Književne novine

ПОПУЛАРНОСТ ПЕСМЕ —

ШНА ЈЕ 102

О популарности песме „Предосећање" Десанке

Максимовић

ПРЕД КРАЈ прошле школске тодине у неким средњим школама и гимназијама у Београду извршена' је анкета о најпопуларнијој љубавној песми нашег савременог песништва. Највише гласова добила је позната песма Десанке Максимовић „Предосећање". То је утолико занимљивије што је ова песма популарна сада као и пре четрдесет година, када је била пр. ви пут објављена.

Десанка Максимовић је један Од ретких песника кога готово у истој мери воле и цене Ђаци, студенти, радници и интелектуалци. За последњих четрдесет пет година, у нашој поезији нема ни једног песника чије су љубавне песме толико популарне, памћене и решитоване на улицама, у школама, на скуповима, излетима или било ком другом месту где владију младост н смисао за лепоту поетске речи, Ипак, међу обожаваоцима њене љубавне лирике највише _ љубитеља има песма „Прелосећање":

Познала сам те кад снег се топи,

топи, и дува: ветар млак.

Близина пролећа душу ми опи,

опи, па жудно удисах зрак.

С нежношћу тледах стопа ти траг,

траг по снегу белом;

п знадох да ћеш бити ми драг,

драг у животу целом.

Познала сам те у звонак дан,

дан пијан, свеж и мек.

Чињаше ми се већ давно знан,

знан кад те познадох тек.

С нежношћу гледах стопа ти траг,

траг на снегу белом;

и знадох да ћеш бити ми драг,

драг у животу целом.

Познала сам те кад копни лед, лед, док се буди пролетњи дах; кад дан је час румен, час сетан, блед, кад сретан си и тужан у исти мах. стопа ти траг,

С нежношћу тледах

траг по снегу белом; и знадох да ћеш бити ми драг, драг у животу целом.

С тим у вези поставља се питање; како уопште песме постају популарне2

Најпре се мора рећи да ниједна песма није подједнако популарна у свакој средини и за сва време на. Брзо постају популарне песме којима су исказана најснажнија људска осећања, као што је љубав, затим оне које су садржином везане за какав велики или трагичан доживљај у неком на; роду, што је свакако био случај с песмом „Мртви поолетери" Бранка Ћопића или с Бојићевом „Плавом“ гробницом" или с „Крвавом бајком" Десанке Максимовић. Могао би се рећи даље да популарни. је постају песме у којима се исказују осећања, особито болна, не го мпсаоне песме.

Кад смо о томе разговарали са ДЛесанком Максимовић, она је ре кла: „Има песама које стичу тренутно велику популарност да би се она потом свела на праву меру, која одговара уметничкој вред“ ности песме. То су оне које се роде у прави час да искажу рас положење великог броја људи према некој ствари. Тако је једно време моја песма „Балканац" била много читана и рецитована јер је пркосом одговорила на увреде које су пред последњи рат нарочито бацане у лице нама Балкан нима, а песма „Жао ми је човека" никла је кад нико код нас није желео рат и њоме су сви то своје расположење поткрепљивади, док, можда, у неко друго време не би била ни запажена или би се чак учинила и неродољубивом". Постају популарним и песме тоаико изразите, да неко лудује за њима, а неко их уопште пе подносп. Таква је донекле Десанкина песма „Стрепња", толико вољена од девојака и жена и толико страна неким мушкарцима, да постоје на њу и пародије. Једна од њих почиње стиховима:

Нећу издалека

да волим и желим ока твоја - два.

Срећа није лепа онда кад се чека. . ·

О, прићи ми, прићи!

насупрот њеним стиховима који "

" тласе: | Не, немој ми прићи! Хоћу изд

алека

да волим и желим ока твоја два.

Јер срећа је лепа само док се чека. ..

_ КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

„Не треба се — каже песникиња — увек радовати популарности неке песме, јер ствари поновљене много пута дојаде, а њихова лепота, свежина, изненадност, претворе се у супротне особине".

