Književne novine

ПОТВРДА ПРОМЕТЕЈ ског ХУМАНИЗМА

Андре Малро: „АНТИмемоари“ „Напријед“, Загреб 1969.

Превела Алка Шкиљан

ЗА ПОЕЗИЈУ – И БЕЗ ФИЛОСОФИЈЕ Владо Готовац „Приолижавање“ „Просвета“, Београд 1968.

сви СЕ ДОБРО СЕБАМО чувеног Стендаловог описа битке код Ватерлоа;: Фабрис дел Донго је видео са мо једну њену безначајну епизоду. Ова Стендалова естетика ситних, ис тинитих догађаја снажно је утицала на многе реалистичке писце. Није ни мало случајно што је Малро одлуч но одбацује већ на првим страница. ма својих мемоара. Он који је у животу и у литератури увек желео да осети и изрази најважније догађаје, главне идеје времена, да схвати то кове историје не у њеним рукавица ма, већ у матици, није могао да се задовољи улогом пасивног посматрача, безначајног учесника у збивањима, резигнираног и циничног судије својих савременика. Револуционар и авантурист, учесник у кинеској ре-

волуцији. _ шпанском грађанском рату, француском покрету отпора,

Ле Голов министар за културу, Малро је хтео да прожме контемплацију и акцију, да срљањем у непосредни, бурни и ризични живот докаже потребу уједињавања теоријске мисли и праксе,

Малроова слава доживела је 36 нит 1945, пише Пјер де Боадефр у „Живој историји данашње литературе", јер је оп могао да говори о смрти пошто ју је изблиза упознао и о историји зато што је и сам допринео њеном стварању. Његово романескно дело је заиста било пророчанско, како каже француски критичар; свет је почео изпенада да личи на његове књиге. Ово сазнање да

је још тридесетих година тачно пред. |

видео многе крупне историјске процесе, представља једну од најважнијих мисаоних компоненти „Антимемоара". У њима је Малро, крећући се овога пута ма тлу историјског искуства, упоредио своје романескне теме и симболе сасветом документарне устине који је упознао као човек акције. Иуагинација писца и мислиоца поклапала се у многим битним цртама са конкретном историјском стварношћу нашега времена. Зато „Антимемоари" представљају продужетак Малроових дела из предратног периода, неку врсту речите потврде ранијих стваралачких антиципација из „Искушења Запада", „Људске судби-

КАКАВ ГОД да је предмет песме, ис-, куство нам казује, пресудно настојање песниково концентрише се на то да високом организацијом речи, звукова, слика, осећања и идеја, презентира не само одабрани предмет, већ комплетан облик живота, атмосферу која окружује његово разумевање тог предмета, читав један мали космос чији је он центар. Он настоји да реккреира бит свог искуства, његово фокусно место, он настоји да дочара вид целине.

Не знам за песничко дело, изузев, можда, Миљковићевог, коме је критика, као Готовчевом, свесно или несвесно, у настојању да у њему утврди извесну философску оријентацију,

а медвеђу услугу, учинила 32право то да његова целовитост буде нарушена, да га схватамо једнострано, да та доживљавамо поједностављено. Ова се тврдња може учинити парадоксалном кад се зна да је реч о такозваној егзистенц-философији, о философији која претендује (а која то не чини») на суштинско разумевање положаја човека у данашњем историјском тренутку, на критичко реатовање на критична питања „саме повијесне збиље“, која у стваралаштву — а оно се више „не игра проблемима него их живи“ — види једину могућност постојања и трајања, противтежу ништавилу и апсурду. О философији, најзад, коју пропагира својим теоријским текстовима и сам Готовац. Поезија, при свему, никада није била надоместак за философију, или за теологију, или за реаптију. Она има своју сопствену функцију. Доказујући да Дантеу и Шекспиру нимало није сметало да буду подједнако велики песници, нако је први иза себе имао кохерентан систем мисли какав је био Томе Аквинског, а други неупоредиво ит фериорније мислиоце, Сенеку, Монтења и Макијавелија, доказујући да си Данте и Шекспир били репрезен-

