Književne novine

РУЛЕ

И ОСТАЛО ДРУШТВО

„РАБАЊЕМ РАДНОГ НАРОДА“ југословенска телевизија, превијајући се од болова, раћа нешто што би се могло назвати првом озбиљном телевизијском серијом.

Ови југословенски Форсајти, који заударају на црни лук, крећу се у неком чудном правцу, чији циљ за-сада зна једино сам аутор, Александар Поповић. Једино чега се илашим у овом. тренутку је могућност да заврше као свесни градитељи једног бољег живота, превазишавши своје ситне лоповске по. роке.

Заиста, веома сам збуњен! Можда због тота и пишем други пут у животу о делу Алексанлдра Поповића, не могавши још да схватим пред каквим се чудом налазимо. У овом опусу све збуњује; непрекидне противречности, изненадни заокрети, циркуски лупинзи на вратоломном зиду смрти, вербалистички ватромети, приземна интересовања, тајанствене језичне лабораторије у чијим се прашњавим рафовима тискају већ заборављене речи Чубурс и Душановца, соба за изнајмљивање у којима покривени преко главе чаме полулудаци, дроље од петсто динара, зидари без посла, сецикесе, мемљиве вешернице из чијег охлађеног пепела расту дечије бајке... Посматрано овако изблиза, очи у очи, из дана у дан, дело Александра Поповића тешко је сагледати као једну грандиозну конструкцију у којој свака прича има улогу мпгле или прозора, На први поглед нам се чипи да из једног човека куља море речи, претећи да поплави наше добро уходано мишрљење о томе колико је пристојно да један писац пише,

Али посматрајући пажљивије комад по комад, постаје нам све више јасно да се ова бујица креће једним прилично осмишљеним током. Драме Александра Поповића сустижу једна другу У том пливачком маратону, А дајући међусобно руке, вадећи једна другу, допињујући се у суманутој трци за словима, речима и реченицама, које као да извиру из једног непресушног бунара.

М нашој, још увек полуаналфабстској, барбарогенијалној књижевној средини постоји неколико опробаних начина да се један писац онемогући када постане исувише опасан за устаљено мишљење о ограниченом суверенитету туђег успеха. Може се прогласити хомосексуалцем, штијуном или достављачем. Али најопаснији и проверено најуспешнији метод је да га прогласите скрибоманом. Колико сте само пута чули ту реченицу која звучи попут смртне осуде у литерарним кру“ говима: ОН ИСУВИШЕ ПИШЕ! ОН МНОГО ПИШЕ! КОЛИКОСВИ-МНОГО ПИШЕТЕ2, Посебјивјопт једна. дивна форма, која се креће између ласкања и осуде. Она гласи: БАШ ВАМ ЗАВИДИМ НА БРЗИНИ КОЈОМ ПИШЕТЕ! МЕНИ ЈЕ ЗА ЈЕДНУ СТРАНИЦУ ПОТРЕБАН ЧИТАВ МЕСЕЦ, ПА ЈЕ И ОНДА ЧЕСТО ПОЦЕПАМ! Тако ви испадате похваљенп манијак, а вашт саговорник чудо од литерарне савести и преиспитивања.

Аутори ових оптужби су обично писци са по једном свешчицом гимназијских стихова или књижицом есејчића напабирченој после много година. Читав њихов таленат састоји се у томе да на основу тих бедних стотинак страница редовно обилазе предсобља министара тражећи стипендије, станове и различите повластице. Они наравно не знају да је Балзак највећи део свога живота

кола

невиних

Очима је гутао

гм Отекло је море А ЛР АТРОС Заоблиле се планине Раздвојили се љубавници

Јер умро је албатрос

“ “ «

Александра. Сметанјук, економска

„Владимир,

писао по тридесетак страница прозе дневно, да су Шекспир, Лопе де Вега, Калдерон де ла Барка и многи други, писали ујутру Комад који ће се играти увече, а бити припремљен послеподне — на крају да сабрана дела Антона Павловича Чехова, тог ненадмашног филигранисте, износе десетак томова, дужи не седамдесет и пет сантиметара. (Проверио сам то метром!).

Једноставно, много је лакше седети и чекати да у вама само од себе сазри епохално дело, а у међувремену оптуживати остале за скрибоманију. Тај полусељачки-полупровинцијски менталитет обележава пре свега ти: пична балканска лењост и недостатак професионадизма. Нормално је да ће се броју Арама Александра Поповића чудити човек који половину живота проводи седећи уз нечији сто, а остатак спавајући.

