Književne novine
„једно место
"је ишчезла, та црна сенка,
__КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
|
КУЛТУРА У СВЕТУ — САВРЕМЕНА РУМУНСКА КЊИЖЕВНОСТ
Бодлер многобројни
Марин Сореску 1
сто ГОДИНА, откако се угасио, прохт се и мени да хамлетизуј у зе С х ујем о Бодлеру, с ло-
ањом његовог стиха у руци. '
а знамо, шта можемо знати о : у] нал ; о једно зтинј која је одлетела пре једног сто кевае аздух се враћа на своје место тако брзо за нама, да сами себе „заборављамо, од прозора до врата. Пре једног трена стајао си на прозору, с лактовима на перва3у Њ тле, као да тамо никога и није било. одлер је остао на сваком оном месту
"куда је пролазио — ово ме задивљује. Не
можеш у исто време бити на два различита. места — учи нас један прости закон науке. А Бодлер већ толико дуго заузима. у животу, а заузим једн место у смрти — Нета“ то стека да Бенин Било је можда два, три или много вите Бодлера. Читава једна колона уклетих бића, стешњена чадором једног истог срца, на ивици експлозије. А зар корална острва, доспевши из океана напоље, зар она нису плод једне заједнице микроба или нечег сличног, уједињених у исту пулсацију према небу2 Стена Бодлер има слојеве душе који не могу бити од једног јединог човека, Када читам неку његову пеому, питам се: који, који по реду Бодлер то може бити> „Цвеће зла" представља љуштуре ужасног растојања између наших ћелија. Између воде и камена не постоји никаква разлика, већ само ужасна неподударност њихових густина:
· Бодлер се сусреће негде с Достојевским, макар за јелан трен само, он га предосећа једним ударом срца, Код аутора „Злочина и казне" стално неко долази, обратимо на то пажњу, смешта се на столичицу и отпочне с приповедањем мизерије свога живота. Кнез Мишкин читавог живота не чини ништа друго, већ само' слуша, са степ-
-ском белином својих уперевих очију, јад
не исповести, час Настасје Филиповне, час Рогожина, час свих људи на свету. Беше он болестан, јотп пре свога рођења, од превелике људске патње, и све те жалопојке залуђују та с места. У кошуљи сво101 од туте, док га седам лекара држе за ноте и руке, Достојевски урла према небесима, у бескђај, и ти крици представљају крике саме планете, која себе одувек познаје тако добро и каје се. Даноноћно поолазећи између звезда, достојевскозска земља се овакокаје ттел њима: „Ја сам свиња, светлоноснице!" У одсуству
Тон за
Николаје Бребан
он И НЕ ПОМИСЛИ да изнова упали светло, а није је ни дозивао крај себе, јер је предосећао да она сада стрепи им да треба да прође кроз неколико етапа, као преко неких степеница, да би до њега стигла, а прва од тих степеница, на којој се сада одмарала, била је помисао на тело сина који спава, а друга: тмина У, коју густа и једно-
лична, чију је рељефност и хармонију попримала готово и сама. Катарђиу се није жестио због те њене зебње, јер му је то изгледало нормално, и више но то, јер ЈУ је он био довео у недоумицу, својим. бруталним гестом, тамо у шуми. И "Али, ето, она је ипак надживела тај
тест, ту смрт, а то значи да љубав у њој
' расте већом снагом од стрепње и, сада, то
њено бегство у једноличну таму, то пентрање на фотељу, на неки начин, није било ништа друго до леп покушај да саму
ипитоми. но; они започеше разговор, а да се нису могли видети, па је требало чинити сталан напор да би голе вибрације речи испуњавали пртежом меса и његове боје, с половичним покретима или са по „којим осмехом који се није ни рађао, јер они нису могли ништа својег изгубити, сада, у тр а када су се већ волели, физички, иако је између њихових руку и њихове епидерме био тај ВЕЗНРеННИ ЗИД
е,. но невидљивог .
