sa redosledom izlaganja u verovatnim izvorima. A kakva je snaga odsudnih dokaza? Primer za uzvišeno iz Mojsijeva »Postanja« pre Karijera navodi Fiker, a pre fFikera pisac poznatog spisa »O uzvišenom« iz 1 veka nove ere, pisac koji je od Boaloa nadalie komentarisan i parafraziran često (vid. »Lekcije«, komentari, S 15). Horacijevi stihovi o postolanom čoveku takođe su navedeni već kod Fikera kao primer moralne uzvišenosti (»Estetika«, prvo izdanje, S 29). Istoriia Sokratove tragične smrti, koju Daničić i Karijer posmatraju iz različitih uglova, odavno spada u fond opšteg obrazovanja, a misao o geniju kao o vlastitom zakonodavci ponavlia za Kantom ceo romantizam, pa i Fiker (vid. Komentari, & 33). Ovakve usamliene podudarnosti otrgnute iz konteksta i iz istorije estetike navode na pogrešnu stranu.

Posao na istraživanju Daničićevih izvora ne treba smatrati završenim. Pokušao sam da utvrdim metod Daničićevoe rada, da obiasnim poreklo niegovih esfetičkih stavova ı stepen

njegove originalnosti, Neka sam pitanja osta-

vio otvorena. Paragraf o naivnom i humorističnom ostavio sam bez komentara, a za Daničićevu verziju klasifikacije umetnosti, koja probleme rešava na koliko jednostavan toliko i magistralan način, konstatovao sam da se ne sreta u poznatim sistemima onog doba. Ostala su i druga »nepokrivena« mesta koja se moraju smatrati originalnim rešenjem ukoliko se nc utvrdi neki dosada nepoznati izvor. Nijedno od takvih otvorenih pitanja Karijerova estetika ne rešava, Kao ni Krugova, Smemo li

uopšte prcetpostavljati da je neko koga cenimo čitao i uzimao za ugled knjigu koju cenimo (na preporuku uvaženog Ibervega) kao najbolju moguću — a da je iz nje uspeo da izvuče samo nekoliko banalnih i epigonskih opštih mesta?

Naizmenično precenjujući i potcenjujući Daničićev rad na estetici, ja sam prema rečima mog kritičara precenio značaj tog rada za izgrađivanje srpskohrvatske estetičke terminologije. Pokazalo bi se to, misli on, upoređivanjem Daničićevih lekcija sa »estetičnim«

;

U KULTURNOM SVETU nije običaj da pisac odgovara kritičaru ako nije zadovoljan njegovom kritikom. Treba imati poverenja u javnost, na kojoj je da proceni ima li kritičar prava. ili nema. Ali iako je taj običaj Ivo Tartalja prekršio, ja ću mu odgovoriti since ira.

1. Niko ne može tvrditi da je ono što je Tartalja objavio kao Daničićeva autorizovana skripta iz estetike (odnosno prepis s Daničićevog rukopisa) identično sa onim što je Daničić predavao iz estetike, Razloga koji svedoče protiv njegovog tvrđenja ima na pretek, izuzev Jednog, koji je, na žalost, za Tartalju bio presudan. Taj razlog je njegova težnja da jedan Svoj pronalazak predstavi značajnijim nego što jeste, To je motiv koji je Tartalju doveo u situaciju da, s jedne strane, tvrdi da je Daničić bio estetičar po vokaciji, a, s druge, da tekst u kome piše »Betkofeg« umesto »Betoven« smatra prepisom Daničićevog teksta a ne prepisom studentskih beležaka!

2. Tartalja tvrdi da je ovai prepis studenfskih beležaka identičan s Daničićevim tekstom, jer to, tobože, pokazuje stil kojim je tekst tog prepisa pisan. Taj stil nas, međutim, ubeđuje u sasvim suprotno. Zar je Daničić mogao bisali: »Što se tiče sveze u formi sa onim na što bi bilo, istina, lepo samo sobom nema izvan sebe ništa, na što bi bilo, ali svagda lepo čini nešto u ljudima, a to je različito, kad mu forma ne smeta to učiniti, nego još pomaže, onda je u njoj rečena sveza; n. pr. u crkvi, koja podiže u čoveku pobožnost, ne bi bilo te sveze, pa ni crkva ne bi bila lepa, kad bi bila kao teatare (88). Ako je to lep

· stil, ne znam šta nije. A za takav stil, naravno,

nije kriv Daničić nego onaj nevešti student koji je pogrešno beležio ono što je na Daničićevim predavanjima čuo.

