Književne novine

ЛАСЛО ГАЛ

БУДА

песме булке сам писао

лепе црвене песме булке облаке од мастила ветар пири колико ли булка живи

само су се њихале по пољу од хартије и златном се јаром подне кити

у вазу сам ставио вазу кристалну колико ли булка живи

звездани јастук над светом

жмиркави зрика подругљив свет

и проговори месец кроз прозор отворен црвена булка није собни цвет

ПУТ

нестаје измеђ два стабла“ где ли му је крај

пошао бих њим да

знам где му је крај

постоји ли пут који пма почетак и крај

ПЕСНИК

хтео је да запали свет

један песник једном

латио се пера и по белој хартији

падаху падаху велике пламене речи

црвене буктеће велике речи по белој хартији врела лава речи

шибицом би било лакше

ЛИСТ

рекох му опет ће на пролеће

крај да озелени

а дрво да се одене у ново срећно лишће у лишће будућезелено

то ће бити други лист уздахну лист што жути

ПЕТАО

дрвету трави цвету целом свету

лепу белу ноћ

лепу ледену ноћ лепу смртну ноћ

па нек у јутро петао залуд кукуриче

МРЖЊА

не умем више ни да мрзим тако сувом тако спрљеном тако сушном мржњом

па зашто онда то упитах под јабуком

и када сам малине брао и тада

и када у тешким рукама надничара бесно рече уморна мотика овако убићу те до вечерас тњила земљо

'абука је ћутала малину полако сву поједох амо је још мотика псовала

' ја више не умем ни да мрзим гако срећном свесном мржњом вече је већ позно равнодушно поспано и бесано

Превео са мађарског Еуген ВЕРБЕР

Ут У ЧИТАМБО _ НА ЛУЛИ — МАЛА.

ВЛАДИМИР СТЕФАНОВИЋ

73 ФЕЛИКСОВУ ГЛАВУ недостајао је само билијарски штап. Узани пепељасти венац од косе око Феликсовог глатког темена личио је на светачки ореол. Феликс није био светац. Није чак ни шеф одељења у Управи за приходе где је радио. Између кнедле која му је увек стајала у грау, због неисказане самоће, и увек кривих излизаних пета на ципелама, Феликс је увек имао тамно одело испуњено ситним костима и блатородношћу. Од осталог што је имао, ништа не вреди спомињати, јер Феликс заправо никад ништа нарочито није ни имао. Одложио је за боље дане да се ожени, Одложио је за мало касније да промени ресторан у коме се хранио. Једино никад. није одлагао да оде на море, јер никад није ни покушао да сазна колико је далеко то море, пуно чудних риба и тајанствених пећина у подморским стенама.

На редовном пијењу чаја, сваког уторка од пет до шест и по часова по подне, код Феликсовог првог суседа од најближег писаћег стола у канцеларији, Феликсу, који је више због чаја који је волео, а мање због првог суседа из канцеЛарије, одлазио на то недељно ћутање уз чај, неко тихо рече да би требало да промени ваздух. Како, упита икс. Да ли треба да изађе из собе, у предсобљег Феликсов саговорник, скупивши колена, наже се ка њему и зашушка му на само уво: „Рекао сам, колега, да треба да промените ваздух, а не да идете у предсобље". Феликс се на то почеша по сјајном темену 'и затвори очи. „Драги колега, како се мења ваздухг Зашто то да радим, кад сам ја већ одавно навикао на свој ваздух2" „Колега Феликсе, зар се никад не гледате у огледалу 2..." „Имам шта и да видим“, рече Феликс, „себе!“, „Колега Феликсе, кад би се само погледали у огледалу! Жути сте као лимун. Жуто-зелени, као плесниви лимун. Ви што пре морате да промените ваздух. Идите у бању да повратите боју. Некад сте били ружичасти, из вас је избијало здравље, а сад, на шта личите !..." Разговор онда окрену другим током, заплови узводно и стаде. Сркали су у тишини чај и гледали у бездану дубину шољица. „До виђења", рече на растанку Феликс, свима и никоме одређено. „Сутра, у канцеларији, у уторак овде, ма чају...' „У бању, не заборавите, Феликсе", додаде његов саветник, „на ваздух, да будете опет ружичасти |..."

