Književne novine
Е
Дух
|
твораштва У поезији Деспмира
Благојевића
Павле Зорић
ДЕСИМИР БЛАГОЈЕВИЋ је почео да објављује двадесетих година, у оно време када су се јавили многи велики српски песници, као што су Милош Црњански, Растко Петровић и Момчило Настасијевић. Он није стекао муњевиту славу нити је одмах показао најбоље особине свога "дара. Можемо чак рећи да се сазнање о њетовој изузетној стваралачкој природи споро наметало читаоцима и критичарима, али је оно непрекидно расло, постајадо опште и све више неоспорно из дененије у деценију. Док је углед многих пссника између два светска рата нестао или се с временом знатно смањио, и то песника који су тада били у првим редовима, Десимир Благојевић је прошао кроз чкс"тилиште и сада с правом ужива глас једног од најбољих савремених српских песника. Његов пут је био дуг, тежак и непзвестан, без крупних подршки им великог · публицитета, али не и без циља. Како. да објаснимо ово песниково успешно опирање пролазности која је однела у мрак многе његове некад славније савременике, ово његово трајање и победу»
Главни узрок налази се у карактеру саме његове лирике, у њеној изразито модерној структури. У својим најбољим тренвуцима Десимир Благојевић је далеко од "сентименталних исповести, описа пејза гжа, школске рефлексивности, од свих врста псеудопоетске нарације која је у ве ликој мери оптерећивала нашу старију поезију. Његова поезија је метафорична, ритмички разноврсна, лексички разуђена. и у мелодијском смислу необично богата. Његове најбоље песме немају у својој основи једну једину мисао, анегдоту или Фсећање као централни мотив из кога сви остали проистичу по утврђеном логичном реду. Њихова композиција је дифузна: речи, слике, риме, асоцијације, све се то пенуша, распрскава, буја, расипа. Песник ослобођа своју машту до потпуне, опојне разиграности: стихови теку неспутани било каквим рационалним стегама, ломе се, сударају, прекидају и опет се неочекивано настављају, у сталном тражењу нових _ смисаоних и звучних могућности, непрекидно отворени, многозначни, никад завршени и једносмерно дефинисани. То. је поезија која кида са језичким „шаблонима које је дучићевска традиција остави“ _да у наслеђе, с монотонијом | песничког метра и с баналном провидношћу смисла.
'Модерни карактер Благојевићеве лирике огледа се, дакле, У ослобађању богатства језика чије мелодијске и семантич"ке преливе песник присно осећа. Он заправо ствара један нов, свој језик, свеж,
распеван. Ослобођена до неке врсте метафоричне сли
разигран, полетан, машта песникова доводи
е, у којој се групишу ПЕнттенлима а непознатим, У областима где влада један изразито естет"ски смисао за обликовање језика и песни“ чких форми. Зато и кажемо да у лирици _ Десимира Благојевића има нешто од древ пе игре иначе присутне у делима многих "великих песника, од оног духа твораштва. значи тријумф стваралачке личности
-који
5“ хаотичном _ материјом. ХМ збиркама Карневал анђела", „Долазак међ „цврч», ке", „Три кантате „Птице немилице“ и ос
налазимо не само трагове субјек-
алима ; тивизма и интимних исповести, већ неш| то много значајније, плодове субјективно-
: а организује
ате и воље песника А пети оживљаје у самосталан, лако пре“ Бранатљив свет, Елеменат игре подразумеПоа очекиваност, свежину, ,заноснос“,
ема руовешталог и презир пр БеКОРВО и лазимо у најбољим песма-
: . Све то на ) Ма Десимира Благојевића. Он жели :а сам језик пева уместо њега, да см
| скривеним, неупотребљеним, _ зап
изиђу на свет-
ечи да ним значењима Р налази се у са
лост. Џиљ његовог певања мој песми. То Це | БА оезије уо . ПН верности или Ми тИННОЈ ла "ности песник ставља под пре Реј Пе Е ко окриље језика, форме, лире т аЋАЈ, туре изражавања. Историјски по Гпредели, љубавна осећања пос је као саставни део живог језичког :
Резултате те разигране маште и песни-