талти највећег емоционалног интензи- |

тета својих доба, у која су биле утрађене идеје ових мислилаца, Т. С. Елиот тврди да фупкција поезије „пије интелектуална већ емоционана“ и да она, стога, „не може адек-

"ватио бити дефинисана интелектуал-

пим терминима“. У којој је мери

не" и Других дела. Имагинативно и фактографско чине код Малроа целину, У „Људској судбини“ и осталим романима сакупљено је и ислричано, чинило се површном читаоцу, само мноштво података из личног пишчевог искуства. Каснији догађаји (друти светски рат са својим концентрационим логорима) показали су да је то било исто толико дело маште и предвиђања колико и слика једног историјског периода. „Антимемоари" говоре о Де Голу, Нехруу, Мао Це Тунгу, Покрету отпора, концентрационим логорима на основу пепосредних или посредних сазнања Малроа политичара и борца, али не осетпо прелазе у чисту романескпу и есејистичку литературу малроовског типа са свим доминантним те мама из његових романа џи књига о уметности.

Суочени смо дпет, дакле, на плану непосредног историјског сазнања са светом у коме владају зло, тортура, револт. „Тортура постоји већ стољећима, каже Малро, штавише одувек је било и оних који су пјевали под мукама, али нечега још досада није било: _ оргапизираног _ детрадирања личности." Том деградирању личности које спроводе модерни тоталитаризми, у првом реду хитлеризам, пос ветиће писац најбоље и најпотресније _ странице _ „Антимемоара". У Лушвицу, Дахауу и осталим мучилиштима цинички мелатл понижавали су људско биће, настојали су да га приморају да презирс само себе. Није им било довољно да га муче или спале: хтели су да га учине белним, ништавним у властитим очима. Малро анализира на великом броју истинитих примера нацистички садизам, његове дехуманизаторске тежње. Какво значење добија људска судбина у једној тако заоштреној, граничпој животној ситуацији Стара тема зла и мучења која је опседала Малроа док је писао своје чувене романе, поново постаје актуелна. Малроови романескни јунаци тражили су опасност, смрт, изазивали судбину, пркосни, горди, очајни и бескрајно храбри. Многобројне безимене жртве нацистичке тираније које су одолеле притиску мучитеља потврдиле су

смисао емоционалног интензитета, о коме говори Елиот, широк мислим да не треба посебно наглашавати. У сваком случају, катастрофална би грешка била доводити га у везу са наглашеном, неприродном емоционалношћу којој је наша поезија у свим својим етапама била толико склона и којој се модерна поезија, својим најбољим примерима, веома успешно супротставља.

Поезија Влада Готовца, а то потврђује и избор из његовог новијег стваралаштва, „Приближавање“, несумњиво кореспондира са философском оријентацијом о којој је било речи, па и више од тога, у великом свом делу она се на њу и ослања, то је по осећању света и времена у коме живимо несумњиво модерна поезија; она је изразито ерудитна по суми историјског, литерарног и, уопште, интелектуалног искуства које обнавља, актуализује и користи се њиме на начин како то модерна поезија често чини; она је, најзад, специфично програмска по низу песама које се у овом избору налазе. о свему томе је нашироко писано, изузетно место овог песника и његове поезије је утврђивано, а теоријска фама око његове философичности је добила неслућене размере. Владо Готовац је у свестичитаоца морао да егзистира као високоумни, философствујушчи, пред историјском збиљом и судбином одговорни песник, иако му се чинило да он, не тако ретко, товори дозлабога једноставне ствари. Управо зато и није случајно што сам се, други пут кад пишем о Готовцу, за помоћ обратио већ помало древном Т. С. Елиоту и његовом схватању емоционалног интензитета, што покушавам у његовом песништву да 01кријем и онај слој у коме ће бити п мало вербалне игре и мало бајке, мало маште и мало духа, мало сока ш мало емоција (макар и не биле слиотовски интензивне!), уверен да то неће представљати веће поједностављење од онога које је већ доста дуто у току, уверен, најзад, да су и то квалитети па којима добар песник може да се потврди (ма колико сам, теоријски, апеловао за њихово занемаривање). А