И он оне да говори и рече — и све беше као у молитви, у којој су речи ослобођене сваког смисла, а она! који се моли, верник, треба да их испуњава непрестано џ ожанског:; МесеМ реба да запалиш цитарету. Било би
„" комотније тамо, у фотељи. “~ — Откуд ти знаш како ми је у фотељи2
упита она. — Видим те:.. — и ја тебе и : — ја те и ! с — а не, рече она озбиљно, ја те
Ако желиш, ја | : — Неј више волим да Па ДА ти је донесем, дакле2 МЕ — Не, није потребно „. кашљала ако запалим и пробудила 45 јој _- Можда су се већ и про УДИЛИ!... — Ха-ха-ха-ха!. -. смејала се она,
вајући свој смех. ЊЕ а Када. се смејеш, више те не видим чудно!
; 'их и белешо текстове, превео их а : а написао на 9.
ске о њиховим писцим у и 10. страни Адам Пуслојић
је сама себи при:
Бодлер, и он узвишени духовник, непрестано слуша ћакнуте исповести, свете и пер верзне, свог сопственог бића. Огрлицу Од бројних „ја" он кида и разбацује, нервозним покретом руке. Једно од њих, дух, „рађа се из себе самог као каква болесна. ћелија из своје болести. Из Адамовог канцерозног ребра раба се Ева — довек неизлечива. Бескрајни монструм — Бодлер.
Упавши у маглу Белгије, као у какав џак пун вате, као у мак с кишама, чујем овде и данас његове нерве, на улицама Намура, на улицама Брисела.
Иза „цвећа зла", опустошених сатанским вртлозима, почиње парализа. Речи више не осећају своју леву или своју де сну страну. Онај који је, да би видео више, увећавао своје очи надражујућим
средствима, шетао је свим сферама све до вештачких рајева, „жваћући“ хашиш укрућен пада у једној катедрали. Један пагански светац, рањен, са неког зида Био сам јуче у цркви ЗатшГопр да видим нису ли по хладним плочицама остале изго: ретине као од неке ватре. Кад неки метео-
"МАРИН СОРЕСКУ
господара
— А ако бих плакалаг = Поружнела би: — Лажепи Ја плачем а да се не расту. жујем, плачем без туге... ( _ Ето шта значи бити жена! — Да, али то не значи да си и женствена, казала је, а он угледа јасно, за трен, како · она помера десно рамем каоласу се извесне модулације њених вокала или поједи: них њених вокала, измешаних у реченици коју је била рекла, с неком чудесном снатом размакле, осветљавајући, ону Једно бојну завесу, савршено мрачну. 5 — Хладно ми је, казала је, после паузе, — Умотај се. = Чиме2 — Откуд бих ја то знаог... Крзном, канџама, или диши близу своје коже, ви животиње имате врели дах. — А зар, као забрину се она, зар теби није хладног =— Не, — Попила бих кафу. — Експрес2 д 1 — Свеједно, потпуно ми је свеједно. ~ Да ти донесем; _— Како си само услужан! _ У праву си... треба да будем такав. _ Можда ћу спавати у фотељи. — Не верујем. — Заштог ; — Зато што се нећу померити ни за је дан сантиметар да бих дошао по тебе. — Заштог —- Зато што се бојим мрака. мракофобије! | — А ја се бојим воде. _- Било какве воде» — Да. Од воде, начелно. — А ја начелно од аморфног. — И ја начелно од аморфног. — Простакушо, начело аморфно и не
Патим Од
постоји. _. Али да, све оно што нисам ја аморфно је.
— Зар и јаг Зари ја 2 ;
— Ти си аморфан, уз то и без иједног начела, без суштине.
– Да сам неки мистик, дигао, бих се сад и пошао бих у потрагу за својим сопственим начелом.
— Ласкавче!
— Шта те чуди Ви, жене, веома сте
лаке за хватање, Птице и лисице бране се много боље, ви сте се дегенерисале. | — Понекад саме упаднемо У клопку! каза она и насмеја се. __. · —- Али не одједном. Најпре се успнете у фотељу. у ; — Не, рече она; најпре уђемо у шуму. Немаш ни елементарне лотике. = У шуму2 Не постављају се све клопке у шуми. — У праву си, неке будућих младића. Не схватам, каза он са детињастим
се налазе у телима
9 | ишчуђивањем.
Вала
рит додирне земљу, место остане обележено заувек, Пристижући овамо из једног друтор планетарног система, песнику треа истражити и његов лет између звезда, све до нас, његов свет с ону страну, са метеоритским законитостима, а не само јаме које он, распадајући се, оставља У земљи. (Песникова креација — последња путања, она земаљска, метеорита, његов пад с неба у наше поимање).
