Književne novine

Милован Данојлић Г ласођи |

" "“

Ништа се не завршава (потврда: то сунце | на смирају)

Једанпут започето ништа не тежи своме | крају

Време је да напустимо тајне и страшљиве

кумире“

Јер ништа се не рађа и ништа никада не умире ни радост ни мржња ни пометња Ислужена патња почиње из почетка

Постоје само сумраци што један за другим следе

И заокретш месеца сваке непарне среде Четка под стрехом куће упрта пут севера И плес вечерњих киша око речних фењера Тишина. што из сумрака преводи у раздање

Лишће _ Што у поноћ одржава · То затечено стање Ништа изузев земље — а земља је то ништа Њу доје кише ми тове рудници стајског - ђЂубришта Између мене и ње сунце у златној штали њу једу и њу хране њој никад ништа не фали Између мене и ње та грана непостојећа Још каткад такне прозор (тачно уочи пролећа) Бити близу Природам и јак усред самоће Јер само Једна Ствар присуство наше хоће Остатак пљуска под стрехом тренутак нагле тишине Затим жестоки судар трамвајског точка и шине Напред сложно и тихо завереници те среће Од које нема мање а може бити ни веће Само то само то Ништа улица чедна и чиста На углу улице ветар насрће на два листа Само то: стара дрвета пред нама и за нама И осветљени часовници с длакавим | казаљкама Показују исти минут истога километра, У којој групи звезда, у ком атару ветра, У ком сусрету крње године и Месеца Препознати тајну белегу и благу руку свеца Која ће нас повести јединим путем без Е смера. Јер пут којим ходимо и сам се, ето, помера. Губим се, губим те, и налазим на прти Где се сећање спаја са јасном свешћу о смрти. Није у нашим рукама кључ могућега мира, А оно што је најважније то се никад не бира. Јер све се само раздваја напаја и опет спаја Ништа се не завршава ничему нема краја, ·Ничему нема утехе ни зоре ни излаза: Све је тамни пламсај повременог израза. (0 грано под прозором час краћа а час дужа

Ништа ни бол

јесен те узима а пролеће те пружа. Киша ти срце разједа ветрић те после лечи

С вечери у теби хуче тамне и топле речи

ж ж ж

За Ибрахима Хаџића

Кад снег с кровова пође, кад низ цреп Ко сузе слатког бола потеку тамне капи Стани и слушај: беспућем, ко древни еп, Тутњи предвечерје, и неко негде вапи

Смрт је уморна, а живот нејасно леп. Снег, објужен, ко зној са коњских сапи "Дије низ стабло, низ бедра, низ космат реп: Пуни се врч ког нико не може да искапи.

Плачу вечери старе, и с њима, у њима,

| нове Оне од почетка, и оне до краја света. Све је празније; неко некога зове.

Џакови снега у мрак тону и плове. Капље, до поноћи, у корен црнога цвета Земља нараста: еј, то се векови тове.

перитоше 6

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ -

_ УЧИ ДЕЦУ ЖИВОТУ

Вера Колаковић

ЖИВЕЛИ СУ у Седларима изнад Смрека, у кућици окруженој шумама а са западне стране планином. Бела кућица провиривала је између стабала и личила на вештичје гнездо из бајки. Лети је било добро: испод њих плодна, издашна земља богатих, и Лула помогне мало овде мало онде и хлеба буде. Лука исто. Али кући није доносио ништа. За чашу ракије дао би и десну руку а камоли динар. Леву није могао дати јер му је била згрчена, црвена и тако мала и гадна, да му је на њој могао позавидети сваки просјак симулант. Дам је зато имао светле, тамне очи, овалну главу, преплануло лице и густу, црну и увек. неочешљану косу. Нарав му је била блага; увек се смејао. Ко зна зашто! Зора га је често затицала у јарку поред пута. Кад је у кућу дошла Лула, бог те пита из ког села (то је за свог живота средила Лукина мајка и ускоро после тога умрла, кажу пуна срца) жалили су је мако је била као кврга, те на Ој ниси могао да разабереш ни нос ни уста, ни очи, све је некако било спетљано, безизразно и минијатурно, као да се природа некуд журила и на њој се само овлаш зауставила. Али је зато поскакивала путем као ласица, била љубазна са сваким, али, за разлику од Луке, на строжи, опаснији начин.

Сви су мислили да Лука не може. Али Аула већ прве године роди сина. Пошто је била јача од Луке, дете је личило на њу. Потом роди још једног сина, а на крају јој се испуни жеља те роди и девојчицу. Све једно за другим.