МАЛИ кран

Пре свега, Поповић очигледно има веома богато искуство човека који је прошао сито и решето. Његова биографија много личи на оне већ класичне биографије америчких писаца, који су почињали као чистачи ципела, кухињски момци, зидари, бушачи нафте, стјуарти на бродовима, морнари мили скитнице, да би завршили са чашом у руци на пском коктелу. Нормално је да је тај богати фундус искуства личности и догађаја, скупљан тодинама морао да нађе одушка и провали све литерарне бране. Чињеница, да се Поповићеве драме играју у готово свим позори-“ штима, на радио-таласима и па телевизији последњих неколико година, не мора значити и то да су сва та дела написана у време својих извођења.

Но, вратимо се телевизијској серији „РаБање једног народа“, за коју морам признати да ми је веома непријатна, мада се дивим њеној чудној снази. Типови са којима је Александар Поповић био присиљен да дели један део свога живота, појављују се овле са својим дрвеним коферима из војске, поквареним зубима, лоповским навикама и свим обележјима једног света на који обично не волимо да мислимо.

Оно што је најнепријатније у свему, јесте чињеница да је Поповићев миље ових вуцибатина истинит, а то је једно поразно сазнање. „Рађање радног народа“ нас тера да схватимо најзад где живимо. Оно нас упознаје са нашим суседима које не срећемо у дифту, јер станују у подруму куће у којој се ми бавимо лепом књижевношћу. Крећући се у кули начињеној од учтивости, веома смо изненађени када нам неки Руле У тролејбусу једнога дана, ако не и раније пресече гркљан бритвом. Поповић нас, напме, свим

Перић. Валтер", цава петнаест до

пута Звоно на Саборној цркви отку. есет. Мачак без

силама свлачи у то подземље, ослобођено сваке романтичности, Његова серија делује готово документарно, а реплике звуче исто онако, као кад завирите кроз кључаоницу и откријете да се вешерка и носач свађају око пет банки.

ДАвопрсташ, Руле, Миле, Босанка, Јово Ме деница, Амбасадорка, Капелник, и остали пузцачи „Драве“, провалили су у наш блесави кућни мир и ми смо се одједанпут, очи У очи, нашли са актерима криминалних вести о одтризању носева, убијању секирама, краБа и потплаћених келнерских испита. Пред том чињеницом престаје да делује наше литерарно васпитање, Ја још увек не могу рећи је ли то уметност или није, али тврдим да то делује! Ови јунаци срећу се свакодневно око железничке станице. Долазе у Београд м тек после две три године открију да је град на брду, јер су им сасвим довољни бифеи око гарлеробе, посластичарнице са посивелим шампитама, чекаонице треће класе и свратишта са збуњеним малолетницама које постају курве. После сређеног света војске, у којој се зна ко кога први поздравља, коме шта припада и коме се човек може жалити када га повреде, они улећу у једну сасвим другу средину У којој покушавају да испливају из блата непрекидно гурани својим социјалним пореклом збуљени обиљем кога се пне могу дочепати, узнемирени невиљивим зидовима града који се не да тако лако освојити. Преко заједничких кревета, Ђубришта и дворишта у којима постоји јел на заједничка чесма и један заједнички КАОзет, кроз заплете који се увек тичу искључиво питања: Шта јести, шта попити м где спавати2 — значи етзистенцијалних дилема, ови јунаци чија је једна нога у селу, а друга Ру ка у туђем џепу, постају по правилу најпре курири и келнери, да би савладавши животне вештине урођеном лукавошћу завршили као директори експортних предузећа и власнипи вила па Звездари и Чукарици.

И поред камерног карактера ових драмских прича, гледалац има осећање да присуствује грандиозном спектаклу Сесила де Мила — нису ли ове протуве народ у пуном значењу те речи, народ који прескаче лекпије историје, ускачући из полуфеудалпзма у светове електронских рачунара. Из тог талога регрутују се убице и преваранти, али и гралитељи пирамида.

