Književne novine

ЗА ПОЕЗИЈУ,

Наставак са 4. стране

У магијској пари топлог срца

Гаје се звјездани плашт свија

Док бјесни сурова хладноћа

Што ствара чисту сцену

На којој је сваки корак одлука

А вријеме попут бича по сцени удара М богати је величином

Док у спомен — медаљонима Вјечна љубав прекрита многим стазама Сјаје у пари топлог срца

Као магијска мачка загонетна Златна се опет шире крила

(Магијска мачка)

Ником, верујем, неће пасти на ум да оваквој песми у грех упише вербални егзибиционизам или, може бити, недостатак значајних опсервација, или, чак, артифицијелност! Ником, такође верујем, неће бити тешко да схвати да је изванредно организованом, али, рекло би се,у даху „испеваном“ песмом, Готовац успео да супротстави људској интими спољашњи, актусани, чак, живот, да је успео да изрази значај присуства у том животу пи ироничан однос према „спомен-медаљонској“ љубави, а да ниједног тренутка не доведе у питање смисао праве осећајпости и да му је, коначно, пошло за руком да сви елементи у овој песми изгледају као да су произашли један из другог, или да егзистирају у непосредној близини, а да смислом буду толико разуђени,

И, ако је већ о „емоционалности",

ма на који начин схваћеној, била реч, мислим да сасвим слободно могу да БА да овај избор из песништва

лалда Готовца пупом мером показује да је он песник коме све друго може(2) недостајати, али емоционални однос према предметима којима се бави, ни у ком случају! Ако је у питању дезинтеграција и дехуманизапија данашњег света, Готован у њој учествује с песничким саосећањем, ако је реч о идиличном сећању на домају отаца, он јој се обраћа топлом носталгтичношћу, ако у љубави тражи олакшање и излаз из данашњег света он је исказује нескривеном нежношћу, ако говори о илентификацији своје поезије са сопственим тлом, поднебљем, историјом, народом онда је то грч тежње за животодавним сједињењем;

Витезови којих у моме крају никада није било Хошли су слушати како јаучем за тобом Они су тај кор ппо се чује у нашим брдима

Ту почиње моја пјесма и још једном њихова Ово друго вријеме крај нови и мој јаук пучки Није никаква новост у твојој љепоти опи је познају Они су мој кор с гласом вјечне боли И моја пјесма којој је вјечност потребна као и моје срце Којој је свијет потребан као и моја љубав Што само с њиховом пратњом толико обухваћа (,..)

(Витезови на страни моје љубави)

Вредност поезије Влада Готовца није, дакле, нити може бити, само у оној њеној компоненти која се фундира на ФАО реВИи системима и концептима. Треба је тражити и на другим странама, треба је откривати тамо где његова поезија делује сумом квалитета које једно песничко дело може да садржи. А хоћемо ли, уопште, у једној песми открити поезију, зависи од тога хоћемо ли у њој открити извесне квалитете и од тога које квалитете тражимо. А у овом песништву — ако се већ исцрпло једнострано трагање!2 — треба тражи ти и комбинације речи, ритмова, емоција и идеја које ће нам помоћи да примимо, или нас подстаћи да у својој свести оживимо, извесне 06аике и структуре живота, а треба тражити и духовне синтезе, ако их има, Ја верујем да у Готовчевом песништву и таквих комбинација и таквих синтеза има.

Богдан А. Поповић

ТЕОДОР СТЕРЏЕН

ВИШЕ НЕГО ЉУДСКИ

„Југославија", Беотрад 1969; превео Бранко Петровић

ИДЕЈА ТЕОДОРА СТЕРЏЕНА о хомо гешталту као следећем кораку човекове сволуције, коју излаже у свом роману „Више него љулски“, представља фантастичну визију засновану на, Гешталт теорији и, истовремено, потку једне занимљиве научно фантастичне епопеје. Овакав организам — симбиоза неколико појединаца са необичним способностима _ поседује моћ коју ћото _ зарјепз никада није био у стању да поседује, али сваки његов члан искључен из гешталта по стаје готово беспомоћан, Истовремено, и сам гешталт без једног члана _ престаје да функционише, По Стерџену, необичне способности појединих чланова овога организма — телепатија, телепортација, телекинетика, мозак — компјутер постоје код неких људи у извесној мери, али када би се оне толико развиле да постану доминанте њихових личности могло би доћи до стварања оваквог организма.

ИМАО ЈЕ У СЕБИ тачно толико страха колико му је требало да му се ко. сти не расточе и да може побећи. Био је неспособан да било шта предвиди. Није схватао значење дизнутог штапа или баченог камена, али је реаговао на њихов додир. Почео би да бежи после првог ударца и даље би покушавао да побегне све док ударци не би престали. Тако је бе“ жао од олује, обрушавања камења, људи, паса, возила и тлади.