Због своје изузетне популарности песма „Предосећање" пре вите тодина снимљена је и на грамофонску плочу у интерпретацији познатих певача забавних мелодија. Први узрок популарности · ове песме, чини ми се, свакако је тај што је она била друкчија тоном и формом од љубавних песама какве су писали песници који су претходили Десанки и који су јој неко време били и савременици: Јован Дучић, Милан Ракић, Даница Марковић, Сима Пандуро-

вић, а ипак није била потпуно страна ондашњем укусу читала ца.

„Људски дух — каже песники-

ња — тражи промену, брзо се засити, ми како је ова песма била новина на свој начин, одмах је привукла пажњу. Опа затим ис казује једно о најмлађих љубавних осећања, њено буђење а при том и општу истипу о љубави, о томе да се она буди заједно са природом. Код музичара је „Пре досећање" постало популарно јер нагони човека да га чита патлашавајући више мелодију него смисао. И риме су у овој песми погодне за музику, и трохејске и јамбовске".

„Предосећање" има и рефрен, што такође привлачи композиторе и што чини да се лако памти. Плени можда и зато што је пуна једносложних речи што је у нашем језику ретко, а ретке ствари привлаче. Јелал од песника волео је ову песму јер има сликове и у почетку стиха. Но, треба веровати да њена велика популарност долази м због печета што се не да анализирати, пио је заробљено између речи и стихова. Можда привлачи зато што је „сва од белине" како се изразио Борислав Михаиловић-Михиз о њеним пр вим песмама.

Песма „Предосећање" настала је у раном раздобљу песникињиног стварања, у време када је већ била студент Београдског универзитета, али ово рано раздобље код Десанке Максимовић продужило се и преко студентског времена. „Настала је — каже песникиња — у пролећне дане, „пијане и меке", како већ и сами сти-, хови казују. Тај за кога сам слу-

тила да ће ми бити „драг у животу целом" ишао је испред мене једног мартовског дана Кнез Михаиловом улицом. Био је то друг са факултета, али га по зими, у сумрачним аулама старог капетан

ишиног здања нисам довољно приметила, Тек под осветљењем мартовског неба запазила сам да су му очи плаве и да је и сам опијен пролећем. Пролеће је, у ствари, било криво што сам га уочила. Било је то време кад сам осећања слободније исказивала у стиховима него у разговору ономе на кога се односе. Тако је м младић који је корачао по југовом снегу једног мартовскот дана могао само кроз стихове наслутити шта се збивало тада у мени. Било је то време к.. довољно што ми је рекао, гора зито је већ студент треће године,

" како уметничка зрелост „Предосе-

ћања" превазилази моју нелавно стечену матурантску зрелост".

Занимљиво јето дасу из истог стваралачког периода Десанке Мак симовић и друге њене најпопуларни је љубавне песме: „Стрепња", тле се преклиње онај који се воли да не приђе, како се не би пореметила лепота чекања, - наслаућивања, њој потпуно супротна, „Чеж-

"ља", песма „Нисмо ми криви", где

се пролеће оптужује за мале невере у помислима, „Једна смрт", тде се изражава жеља да се и по сле смрти буде заједно а још се ви за живота није зближило, „Опо мена", где се музика приказује као узрочник љубавних заноса, моћан исто толико колико и про леће, и „Пролећна песма" у којој се младо срце изједначује са тек пробуђеном природом и исказуј се жеђ какву не би могли заситити „ми цело једно небо среће, ни пакао бола".

Милорад Р. Блечић

ИЗЛОГ КЊИГА

Радослав Златановић

ПОМЕРАЊЕ СНА

ЕШ „Јединство", Приштина, 1970,

Заједничком књигом песама „Додир лета" са Л. Вучковићем и Б. Милидратовићем пре неколико година Златановић је најавио поетску ноту која, и када асоцира на Јесењина, носи ознзке особености и личног печата. Мотивски обогаћена и продубљена животним и креативним искуством, Златановићева поезија у књизи „Померање сна" пред. ставља нову димензију проникнућем у тајне природе пи људске душе, а посебно љубави, чулне омаме и њене фаталне игре. Осећа се у њој едиповска рана, не. чистокрвна и родоскрвна коб, нагонски импулс који се доживљава, проклетство. Тај јужњачки рефлекс страсти у његовој поезији враћа нас станковићевским темама и појачава снагу присуства лепоте која мучи и мами, за којом се губи осећај духовне равнотеже и ка којој се посеже и хрли без помишљања на последице. Његова ·Изеанеомона је принцип лепоте, каприс и иза зов, отров према коме ни звери не остају равнодушне, а у ње ној позадини стоји Давичова