ј чке игре налазимо У Благојевићевој муз
__КОИЖЕВНЕНОВИНЕ 1
(ла
У
калности. То није традиционална хармонична музика стиха, једноличност китњастог дванаестерца из времена Дучића и Ракића, већ израз унутрашње распеваности целокупног бића, предавање заносној мелодији речи, лирска екстаза која у чи стој песми открива своју праву природу. Чак и када се преда чарима звучности, алитерација и рима, песник чува спонтаност изражавања. У својој најбољој збир. ци и у једној, како је то с правом истакао Бранко. Миљковић, од најбољих _ збирки савремене српске поезије, „Три кантате", доживљај ноћи, смрти, пролазности исказује се музикалним језиком у чијој мелодији препознајемо стрепњу песника суочену са ништавилом. Смрт и пролазност оличене су у вретену тмине које се безум но врти изазивајући својим заослутним шумом 'осећање унезверености. Десимир Благојевић више дочарава панично стање у коме се налази људско биће но што га директно именује и објашњава. Његова лирика је богата наговештајима. Она увлачи читаоца у круг свог дејства где га узбуђује сугестивним звуком и језичким експериментом.
У првој кантати названој „На водама" изражена је визија потопа. Кише које ап-, ју од давнина претвориле су све чврсте
облике у природи у течну масу, у нешто
гњецаво, неухватљиво, расточено. Бескрајни и вечни хук вода које извиру одасвуд испуњава свет лишавајући га чврстине: предмети и бића захваћени су тим процесом растапања и зато песник, желећи да, изрази визију потопа, прибегава сликама и симболима који код читаоца ствара о сећања да се налази у неком неодређеном амбијенту препуном магле и сенки, Надирање воде није представљено само као физички феномен, већ и као мистични: оно открива долазак апокалипсе, беспомоћност _ јединке пред исконским, рушилачким силама које су овог пута добиле изглед набујалих, свудприсутних вода;
Лијем до мрака, лијем и. обданице:
шта ћу кад лије бор, лију стене,
кад лије море, лије и агава2
Шта ћу кад лију, лију птице,
кад лију и растачу се сене
кад лије и тањи се време као капља
. плава;
шта. ћу кад то једино имам, кад је
то једина јава2
Не само биљке, минерали и човек него и време је побеђено потопом; и оно је укључено у општу драму губљења форме, 1]. сваког смисла и вредности. Победа течног над чврстим исказује се У губљењу свих граница, у узајамном прожимању бића и појава до њихове нераспознатљи“ вости. Уместо стварности видимо призоре из сновиђења, морски таласи претварају се у пену, брда су обавијена маглом, а та мо где претпостављамо да се налази човек или неки предмет — играју сенке.
Време, само
узгред поменуто у првој кантати, постаје централна тема у другој кантати, „Ноћној“. Шум воде замењен је сада хуком времена. агојевић је песник који, обузег неким осећањем, неком иде" јом, варира мотив на безброј начина све дотле док није сигуран да је исцрпао сва његова садржајна, звучна и асоцијативна значења, Узимајући једну тему, воду која. нас опкољава и растаче, време уништава, он је увек изнова са страшћу гретреса, осветљава, разгранава. Када чујемо прве звуке његове кантилене можемо помислити да је посреди догађај или расположење без дубљег значаја; али посте
пено бивамо увучени у свет Сава ћеве. нежне, топле песме, препуштајући се Такои о
неодољивој снази њеног ритма. вога пута у другој кантати, теме смр ти, ништавила, · несрећне љубави намећу се читаочевој свести са свом же стином коју може да има нека мисао, не ка слика која му упорно лебди пред очи ма, која та просто прогони својим прису ством. У Трећој кантати, „О љубави у смрти", атмосфера се донекле разведрава. из праскозорја се извија глас љубави која преклиње. Шум воде и хук времена сми рују се, мада се не губе. Песник се буди из ноћне обамрлости и дозива своју ара тану. Препреке и даље постоје међу њи: ма, само што сада песник, са оживелом надом у срцу, гледа у будућност са више поверења.
