Književne novine

Белнке сенке малих етвари

Ристо Тошовић: ПЕСМЕ", „Веселин Маслеша", Сарајево, 1969.

ИАКО ИМА неколико слојева који, сваки за себе, сведоче о сложеним преображајима и менама песниковог бића, зависно од доба у коме су поједине песме или песничке целине настале, овај избор из поезије Ристе Тошовића делује целовито, као резултат јединственог надахнућа, јер читаву књигу одликује један усмерени и особени духовни напор.

Од интимистичких стихова, нежних и сензибилних, пуних ратних кошмара и носталгије за изгубљеном младошћу, каква је, рецимо, једноставна и надасве мелодична песма „Ни тебе, девојко,нема", од песама насталих у самом рату, у рововима, можда, па преко песама у којима преовлађује једно заиста резигнирано стање духа, тиха побуна, као што је изванредна песма „Вра тимо се малим стварима", која делује као пробуђена савест, Тошовићев песнички лук, у сталном узлету, каткада више мо. рално и етички него естетски остварен, преобразиће се, у најновијим песмама, у

мсмелодију која. својим. привидним, унутра: ,.. =тињим нередом изражава све опсесије пе-

сниковог бића. Трагично осећање, које надахњује и испуњава свеколику уметност и живог у васељени, не пружа нам, изван себе, ништа сем нове наде да ће се све ово, можда,у неком другом времену, у неком другом облику, поновити. И поези-

ја Ристе Тошовића израз је таквог осећа-'

ња, У овом свету несигурности, мржње и зла.

Сваки избор из поезије једног песника изненади нас, неочекивано, новим значењима. Ране песме, суочене са последњим песмама, изненада блесну чудесним сја-

јем, отворе сасвим друге димензије, или потамне. Тако су и у овом избору Тошо-

· вићеве ране песме, које одликује песнич-

ка наивност и непосредност, у контексту у коме су се нашле, добиле нову вредност и, свакако, судбинско значење, животно и песничко. Полазећи из велике самоће свога бића, из пораза, песник живот преображава у симболе, слике, метафоре, у сложена здања у која се сели песникова душта. А онај понор, она неизрецива пустош која испуњава песникову егзистене цију, онај изгубљени живот, ненадокнадив, ничим се, заиста, не може заменити

нити поредити.

Ристо Тошовић је превасходно песник романтичног концепта и романтичне природе бића. Мисаона и надасве емоционална зрелост, која карактерише песме у из ванредним циклусима „Долина наде и „Предели", и у којима је надахнуће проговорило сложеним значењима, живим метафорама, трагичним симболима, израста из велике песникове стрепње пред свеколиким тајнама живљења. Песниково ја преузима сав ризик историје, а опште моралне и етичке дилеме изражене су по јединачно кроз дилеме песниковој субјекта. Три завршне песме у књизи, исписане на фону трагичне судбине тројице великих српских песника, Бранка, Његоша и Диса, садрже у себи и све оне зна» чајне одреднице Тошовићеве поезије и, истовремено, представљају, и Јесу, ЗА врстан песнички дијалог с љубављу,

торијом и смрћу.

То буђење из пепела или буђење у пе. пелу, то дратично при еа РАЈ И Е па иу младост, врапање, дају, У пехаље мртвима БИ НИЈЕ Би

ној планини, чам у а аинија и најузбудљивија Пик опсесија. Песник слуша поруку Ма заборави!, и другу поруку р 587 запамти), и Ки је у СЕ у к између памћења и за у Нел стања духа као између две ин ности, између две ватре, хладне и ЗАК. не, као заборав постаје казна, а по " пакао. Није ли поезија Ристе, Тошовила 7 остварена порука мртвих који се пРоНИКИ привиђају, као што му се привиђа. вр у тихе озбиљности, бивше време, ка да је мисао рађала облик. А наш живот, овај једини, шта је, у ствари, ако пе само један прозор за бескра! на гледања, трагање за замишљеним