На станици, пред шалтером, стрпљиво је чекао у реду за возне карте. Чекао је у немом реду, с главом обореном на груди и рукама прекрштеним на трбуху, као осућеник кога с другом сличном браћом уводе у сплет тамничких ходника. Кад стиже до шалтера рече, кроз отвор у млечном стаклу, службенику који је продавао карте и од кога је видео само шаке и ознаке сигурно железничарског чина на рукама: „Пожутео сам. Уплеснивио се. Идем да мењам ваздух и да пијем киселу воду. У бању. Једну карту, молим. Повратну. Најјефтинију“. „Изволите“, рекоше руке са ширитима на рукавима, иза стакла, „ви дакле, путујете у Читамбо". „Путујем у бању. На викенд", рече Феликс. „Какав Читамбо! Шта је тог" „Село", чуло се иза стакла, „село, колибе од трске, на високом кољу пободеном у мочвару. Доле су муљ и крокодили и пиране у Лули — Мала реци". „Ко тамо живи>" упита Феликс и вртело му се у глави од тог чудног неразумљивог разговора. „Тамо је умро Ливингстон". „Зашто2." „Од дезинтерије. Уморио се и разболео од истраживања", „ја питам", рече Феликс, „питам, зашто да идем у тај..." „Читамбо", одлучно и мало пригушено рече глас са чином на рукавима. „Забога, а где је то, је ли далеко2" распитивао се Феликс, и, чудно, нико из дугог реда иза њега није протестовао што се води тај

· дуги разговор око једне возне карте. „Да ли је далеко2" уми-_ рујуће понови службеник пружајући Феликсу карту. „Читам- |

бо је на Лули — Мала. Негде у Африци, тамо где извире свети фараонски Нил. Видите, прилично је далеко, господине Феликсе". „Видим", рече Феликс. Онда узвикну: „Знате моје име2" „Како да не знам", чуло се, с призвуком смешка, од руку иза стакла. „Господин Феликс путује у Читамбо. Ево, ваша карта за воз". „Зар само с четкицом за зубе и пиџамом и неким ситницама, чак у Африку, у Читамбо2" вајкао се ФеЛикс. Покушавао је да се извуче из те чудне ситуације у коју је изненада запао и све дубље тонуо, као у живо блато. „Доћи ћу после по карту.„Само да:се вратим. кући. и: припремим - за Ауго путовање. Треба да спремим храну и толико тога, знате, ваљда.., и тропски шлем, куд ћу, овако ћелав под афричко сунце... И маст против комараца, и кинин против маларије... Џа, морам и да се пелцујем против тропских болести, зар хоћете да се вратим с великим богињама, кслером, глистама, и..." „Немојте се толико трудити, господине Феликс. Сасвим је довољно, то ваше коферче. Сад, треба да завршимо с ћаскањем. Ти иза вас такође путују, на разне стране, ја имам још много посла. Узмите вашу карту, изволите, ваш воз полази за неколико минута, трећи колосек... Трећи колосек, господине Феликсе! Пожурите". „Трећи колосек", понови, као аутомат, Феликс. „За неколико минута. Читамбо. Тамо извире Нил. Без кратких панталона и без пелцовања, гологлав, у Африку, ето..." По наговору свог канцеларијског колеге кренуо је у бању, да једном и то проба, плесниви лимун да буде опет ружичаст, и није знао шта се све то, одједном, догађа, како је до те нагле промене дошло, ништа није знао, те руке са ширитима, иза стакла, говориле су кроз отвор благим гласом који га је погађао право у мождани центар покорности, пара“ лишући му свако опирање и наду у повратак кући, где шушка буба, а прашина прекрива стари похабани намештај. „Хтео сам само на викенд, у бању, да променим мало ваздух и пијем киселу воду..." Феликсу је дрхтао глас. „Ви треба да идете у Читамбо", чуло се иза стакла, тоном који не допушта. приговоре, тоном неумољиве заповести. „У Читамбо", прошаплута Феликс. „На ЛАули — Мала", додаде, да буде јасније, рука са ширитом на рукаву, која се подигла, као сабља, и додавала Феликсу карту за пут. „Морам! Морам ли2.." помисли Феликс. Иза шалтера као да су читане његове мисли. „Још мало и воз ће отићи без вас, господине Феликсе. Ви и не сањате до каквих би то последица довело!" „Значи, тамо су колибе од трске, на кољу, изнад мочваре, и голи људи који говоре чудним језиком и не умеју да читају и пишу", гутајући речи, брзо је говорио Феликс. „Тамо је умро болесни исцрпљени истраживач прашуме, Ливингстон", говорио је шалтер. „Од дезинтерије, рекосте, тражећи извор Нила..." Феликс је већ губио дах. „Карту, молим вас, дајте је, брзо !..' узвикну пригушено и зграби кроз отвор карту, „збогом, господине ФеЛиксе, и срећан пут", допре до њега шалтерски глас са ознакама чина, и он потрча, расклиматан тетурајући се, ка излазу на перон, ка возу за Читамбо, и викао је, чинило му се: „У Читамбо, у Читамбо!.."

