Književne novine

|PuToris|

SICIL.IJANSKMI

IOZAI JM

Za Palermo

ITALIJANSKA čizma postoji, ne samo na mapama, nju nisu, sa prikrivenim, pakosnim osmehom izmislili neki davni geografi crtajući ovaj tada još nepoznati svet po svojoj volji i fantaziji. Na vismi od dvanaest hiljada metar: po kristalno vedrom nebu nadletali smo najpre potpeticu, istovremeno su se jasno videli i Jadran, tačnije Otrantski prolaz i Tarantski zaliv. Leteli smo još nekoliko minuta pa presekli stopalo i našli se nad Tirenskim morem Sada smo se uputili »uz« čizmu i pred nama se, Se tako daleko, naz'rao Vezuv. | unce: je i more, duboko i no-plavo-zlatast odsjaj. Mai a ie Koh ož sno od nas, je buino zeleno. Ovo što vidimo

· pre nešto više i nešto manje od četvrt veka

gledale su svakog dana desetine, pa stotine pa hiljade pilota. Da li su oni to th vide kao mi danas? Na šta su mislili, u ovakve dane kao što je ovaj, osim na smrt? Jer dole je, pravo pred nama, Kapri, a nekoliko minuta kasnije, levo Eolska ostrva a desno Ustika. Stjuardesa nam je pre poletanja. mlazniaka u ime kapetana obećala dva sata leta od Beograda i mi smo bili i time zadivlieni; sada moi časovnik pokazuje da let'mo 95 minuta, a pod nama je aerodrom i na krilima su sc već Dojavile kočnice, flapsovi, »grabulje«, kako kaže jedan saputnik i mi se spuštamo na jedan sasvim drugi svet. * * *

Moderan asfalini put koji vodi ka zgradu, sa dva kolovoza, skoro je pust. Desno je spržena ravnica, sve do nedalekog lanca strmih, golih bregova. Levo, između druma i mora Dpovremeno nailaze grupe kuća, većinom starih i ružnih, sandučastih; mestimično, što smo bliže gradu, sve je više novih. I sve su, i one stare i ove nove, uglavnom prizemne, čudne, bez stila i lepote, ravnih krovova kao što ie to i ma

„jugu Španije i Portugaije, ali sa malo tragova fArapskog ukusa za luk i svod i vr]Jo retko one

za ceo Mediteran tako karakteristične snežno

·

ii čak upadljivije,

iziđe u šetnju, izgledaju, našem O 'svi zajedno kao grupa dece 5

'su svi ružni; naprotiv, čudno, neobično lepe, n

bele boje.

Za gotovo pun sat vožnje, od onog što bi se moglo smatrati privredom, industrijom, videli smo samo jednu, ne veliku, fabriku cCcmena, a onda smo, polako, ulazili u predgrađa.

Autobus sada krivuda, ide nekud okolo da bi ušao u centar grada, ulice su uzane za savremeni saobraćaj i većinom jednosmerne. Najpre jedno novo naselje: višespratnice, liče na one naše kvazimoderne po manj'm gradovima. Ima ih dosta, ćitav omanji kvart. Među njima je ponegde teren neuređenm, zapušten, pa i to podseća na nas. Najednom nailazi čitava čevrt ruševina. Nema, sasvim sigurno, danas u Evropi grada u kome soc tragovi Drošlog rata vide toliko i tako, kao u Palermu. Čitavi blokovi tek sada treba da se raskrče, drugi. stoje za budućnost, ponegde se živi u ostacima kuća, kao u pećinama. Prošlo ie, kasnije, desetak dana dok sam u glavnoj ulici, uskoj Via Makeda, primetio da na više mesta iznad blištavih i! raskošnih

goj, Korso Vitorio Emanuele, okosnici grada, supermoderno zdanje socijalnog osiguranja, od stakla i betona, stisnuto jc među ruinama čiji zakovani, mrtvi prozori kriju zgarišta.

U ftrgovačkoj luci iznad čuperaka dima njišu se pipci kranova; u putničkoj, praznoj ! tihoj, dva velika bela brođa čekaju da nekud otplove. U Staroi, trabakulc:, vesele, šarene, Dprljave, napuštene, svakojake, i čamci u po dve ili tri jarke, drečave boje, i zadah trule ribe.