3. Pijetet prema Daničiću, naravno, Tartalji nije mogao braniti da ove beleške objavi, ali mu je morao braniti da ih tumači kao njegovo delo, Tartalja dobro zna kakva sve skraćena i nakaradna »skripta« među studentim ı i danas kruže i koliko ona malo veze imaju sa onim što nastavnici stvarno predaju, Karo onda može da smatra da je Daničić autor sličnih studentskih beležaka? Iz njih se, ponavljam, mogu nazreti samo konture Daničićevih predavanja; ništa više.

4. Da je i »Estetika« Morica Karijera delimično bila izvor Daničićevih predavanja čini se sasvim verovatnim po mnogim tačkama OVO/ prepisa koji je Tartalja objavio, a naročito 65 nekim stavovima. za koje on nije uspeo da ta đe izvor. Tako naipre tvrđi da »Daničić sa Ka rijerom ničeg zajedničkog nema«, on odma! zatim priznaje da među njima ima »dalekce sl' čnosfi«, i to u konturama plana, ali da treba da bi se to zapazilo, »preskakati desetine Ka rijerovih tema i stotine stranica, kombinovat. naslove i podnaslove sa v»likih rastojanja« itd Niko nije ni tvrdio da je Do.ničić prepisivar Karijera i ovo Tartaliino priznanis mi ie sas vim dovoljno: nešto od Karijera kod Daničića ipak ima! A pored sličnosti u konturama, on

„odlomcima Jovana Andrejevića-Jolesa. Kritičar

ne pominje da sam ja taj spis već upoređivao sa Daničićevim i saopštio to u svojoj ranljoj knjizi. Nisam video nužnost da se ponavljam ni da poređenje razvijam jedno zato što Je Andrejevićev spis, takav kakav je, napisan posle Daničićevog, drugo zato što je Daničić, mogao da utiče na Andrejevića svojim lingvističkim principima, dok je obratni uticaj isključen, i treće jer je Andrejevićev tekst ostao na stranicama »Danice«, dok je Daničićev spis čudnim putevima pisane reči, kao što sam Dpokazao, mogao da utiče na jezičku svest kroz kasnije udžbenike estetike i. teorije književnosti. Iz prvog izdanja ponešto svakako treba popraviti. Podatak da je Daničić »sa oduševljenjem predavao slovensku filologiju, opštu istoriju književnosti i estetiku« potiče iz brošure »Đ. Daničiću nadgrobna reč od Jovana Boškovića«, a ne iz »Orla« kao što sam zabeležio. U pitanju su dve verzije istog teksta, pa sam ih omaškom zamenio. Na koju je verziju bolje osloniti se nije bitno: na prvobitnu, gde se oduševljenje ne pominje, ili na ovu drugu, gde se oduševljenje pominje. Četvrti podnaslov pogrešno je odštampan »milina od lepota«, a treba da glasi »milina od lepoga«. Uz nabrajanje primera koji pokazuju Daničićev sluh za mlade pesnike treba navesti i njegovo interesovanje već 1858. za Lazu Kostića, koji je tek objavio svoje prvence; bodae je pesnika da nastavi započeti prevod »1Ilijade«. Možda je u razmatranice Daničićeve estetjke trebalo uključiti i analizu naučnikovog stava prema pozorištu, Taj stav nije jednostavan kao što izgleda nm prvi pogled. U njemu ima gorčine zbog aristokratske i snobovske publike koja je punila dvorane tadašnjih pozorišta. Poznato Jc da je i Vuk imao rezerve u pogledu publike budućeg beogradskog featra, ali se ipak 1858. svojski založio da se ono podigne usred varoši, misleći na doba »kad neće biti Turaka u Biogradu«. U svakom slučaju ona Daničićeva beleška iz 1847. u kojoj se ironično reaguje na jedno upoređivanje blagorodnosti pozorišta sa korisnošću plivališta nije »antiestetičkc prirode« kao što tvrdi Jeremić. Ona nije ni antipozorišna. Samo je antidiletantska.