Уђе у последњи вагон. Ускочи, с киселим осмехом: иза њега, на овом путовању које овако чудно почиње, остајаће У ноћи крваво грвени реп, од фењера на последњем вагону, у чијем“ једном. купеу. заузе место међу својим "непознатим ћутљивим сапутницима. Воз тргну, све брже су промицала светла на перону, вагони су се поводили на скретницама, као да бирају на коју ће страну, а онда, као велика гусеница, клопарајући, воз упаде у црни бунар без дна, без зидова, и то: нуо је сатима, по бескрајном колосеку, испод звезда, и као да неки велики тајанствени пушач пали у ноћи шибицу пролетела би понекад светлост неке мале станице. У вагону, су шкиљила само плава ноћна светла. Као буба у Феликсовом собичку, један његов сапутник шушкао је у тами, повијен над распакованом храном, мљацкајући. Неке ноге око Феликса изађоше из ципела, Путовао је да промени ваздух, с њим је путовао стари устајали врели ваздух пун дима и разних ЉУдДских мириса. Глава му је падала на груди, капци су, му се лепили, од умора и сањивости Феликса ухвати спокојство и он

· се предаде. дремежу. .

Прену се. Пробудила га је тишина. Воз је стајао. Иза прозора простирала се дубока ноћ. Уз неразговетно мрмља-

ПРИЧА

рамена сачупав с његовог рамена описа АуК АО Пула др са ба паши мале Со је сар изненада заустави, ноћу, на отвореној пру је се они тиша. „Зашто стојимо2“, прошапта. ик ; сви су спавали око њега. р-марваатие за МУдахну прохладан ноћни ваздух. арени + чистима, пресаспавала су нзломљена теде пе ИЕ у испречен пред вратима, мићена, згњечена. На крају ходника, стр ипца, Феликс одина поду, лежао је човек с шеширом па 23 кога је заударала же шешир, као поклопац, продрма спа Ма о" Одговори му ракија. „Где смо, да ли знате зашто |

Феликс н = стојимо!" љутито рече стењање. „Знате колико већ стоји Наплати, келнер", зачу се ,