„Ипак, за мене највреднију ствар у читавој серији представља осећање, да Поповић не гледа кроз лупу, фолирајући да разуме патње малих људи, као што то обично чине званични литерарни портретисти, када желе да говоре о обичном свету. Не, за Поповића је и најмањи догађај повод да се запањи пред величином трагикомедије својих јуна ка. Они једноставно извиру из њега, преживели године књижевног успеха свога творца: они израњају из понора опе животне школе коју мора проћи сваки писап, они до лазе у госте успелом Александру Поповићу, а када изађу из писаће машине, вероватно украду ситнину са стола или здипе сребрни прибор за јело. .

Све док их се буде сећао, Александар Поповић ће бити писац, кога са задовољством гледају по кочијаши и професори универзитета, а о телевизијским критичарима и да не товоримо.

Момо Капор

аналним

Уређује Владимир В. Предић

Тек кад жмиркаве сијалице замени неон, збуњена променом, схватим

тла. Ја сам је вез

шеснаест година. Члан „Књижевног. клуба 55" РУ „Буро Салај“.

„Често лутам старим Београдом. И ту, на калдрми, ја сам, у ствари, тек онда онаква каква желим да бу. дем. Мако никада нисам становала на Косанчићевом венцу, чини ми се да живим ту одувек.

На једном дрвету везана је пер. ала. То је моје дрво, Тамо је све моје. Знам колико

море

Кљуном је парао планине Крилом је заклињао љубавнике УМРО ЈЕ АЛБАТРОС

Хоћу да чучим у овој сломљеној

АЛЕКСАНДРА СМЕТАНЈУК

кући

У граду над којим сија

сломљено сунце

И плави се небо преломљено

Као порцеланска шоља

Седећу у тој сломљеној кући И сламати своје већ преломљено

" «“ +

срце

Ослушни крик прног галеба

Са трешњиним

цветом у репу

левог увета из броја 9 увек загребе по стаклу кад носим жути џемпер. Једино не познајем људе из тог краја. Свеједно. Вероватно да бих се разочарала. Сигурно су исти као сви остали. А ја хоћу да побегнем од људи, асфалта и тих ужасних ствари на четири точка. Волим да се возим

трамвајем кад Сава поплави Кара-

Ворћђеву улицу и да кришом гледам децу на шлеповима.

И погледај хладну пучину мора Зар онај бели облак не личи на брод И ове шкољке што гушећи се дишу не личе на камен

Погледај ону црвену даму Што босом ногом рије по песку

Гледај и памти Кажи

Зар ти то не личи На нешто лудо и језиво

Што само машта може да створи

Газим кроз воду

У мени гори пламен Зелен од прошлости

Од будућности матловит А над њим сенка

Од облака

Или од твог рамена

да сам рођена век касније." Сликама исказује осећања. Сликовитост, значи, није средство већ суштинска потреба њеног певања. Пе ва као што дишу таласи, магле, 6борови, који су, опет, у непрекидном преображају све док их она не Уобличи у визије једног помало сабласног света. Иде од сенке до облака, од камена до шкољке, ужарена као

„сунчане дине" и чиста као ветар

с мора.

Лупета звоно у Светом Року

Док богородица мртвим ; осмехом

Лиже тлиненог Исуса

Као крезуба хртица

Туђе штене

Заћути звоно

Умири се фреска

А моја грешна визија

Расплине се у лику који гледам

Љуљам се на малој сказаљки

Сунчаног сата

Или пешчаног можда

И гледам сунчане дине

Како гтризу ми прсте

Зелене од борова

Смола капље

Лепи се

Ужаснута

Пиљим у ту нечисту крв |,

Чудновати

обућар МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

ПОСЛЕДЊИХ ДАНА септембра месеца, те године, Рјепнин силази из свог стана, оллазећи па посао, скакућући, са ногом у гипсу. Те године, ти септембарски дани, били су и топли, и хладни, и сунчани, и кишовити; све заједно. То се у Лондону често догађа. Енглези кажу да никад не знају, шта их чека. Постали су равнодушни, зато. И Рјепнин силази, лифтом, са седмог спрата, као да равнодушно пада, у дубину. Прво се јавља, пажљиво, из лифта, љегова лева нога, бела, као окречена, затим његова _ глава уцрномањастот ловца на бисере. Вратару Каже, свако јутро, исто, љубазно; Ала је леп лан, мистер Веит. »Ућаг а се дау, пајојек Мће«. Каже то и кад пљушти, напољу. Вратар га, свако јутро, посматра зачуђе“ по, па одговара исто тако љубазно. Тпдеса, 51г, Заиста, тоспару. А затим мрмља у себи: 0, тај луди Пољак! Тћаг з у Роје. Тако се, сва“ ки дан, поздрављају.