у Малроу уверење да је човек само онда у стању да сачува свој „љул ски статус", да издржи у достојан. ству живљења ако одбије да поклекне, да се понизи, ако у свакој прилици испољи храброст и презир према слепој сили, ако херојском свешћу, снагом воље и моралном несавитљивошћу одбаци сваки компромис са силом, глупошћу и терором, нал“ висујући при том ограничене видике своје смртне судбине, У човековом супротстављању злу Малро види не анималну жељу за животом (исго „тајанствено свету жељу" за очува: њем моралних вредности,

Малроов прометејски хуманизам изражен је давно пре „Антимемоара" познатим речима које имају императивни тон: „Бити више нето човск у људском свету. Превазићи људску судбину. Сваки човек сања да буде Бог." Тај сан о непрекидном уздизању без божанске подршке, кроз ис престану побуну против свих врста ограничења, доживео је у концептрационим логорима смртни ударац, али онај који га је сањао, човек, ипак је издржао. Нацизам је покушао да уништи стваралачку снату човекову, његову људскост која, каже Малро, ствара цивилизацију.

Долазимо до другог капиталног закључка и „Антимемоара" и цело купне Малроове литературе: људска бића, подложна смрти, изложена тор тури, опседнута идејом ништавила, успевају да изграде бесмртне цивили зације у којима превазилазе и пролазност, и патњу, и зло које притискује сваку епоху. „Уметност је антисудбина", рекао је Малро. Обилазећи као Де Голов министар, Индију, Кину, Египат, многобројне културне споменике у Африци и Азији, опе исте које је видео први пут у младости, уверио се још једном да архитектура, сликарство п поезија изражавају праву и најдубљу природу човекову, да су они израз вечности, доказ победе над гробом. У „Аптимемоарима" налазимо испричану МаХроову посету пећини у Ласкоу. Тај опис, који се губи међу епизодама посвећеним рату и страдањима у кон центрационим логорима, има смисао симбола: човек је онога дана када

„Одговорност се супротставља свакој подјели бриге за човјеков свијет, за његову судбину: све људско питање је сваког човјека“, каже Тотовац у својој књизи есеја „Принцип дјела “ (1966). На који начин он, као песник, доказује осећање те одговорностиг Врло често директним формулацијама. Понекад, међутим, критична питања нашег времена ничу из легенде, којом се овај песник веома радо користи, мислећи, ваљда, да ћемо проблеме нашег сопственог времена као своје примити много лакше пошто се уверимо дасу они двадесетак и знатно више векова уназад били такође актуелни! Карактеристичан пример може да буде песма „Содома је заборав“. Неки лудак звани Лот, каже песник, на бедему нашег града очекује ватру. Он је, нема сумње, АУА и песник не пише зато да би опозвао то лудило: „Пишем само зато што другог излаза пред њим немам“. Тај Лот, очевидно, осећа шта се припрема нашем граду, а ми њетова осећања не уважавамо. Повлачимо се у своје бедне, мале светове у којима је све нетакнуто, у којима су свака одговорност и свако веровање постали део лицемерне игре која нас води ка бездану. И, на крају, кад Лот већ узвикује: „Ватра“ — песник се „смјеши“ и „поздравља“ нас, „Јер нитко, сасвим сигурно, не зна гдје је бедем — ако га има... Како онда уопће постоји луђак на њему и како се види ватра2!“ И песник сам, како изгледа, уклопио се у ту апсурдну безнадну игру, и он сам је „смањујући свијет као ватра“ пристао да уподјели бригу за човјеков свијет“. Не пада ми на памет да оспоравам овакав начин испољавања песничке одтоворности. Само, мени се неупоредиво више свиђа један други, испољен у песми „Прича о трубадуру“:

Госпа је много дјеце имала а њему намигивала уз опасност за њега јер она бијаше вјешта

Није тражила љубав али је волила игру

Он је дао толике заклетве да је његов анђео подигао обрве у недоумици и престао се у тај занос мијешати им био само

њетов зачуђени споменик на небу

ао на камену контуре бизона постао падмоћан над смрћу. ин живо тињским светом; победио је патњу и актом уметности уздигао се изнад зла и несреће.