Да је Бодлер био веома усамљен — ван самог себе — У то не може бити никакве сумње. Жене с којима је он покушавао да оствари спиритизам — сентиментално насликане по рукописима — нису никако ни могле да га схвате. Како да опште с њим, Уз узвишену песникову спиритуалност, оне изгледају тако вулгарне, као кад би чачкале свој нос! Али, он их је волео; оне су за њега биле, како је приметио Пјер Еманиел, „изасланици који су дошли да та измире са светом". И ако се није дефинитивно измирио са светом, остао је у једном бескрајном лутању са изасла» нипима.
Један истински пријатељ, ипак — Едгар Алан По, Лепет неких крила доспевао је с друте стране океана. Летео је, у ствари, један гавран са Едгар Поом у кљуну понад Бодлерових страница. Овај пријатељ, сигуран сам, не би му оптужио књигу због неморала. Тај, који је био „отворен за све махнитости духа, за сва труљења срца" како се био окомио, по објављивању књиге, против њега свако — какав би то хуманист био за Едгар Поа, какав хуманист!
У периоду трагичне расејаности, при крају живота, посматрајући се у огледалу, песник је хладно поздрављао странца. који је произлазио из његовог лика. Када је требало нешто да потпише, остајао би с писаљком у ваздуху, јер се више није мотао сетити свог имена и требало је да му та неко покаже, ислисано по књизи још увек топлој. То беше први Бодлер, онај који је умро. Отада су умрли и многи други. Али остало их је толико живих и управо: зато што су живи, умножавају се без престанка, као зрневље жита, у бескрај. А ми, Бодлерови читаоци, можемо сада казати: Ти, липемерни песниче, ти ниси наш ближњи, брат наш, јер си вечан!
»
МАРИН СОРЕСКУ (рођен 1936) истакнути је песник, драмски писац, есејист и преводилац. Објавио је досад четири збирке песама: „Сам међу песницима", 1954, „Песме", 1965, „Смрт часовника", 1966, „Младост Дон Кихота", 1968. Аутор је драма „Јона'"" (која ће бити изведена и код нас у „Атељеу 212"), „Сплав медузе“ и „Црквењак“. Ове го. дине Сореску је објавио књигу есеја „Теорија утицајних сфера", као и избор из Пастерникове поезије. Сореску је иначе драматург у Студију за гнимирани филм у Букурешту.
Прошле године, у издању „Баглале" из Крушевпа, објављен је избор из Сорескуове поезије под насловом „Живот у точку" у преводу Адама Пуслојића.
__— Веома добро, то је понекад одмарајуће. — То значи, зар не, створити неку белу ноћ.
— Не, ово је несаница. Нас двоје патимо од несанице. Патимо удвоје од несанице, Покушај да заспиш, па ћеш увидети да сам у праву.
— Хајде да испружимо руке, можда ћемо се лакше приближити,
— Простаче! рече она и засмеја се са уживањем,. Ја држим опружене руке још од кад сам се попела на фотељу.
— Каже се „у фотељу"! исправи је он.
— У фотељу, прихвати она.
— Како си лицемерна.
— Да бих ти се допала.
— И како си притворна! Сад се правиш интелигентна.
— Права жена може да чини и горе ствари.
— Колико жена има у теби, вољена»
= Две: једна која је будна кад друга спава,
— А кад једна умре2...
— Друга ће се убити сама, хладнокрвно, Зато, обадве имају један нож који измењују између себе,
— Није нож потребан увек, можеш се бацити и с висине. .
— Да, прихвати она и ућута.
— Почео сам да стрепим, рече он, као да смо говорили о аветима.
— Ви увек стрепите када сте с неком.
женом која вас жели.
— Каква фраза!
= Најбоља фраза у мом животу.
— Каква фраза!
— Зашто ћутиш2 примети он, после кратке паузе. Постајеш тврдоглава2 Хоћу нешто да ти кажем, да искористим ово твоје ћутање; увек ћу чезнути за тобом, за оном која је сада у фотељи, чак и после многих година, када ћеш већ увелико бити моја жена, моја супруга, како се говори. Увек Њу гледати ка тој фотељи кад будем био у мраку, верујем да ћемо обоје гледати ка њој.
= Ти си сањалица, никада се више нећеш ни сетити те фотеље.