"и

САМ САМЦИТ. Он је ово одашиљао

чисто и јасно, потпуно, али само као мисао, и истог тренутка је осетио да овако одаслана мисао нема никаквог. ефекта на Прода, колико тод се сељакс трудио да прими оно што је он покушавао да пренесе, „Сам-сам... сами ..", продахта он.

1 жкхж |

НЕКА САМ онда јар прошапута ам. Читав минут касније он се раздра, „Кака в!2" |

„Бути, чекај мало. Нема начина да то изрази.. овај.. Ево. Каже да је он мозак размишљач а ја сам тело а близнакиње су рукв и ноге, а ти си глава. Каже да, ја' значи сви ми."

„Ја припадам. Ја припадам. Ја сам део тебе, део тебе и део тебе."

"т..

А = ДА ЛИ СИ... да ли смо ми... одговорни за сва достигнућа човечанстваг Не! Ми учествујемо, смо човечанство!

Ми

Мовечанство хоће да почини са» моубиство.

"т.. ДАНАС, ове недеље, можда се стварно тако чини. Али речником историје једне расе... О, нови, атомски рат је таласић на широком ли“ цу Амазона!

рој

Наравно, ма како занимљива бида ова конструкција, 0 њој се не би имало бог зна шта написати да она не представља само један, научно фантастични, оквир Стерџенове замисли. М у том смислу она поседује несумњиве литерарне квалитете; Стерџен се радо бави подсвецћу својих јунака и своју психоанализу спроводи заиста бриљантно. Он полази од Сама, „феноменалног

идиота“, који се усамљен и бесло-

весан потуца по шумама вођен само одређеним импулсима подсвести — зовом гешталта. Његов развој од обичног идиота до главе

гешталта приказан је на висо-.

ком уметничком нивоу. Слично се Стерџен односи и према својим осталим јунацима и воли да у приповедању примени извесну варијанту „тока свести“, а то је у овом случају посебно занимљиво јер серади о људима чије се постојање креће често у домену фантастичног,

Но поред овог плана романа постоји још један — етички. Наиме,

тешталт организам постоји у времену садашњем (ничим се не наглашава да овај роман представља научну фантастику будућности) и у том смислу један је од ретких или чак једини. Он је, дакле, изванредан и усамљен, за њега не важе кодекси Аруштва хомо сапиенса. Дакле, поставља се питање етике којој би морао да се покорава. Стерџен прави паралелу између гешталта и генија — човека који је такође по својим способностима далеко изнад других и у том смислу је усамљен и на известан начин етички неспретан. Усамљеност и морална несналажљивост су такође карактеристике гешталта. Међутим проблем усамљености је овде. проширен са питања усамљености генија на питање усамљено. сти било кога, па и/сасвим нормал но: човека. Сви Стерџенови јунаци су усамљени и траже на свој начин излаз из те ситуације. Тако, овај роман чија тема на први поглед представља игру маште и извесно кокетирање са фантастичним одједном постаје веома актуелан, Фантастична фабула представља само посебан приступ једном нимало фан тастичном феномену,

_ Роман Теодора Стерџена пред ставља онај вид научне фантастике који овај литерарни жанр поставља на право место и указује па њега као посебан метод прилажења истинским темама које само обраБује на посебан начин, Наравно, то важи само за ону научну фантастику која је, као ово дело, на високом уметничком нивоу.

Превод Бранка. Петровића је врло добар.

Милоје Гашић

НЕПРЕВЕЛ Ене

Ет КијеХа МиКенемл Хеј

ћугетду

Мудауајејуо _ роћискеј Шегашту, Вгазјауа 1967.

| САВРЕМЕНА чушка књижевност,

а у последње време и словачка, изненађује нас из године у годину новим свежим делима међу којима свакако високо котирају дела писаца Јашика, Мњачка, Тјашког, Шикуле итд. Међу овакве великане убраја се у новије време и писац, у Чехосовачкој познат као приповедач, Емил Књежа. Пре неколико година објавио је свој први роман „Шести вод, позор!“ (Шиести прапор, на страж), а претпрошле године свој нови роман „Мушкетари жуте звезде“, о коме је овде и реч.

Писцу је пошло за руком још у првом роману да тематски нагласи осебујну појаву ствараоца. Реч је, наиме, о догађајима из другог светског рата, о позадини у Словачкој, где су главну улогу одиграли Јевреји. Наравно, књига је побудила интересовање не зато што би била црна позадина грозоте рата већ напротив што се у њој пише на посебан и несвакидашњи начин: са хумором, а ипак људски реално и искрено.