S mukom se autobus probija do hotela. I kad stane pred njegovim luksuznim pročeljem, i mi se tako nađemo na cilju, nepuna tri sata Pot šljivovice ispijenc u Surčinu, u tom tako

eskrajno dalekom Sremu, i zakrči saobraća]l,

za nekoliko trenutaka kao da pola Sicilije odjekuje od automobilskih sirena i dreke” crnih kosmatih vozača koji vire iz svojih. beličastih Fijata, onih najmanjih ali ništa manje prgavih. Stigli smo, dakle. Susreti

Ovde su ljudi, kao uopšte U, Južnoj Italiji, malog rasta i lošeg, zdepa-

slog, telesnog. sklopa. Bar većina njih. Ima do-

sta sveta koji ic na ivici patuljastog rasta. Kad neka takva porodica u nedelju zajedno

ku, s leđa, tarmalo odevene.

Tamne su puti, a nađe se poneko i sa potpuno

eproidnom lobanjom. To nipošto ne znači da Oı D žene mogu da budu

a onaj način na koji da budu. Osvajači

to mcleskinje mogu . Bb i i putnici ostav-

raznih rasa, migracije, vojnici

VINJETE IZRADIO LAZAR VUJAKLIJA

KNJIŽEVNB NOVINE

::jzloga „štrče CM i. krnjeci, ostali od. nekadašnjih.spratova: U dru-

be) rg svoj trag, ne samo na arhiteke, iznenada, naiđe i na nekog ko plavom kosom i skoro ljubičastim očima ostaje Živi spomen na epohu Normana. „ Drugo što je moralo pasti u oči u Dozorištu, to su atmosfera, ceremonijal, način odcvanja i ponašanje. Ukupan utisak teško je definisati: komičan, pomalo i trag:Čan, u svojoj blistavosti i luksuzu i manirima kao sa stranica starih knjiga koje su ipak požutele, svakako izvan OvVOg vremena i vam onoga Što se iza zidova ovog starog ieatra dešava i što postoji. Ni „na galerijama nije bilo muškaraca bez smokinga, a žene su se takmičile, ovde u stvarnoj provinciji Evrope, u skupocenosti toaleta i nakita. U ogromnoi dvorani. zvuci uveriire nailaze na potpuno prazne lože po galerijama, koje će, međutim. kad se zavesa digne, biti pune kao saće. Kao kod ruskih pisaca DTrOšlog veka. Naravno, reč je samo o premijer3ma, za koje su ulaznice veoma skupe — i do osamnaest hiljada dinara sedište — dok ma ostale predstave ljudi, mahom skroman svel, dolaze i ponašaiu se kao i kod nas ili drugde, manie-više svakojako ali pristojno. Jedino su i tada razvodnici dostoianstveni, ukrućeni, stariji liudi, u odorama kao u nekakvih admirala iz doba jedrenjaka. Toga nema ni u Kovent Gardenu ili Štats Operi. Ima validđa neke naopake logike u tome što šeici iz naftonosnih pustinia, zemalja krajnje, nomadske bede, imaju nailuksuzniie automobile.

A i ovde još ima bede. Nečuvene, beznadne, osobene, možda je naiboliz reći sicilijanske. Crnjanski je pisao o tome u svojim »Hiperborejcima«, iz OVOS istog Palerma od pre gpotovo tri decenije. Ne izgleda mi, po tome, da

se za ovo vreme nešto naročito promenilo, U čeltvrtima oko Juke vlada jad, ljudi stanuju kao u jazbinama. Od čega ove porodice sa više, pa i po petnaestoro dece Žive, zaista nije jasno mi njima samima. Ulicama vrve deca od šest-sedam godina, skupljaju otpatke, prevoze TObu malim kolicima, krađu, dovijaju se, zarađuju. Otpor crkve i tradicije, i zatucanosti U' opšte, prema svakoj kontroli rađanja taj problem čini iz dana u dan sve težim, jer posla nema za sve, pa ni hleba, a natalitet je Ogroman. Za posledniu deceniju, prema zvaničnim podacima, sa Sicilije ic emigriralo više od deset procenata stanovništva, skoro bez izuzetka mladih, zdravih, za rad sposobnih muškaraca.

* * *

Na ulici, na prvi pogled, ne bi se reklo da su to vedri ljudi. Ni u trgovinama prodavci nisu onako veseli, onako bučno ljubazni, kao inače u Italiji. U robnoj kući, jevtinijoj, u koju dolazi običan svet, svi kao da su mrzovoljni, i prođavci i kupci. Na političkim zborovima, a bio sam na više jer ie u toku bila predizborna kampanja, mali broj prisutnih avlaudira' i kliče, dok ostali ćute, smrknuti. Svejedno čiji je zbor, koje partije. U kafanama nema mnogo sveta. I tu se uglavnom ćuti. Kao da je ceo taj svet opselo neko osećanje tragike, neko organsko ubeđenje da je život, sam po sebi, isuviše ozbiljna stvar da bi dozvoljavao olaki optimizam. U atmosferi lebdi neko mrgodno dostojanstvo, neka svest o iskonskoj tragici sudbine, istorije, ljudskog bitisanja.