Све велике цивилизације у проџљ лости биле су религиозне. Модерна западна цивилизација – Је, међутим, арслигиозна. Малро Је, разговарају. ћи са Нехруом, супротставио два културна начела, источно, спиритуалпо и западпо, рационално, Индустриј ска цивилизација Запада је неосстљива |! за питање трансценденције, јелпострапа, механичка, сва у · знаку ужурбаности, акције, логике _ опседнуте мишљу о краткотрајности живота 1" сликом од вратне смрти. У пивилизацијама Истока Малро открива смисао за спи. ритуално, мистику, постојања, помниреност са смрћу, проблеме душе а не само духа и тела. Њетова естетика и метафизика теже сједињавању раз нородних културних вредности, али се осећа упркос томе драма интелсктуалца раздртог дилемама, испуњеног паничним осећањем смрти, мис лиоца постиичеовске сре који је из тубио веру у натприродпо и који сликом човска-хероја п величањем уметности као јелдипе спагс кадре ла се супротстави смрти, потискује властито осећање свеопштег · бесмисла,

Оставимо по страни Малроове политичке оцене логађаја п личности, филозофију његовог национализма о коме треба да кажу меродавни СУА социолози и историчари, Оно што је ван сваког спора, то је ширина ње. тове животне и уметпичке визије, уз будљив драматичан стила, веома живо осећање за историју. Понекад њетов патос делује заморно и извештачено; његова рсторика не ретко нас оставља хладним ни ми се зажелимо оне стендаловске једноставности, сажетости и смирености. Али не треба да заборавимо да су „Антимемоари" дело једног већ класичног ствараоца европске хуманистичке и литерарне традиције, остварење у коме су оркестрирапе све његове раније романескне и ссејистичке теме.

је нацрт

Павле Зорић

Он је даље толико пјевао толико јахао јер је упоређивао свијет љубави с нашим свијетом небо је боље од земље познаљао зато бијаше једноставан догађај кад је е мјесечином нестао

Пјесме су му у томе доста помотле

Нитко га није тражио

Ово је песма која говори абревираним, симболичким језиком, семантички посредно, она је једна мала бајка о судбини песника-трубадура. Она, међутим, мени се бар чини, улраво даје читав један мали космос

" у коме је та судбина централно мес

то, она рекреира бит искуства о тој судбини. За мене је она једна уметничка реалност у којој настојим да сагледам све што би у њој као значење могло бити важно: и узалуа: ност песниковог напора да се прибдлижи недохватљивом идеалу и извесну амбивалентност песниковог бића, и једну, ако ми се дозволи да то кажем, готово романтичарску песничку вознесеност у тежњи да се реализује бољи свет од овог у коме живимо, џи, коначно, коб двојства песник-песма да буде себи окренуто, на себе осуЊено, дефинитивно неефикасно. Тратичност песничког опредељења, рекао бих, није потребно на дубљи и умет нички бољи начин изразити.

Читави програмски циклуси објавЉљени су у овом избору и они, одиста, показују да песма може ни као „есеј критичког реагирања“ да се тумачи и примењује (В. Зупа),аито да има присталица идеје да су „Стихови најподеснији за писање есеја“ (В. Го товац). Неколико страница даље, ме Ђутим, могућно је наћи цео низ кра!“ ких песама (изабраних из збирке „За стире се земља“, 1967) које су, ни ма: ње ни више, него читаво једно мало славље вербалне кондензације, духо“ витих обрта, искуавања моћи речи, покушаја да се максимум значења изрази минимумом срелстава.

Ево једног примера:

Наставак на 5, страни

Богдан А. Поповић