Кућица се белела. Кречила је, туткала крпе у прозоре без стакла, запушавала рупе на зидовима, орала окућницу, узгајала поврће и прехрањивала дену. Псовала је Луку, а док је гледала како деџа ипак расту на сламарици простртој по поду, стискала је зубе. Зими, док је фијукао ветар,

МАУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ

обилазила је око њих и тако их штитила од хладноће, Кад би је погледали, личила је на вештицу. Деца нису никад плакала. А п зашто би! Снага што се искалила у скврченом телу, надјачала би бога опа а не пишљиву зиму и ветар. На Луку, кога ни деца нису изменила, није се ни освртала. Кад су деца мало порасла, личила су на њу као да их је пљунула.

Оног најстаријег прво је припремила. Са пет година научила га је да лупа песницом о зид. Дечак је најпре заплакао, иако ни она није могла да се сети кад је то учинио за свог кратког живота. После му се свидело песничење зида. Чим се ујутру будио лупао је песницом док млађи није почео да та следи. Лула је гледала и смешкала се.

Џорџ Гордон Бајрон

из „ДОН ЖУАНА“

ЖИВОТ -

0 Љубави, о Славо! Какве сте ви то ствари у Кад за нас представљате баш ретке догаћаје» На небу не постоји метеор што се жари Чија путања дивна толико кратко траје. Ми оковани ту смо, док поглед нам крстари, Љубав и Славу прати које се тамо сјаје; Хиљаду ваших боја наш поглед горе спази, Ал: тело везано оста на. нашој ледној стази.

' ж

_М тим стварима двема моја. је прича верна

И ова превасходна и разнородна рима Амгтота ђотеаш5, у мојој песми смерна, Што сија тамо где ја сва залеђена клима. Ми стварно знамо шта. смо, судбина нам чемерна, Ал" верујем да мени за зло се саб не прима Што свему се подсмевам; ја нисам пао с Марса Хад кажем: све су ствари — тек једна пука фарса.

Гле, Мене оптужују и ово моје дело, Ту песму што је пишем, и све то тако због Намере да исмејем ја човечанство цело, Моћ људску и врлину, и ко зна тамо ког, А језиком баш грубим и уз то још и смело. А шта су ту пронашли, то зна тек благи 602: () свему том потанко и сами Данте пише, Соломон и Сервантес, ја нишл' не рекох више

. ж

Не Свифт, Макијавели, и онај Рошфухо,

сренелон а и Летер ил написи Платона, . Тилотсон а и Весли, па и Жан Жак Русо:

Да живот нам не вреди ни бедног феферона; Ми за то нисмо криви; па кад је тако то,

Диоген нећу бити нил' следбеник Катона;

пе анале вас ви лшливаиннаавиивиј-

плавим.

" Пробала је и девојчица, али јој је рука била тако мала и“

слабашна да је пребила прсте. Лула се преплаши да се дете није можда метнуло на оца и брзо јој претледа руку. На' срећу, није било никаквих других оштећења, изузев од ударца, и она јој опра руку и пољуби. Уместо песни. чења, дала јој је велики прут да са њим млатара по ваз духу, а кад је то добро увежбала, отишла је са тренингом даље: наредила јој је да удара прутом по зиду. Јако, јаче, пиктала је онако мала и згрчена, док су ова двојица боксовала све већим замасима о зид, да су почели да отпадају комади ћерпича. Кад је једног јутра сусед Поле прола зио поред кућице и чуо буку, провирио је да види шта је. Дуго је гледао пренеражен а кад га је Лула приметила, рекла је само да УЧИ ДЕЦУ ЖИВОТУ — без заштите су, зна ваљда да имају кљастог оца. А времена су зла. Друго шта нема да им пружи, Не може их она онако мала бранити, а и да може, немогуће је да им увек буде за' петама, рекла је и окренула му леђа. Деца су предахнула, поседала око пећи и навалили на кашу од пројиног брашна. Поле се прекрстио (људи се крсте кад се плаше) и отишао у шуму да сече дрва.

А није уопште на то мислила кад их је почела обучавати. Мислила је, вештица, на нешто сасвим друго. Само

је чекала згодну прилику. Била је зима. Идуће јесени, најстарији је морао у школу. Лука се није мењао. Лутао је по селу и пио, а поврх свега јео и дечју кашу. Нема ничет одвратнијег нето кад очеви једу дечју кашу.

Кад је видела да двојипа синова имају повелика задебљања на шакама, кћерка барата прутом као Индијанац стрелом, саопштила им је телне вечери да могу да легну, али да не смеју заспати. ТРЕБА ДА САЧЕКАЈУ ОПА И ДА НА ЊЕМУ ИСПРОБАЈУ СВЕ ШТО СУ ДО САДА НАУЧИЛИ. Гледала их је, не би ди им у очима или покрету спазила изненађење или сажаљење, али ни трага ОА тога, 35сјали су очима, мушкарцима су се накострешиле обрва, а девојчица се чак тихо закикотала.

Чекали су га до касно у ноћ. Неколико пута је излазила напоље. Ветар је фијукао кроз шуму завејану снегом. Учиви јој се да однекуд завијају вукови. Деца су личила на војнике пред судбоносном битком.