амакну шешир на то лице, , ", одговори ти Ма (о једну дуплу". „Одмах, молим, 4 Мо с ен и пређе у други вагон, и ишао је ВР И зец брже, напред. У вагон — ресторану ОН Па имао ке зети, пуни прљавих тањира, остатака | Ма. евате нетито.: жале заспале главе, млитаве шаке. ода мом да обрише стол упита Феликс келнера који је, машући о "знам", одговори њаке, брисао главе међу тањирима. уја с пиће!" „Мислим, келнер. „Фајронт! Ништа за јело, ништа 34 1 оз да. крене2" знате ли зашто овако дуго стојимо, и ТЕ емазали“ рече келрече Феликс. „Кад ови овде сваре што = ите морамо још да нер, „онда ћемо сигурно даље. СЕ Мање“ упита Феликс. ЧеКаУ Колико АрпНМ нео О, захваљујем", одсече Фе-

[5 а Ри Јене спавање службеник му понуди одите". „Кад одапнем, за-

чаршав", промрси Феликс.

ликс и оде даље. кревет. „Лепи, чисти МАРИНО иза мотајте ме у ваш лепи у Е У је ван Па ени из једног купеа, вирила је рува Ва КОЈЕ МУ мара петим анана па ереб5 пољуби ту руку што је на ПАРИ ко они ирите, рећи ће му, та конвири из кулеа, и помиче ср и клетим возом2 Ипак, дуктерска рука, шта се догађа с тим у латота повуза. врховима прстију крај рукава и 0

5а рутаоом ПоМрАН се глава. „Извините", реЦе е ИЕ += дуктеровој глави, уја имам карту за ам! ђ И от Јеси тамо и стићи", рече ХРНАХ . „Не би, да нем “ ва ли то хтео да ми кажеш". „Колико још има до уво упита Феликс. „Појма немам", рече кондуктер. „кад о Та мо у Читамбо, молим вас, и где је Читамбо, реците ми, НОНИа вас, господине кондуктеру , распитивао се 2ОЛИКС, з" с" оволико стојимо Докле Ћемог...' „Не секирај се, путниче, рече кондуктер, „главно је да имаш карту. С картом пегда мораш да стигнеш, без карте никуд. Пусти ме да спавам .,

ствари, ја сам намеравао у бању, на излет, само на викенд. А путујем у Читамбо. Рекли су ми на шалтеру, да морам, и ја путујем". „Треба, треба да путујеш", гунђао је кондуктер, „такви као ти треба да путују и у бању и у Читамбо, да науче да не гњаве сироте службенике на њиховом „радном „месту. Хоћеш ли ме, већ једном, пустити на миру!" „Хоћу", рече Феликс. „Хоћу. Колико каснимо, само ми то реците, господине сањиви, нељубазни кондуктеру"“. „Ништа не каснимо". „Зар ништа, немогуће!" узвикну пригушено Феликс. „А сво лико стојимо. На отвореној прузи! .." „Пошао си, па ћеш и стићи, јеси ли разумео, стенице!" говорио је, као кроз сан, кондуктер. „Имаш карту, седиш у возу, путујеш и сигурно ћеш стићи, пре или после, шта мари. Лаку ноћ. Сви некуд иду и сви некуд стигну. А што не би и ти, а!" „У Титамбоу је умро Ливингстон", рече Феликс. „Ја се не зовем тако", ре-

+ “че кондуктер. „Умро је од истраживања, и од дезинтерије и

маларије и исцрпљености, тако су ми рекли на шалтеру", брзо је говорио Феликс, „умро је сам и напуштен јер му нико није помогао. На Лули-Мала. Тамо негде извире света река Нил. То је у Африци..." „Много далеко", рече кондуктер, сасвим неразговетно. „И ја ћу да умрем, као тај Ливингстон, од твоје гњаваже". .