које нас
а ит итнрааа атепапњтљпд тииивиандетиаала пинитив и-пи притив сањ ава анални.
'
· На почетку, кад је 1924. објавио прв збирку „Ш с мостова", лагојевић је био песник пролећа, ведрих тишина, 30ре, раздраганости, љубавних заноса. Али радост је полако пролазила и све више се наметала сетна мелодија коју је певало рањено срце младог неоромантичара разо-
"чараног у живот:
Смрт нас походи. Не смешимо се више на ноћ, драгу.
Пада јесења тама на зоре што _ тешко свићу.
То је још стил романтичарске елегије преко које ће Десимир Благојевић доспети, у збирци „Карневал анбела“ и онима које су дошле после ње, до оригиналног израза. С једне стране, он верује у лепоту и бујност живота; с друге стране, свестан је његове пролазности; управо не свестан него потресен. Од првих кликтаја у зору када тријумфује љубав кретаће се песник према ноћи, омамљен звуком вретена времена које симболично изражава. нестајање свега; ићи ће од патетичних романтичарских ритмова ка специфичној мелодиозности својих зрелих песама, тде је језик препорођен, подмлађен, расцветао.
Песме у збиркама „Шапутања с мостова", „Карневал анђела" „Долазак међ цврчке", „Три кантате" и „Време безазлених" спаја лирско-субјективни карактер њихове инспирације. У књизи „Родослов“ тема првог српског устанка утиче на мењање ове сталне оријентације ка сфери изразито субјективних доживљаја. Али и у „Родослову“ остаје ипак непромењена активна, делотворна улога језика, Полет и снагу пробуђеног народа Десимир Благојевић не описује и не прича, већ их сугерира бујним и разноврсним ритмичким варијацијама и богатим језиком. У „Родослову" је једна историјска, епска тема претопљена у звук и смисао поетског изражавања.
Лирика Десимира Благојевића форми рана је на начелима супротним оној поетици, дуго доминантној у нас, чији је највећи био представник Јован Дучић. Још као млад песник Благојевић је схватио куда креће стваралачка пустоловина мо. дерне поезије. Истина, освајање непозпатих области песничког искуства и стила није било ни брзо ни Лако, али је важно истаћи да је циљ домашен, уколико уошш. те може бити говора, када је литература у питању, ма о каквом достигнутом миљу, Ако бисмо хтели да појаву Десимира Благојевића посматрамо у склопу традиције и епохе, онда се намеће. мисао да је он по основном смеру свога певања близак опој струји српске поезије која одбацује интелектуализам, описни стил, једнозначни израз. Владислав Петковић — Дис, Момчило Настасијевић, Растко Петровић и Ми лош Црњански су најпознатији представници ове струје која хоће да досегне спиритуално и ирационално снагом језика, његовог метафоричног богатства и симболичких моћи. Десимир Благојевић ствара, идући својим путем, лирику у којој језик чини главну материју песме, тако да ње. тов смисао пева, а музика се отеловљује у речима. Свет Благојевићеве поезије је лелујав, више сањан него стваран, свет маштовит у коме је главно лице, поред
"песника као субјекта, усковитлани језик,
у коме се аутор остварује; до краја.
Благојевић је песник кбји воли јарке, необичне, упечатљиве слике. И у тужним и у радосним песмама откривамо обиље симбола: који имају конкретну подлогу у чулним утисцима. Када се у песми „Умирући човек пева како је живот пролећна река", човек на самрти, очајнички заљубљен у живот, грчевито проживљавајући последње тренутке, сећа прошлости, он види само лепоту, расцветалост природе, срећу м љубав. Ево појединих стихова којима то исказује:
О те богате софре, мирисне трпезе, | препуни кондири! Пружасмо једно другом руке у дане невеста и брања, тајни, без небеских тмица . ..