„животиња Хана", која еротском силом тори и сатире. Посвећујући Изеанеомони читав круг пе сама Златановић пева легенду 0 чулној ватри и омами која психолошки сатире и плотски сажиже, ми је било“

Златановићева поезија се пуније остварује у доживљају и слици уботог живота, људске несреће и уклетости, кад, природно, поседује рескији тон и там: нију боју. То остваривање се исказује у визији завичајних предела и људи са тежачким печатом патње и бридом табана и дланова. Његова опсесија родновилајетским тегобама потиче из доживљаја детињства које је у памћењу оставило траг сумора, памћење клетви и псовки, више одгрцаних и прогутаних него грмато и громко изречених.

М Златановићевој поезији се осећа напор да се иле ка непо“ знатом. Отуда је у његовој поезији све помично, све осећање тока и покретљивости, једна врста инхерентне динамике којом се грчевито посеже недосегнутом: „Ако могу да се вратим онда нитде писам стигао". У стварању повратка нема! Бије се битка за циљ ка коме се свесно бира тежи пут,

М осећању живљења као чина нужности, а стварања као импе ратива духовне потребе, песник "је спреман да сноси одговорност за последице: „Предосећам крив сам за људе који су помрли". Помало отворено реалистички, он на местима упада у коментар свакодневних животних осведочења одређених истина: пријотељ и свој издају, несвој и не познат у одсудном тренутку не кад се јаве као пријатељи и спасиоци, Отуда Златановић упућује укор пријатељима који постају аутомати туђе воље, мимикријски пријањају уз оне који имају моћ и пишу у новинама „онако како им се каже". С друте стране, Златановић пева хвалу творитељима и проналазачима који на олтару науке и хуманизма стављају целе себе. Тако се на етичком плану код њега смењују мисли о лицемерју и ал труизму, о сумњама и неповерењи, о пасивности и активираном хуманизму п увек процењују из урођеног осећања правде и аверзије према људској изобличености, затрованости и настрано, сти.

Кад етички диспути на моменте Златановићу постају циљ, они му на уметничком плану умнотоме штете. Па иако пригушена појмовима, дискурзијом и јел: ном врстом асоцијативне полемике и нарације, у којој има и помућених смислова и нефункпционалних речи и обрта, Златановићева поезија поседује одговарајућу количину ватре која, иако врло неуједначено, озарава и згрева. Да етички ставови пе би у засењивању угрозили ње тову естетску вредност пожељно „је да песник и даље ради на „померању сна" ка оним зонама визија и симбола које би могле да понесу универзалнија значења и постојанију поетску резистентмост. Драгутин Огњановић

Палма Каталпнић

ПРИЧАЊЕ ЦВРЧКА

МОРЕПЛОВЦА

Е „Младост“, Загреб, 1969.

Мада сличан одређеним методолошким поступком прози „дАјетињство вјетра капетана", нови роман Палме Каталинић одлази још даље ка савременој анализи дечјег менталитета и његовог ук“ лапања у свакидашњицу; Оно што се запажа на први поглед у овом роману јесте његова крајња слобода у избору теме, растерећеност идејних пројекција и композициона. слобода, која се, више или мање, намеће из самог пишчевог надахнућа.

„Причање иврчка морепловца" је тип савременог романа за децу у коме аутор акценат ставља на психолошка збивања дечака и њиховим рефлектовањима на све што се налази око њега. Реч је у њему о дечаку Велизару, детету из града, са обале мора, које често остаје само код куће и у тој самоћи гради властити круг односа са људима, стварима, животиња» ма и, дакако, појмовима које или доспевају до њега са стране или их сам исконструнише личним размишљањима. _ Каталинићева уме да пронађе везе између дечакове усамљености и трагања за новим доживљајима — исто толико колдико и да, наоко монотони ам-

бијент куће и мора, учини жи-

вим и динамичним. Дечак Вели. зар, у овом роману, није усам> љен колико се то нама чини: он