КРИТИКА

РИСТО ТОШОВИЋ

ТЕОРГИ. СТАРДЕЛОВ

обликом, потпуним, који би изразио и живот и стварност у свеукупној појавности. ,

То што је снажна романтична инспирација основ Тошовићевог свеколиког певања, нимало не умањује вредност његове поезије. Та опседнутост самоћом и великом ноћи која испуњава биће песниково и улази у нас с мраком свих бездана, та ноћ ствари, бића и васељене постаје наша суштина. Ноћ је само — друго лице дана, вели песник, и тај средишни тамни звук, попут стожера, обједињује читаву књигу. Ноћ, дакле, и нестварна и стварна, као и сам живот, исто тако нестваран и стваран, невидљив и видљив, слика нашег ума, огледало свих ствари, као што је поезија друго лице самоће, сенка и дружбеница смрти, али и пут ка светлости.

Свако време има своју песму, сваки облик своје значење, али свако дрво доиста нема плода, нити свака патња има меру. И као што је тело складна ме шавина нерасветљених стварп, тако је и наш живот, вођен невидљивим господаром, сума свих супротности света који се окреће око себе, око нас зачуђених, као што је и ноћ последица болног окретања ствари о ко себе. Поезија трага за узроком таквог стања ствари. Бити, дакле, све то, бити будуће семе, дрво, корен у ру ци, сат на зиду, бити сат и бити зид истовремено, бити живот и бити смрт истовремено, бити и не бити истовремено, значи изједначити своју судбину са пред метима реалног света, живети симболима те стварности, осећати своје биће у прелметима који нас окружују, који нас живе и мисле, као што песма, насушна и суд бинска, живи свога песника. Песма ме ми»

_ сли, или дрво ме мисли, — није ли то ме-

ра свих напора да се уздигнемо понад свеопште таштине света. А љубав» Љубав узима и плаћа / без рачуна и на мери закида. У томе је, можда, сва људска трагичност. Тај нихилизам, ·ако је нихилизам, заиста не значи и негапију људских вредности, већ само појачану жеђ за потпуним животом.

Поједине Тошовићеве песме делују као запис, скица духа, траг доживљаја. Песник бележи своје тренутне стрепње, ослушкује из свога умора далеки глас што пада са висине, и тај глас му се, каткада, учини стварнијим од свега стварног. Поезија, остварена самоћа и

сенка бића, враћа нас у прапочетак, ис

конским значењима, као што Тошовићева песма Вратимо се малим ствари ма васпоставља читаву једну поетику. Та песма која нас, такође, враћа источнику свих духовних и материјалних делања, значи и нову етику, и нови људски морал, и песников позив на доброту и велико људско братство, једнакост и љубав.

Можда ће нас љубав избавити / кад дође јесен и тело са зри, с надом збори песник, док из њега пева стрепња, узнемиреност и патња, Зе мља познаје меру смрти, као што песник познаје меру патње. А наш живот, у овом свету коме смо дали своју меру, патњом свога бића, са поезијом која садржи меру наше патње и свеко. лике самоће, ми који за живота нисмо, за живота мртви, вазда у нестајању, У свету овом који јесте из нашег нестајања, из наше смрти, који је мера и сума свих наших падова, стваран у нестварноности и мера нестварности, кажем, а наш живот шта јег Свет ми се враћа и ја се враћам свету, вели песник, осећајући сав тај привид живота оствареног тек у поезији која је, можда, минус

живот и остварена самоћа и патња људ

ског племена. Формална несавршеност по-

| јединих Тошовићевих песама, неред уну-

тар песничких структура, слика и исказа, одраз је, у ствари, несавршености реалне стварности.

Рекох да је Тошовићева поезија благи позив на доброту и љубав, али и кошмарска слика тамних расположења, Ако је свугде око нас зло и мржња, ако је у на шим напорима узалудност и узнемиреност, унутар људског бића остане увек зрно ваде пи вере у идеал. Поезија Ристе Тошовића, стрпљиво и предано, трага за тим зрном светлости, за тим зрном наде у велико Људско братство.