На небесима открисмо узрујане звезде прстења ...
ходасмо увек
ко безброј заручничког
Ова песма представља опроштај са животом када се он бићу у агонији указује лепши него што јесте. У једној другој песми, „Црни вез", сасвим друкчијег _расположења, изражено је осећање усамљености исто тако снажним, дубоким и по тресним сликама. То је визија неког града скамењеног од пустоши и смрти. Све је у њему мртво, а опет се чује тајанствени глас:
Богораде у мртвом кругу мртва крила, мртви гласи...
Окружном тмином унезверени песник се пита: има ли још живих створења у његовој близини2 Ко ће сахраниги све мртве, те мртве који вапију; А на крају увиђа да нема излаза из те скамењене та: ме, јер је све око њега изложено разорној тежини смрти, за коју се чини да каменује све постојеће:
И град је мртав, зид његов стари ко и ја ћути. Сплетен је венац ирни жаменовани, камен и ствари. Трни... Могли бисмо навести многе сличне при: мере сажете, симболинне сликовитости песникове, Благојевић спонтано, инспиратив. но проналази слике, разноврсне не само по визуелној грађи него и по осећајном тону. Чак и када _ богата. фигуративна структура песме показује да је у њено грађење уложен велики труд, полет надах. пућа чини речи и реченице лаким и рас певаним. Песников лиризам, тако проду. ховљен и звучан, у исто време је и кон. сретан и сликовит.
У поезији није важно блеснути, него грајати. Песник Десимир Благојевић траје “ најбољем смислу речи: то значи да ње. гово стваралаштво налази одјека и међу читаоцима и критичарима млађе генерације; знак више него поуздан да је песник старије генерације успео да прекорачи границе времена у коме је поникао и у коме се формирао, дајући и даље плодо ве стваралачке свежине и спонтаности.
Необјављене песме Десимира Благојевића
Дарп и уздарја
Дах по дах у свет слах — свет мени о јесени прах по прах: што и сам љубљах, звах. Сад ме страх дах по дах
о јесена баш сени.
ја да дам.
Кам по кам бешг плам: дах по дах свет мени камени...
Сад сам прах, а: ја звах баш сени...
(1947)
РОБЕНДАН
(трва песма)
У зору, на древном камену, ма био некад мрак; У зору, на тихом пламену, танушне пређе зрак:
Њише се Сунце на рамену.
У Сунцу,
на белом жамену,
ма било једва даха; у Сунцу,
на добром пламену, то зрно праха — на рамену.
(1925)
РОБЕНДАН
(друга песма)
У тами, на црном прамену, ма био некад зрак; у тами, на црноме знамену, танушне пређе знак:
Њише се поноћ на рамену.
У поноћ, на црном камену, ма било једва даха; 225 у поноћ, на црном пламену, то зрнце страха — на рамену. (1941) .
ХВАЛА
Даривали ме надом: да благост небесима а земљи сладак пружим плод.
Хвала, хвала вам на снима
што сплетоше ми ход
те вазда посрћем заједно са њима.
(1945)
ПЛАЧЕ РАХЕЛА
Одувек срце тако туче:
свак носи своју смрт од јуче. Ја давно стајах тамо
где смрти гнев свој празне... Не досећах се само
зашто да плаче Рахела
хад жрила тог опела
застиру меће разне...
Зашто да. плаче Рахела кад срце тако туче»
(1945)
ЈУНАКОВА СЕН
Торо моја, моје поуздање, ивркут тице
у маленом ловим тају место тмице
падам, душо, нице
у бесмртном ето сјају.
Горо моја, моје иоуздање: обноћ непроходи обдан недоходи!...
(1943)
СУЗА
ћлиста суза •
испод мореуза,
а кад кане
у плам гране;
а кад сване,
и где боли
ту кап стане,
— од бисера, од драгуљ" и од миља,
а ког воли благосиља. Реч вам дајем: сад се сјајем
она љуља, она љуља — од бисера, од драгуља. (1947)