Književne novine

ОЉА ИВАЊИЦКИ: ВААДО ГОТОВАЦ

по љижси

ДВА ТРУБАДУРЕВА НЕСТАНКА

чини МИ СЕ да Готовчева „Прича о труба Ауру“ говори, на неки начин, више од било које друге његове пјесме. То да она говори више тешко је, међутим, одредити позитивно, тј. поређујући њен садржај с оним што садржавају друге његове пјесме. Кад бисмо то и покушали само би се показало да је тај посао бескрајан, задатак неисцрпан. Цјелини поетског усмјерења Владе Готовца најлакше је, додуше, прићи установљавајући баш оно на чему почива „садржајност“ тога усмјерења. С једне је стране она недвојбено положена у Тотовчев опис опстанка што је фиксиран и развијен на оним класичним моментима кроз ко. је је и филозофија егзистенције покушала питање човјека поставити изван сувременога процеса апстракције. С друге је стране она положена у његово обнављање, прораЊивање, и проживљавање темељних пјесничких питања нашег доба, оних која за пјесништво пресудно оживљују и цијелу ону проблематику која му самоме тако мало мјеста оставља у нашему животу: актуедну кри зу праксе. Овакво, међутим, глобално одрећивање садржаја Готовчеве поезије може нам овдје, држим, помоћи и у расправи о значењу „Приче о трубадуру“. _,

Та пјесма, наиме, апсорбирајући потпуно садржајну, тј. филозофијску цјелину Готовчевог поетског усмјерења остварује оно нај више што пјесма може: збиљске њене „прет поставке“ постају невидљиве, пјесниково ,06разовање“ непримјетно, а њена нас ријеч уз будљиво води једној чистој згоди, таЈе заправо лако је сажета истина етзистирања сувременога пјесника: најприје, да је био, затим, да је „нестао“ и, на крају, да „нитко та није тражио“. '

Треба већ овдје покушати разликовати два начина у којима се збио тај „једноставни дотађај“ трубадурева нестанка, јер управо они у својој игри и преплитању дају овој Готовчевој причи оно што тако богатом чини њезину цјелину. |

Трубадур нестаје, каже пјесник, „с мјесечином“. Он се, рекао бих, утапа у празно, „ис парава“ докидајући у самоме процесу пјесме њен садржај. Наиме: све то што се „реалпо десило“ у „Причи о трубадуру“: госпин позив на љубав, трубадурове заклетве, па и невјерицу анђела, те пуко садржајне елементе, укида оно необразложно којим трубадур, преко реалних захтјева животне згоде, продужује свој пут: „Он је даље толико пјевао толико јахао јер је упоређивао

. свијет љубави с нашим свијетом небо је“боље

од земље познавао... .. “ Односно: те пуко сааржајпе елементе пјесме, та готово банална мјеста јелне „животне приче“ докила, лакле, овдје, У „Причи о трубадуру“, исто оно што

ВЛАДО ГОТОВАЦ

· Прича 0 трубалуру

Тоспа је мното дјеце имала а њему намигивала у8 опасност за. њега

јер она. бијаше вјешта.

Није тражила љубав зли је волила.

игру

Он је дао толике. заклетве да је његов анђео подигао обрве у недоумици и престао се у тај занос мијешати и био само.његов зачуђени споменик на небу

Он је даље толико пјевао толико јахао јер је упоређивао свијет љубави с нашим свијетом небо је боље од земље познавао зато бијаше једноставан догађај кад је с мјесечином нестао

Песме су му у томе доста,

помогле

Нитко га, није тражио

уопће и омогућује поетску егзистенцију човјека: занос већи од садржаја који га је покренуо.

Како је, међутим, то јахање и то пјевање „даље“ изгледало то више нам не прича „Прича о трубадуру"“, већ једна друга пјесма Владе Готовца, пјесма „Витезов оклоп и љубав“ прати тај пут:

„ · „патња јахања тог не смањује љубав

ИМ он запажа ствари са земље невидљиве

Његове ријечи тада неразумљиве постану

Али м за нас имају све од пјесме

Он се нигдје не настањује не одсједа и не спомиње крчме

Јела више не позна и не скреће на зденце

Причају да му из срца нож није никад ишчупан

И оклоп да је празан и коњ да је сам“

Ове сам стихове пјесме „Витезов оклоп и љубав“ унио на час у интерпретацију „Приче о трубадуру“ тек зато да бих учврстио ону

поетску слику која се у ствари скрива УНЕ |

ситуације у којој пјесник Владо Готовац ве почиње у „Причи о трубадуру“, поготову адвербијалним путем („толико пјевао“, „толико јахао“), стилистички распршивати садржај приче пјевачеве егзистенције и то на нешто што не фиксира више фабулативно онако прецизно како је то било учињено у првом дијелу пјесме, њене моменте. Уносећи, надаље, у ову интерпретацију стихове једне „Причи о трубадуру“ тако сродне пјесме лакше се може показати да дескриптивни елементи што у тој, али уистину и у многим другим Готовчевим пјесмама, фикенрајт, бар донекле, „патњу“ с увијек без-циљног пјесниковог пута заправо су у опћенитости језика Ару" тога дијела „Приче о трубадуру“ њен властити изгубљени садржај.