Kađ ih upoznate, drugačiji su, vedri, razgovorni, zainteresovani i ljubazni. Predusretljivi su i spremni da učine uslugu. Bar svi oni sa kojima sam imao prilike da se privatno sre nem. Da li se u niih može dublie pouzdati, ne znam. Niko, doslovno niko, s kim sam imao da se sastanem, formalnim poslom ili da se u razgovuru informišem O nečem, nije došao na sastanak na vreme, ako je uopšte prvi put došao. Treba biti čudovišno netačan i bez OSećanja za vreme, odgovornost, dogovor, pa iednog Jugoslovena, posle nekoliko dana, netačnošću naterati u očaianje. Mojim sicilijanskim prijatejima je to pošlo za rukom, vrlo efektno.

* * *

Agriđento, čudni grad

Uzani i krivudavi asfaltni put kreće iz Palerma oko zaliva pa ka jugu. Vijuga tako da čovek ubrzo izgubi račun o stranama sveta, ako se dogodi da putuje po mutnom i oblačnom danu, kao mi, pa nema sunca da posluži umesto kompasa. Mapa nam kaže da ipak

red svih serpentina i osmica idemo stalno Ra jugu-jugoistoku. Peizaž, muklo, govori o siromaštvu koje, tu i tamo, iznenadnm, smemi dolina sa živopisnim šumarkom badđemovog drveća ili kameno, sivo, suncem sprženo selo,

Božidar BOŽOVIĆ

na kome su veseli i živi jedimo reklame na zidovima, oglasni panoi i neizbežno rublje na konopcima između kuća.

Put i dalje vijuga, da bi sasvim zašao u bespuće oko ove uzane asfaline trake i dvadesetak kilometara ne srećemo ni kuću, ni čoveka, ni magare, ni psa. Onda najednom sa jednog brega na drugi klize, po još nevidljivim žicama između stubova nekakvi vagoneti, da bi se ukazalo najpre veštačko jezero o kome su nam govorili kao o značajnom vesniku civilzacije i tehnike u ovom kraju, a ono liči na mrtvu baru nama iz drugog sveta naviklim na potoke, bujice, reke i prava jezera, a ubrzo i omanja fabrika mineralnog đubriva. Potom. Š pejzaž opet nastavlja surov kao što je i bio.

„I tek na kraju puta tamo na jugu, umesto blistave crte koja će, kao spas, spojiti more sa horizontom, javlia se čudno wnazubljeni vid'k sa siluetom zalutalog velegrada. To jc Agriđento, grad nastao još za vreme grčke kolonizacije, skoro šest vekova pre naše ere, a danas neveliko mesto koje se izdiže na grebenu iznad ravne i plitke obale južne Sicilije, one od koje počmie pravi Mediteran i koja je okrenuta vrelini Afrike.

Dole, u ravnici prema moru ali ipak u iednoj dolji sa svih strana zaštićenoj, je Dolina hramova, sa krasnim, malim, mođernim muzejom, prepun'm lepo očuvanih ostataka i predmeta iž raznih epoha i sa ruševinama nekoliko

grčkih hramova, od koj'h ie jedan, Hram Sloge, očuvan isto onako dobro kao i ona tri u Pestomu, iužno od Pompe1le.

Među tim ruševinama, među hramovima, na ravnoj i travnatoj površini ljvađe nešto uzdig-

nute nad okolinom, leži gigant od kamenih blokova. Naše je znanje zaista nepotpuno; ne sećam se da sam ikada ranije išta pročitao o ovakvoj, nezaboravnoj, figuri džina koji mirno, spokojno, već dvadeset i pet vekova Ppočiva tu, u travi, okružen plamenom bulki. Njegov bliznak, u muzeju nedaleko odatle, stoji uspravno i na plećima nosi krov zgrade, kao neki! Atlas, kao neviđena muška 'karijat:da.