је у сталном друштву разноврс

них пријатеља; или је то симпатични ка“аринац Марко, који бива пуштел. га слободу да. „сунчано живи", иле. остарела али нежна корњача 'Лемара, или добродушни _ милиционер Миливоје, или, опет, Ана Скитница, људи из циркуса и други. У све те личности,

"за децу, он је маштовит

њихов свет и контакте са дечаком и људима, аутор је унео много доброте и питомине, а главног ју нака издвојио као протагонисту аутентичних виђења живота,

Поред основне приче о дечаку Велизару и његовим пријатељима, кроз роман Палме Каталинић провлачи се много суптилне поезије, инспирисане хуманистичком мисијом према детету и де тињству — а, онда, његовим суочењем са стварношћу, приступом природи и животињама. Списатељица, ипак, није идилично распевана: у њеним редовима има и лепих резоновања младих и старих, па чак и дужих размишљања,

Роман Палме Каталинић има сва својства модерне литературе 1 и АО крајности одвојен од наметљиве поруке, мада нам се чини да ње гова композициона структура ни: је кохерентна, па ће то бити ра» лог тежег схватања његовог идејног смисла од стране младих читалаца, којима је, у првом реду, и намењен.

Воја Марјановић

Тадеуш Ружевич

НЕМИР

ш „Култура", Београд, 1970.

Тадеуш Ружевич, један Од најбољих савремених Пољских песника, није непознато име на шој читалачкој публици. Пре десетак година у избору и преводу Петра Вујичића добили смо једну његову збирку песама из које смо могли да наслутимо 0 "каквом је песнику реч. „Немир" нам омогућује да готово у потпуности, онолико колико је то на основу превода поезије мо гућно, сагледамо Ружевичеву песничку физиономију. Ружевич је песник разуђенот поетског сензибилитета и разноврсних интелектуалних интересовања. У његовој поезији, у првом реду, присутна су сва негативна искуства нашега времена. Од стравичног искуства рата, до немира, неспокојства, изневерених нада и разочарања послератних година. Ружевич има осећање да живи у једном полухуманизованом свету. Довољно хуманизованом да се сви притисци на човекову личност трагично доживљавају и довољно нехуманизованом тако да тих притисака на човекову личност има на претек. Човек је изгубио свој мир или тачније стекао илузију да га је некада имао. На свету у којем се живи може се осећати потреба за љубављу, али места за праву љубав нема. Основне хуманистичке вредности присутније су у песниковој свести него у свету који посматра. Њихово одсуство из света у коме се живи, уз њи хово присуство у нашој свести, човека више не може да испуни ни осећањем горчине. Остају резигнација, помало надмоћан однос над стварима, гримаса _циничног осмеха која врло лако може да се претвори у грч плача, Остаје исто тако илузија да је поезија, можда, у стању да човеку врати његову људскост, да помогне његовој хуманизацији да свет ако не учини бољим, а оно учини га мање немогућим.

Када се песнички опус Тадеуша Ружевича посматра у цели. ни, онда прво упада у очи извесно осећање скептицизма и же ља да се све ствари на овом свету релативизују. Ништа није довољно трагично и ништа није довољно сигурно. На свету у под: једнакој мери има сместа м за мир и за немир. Немир и мир се смењују и Ружевичу се чини да је наше време време у којем влада немир. У томе свету можда је најмање бесмислена погзија. Драги баласт света, излишна, пуна жеље да човеку помогне и неспособна да то учи ни, поезија бар никоме не чини зло им стално настоји да савлада своју немоћ и да некоме причини добро. Песник нема илузија с судбини поезије, али осећање узалудности напора није још довољан разлог да се ти напори не уложе.

Ружевичеве песме изишле су у избору и преводу Петра Вујичића. Преводилац је дао зналачки предговор, дефинишући Ружевичеву поезију као поезију људскога гласа. Можда би пре. цизније било назвати ту поезију поезијом човековог вапаја. Када се ти стихови посматрају као стихови на српскохрватском је зику онда они имају своју изразитост и звучност, горке Ружевичеве мисли заоденуте су у одгова. рајуће речи, преводилац је вешто успевао да избегне замке конвенционалности које су му се не тако ретко указивале као опасност и опасности лажне патетике коју једна оваква трагична визија света може у себи да носи.

Предраг Протић