Слободан Ракитић

Антеј против панартизма

Георги Старделов: „СВЕТОВИ", „Мисла", Скопље, 1969.

ОВА КЊИГА израста из две тежње: једна је естетичка, друга је критичка. Прва философски и естетички постулира другу тако да при том „посебно место заузима антејизам, који је, не сумњиво, централна категорија ове критике, затим негативан однос према тако типичном панартизму у нашој књижевној и естетској ситуацији последње деценије и по, као и схватање које је увек преферирала ова критика, да је проза на извору своје естетске и философске суштине само уколико је ангажована на драми своје епохе" (РозЕ зсттршт). Уједно, тиме је изблиза означена и она друга тежња ове књиге: њени светови, то су „неки од доминантних светова наше (македонске — М. ДА. савремене прозе". Другим речима, у првом делу књиге Г. Старделов трага за својим естетско-критичким вјерују, док је њен други део нека врста практичне примене тога вјерују, његов практични (критички) образац. Критеристику н књижевну естетику Старделова теоријски треба да објасне есеји „Упитниџи (серија друга)“, „Упитници (серија трећа)", „Оглед из аксиологије", „Човек пред својим портретом", „Конфузија око речи стварност" и „Философија прошлости акгоптетшт ад ћолттет", док је критички образац (метод), у његовом примењеном виду, садржан у текстовима о романима и приповеткама С. Јаневског, В. Урошевића, Д, Солева, Ж. Чинта, Т. Георгиевскот, П. М. Андреевског и М. Јовановског, а донекле и у скицама о Б. Абаџиеву и Ст. Попову (редослед је из књиге). Тако, књига Г. Старделова представља заокружену целину и то у двоструком смислу: као целовит, аугохтон свет једне годинама фундиране критеристике и као свет правих вредности или успутних творачких неодрживости које ова критика ставља под сочиво својих критеријума, Естетски идеал ове критике је реализам, али он није схваћен схематски; ни као књижевно-историјска категорија, ни као естетско-критичка конвенција. То је реализам коме је иманентан „свет реалности и свет поезије", али он искључује могућност да се живот (истина, животна истина, животност) жртвују лепоти, што се дешавало ми због чега смо, по Старделову, често и „несвесно инклинирали ка једној аристократизованој књижевности

и уметности уопште". Даље, Старделов

сматра да смо били у заблуди кад смо веровали да је „све зло у нашој литератури у томе што у њој надвладава реалистичност", а суштински ствари стоје обрнуто: „данас наша књижевност не страда од много реалистичности, него од њеног помањкања" („Упитници, серија друга"). Иако је по нашем мишљењу сам израз „страда“ усиљен, а вероватно и недовољно адекватан, њиме се бар издалека акцентују нека егзистенцијална стања наше савремене прозе, а пре свега повођење за страним узорима, проседенма и поетикама које се не би могле некритички једноставно пресађивати у нашој књижевној пракси. Извесне рефлексе тога стања Старделов налази у прозама „Укус бресака" В. Урошевића, „Кратко пролеће Мона Самоникова" Д. Солева и „Нова Пасквелија" Ж. Чинга. Можемо се не слатати са Старделовим у томе да ли је он заиста успео да интегрално осветли ова три У основи различита прозна поступка, али му не можемо приписати теоријску недоследност и критичку необјективност. Уз то, не можемо му оспорити ни ерудитивност и критички нерв, као ни поседовање „историјско-материјалистичког компаса за кретање кроз широко царство историје", јасно изражена (неувијена!) мисао и висок степен култивисаности његове речи — то су нека својства овог критичара и естетичара која његову критику сврставају у чеони ред македонске критичке мисли, Уосталом, књиге Урошевића, Солева и Чинга Старделов није естетички дезавуисао ни критички отписао.