Залутао је у ноћи и ни за шта се не брине, тај луди воз, рече у себи Феликс. Нешто треба предузети. Отвори врата, освртао се, искочи из вагона и потрча насипом, ка локомотиви. Машиновођа је нешто радио, напред, око точкова, сићушан под њима и Феликс се, непримећен, задуван, тешко ус: пуза у кабину и дохвати ручицу сигналног писка. Продорни, отегнути, затим кратки испрекидани звуци слични крицима испунише ноћ, у којој су се дотад чули само зрикавци. Никад дотад није о себи дао такав глас, он, Феликс! У неколико скокова, машиновођа се нађе у кабини. Феликс му је пружао руку, да му помогне да се попне, овај га шчепа за крагну, одгурну од ручице и ноћ је опет била тиха, пуна звезда и зрикаваца. „Јеси ли полудео, човече!" викао је машиновођа, „јеси ли ти полудео, колико још намераваш овде да стојиш", Феликс се трудио да не виче слабије од машиновође, „што не потераш тај твој воз, ја морам мекуд и да стигнем, нећу, ваљда, заувек овде да останем, је ли!" „Је сте", рече машиновођа, некако сувише мирно, изненада, „тамо напред се минира пруга, зато стојимо, док се не поставе мине, разумеш". „Воз ће, дакле, одлетети..., у. ваздух2" промуца Феликс. „Са свим путницима2 Они спавају и ништа не знају!" „Знаће већ, кад треба", рече машиновођа, „Одлетеће2 понови Феликс. „Слетеће, с моста, у реку, тамо напред", рече машиновођа. „Немогуће!" говорио је Феликс, „наравно, немогуће", рече машиновођа, „напоље, човече, одавде" и показа Феликсу како се излази из кабине, ногом, од натраг. Феликс паде на колена. Пипао се, кости су читаве, страдале су панталоне, закључи, пође поред вагона и мало је храмао. Писак локомотиве пробудио је изломљена поднадула трупла у ваговима. Рашчупане главе појављивале су се на прозорима. Феликс скакутаво потрча. Ширио је руке, дизао их, питад у пролазу, све те урамљене чупаве главе изнад себе, иде ли тај воз у Читамбо, кад ће стићи, он мора тамо, у Африку и на извор Нила, на Лули-Мала, где је умро Ливингстон, сам и бо дестан и напуштен, од маларије и од дезинтерије, тако му је речено на шалтеру, наређено му је да тамо иде а не у бању, и он мора, да ли неко зна и хоће, најзад, да каже, њему, чи: новнику Феликсу с некад ружичастим образима, а сада плесниво жуто-зеленим, куда иде тај воз, кад ће да крене. Викао је, дуж вагона, главе су се окретале за њим, пратио га је смех, питале су га главе од кад је луд, да ли је на путу поблесавио, зар само зато што воз дуго стоји на отвореној прузи, и букети сасушених глава саопштавали су му да ће сутра сигурно бити деп сунчан дан, види се то по звездама, нека ништа не брине, врло ће леп дан бити, сутра и прекосутра, говориле су, све главе углас. и ништа од оног што је Феликс хтео да сазна нису говориле, заглушујући зрикавце, и онда воз нагло тргну. Феликс покуша да ускочи у вагоч поред ког се нашао. Промашио је, воз ухвати брзину, није успевао да зграби ручицу. поред врата вагона који су све брже промипали и тетурао се на насипу, додирујући вагоне, ветар му удари у лице и он затвори очи и кад их је поново отворио, погрбљен на колосеку, с главом увученом у рамена и рукама пруженим напред, у празно, само га из даљине, у којој се губило клопарање точкова, погледа и нестаде једно мало крваво црвено око, фењер на последњем вагону, реп његовог путовања у Читамбо.

Сигурно у некој бари, крекетале су жабе. А онда, негде напред, далеко, бљесну заслепљујућа светлост. Одсјај на хоризонту се већ гасио кад се зачу потмула грмљавина. Није се дуго чула, и онда су се опет дуго чули зрикавци и жабе, и Феликс седе на колосек, покривши лице шакама. Мрмљао је нешто о тршчаним колибама на високом кољу пободеном У мочвару, ми / он све то није хтео, он је желео само да пије киселу воду и промени ваздух, и у ноћи су трепериле звезде које оп није видео, као далеке плавичасте, развејане визије,