Па кад већ смо овдје започели питајући се о начинима „једноставног догађаја“ трубадурева нестанка, желио бих рећи, а не проширујући више оно што је овдје било дотакнуто, како ми се чини да у „Причи о трубадуру овај први пут, занесен својим дутањима, „нестаје“ у заносну прозрачност ту заиста ос. лобођеног Готовчевог поетског језика.

Но, трубадур, рекао бих нестаје и други пут. То што „бијаше“ једноставан догабај „кад је с мјесечином нестао", то што „пјесме су му у томе доста помогле“, то што „нитко та није тражио“, све то што пјесник тако лако и тако једнставно установљује тражи У ствари да још нешто кажемо о том „једноставном догађају“ трубадурева нестанка. Док је, дакле, први његов нестанак заправо у ишче знућу оних, у једноме дијелу пјесме описаних, садржајних елемената његове егзистенциј и то у језичку структуру те пјесме која ову, у другом својем дијелу, раствара све до потпуног њеног нестанка, други се пјевачев нестанак збива суочењем његове егзистенције и природе њенога садржаја. На то нас, уосталом, и води стих: „Пјесме су му у томе доста помогле“.

Што је то у садржају пјесме, што је, нанме, у њој да и она „помаже“ нестанак пјесника, то, међутим, више не прича „Прича о трубадуру“, већ о томе говори, на примјер, фраг-

и

мент из познате поеме Владе Готовца „Јека" (15):

„Пјесма је задњи дан свијета

Љубав која не тјеши

Додир послије којег се одлази заувијек Завјет без потомства одржан

Од цвијета прошлост

Од будућности само до смрти

Свијет који је зашутио живећи

Пјесма је задњи дан свијета“

Пјесма тј. „свијет који је зашутио живећи" сувремено се тако појављује, а. У свједочењу цијеле Готовчеве поезије, као живот шутње: То у њега, заправо, ишчезава трубадур и зато се, ето, и може рећи да пјесме „помажу“ тај „нестанак“ јер и оно што још најдубље данас говори, у пјесништву и у ме. тафизици, у ствари прати само и потврђује пуку истину нашега доба: садржај се егзистен ције непрестано апстрахира актуалном десупстанцијализацијом њенога свијета.

Ето, у томе опћем нестајању људ ског садржаја свијета други је трубадурев нестанак. Само зато јер је то нестајање „опће“ Готовчева „Џрича о трубадуру“ и може, описујући његов нестанак, имати један једини „логичан“ завршетак: „Нитко та није тражио". ц

Завршавајући ову кратку интерпретацију Готовчеве „Приче о трубадуру“ осјећам да је још много тога остало што би се у поводу ове Готовчеве пјесме могло рећи. Но када бисмо се упитали како до тога долази тада би само један одговор, вјеројатно, могао бити тачан: садржајну, тј. филозофијску цјелину читаве Готовчеве поезије, коју је баш ова пјесма у себе „апсорбирала", она нам бескрајно и враћа сваким новим њеним читањем. Или још тачније, враћа нам и више јер као и све друго вриједно у сувременоме пјесништву, то она нам враћа занос у којем је настала и тек којим и сами ведро још увијек гледамо у пакао наших дана ни неразумјевајући да је, можда, све већ готово.

Вјеран Зупа

ПРАВА ДОМОВИНА ПЈЕСНИШТВА

ВЕДАР И ПРПОШАН тон ове пјесме очито је у нескладу с трагичким и суморним њеним закључцима. Сав њен простор, који нам се нуди као први слој, испуњен је напором да се џ питање одлучно постави свијет реалног живота, због његове незаснованости у консеквентном сугласју мисли и чина. Замишљен над том незаснованошћу, у рационалном потхвату анђела, трубадур се окамењује као недјелатна и од свијета одустајућа мисао. Распјеван, након тога, с љубављу према љепоти и својој патњи — пјесмом боље познавајући небо него земљу — трубадур се расипа у мјесечини. Иронија посљедњих двају стихова сад већ готово посве „изван“ пјесме — не оставља мјеста ни за какво чудо и ни за чију обману.

Ни рационализирано гађење анђела ни наивни ех од и 5 витеза не умањују сву првотну тежину расапа свијета. Филозофско увјерење (немијешање у „тај занос“) и племенито поетизирано нестајање у љепоти пјева (боље познавање неба од земље), та два комплементарна начина одношења спознаје према свијету ствари, исцрпљују се у етеричности својих (мисаоних односно естетичких) посљедица. И једно и друго, вјерујући да им припада оно највише, тубе мјесто свога првотног утемељења, , томе „највишему“ — непрестано осцилирајући између споменика и мјесечине — трубадур као догађај бића у којему се испуња

судбина престабилираног свијета идеје није

довољан. залог пјесништва-самог. Надилазећи та, оно му тек помаже да буде нешто више него банална анегдота, но не подарује му и пуну могућност да буде темељ песништва самог. Јер тај темељ, ако и није у животу, недвојбено лежи у његову принципу.