Старделовљева _ критика артистичког (панартистичког) начина писања иницирана је тезом према којој се „уметност не може да креће другим путевима осим својим сопственим", а то значи „да објект, предмет у једном делу мора да буде естетски димензиониран како би оно уопште могло да буде уметност", мада је „тачно и то да артистичка вредност, узета као вредност форме, не може да постоји одвојена од објекта и предмета, одвојена и изолована од њега, у некој и некаквој вредности по себи и за себе. Она у анатомији уметничког дела има своју релативну самосталност... У једном уметничком делу, поред доминантне артистичке вредности постоје још: етичке, социјалне, историјске, економске, политичке, религиозне, психолошке итд. вредности, без којих се уопште не може да замисли човекова егзистенција као друштвеног бића. Ове вредности су, свакако, ванестетске али је без њих немогуће створити сериозније и значајније уметничко дело" (,0глед из аксиологије"). Изгледа да се као дела која испуњавају ове захтеве Старделову указују новији романи С. Јаневског „И бол и бес" и „Стабла" (друга, модернија верзија „Села иза седам јасенова"), Т. Георгиевског „Зидови“ и неке приповетке Ж. Чинга и П. М. Андреевског. Мање или више, Старделов у њима види креативну реализацију свог естетског идеала, става по коме је писац „хтео или не, укорењен и усидрен у својој епохи", у чему је садржана и његова носталгија за Балзаком и балзаковским у на шој савременој књижевности, његов „зах-

тев да се он врати у нашу литературу, ка- |

ко би се са њиме вратила, са лепотом коју већ имамо, и истина, како би се са њиме у нашој литератури срели свет реалности и свет поезије".

Али зашто баш носталтија за Балзаком2 И је ли данас, после свих књижевних еволуција и револуција, одистински мотућ један Балзак, који би попут њега мотао рећи: „Ја целокупно друштво носим у глави". Тешко је одговорити потврдно, а не избећи неку од замки животне и књижевне дијалектике. Јер, иако је теза Старделова доста примамљива и аргументована аналогијама двеју епоха, Балзакове и наше, ми се не бисмо сложили да су сличности међу њима такве да их чак и са великом резервом и скепсом можемо критички употребљавати. Случај је хтео да Балзак буде роћен десет година после Франџуске а да умре две године после Фебруарске револуције м тешко је само због тога видети у њему неке сличности с нашом модерном књижевношћу, која је такође рођена између двеју револуција — Октобарске и Револуције из 1941, осим сличности којима је испуњен сам појам револуција. .

Но, ако нам се посталгија за Балзаком указује анахроном и излишном, по нашем мишљењу актуелна је мисао о балзаковском, којом би се естетски идеал Старделова дијалектички дистинтвирао од надживљене свести о роману 19. века а битно испунио садржаји ма модерније естетичке свести о њему какав је он данас и какав нам је заиста потребан. Према томе, данашњи секретар друштва (у балзаковском смислу) нема изгледа да доживи своју другу, макар и обновљену књижевно-историјску и естетску промоцију; наталожена романсијерска искуства од Жида и Џојса до Фокнера, Камија и Леонова, сведочанства су не само измењене човекове стварности него и — с тим у тесној вези — нове романескне визије којој Балзаков теоријски концепт не може да обезбеди ренесансу за чије се облике залаже естетички пледоаје Г. Старделова. Свршено је и са Балзаком. То је она школа на чијим вратима одавно стоји натпис: „Затворено, ради реновирања". Али савремени романсијер — и олбацујући амбицију да буде секретар друштва — једном одсеком своје свести припада традицији у којој налази генедолошке оријентирс за сопствену уметност. У уметности је увек на снази она далековида изрека Станислава Шимића: „Межда је негдје натраг полазиште напријед". Писац је негде по средини тога натраг и тога напријед, али је сваки његов следећи закорачај све Уудаљенији од натраг а све је ближи циљџ којег само напријед слути као но во искуство и нову вредност,

Миодраг Друговац

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5

А

тј] аи