Sunce je u međuvremenu probilo oblake, makar samo na mah. Muzej je pun, gigantski Atlas stoji, sa krovom i svodovima na glavi, nepomično, da ne bi nekoga zgazio. Njegov brat leži među bulkama i ne primećuje horde minornih neznalica, odsjaj stotina fotosočiva mu ne smeta, on je zauvek zagledan u nebo i oblake, jedino vlati trave i bulke oko njega pate kad ih nevešta noga zgazi, ali to je od njega dalje nego svi vekovi koje pamti,

Na severu, nebo je presečeno impozantnim visokim zgradama na bregu. One deluju kao neki čudni, crnom magijom u OVO podneblje prizvani Menhetn i čovek za trenutak uobrazi da u daljini čuie huku savremenog života. Ti oblakoderi, međutim, đobrim delom nisu i nikad neće biti nastanieni ier su i plod i uzrok jedne od najvećih posleratnih afera Italije: građeni radi brze a što veće zarade, na neispitanom terenu i od lošeg materijala, sada se ruše i tonu u zemlju, čak i pre nego što su naseljeni, Priča se o Maf'ji, o spletu interesa preduzimača, trgovaca i lokalnih moćnika, o obrazu velikih političkih stranaka. I dok se ove, iz daleka velelepne zgrade, dvostruki svedok jednog vremena, prazne i šuplje krune tek što su sagrađene, kameni blokovi hramova iz jednog pradavnog. doba, i ogromni počinuli div među njima mirno, 1 dalje, leže u dolini, neuništivi, kao svedočanstvo trajanja i istorije. I bulke među njima, koje se same rađaju, svake godine nove i sveže.

Pijaca, po jedna za svaku robu

Šetnje bez plana i besciljna tumaranja ponekad su bolji od svakog vodiča. A jedna te ista ulica može, začudo, da vodi u sasvim raZličite svetove. Ova, u kojoj je moj hotel, odvede šetača na Jednoj strami u istoriju OVO grada i ovog ostrva, do katedrale, prastare crkve Svetog Jovana Pustinjaka, Normanske palate, a na drugoj do morske obale i luke ı vel'kog, nedovršenog šetališta krai mora. To bi šetalište, da je dovršeno i uređeno, moglo biti druga Promenad anglez, a ovako ie samo žuta utrina, ograđena bodlijkavom žicom. sa đubrištem i jednim usamljenim ringišpilom sa kabinama-kosmičkim brodov'ma u kojima se, unezvereno, vrti po neko dete.

| __A kada se, idući ka moru uskim uličicama samo malo skrene u levo, nailazi se na kraj koji je kao nekakva sicilijanska Kazba, ulazi se u splet kaniona usečenih među zidove od ih: kućerina, u jedan neverovatni

crnih prliavi ı svet šarenih pergola, tezgl, dreke, smuada,

a SLAO

4877 o

bučnog pogađanja, čudnih fizlonomija, otpadaka i klizavih pločnika. To je pijaca sa VvOćem i povrćem, a u nastavku dalje riblja, u istoj ulici i na omanjem trgu koji se, iznenada, otvara. Uveče, ako počete u jednu malu gostionicu na spratu, na vrhu krivuđavih tepenica, gde se pravi najbolja čorba od ribe, rakova i školjki, a sa vrlo malo čorbe, oko vas trče ugojeni pacovi i otimaju se o riblje glavc preko kojih ulicom preskačete i koje, kao ni ostalo. smeće, neop'sivu amorfnu masu truleži, niko i nikađ ne čisti, Zato su tezge uredne, sa obiliem ribe svih vrsta, ogromn m truplima {unjeva crvenim kao govedina, sa sipam:ai i limjima ,skampima i gamborima. Maslinkc veličine golubijeg jajeta i one manje smeniuju se u redovima sa povrćem, sočnim i buinim ı sa bamanama koje su skupe, znamo skvuplič nego kod nas i na koiima piše, kruvono, da su iz Somalije što, naravno, ima svoie značenje. Od voća naročito u ovo doba god'ne ima nespola, tog prekrasnog vloda kojeg kod nas skoro i da nema osim nešto malo, zakržlialog, oko ĐDuhrovnika. Po boji nalik na kajsiju, ukusa svežeg kao fontana pitke vode, ovo voće ima divne kestenjaste koštice, dosta velike; budu ih dve jli tri, nekad i četiri. ali uvek sve zajedno, od mrirođe tako složeme, čime unutra skoro pravilnu loptu. One su tako leve i sjaine đa ih žene, kad ih prvi put viđe, požele da nanižu na konac kao ogrlicu, ili čak to i učine. A za dan-dva ome se smežuraiu i osuše, da pokažu, i one, prolaznost lepote i mladosti.