На тај начин „догађај“ пјесме, корјенећи се у пукој реалности, као да се њој и враћа; али не затеченој, пруженој рационалној спознаји или савршенству естетског тренутка, већ се враћа оној реалности која прву, дату,

затечену, предручну, битно утемељује.

Тиме се недвојбено раскрива други план проматрања ове виртуозне пјесме. Јер, њен пут више није пут индоктриниране — или имагиниране — судбине једног витеза; упућена свом темељу, уосталом темељу саме опстојности, она се раскрива као изворна бајка, као маштовита покрајина језика самог. Права домовина пјесништва, испјевани свијет његових чистих значења, у овој се пјесми јавља као негација свијета ствари и сваког односа према њима — јављао се тај однос путем отпора, пристајања или пак отклањања, што све конституира (с)налажење субјекта у постојећему као постојећему, али не и у пјесништву самом. Њему се пак може само припадати или не припадати, оно не признаје вољних одлука ни осјећања сувишности.

У једној другој пјесми Готовац вели: „Све тешкоће мога живота изазива језик као домовина“. Не обазирући се, наравно, на субјективне напоре у послуху том изазову, као темељно питање поставља нам се управо могућност пјесниковог профилирања те домовине, Рећи: „језик“, исто је што им пристати на немогућност његова супстанцијалног одређења. „Језик као домовина“ 2 Није ли то обећана земља у којој је пјесникова ријеч — онкрај затечених односа — ријеч самог принципа живљења, који као тежња увијек надилази све тешкоће живота самог2 Тежња, дакако, никад постигнуће, увијек имагинирање једне друге земље, никад њена јасна профилација. Бајка је основна форма те друге земље. Била она подријетлом из дјетињства, била она евокација посљедње епохе витешког платоничког хуманитета (средњи вијек), била она етерични козмички сан, бајка је својом тежњом најближа ономе што Готовац тренутно хоће, камо, чини се, у посљедње вријеме својим опусом смјера. Но, једном поетички освојена, хоће ли и надаље бити блиска отвореном језику свог подријетла, товору друге домовине.

Анте Стамаћ

ВРЕДНОСТ НЕ ТРЕБА ТРАЖИТИ У СМИСЛУ ПЕСМЕ

ПОЕЗИЈА Владе Готовца за мене је сасвим нова и непозната. До сада нисам имао прилике да читам његове песме. Морам признати да ме ова песма помало збуњује. Мислим да је њен смисао јасан, али осећам да њену вредност не треба ту тражити, Реч је о је~“ ном људском односу (она заводи — он пева) чији интензитет одстрањује анђела. Претпостављам да је он симбол свести. Чим је страст ослабила, почео је да упоређује постојеће са имагинарним сликама у сопственој глави. Резултат свега је неко отуђење у поезији, оту“ ђење од људи кроз песму. Последње две реченице то јасно илуструју. Покушај да буде сам себи довољан успео је (бар у песми). То што га нико није тражио, схватам као неку врсту жалбе песника на живот, јер интимно ником од нас није пријатно сазнање да свет нашим постојањем не добија и не губи ништа. А то управо и осећа велики број људи, утапајући се у бесмислене хобије, уништавајући се на најразличитије начине. Недостатак хуманистичких односа, људске комуникације, може карактерисати једно одређено време. Непостојање било какве комуникације је трагедија. Мушкарац из ове песме то управо доживљава, претварајући све у бесмисао. Иначе, мислим да је свака песма добра, која успе да ме привуче да размишљам. Ова је песма у томе успела.

Слободан Лазић, социолог

ИСХОДИШТЕ ПЈЕСМЕ „ПРИЧА О ТРУБАДУРУ“

ПОСТОЈИ наивност дубине. МИ постоји тратедија особе која се у њој подиже: док се приближава свом испуњењу не напуштајући земљу. А земља му зато узвраћа прикривањем кобног краја! најпотпуније у љубави.

Игра других њему је фатална замка, замка коју сам одржава што потпуније служећи свом заносу. Јер, нитко, нитко се не може предати вјечности и љубити земљу — и не изазвати осмијех и чуђење.

Пјесништво искупљује такав живот не спашавајући га: оно не спречава трагедију, оно у трагедији настаје и одржава је.

У једном немјерљивом, у једном непознатом тренутку наступа посвемашње ишчезавање: толико припремљено да је једноставно. И толико далеко да у њему више земаљског нема. И толико без остатка да га нитко не осјети као губитак. То је прелазак с ону страну, у нијемост неизрециву и непознату, која не привлачи него осваја.

Од свега остаје само „прича о трубадуру": ако с правом ту особу заноса, ту особу наивне дубине можемо у њему прелставити.

Владо Готовац

је а

9