Тим поступком Емил Књежа је написао и свој други роман. Читалац који има у рукама ово дело мора се им сам упитати како је уопште пошао писцу за руком да слика тако реално а ипак швејковски, хумористички, трагичне догађаје у време другог светског рата у крајевима Словачке као што су Липтов, Земплин, Захорје. У свим тим крајевима, наиме, живео је јеврејски и цигански живаљ, који је дане рата доживљавао трагично, али и са људским оптимизмом. Тематика блиска донкихотству, ситни људски доживљаји овде, У овом роману, нарастају у велике трагедије, у снажне емотт:вне судбине, У страдање, веровање, надање, Јер, реч је овде о водум о „мускетарима“ који су се груписали у затвору, где су се спајале чудне судбине политичких затвореника са најтнуснијим судбинама обичних пиона фашизма и хитлеризма... Били су то људи, народи, страдалници који су веровали идеалима комунизма и за те идеале се калили и за њих у тешким, тратичним данима рата и гинули,

Оба романа Емила Књеже су писана свежим језиком, језиком богатим колоритом средине и јеврејског духа, са посебном носталгичном интонацијом. Писац који је после августовских догађаја у Чехословачкој емигрирао, написао је, дакле, два значајна романа као истински протест — апел за достојанство човека, и за слободу његове свести и чистоту савести, Иако писани са дозом правог народног хумора, романи су истински доживљај збивања нама до сад непознатих,

Вјера Попитова

7 ИЊИГЕ

ПРИМЉЕНЕ

Драган Биорац ВАРНИЦЕ И ВРТОВИ „Октобар“, Краљево, 1968.

ПЕСМА Драгана Биорца извире из његове опчараности затонетком постојања, из његове љубави према свему што постоји и његове муке због свега тога. Свестан да визија не може да дотакне „шарену куглу свемира“, он је сав окренут „долиницама што букте у цветовима“, знатући да је материја неподатна и опора и мртва сама по себи он је одбацује, пориче јој примат, проглашава је за недовршену сенку, туђ помахниталој механизацији, он је загледан у ону чаролију кад после разарања бразде „опет све затрепери у луку неке непојамне присутности“. И кад пева о Гагарину и о вијетнамској кланици чак, он се изражава звезлама и травама, каменом и сузом, уздахом и узвиком, Његов метар формиран је музиком, појам емоцијом а форма патетиком његовог надахнућа. У свету његове поезије читалац се осећа као новорођенче.

Џозеф Хелер „КВАКА 22“

„Отокар Кершовани", Ријека, 1968. ПОСЛЕ читања Хелерове књиге, слика америчких пилота (из другог светског рата), тих супермомака са сјајном дугмади, криоцима и звездицама на укусно скројеним небоплавим униформама, делује као опака измишљотина за супернаивне. Полазна чињеница којом аутор илуструје своју слику јесте ситуација која им пориче један од основних нагона, пагон самоодржања. Пилот може да буде ослобођен ратних задатака ако је, на пример, луд. Треба само, према добрим демократским традицијама, да затражи да буде ослобођен. Али кад то затражи, није више луд и мора да извршава задатке. Сви су, према томе, луди и, истовремено, нису луди и сви, затровани овом „логиком“, живе, по ају, понашају се и осећају по њој. Сви су ти ликови отелотворење те законске „кваке“. Таква потиснутост једног основног нагона компензира се, с друге стране, у безброј видова бестијалности код сваког појединца које се, у међусобним односима, на безброј начина укрштају и на том сплету ствара се она општа атмосфера, клима око сваке индивидуе, њен животни простор. Ако се томе дода да Хе лер није необавештен и невешт писац, да познаје, исто тако добро, и друге изворе изопачавања, и индивидуалне и друштвене, и да их не мање добро компонује у целину проседеа, излишно је посебно истицати колико је његова слика Америке и њених „супермомака“, песимистична, црна, инфернална, Романескном техником и саркастичним изразом, другим речима, Хелер је створио једну трајну симфонију зала и људских изолпачености. Мате Раос

БИЈЕЛА ЛИСИЦА

„Видик“, Сплит, 1968.

ПИСАЦ нам је, овом својом (другом) књигом испричао двадесетчетворочасовни одсечак из живота Антеа, који се отпадио и од школе, и од света и од себе, Сусрећемо га једне вечери трештеног пијаног док се смрзава и врши физиолошку потребу, што се наставља кроз читаву дотичну ноћ, У рано јутро он, унаточ свему тому, креће у бели свет, што ће рећи у град и тамо се, о јада, сретне са својим старим познаником, који је срамно ћудоредан им који га позива да се врати стаду, то јест друштву. У међувремену главни јунак се упозна са не тако главном јунакињом (придржи је у гужви да не пад не и понесе јој тешку кутију — не зна се шта је у њој) и заједно с њом одлази на вечеринку. Тамо се опет жестоко напије и још жешће посваБа с друштвом и излази у још тушћу маглу. После свега није јасно да ли је боље напити се сам или У АРУштву. Али око тога није вредно лупати главу јер и сам јунак, заједно с аутором, констатује да је „човјек оно што сједи и лежи, оно што клечи, напослијетку“.