За тренут, затим, при изласку из куће, Рјепнин застаје и обухвата погледом, фонта» иу, пред том седмоспратницом. А затим, оно, што се види од Лондона, па првом кораку у тој улици. Идући до најближе станице аутобуса, Рјепнин почиње"да корача, — то јест да скакуће, — дуж рушевина које се нижу, прекопута, а које зна. Сад у њима раде зидари. Сетивши се како га жена испраћа бриже но, свако јутро, — због те поге у гипсу, Рус мрмља у себи: Није то ништа. Нога је чврста у гипсу. Човек постајс са њом прав и чврст. Јачи од живота. Чини ми се да у некој лудој Шпанији опет играм фанданто. На углу, уласка, у такозвану „краљеву“ у“ лицу, био је пекар. Рјепнин је ту становао, прекопута, за време рата. Хлеб ту замирише, пред љим, сваки дан, Пролази затим и крај свог пиљара, код кога је куповао зеље, и рибу, за време рата. Звао се Блек. Човек се био јако променио, Изгубио је био сина, кога је волео, а остао му је млађи, ленштина, којег није волео. Блек се био сасушио и постао је био ћутљив, Рјеппин се трудио да прође крај њетових излога зеља, иеапажен. Чиме би мо“ гао да га утеши и кад би покушао, Нема уте“

хе међу људима, и ако неки кажу да је у Богу, а други, у пиву.

Каже се тако али то су празне речи.

Све су утехе празне речи.

Још неколико корака, затим, па Рјепнин стиже ло станице аутобуса, међу којима је чест: бр. 11. Обешењаци кажу да су то уде“ сили чиновници банака, јер вози у банковни центар Лондона, — тде је и Енглеска банка, — у кварт који се назива: Сити. Рјепнинов из, којим иде до станице СЕЕВМ РАКК, мно“ го је ређи. Има да чека. Мушкарци чекају мирно. Жене, међутим, воле да, преко реда, уђу. За Рјепнина, да се попне у аутобус, постала је, сад, вежба гимнастике, као да је у неком циркусу. Треба, обема рукама, ухва• тити ђиз за дршке, али пазити да, при томе, штака не испадне, из руке. Затим треба да подигне једну, не обе, — прво једну, па дру“ ту, ногу, — брзо, — и ако људи око њега учтиво чекају. Крај врата има место за инвалида. Енглескиње, међутим, каткад, заузму и то место. Праве се да не виде ногу у гипсу. М осталом, то и не би било тако страшно, кад аутобус не би, као неки полудео слефант, јурио и завијао око ћошкова. — На одстојању од два прста, од аутобуса које су. срећу. Онај што даје карте, међутим, пева, у аутобусу, Ујутру. Неку оперску арију. То. боже, то, да ради, то, то му је мило,

Кад изиђе из аутобуса, на поменутој станици, или, како жени каже, пред хотелом 2112 (чувеним у Лондону) Рјепнин се труди, да, наслоњен на своју штаку, одгегуца, до иза ћошка, у улицу Светог Јакова. До њеног дна, где је, иза ћошка, радња Раш! Гаћиге 5 Зоп. Труди се да прође неопажен, пред вратарем чувеног хотела, који стражари при улазу. Тај вратар, међутим, зна већ тог човека, што гегуца, туда, свако јутро, са ногом у гипсу, па га поздравља, очински, осмехом, као да жели да му ода признање, што скакуће, тако добро, Рјепнину се опда, — иако попавља у себи, да је то немогуће, — увек учини, да тај вратар, зна, од некуда, да је, и он, у Паризу, тако, стајао пред једним ноћним локалом у козачкој униформи коју је звао; генергл Дибенко. М ако се, и сад још сгиди, што је био пристао на то, Рјепнин сад са задовољством удахне, ту ми рис кафе, и џема, и цвећа, који допире из улаза у »Ких«. Пре седам година каткад, и он је у њега улазио. Сад журно пролази, скакућући, поред новинара, на ћошку, и залази у идућу улицу. Још мало, сад, још мало само, ла да прође поред чувене радње шешира, ТОСК5, — где, у излогу, још има шешира

Наставак на 15. страни