· Daleko od svakog utilitarizma, Daničić ne ve-

ruje u efikasnost moralističkog pozorišta i primećuje da ljudi koji pohađaju pozorišta u cvropskim metropolama nisu ni boljeg srca ni svetlijeg obraza od onih koji ga ne posećuju. Tvrdeći kako je za Daničića plivalište vaŽžnije od pozorišta jer ovo drugo služi samo besposlenim i imućnim ljudima, Jeremić je

priznaje i neke podudarnosti u detaljima, ali pretpostavlja da te pođudarnosti Daničićevih »lekcijae 5 Karijerom ne potiču iz Karijera, već iz dela na koja se eventualno i nemački estetičar ugledao. Ova pretpostavka je bežanje od istine po svaku cenu, jer ako u opštem planu ima sličnosti između Karijera i Daničića, zašto podudarnost detalja tražiti u drugim delima a ne kod samog Karijera?

5. Što se tiče vrednosti Daničićeve. terminglogije, Tartalja je o njoj mogao da sudi tek na osnovu upoređivanja s fterminologijom Jovana Andrejevića, što bi bilo mnogo opravdanije od upoređivanja s terminologijom Vasr:.lija Subotića iz 1838—1839. godine! U svojoj ranijoj knjizi on o Andrejevićevoj terminologiji ništa ne kaže u one dve rečenice koje uzgredno ispisuje o njegovim »Odlomcima «estetičnim«, A čak i da je ranije već uporedio terminologiju Daničića s terminologijom Andrejevića, on je to morao ponovo učinifi, tim pre što je poredenje Daničićeve ferminologije s terminologi jom Mihaila Ristića ponovio i proširio. U tom slučaju, njegov zaključak o Daničićevim zaslu ama za estetičku terminologiju kod Srba svaako bi bio nešto drukčiji.

6. Svako će se, verujem, složiti s tim da kao Pravo mišljenje Jovana Boškovića o Daničiću \reba uzimati njegov tekst u »Orlu« a ne njeov posmrtni povor o Daničiću, u kome se, prirodno, više nego obično hvali onaj čija se smrt

Miroslav TOPIĆ RAĐANJE PESME

lien krenuh stazom do izvorišta pesme Polaiie Reči potekla deli svetlost od tame 'Tušta mistrija lišća vinograd mašte zida Suši se posle kiše razmazan malter sunca Plavo laneno platno kroje makaze lasta Lastari stare loze spremaju misterijum Lanac minulih dana vidim kao na dlanu Tz dlana neba čitam tajne linija ·'kobi Stazama oblaka ptica ljubavi i života Novi se gosti kupe na novu čudesnu gozbu Žile čokota toče nevino vino detinjstva A već se gorka zrelost taloži na dnu čaše Čaša žuči je spremna neće ms mimoići Ali još ima pčela za jednu čašu meda Jedan otkinut listak požuteo od sunca Na ćilimu se trave kao kolevka nie Čokoti stoite mirno utišajte se cvrčci Vilini konjici pčele leptiri oblaci laste Poklonite se smerno počinje prikazanje Vertepe vinograde skini zvezdđanu kapu U jaslama tišine pesma Sč opet rodi

”

„eviđeo da Daničić reč »pozorište« (kao i B{Balištee) stavlia, među navodnice i 3 0OJe kurzivom. Te navodnice i tal kurziv O O je i nu istovremeno terminološku i vrlo 1 retnu idjosinkraziiu prema nečem što se Oea nazivalo pozorište u Beogradu. Tom pozorištu među navodnicama, promašenim DO OSU na, kojima se gledaoci »smulu gde bi trebalo gotovo da bplaču«, predstavama kakve su se mogle videti u tadašniem Beograđu, Daničić protivstavlja kao kontrast teatar savrsenč OB ske iluzije kakav postoji u Parizu ı Londonu — da bi i taj postojeći teatar protivstavio idealnom teatru »kakav bi trebalo da je«. o tom »teatru u misli« on niie rekao nešto bliže, ali ukazujiući na nedostatke beogradskog pozorišta pokazao je da želi bolji remertoar, „bolie glumce i opremlienu scenu. (»Sitniji šplsi Đ. Đaničića«, str. 113). Poznato je isto tako da se Daničić kasnije angažovao u radu utemeljivačkog pozorišnog odbora, u Beogradu. Jedan od sekretara tog pozorišnog odbora, Jovan Bošković, u svom patetičnom stilu kaže: »Živeo je za književnost, a liubliaše i umetnost; stoga je 1863. i 64. književno potpomagao Odbor za stalno srpsko zozorište u Beogradu. (»Đ. Daničiću nadgrobna reč«), Postoji i jedno Daničićevo pismo o značaju jezika na sceni,