* * ~

Druea |e pijaca, ne tako daleko, una tekstila. ođeće, obuće. I tu ie šarenilo neyeryva"tno, # ona ima neku svoiu mnoeziiu i svoiu, Pokofon'čnu, muziku. Među kupcima po pravih nema muškaraca, a žene se nenmomo cenikaiu, preturaiu po tezgama, nemilosrdno orob'raiu, nadvikuiju se s prođavcima. Polaze, kao indignirane, a prođavci ih vraćaju, i sve ie Dronraćemo omeretskim pestovima i zaklefvama i lupaniem po butinnpma, i uzdas'ma. Roba ie Uglavnom loša, ali ne i neunotrebljiva. Često je znstarela, u odnosu na tekuću modu. ali ponekad i nije, i prava je zagonetka Kkako može da bule tako ievtina. Prođavci, naravno, nemniu onakvu režiju kakvu imaju treovci s radnjama, ni porez. Ipak, to ie, signtno, dobrim delom roba ili krađena ili švercovana, ili ma meki treći, samo ovim frgovcima poznat načim, nabavljena daleko ismod cene.

Poznanik, urednik komunističkog lista »L'Ora«, kaže da su građovi, naročito Palermo, narasli za poslednjih decen'iu-dve na veštački način. Nikakva se nova industrija nije izgradila, privreda, stvarna, ne pruža nova zamnoslenja u dovoljnom broiu, a u gradove. iz maniih mesta i sa oeiromašenog sela, stalno pritču ljudi, Da bi živeli, bave se sitmnom treovinom, preprodaiom, špekulaciiom, ucenjivanjem, kra: đom, svime što može da. pruži neku zaradu i opstanak. To donckle obiašniava i postojanič, i bogatstvo, i jevtinoću ovakve pijace.

***

Moje poznanice, koje stanuiju tu drugom hotelu, takođe u ovoj našoj slavnoj Korso Vitorio Emanuele, tvrde da se, iz niihove sobe, kroz prozor koji gleda na malu povrečnu ulicu, vidi javna kuća. Kolega koji ie živeo mekoliko godina u Ttaliji, i koji italiianske prilike dobro zna, tvrdi, razložno, da takvih inst'tuciia Uu ovoj zemlii nema, jer su. Dre neku godinu, za: konom zabranjene, a policiia to oštro kont liše. Ali naše poznanice porno tvrde da ieste možđa tako u načelu, ali ipak, da se s njihovog prozora uveče iasno vidi nešto što mile zakon, nego, očigledno, đobro organizovana kuća te vrste, sa sveštenicama poznatog zanata,

i igumanijom obično zvanom tetkica.

Kađ smo iednom nosle večere, jedne od ret· kih zvezdanih noći tih đana, hteli da prošetamo, neko je rekao da su tu, u iednoj od sporednih ul:čica idući put katedrale, čuvene antikvaY· nice. Zašli smo u prvu iduću, naibližu, da ih potražimo i naišli, umesto na njih, na još jednu pijacu — ljubavi. Pred svakom kućom, na trotoaru, na ftronošcu ili stol:čici, sedela je po jedna žena. Kao vestalka što čuva vatru, imala ie, među nogama, pred sobom, svaka, mangal sa raspalienim žarom u pepelu i lenio, posmatrajući uz i niz ulicu ili ćaskaiući sa susetkom, grejala ruke. Večeri su bile blage, pri: jatno sveže. Iza svake od ovih žena, bila je na otvorenim vratima sasvim prizemne sope, kao dućana, upola zadignuta zavesa. Tako se u osvetljenoi sobi video krevet, širok, prekriven žutim, zelenim, plavim ili crvenim slainim satenom, sa nekim kitniastim, šarenim vezom, i na njiemu jastuče, isto takvo, a na stočiću, na gramofonu, glasno sc vrtela ploča,

Takvih radnji bio je ceo niz, sa ženama raznih godina i stasa, crmopuiim mahom ler ovde ima malo drugačijih, i sa prekrivačina i jastučićrma raznih boja i šara, ali ipak istih onako kako su tezge na pijacama ili radnje u redu iste.

Ulicom su se, lenjo, kao na usporenom filmu smucala dva·tri nakinđurena mladića, lepotani sic liianski, kosa namazanih briljantinom, sa zuhifima, u uzanim pantalonama, oštro srezanih sakoa, sa krupnim prstenjem, sa cigarctom u zubima i rukom u džepu.

Mi smo, sramno, pobepgli.