љубисав Сањин.

Станислав Винавер

АЛАЈБЕГТОВА СЛАМА „Београд", 1969.

ДА БИ пародија нашла пуг до публике неопходно је да читалац по. зпаје пародирана дела; чар пародије и састоји се у сусрету са старим по.

знаницима у новом обличју и руж Стога Винаверова. „Пантологија", класична у својој врсти, остаје јед: ним делом везана за међуратна књижевна кретања и обрачуне, поуздано допирући до нашег читалачког слуха само када говори о писцима и делима чије је присуство постало и остало трајно. „Алајбегова слама" обухвата пародије писаца прве послератне деценије. Пародичар је остао више склон својим предратним књижевним познанствима, односно писцима старије генерације, те ова књига не доноси целовит преглед књижевне ситуације виђене с наличја, већ само неколико исечака, духовитих, критички усмерених, актуелних. А та актуелност представља мост који пародију води ка читаоцу.

|

Јозо Вркић СКУЧЕНОСТ „Видик", Сплит 1968.

ВРКИБЕВЕ приповетке припадају регионалистичкој литератури, односно прози која пониче на једном одређеном тлу, која потиче из једног амбијента и бива одређена њим, Речено је међутим (Гастон Рожс, говорећи о француском регионалистичком роману) да амбијент не треба да буде „једноставан декор, него ак тивни принцип драма које се у њему одвијају". Применимо ли ову дефиницију на Вркићеве приповетке лако долазимо до закључка да у књизи која је пред нама нема склада измеЂу драме и амбијента; драме су овде неспретно конструисане и исконструисане, а декор насликан невешто, у стилу бледе, неинвентивне илустрације. Тако, на крају, нисмо упознали ни амбијент, ни људе који се у њему крећу, већ само претенциозан вашар ски пано и марионете испред његг.

Јакша Фиаменго МОРЕ КОЈЕ ЈЕСИ „Видик", Спант 1968,

из ОВЕ збирке сазнајемо да у мору има нешто, да море има дужину и опсег итд. уопште, Фиаменгова књига нам, на простору не много већем од туристичког проспекта, пружа бројне географске податке и драго. цена сазнања. Аутор је, на жалост, превидео да су туристички проспекти илустровани, да доносе, потребне адресе хотела и кампова, а све то његовој књизи недостаје. . .

Можда овакав приступ једној збирци песама није баш најадекватнији, али ако се нека поезија састоји од тривијалних шаблона и говори конфекцијским језиком туристичког новинарства, онда о њој можемо је:

дино говорити тако — као о некој врсти непотпуног, песничког бедекера. Иван Шоп

Радомир Ивановић ОГЛЕДИ

Багдала, Крушевац, 1969.

СВА ТРИ (п)огледа Радомира Ивановића („Романсијерски првенац Милутина Ускоковића", „Романсијерски рад Вељка Милићевића“ и „Епска пројекција револуције") стрпана под исти кров који прокишњава, више нам говоре о ономе што је необично и на површини, него о ономе што в битно у делу Ускоковића, Мили-

евића и Лалића (откуд оно овде2).

Мместо да тражи одговор на питање; да ли је код нас, почетком овог века, постојао писац који је могао да напише прави роман, аутор „Огледа" о аута и пионирски одгова-

ра, наводећи чак и речи самих тих писаца који нису успели да напишу добар роман, на питање; да ли је у нашој стварности, почетком овог века, било материјала за роман. Кад осети да је немоћан и кад хоће да пошто пото буде уверљив, он се позива на ауторитете (Скерлића, И. Секулић, Лукача, Брехта...) и украшава своје текстове безбројним цитатима. На крају могу да кажем да је ова књига, говорећи речником аутора, пуна „бојадисаних" ставова.

Милован М. Обрадовић

КУБА ТИШИНЕ Веселин Маслеша, Сарајево, 1967.

ВЕЋИНА завршних стихова у песма ма Милована М. Обрадовића се одликује патетичним и промуклим речима и мислима. Листајући ову књигу, приближавајући се њеном блиском крају, читалац све више потврђује своју прву мисао: да рима у многим песмама песника спутава. Ево чега би у овој књизи требало да буде мање: већине песама, повремене театралности, нестварне присности, најчешће круте љупкости, измишљања слика, удаљавања од доброг стиха .. „Кућа тишине" је толико пуста да само понекад у њој бојажљиво 38-

бруји прави звук.

Мирослав Јосић

оз