Познали су та по ходу. Мушкарци су рекли: Ево та, мн хитро устали, док их је девојчица следила с прутом у руци. Ушао је погнуте главе.

Сад!!! Повикали су мушкарци. Лула се склонила иза врата и ћутала. Најпре га је песницом ударио најстарији.

Једеш нашу кашт, рекао је млађи кад га је дрмнуо тако да се Лука затетурао и придржао за врата. Једеш нам кашу и крв нам пијеш, сиктала је девојчица. Пљуштали су

ударци, севао је девојчицин прут. Није ни прстом макнуо. У почетку се смејао. Та блага нарав баш ничему не служи. Онда се у чуду окренуо око себе, кад су та већ ударцима изгурали напоље. Деца су за тренутак погледала мајку.

Да бар кући долази, ако већ.ништа не доноси, рекла им је.

Ма бар кући долази ако већ ништа не доноси, гово рили су једно за друтим отварајући врата.

Него још једе нашу кашу, додала је девојчиџа.

Него још једе нашу кашу!

Лула је опет рекла: да знаш шта си и кога си направио!

Да знаш шта си и кога си направио!

Глас девојчице издвајао се пискавошћу и увек заостајао за осталима. Лука је седео напољу и држао се здравом руком за главу.

Завијали су вукови горе у планини, и једна грана паде под теретом снега. Деца су ослушкивала хоће ли им

мајка још нешто рећи. Пошто не чуше ништа, истрчаше

напоље и. навалише на оџа као гладни вукови.

Нека скапа!

Нека цркне!

Нека га нема! ·

Лука је лежао потрбушке. Лакше је трпео ударце по леђима. ЗЛА ли

А сад да та унесемо у кућу! ву

А сад да та унесемо у кућу!

У кућу, У кућу!, говорили су а ветар је гласове разносио вуковима у шуми. (Лула је рекла да га унесу). М јотт је казала: Е, за ноћас је доста! Да видимо шта ће с њим даље бити!

Деца су престала и са истом ревношћу спустили га омлитавелог као мрцину поред пећи. Завиривали су са свих страна, загледали га са свих страна. Чини се, били су задовољни својим делом. Било је то уистину њихово дело. Тај отац. Лука их је гледао одоздо са пода не схватајући ништа. Био је модар и промрзао. Испод ока цурила му је крв. Најстарији је дотакао топлу крв самозадовољно руком. Млађем се нарочито допала лепа, плавичаста модрица на образу. Девојчица је повлачила прстом и одмеравала пажљиво бразготину по носу. Ускоро је заспао отворених уста праћен њиховим погледима.

Деца се потом спустише на сламарицу и одахнуше. Зурили су У мрак и, чини се, тихо дисали, ла не би пореметили своје мисли. Затим чуше како се Лула спушта латано поред Луке и како га покрива. Најзад се чуло само дисање и завијање ветра и вукова.

То примите на знање; а шта нам боље прија: Да л' смрт ил' живот пуки, не знамо ни ви ни ја.

Све људске је сазнање, по Сократесу старцу:

„Спознаја да се ништа сазнати неће моћи"; То наука је красна: јер приближи мазариу

Сваког мудраца бившег ил оног што ће доћи. А. Њутн закључује (он сад је на ударцу!)

Кроз све што икад откри и извуче из ноћи: „ја сам «'о младић", каже, „што сред животне бољке Крај Истининог мора сакупља мусте шкољке!".

~“

Еклезијасти кажу: ово је свет таштине ИМ мнотом предиканту то управо је мета Кад примере наводи из хршићанске доктрине: „Укратко, сви то знају дуж целог овог света, На овој позорници свепризнате празнине: И светац, проповедник, и мудрац и поета; Па што да онда ћЋутим баш као да сам мула И не кажем да живот и јесте само нула.

(Певање УП, строфе 1—У7)

ВЕЛИКАНИ НЕ ТРАЖЕ НАГРАДУ ЗА СВОЈА ДЕЛА

Велики људи увек презиру велике плате: Леонид Тебу спасе, на одар мртав паде Без новчића у џепу: погреб се плати на рате; с Џорџ Вашингтон доби хвалу и тек му то остаде Уз светло име (две ствари — што ретко кога прате), ___Јер ослободи земљу. И Пит за гордост знаде, И нека му је слава, том министру и сину: Он бесплатно уништи енглеску домовину!

(Певање 1Х, строфа УЈТП)

Са енглеског Ранка Куић

(Бајронов „Лон Жуан“ досад није превођен на наш језик у стиху. Постоји један пренод овог дела Окице Глушчевића, али је он у прози. Ово. је, према томе, први покушај да се чувено дело великог енглеског песника преведе- у стиху. Зато- желимо да с њим упознамо. своје читаоце).

ПРЕНННННА БИ ПАЗИ ЕНИ а аевироретео ината -ња с