Jeremića naročito zanima kakvu je vokaciju, osećao Daničić za nastavu estetike i nastoji da dokaže kako je veliki filolog »jedva čekao da se oslobodi« te nastavc kao tereta koji mu ne leži. Mene naročito ne zanima koliko je ovo mišljenje zasnovano, ali primećujem da bi s njim u vezi trebalo rešiti jednu malu zagonetku. Zakonom o ustrojstvu Velike škole od 1863. estetika je skinuta sa spiska nauka koje se studiraju,a Daničić je uprkos tome ostao profesor za estetiku, pa je čak sledeće godine podneo i nastavni program. Otkuda to?

Ivo Tartalja

20 &A LJa8apričić i estetik«mn (O)

oplakuje. No, čak ni u nadgrobnom govoru reči »sa oduševljenjem« sigurno se ne odnose u po/lJednakoj meri na sve predmete koje je Danićić predavao. Pri tom ne treba zaboraviti ono što Je Stojan Novaković rekao, a iz toga jasno proizlazi da Daničiću predavanja iz estetike nisu bila mila.

7. Činjenica je da Tartalja tek sada, pošto sam ja to pitanje pokrenuo, govori o Daničićevom negativnom stavu prema pozorištu. Da li za njega nije znao ili ga je, možda, prećutao da mu ne bi kvario njegovu nameru da Daničića prikaže kao velikog ljubitelja umetnosti i eStetičara od vokacije? Da bi se stekao pravi uli· sak otome stavu, bitno je uočiti da Daničićev razlog protiv pozorišta nije ubedljiv. Poređenje s francuskim i engleskim pozorištem bilo je, lu stvari, negacija potrebe za nacionalnim PpozoYištem. Kasnije se, verovatno, i sam Daničić uverio da nije imao prava, pa je promenio stav. Uzaludan je Tartaliin napor da se Daničić opravda za svoje mišljenje da je plivalište važnije od pozorišta. Vreme je pokazalo da je u polemici sa Sterijom, u kojoj je to mišljenje Daničić izneo, pravo bilo na strani velikoz dramskog pisca a ne na strani velikog filologa. Daničić je reč pozorište pisao pod navodnicima ne zato što je hteo da sc podsmehne pozorišnom diletantizmu nego zato što mu se taj Sterijin termin nije sviđao. On dosledno upo: Trebljava termin teatar, kao što se može vidcti i iz napred navedenog 58 »njegovih« lekcija. A vreme je pokazalo da je Sterija imao više prava od Daničića i u ovom terminološkom sukobu.

8. Da odgovorim i na pitanje koje mi je, na kraju, Tartalja postavio. Estetika se predavala i posle pretvaranja Liceja u Veliku školu, ali Daničićeve predmete nisu više slušali slušaoci sva tri odeljenja (pravnog, lilozofskog i tehnžčkog), već samo slušaoci Filozofskog fakulteta. Da je Daničić po ličnom nahođenji: predavao estet:ku na Velikoj školi, sigurno ne bi morao „da pravi program za estetiku i da ga podnosi Akademijskom savetu, i to istovremeno s programom za filologiju.

9. U Daničićevom programu piše da se predavanja iz estetike drže Jedan semestar po jedan čas nedeljno, a u onome Što js» Tartalja proglasio za njegove lekcije ima materijala samo za jedan čas, najviše za dva časa. Zar to ne dokazuje da su Daničićeva predavanja, “pre svega, bila obimnija od onoga što sadrže »njegove« lekcije? A io istovremeno znači da su bila i drukčija, bolja. |

10. Ostajem pri tome da je Tartalja uložio veliki trud da pronađe izvore za većinu shvatanja koja se nalaze u prepisu studentskih beležaka sa Daničićevih predavanja, da je on Vredan istraživač i da je od velike koristi za bolje upoznavanje srpske kulturn= istorije, Žao nu je ako neki čitalac, na osnovu ovog odgoVora na njegovu repliku, stekne drukčiji ul sak. Ja za to nisam kriv. Tu la voulu, Ivo Tartalja. , ,

Dragan M. Jeremić

KNJIŽEVNE NOVINE