— Али, да — могла би ме и убити, ако одатле пођем.
_— Како би било да устанем и одемг каза она танким, готово смрзлим гласом.
— Глупости!! каза он. Хајд у кревет!
— Охо! изусти она. И то знате да кажете! — ми, сишавши са фотеље, у истој мери пометено и неспретно као и кад се пењала, оде и леже крај свога мужа.
% (Одломак из романа)
% НИКОЛАЈЕ БРЕБАН, мако релативно млаза аутор (тек му је тридесет година), већ данас представља правог класика румунске пр зе. У настојању да настави најбоље традиције румунске предратне прозе (Садовеану, Ребреану, М. КараБале, Калинеску...) ми прозе у годинама непосредно после рата (Захарија Станку, Марин Преда, Еуђен Барбу...), али и да, с друге стране, заједно са још неким истакнутим млађим ауторима (Фануш Њагу, Ивасјук, Цепењаг...) румунској савременој литератури придонесе модерније резултате.
Бребан је добитник Награде Удружења писаца Румуније за роман „Болесне животиње" (1968), а објавио је још: два романа подједнаке вредности:
_ уФранчиска" (1965) и „У одсуству господара" (1967).
Петре Стојка
КУТИЈА СА ЗМИЈАМА
ЉУПКО ВИСЕЋИ ЈЕЗИК
За који трен на тргу ће се збити моје погубљење асистирају и орлови лисице графолози ту су и нотари е вива стижу Наполеонови добошари стиже и трен сада ће слово конопца пасти на овај врат којим је река коњака текла погубљен сам с потпуним правом · одвећ сам са жаром љубио филателију истину зеранијума а нисам уво приљубио на шапат грања није ми жао што умирем где је моја давна муза ко ће се ко ће се дивити мом језику љупко висећем ружиној латици убрзо. ћу бити и честит и крут наследите ми храброст а дотле госпођице стјуардесо предлажем вам један пријатан лет
А КАД СЕ ПРОБУДИМО
Киши сребрнасто и све постаје црно: да дрво крстаче и лик твој девојамки висећи напољу завеса трули — то је сте жалости ичеле су попиле отровни полен стиже вече са светлошћу од бући и рђе расту шрне гљиве по таблама путоказа и тумарајући наједном улазимо у сан чак и звезде из снова киша нам затамњује спавамо загрљени да не би залутали а кад се пробудимо зима је већ давно ту наша црна меморија бело камење рађа то си још увек ти и јако бледа питаш ме зашто сада
ДА ГА ВЕТАР НЕ РАЗВЕЈЕ
Успомени на младића Јана Палаха
Онај који у дрвеће гађа праћком убија
ваздух а извор је заграђен прљавим прућем грло дозива сунце а лептири светлост прождиру падобранци су силовали Шптвенкапу неко за њом трага брат њен који ходајући
шумом. рику грифона чује и брат њен близанац у груди увлачи бензин побелеле шуме
и облак лебди у пламену готово стотину гори година. мромрзле руке скупљају топли пепео : , у дечју га стављају колевку скривају тврђави нод праг.
да га ветар не развеје праћка је
претпоследње слово азбуке и људи у тишини. слушају ударе стакленог звона из смоле демокритског једног доба
СВАДБА ОД ПЕПЕЛА
С тубвим маскама гледам са облака и смркава се прозор више не стижу вести са одојеним птицама ти остајеш иза неке друге завесе марамицом бришеш сенке старе из огледала и у раму се помаљају . лење контуре крви стално надире неодрећен немир простртих сводова и степенасто рука. са пет. латица црног мака наткриљује наша срца узалуд . питаш туђе маске нестају заједно с крусовима зиме и остаје свадба од пепела остаје црни. камен на свадбеном велу невесте
Х
ПЕТРЕ СТОЈКА (1932) аутор је седам тесничких збирки: „Песме" (1957), „Километарско камење!" (1963), „Чудеса" (1965), „Друге песме" (1968), „Питома археологија" (1968), „Чедне меланхолије". (1969) и „Часовник" (1970). Његова поезија је досад | превођена на више језика. Песме које доносимо узете су из збирке „Кутија са змијама", која ће ускоро бити објављена, можда у“ исто време када и избор Стојкине поезије, на нашем језику (Багдала", Крушевац).
'