Književne novine
ФЕСТИВАЛИ
у
Шта се жели
'
После овогодишњих Дубровачких летњих игара
САДА када су фанфаре 21. дубровачких летњих игара престале да одзвањају, и кад су се средили утисци о свему ономе што смо на прелепим дубровачким просторима чули и видели, остаје да се да смиренији и заокруженији суд о свему.
а неколиким конференцијама за штам пу испред неких догађаја, у већини случајева — премијера, увек је било речи о физиономији, заправо о програмској политици Итара. Помињем то, јер ми се чини да се још у току овогодишњих Игара, више него икад, наметало то питање. Као да је двадесетогодишњи период тражио да се подвуче једна црта, као да је било нужно одлучније кренути у нову авантуру. Споља гледано, по броју публике, по пријему приредаба од стране те публике, могло би се — с правом чак рећи: нема места дилемама! Права је, меЂутим, штета што нема никаквих егзактнијих показатеља; уосталом, ретко се ко у нашој земљи и бави систематскијим испитивањима те врсте. Све се, углавном, своди на утисак и на критичке написе, који су такође, најчешће импресионинистички, Напослетку, публика и критика обаве свој „задатак, али то нити пуни нити празни руке састављача про грама. Он, наравно, може да има разлога да буде увек самозадовољан; али време тече, редни бројеви се множе... и тешко је поверовати да се.у име тог самозадовољства могу састављати увек — исти програми. Са гледишта да је сваке године нова публика или да никад није мо гућно поновити у живом извођењу један исти резултат — програм би и могао бити увек исти. Али, ако би се направио попис свих изведених композиција на Играма, не верујем да би се нашло пуно излета изван омеђене главнине већ стандардних дела познатих композитора. Кад један Рихтер, или један Гилелс, или један Микеланђели, понове исти програм то може бити интересантно за поређење, али каквог има смисла ако се таква „шанса“ пружи неком — минорнијем. (Било би добро да се уведе евиденција праизведби на Играма!)
Наравно, сви знамо да су великани често — примадоне, и да је права лутрија добити њихов пристанак, али кад већ читав низ домаћих извођача учествује зар то не даје прилике планерима да
шире програм! Игре, свакако, нису васпитна музичка установа и кад кажем ширење мислим на покушај прављења
ширег од оног репертоара који су наши професори свирали. Дешавало се да сам се некад колебао да ли да на транзистору слушам Италију ЈШ или да идем да слушам, по ко зна који пут, рецимо, Ге аџапто 5З!гашоп или Дивертименто Ф дур КУ 138 Загребачких солиста! 1
„На споменутим конференцијама за штампу било је два пута речи о опери на Играма. Срећно решење простора за „Фиделија“ (јужна страна Држићеве пољане) дало је прилике за многа маштања. Има мишљења да се, пошто се увиђа стални дефицит оперских представа, тај задатак повери Загребачкој опери, која би долазила са полуспремљеним представама, које би онда у самом амбијенту довршавала. Међутим, већи је, неоспорно, проблем — самог репертоара. Од две опере у овој години, „Фиделио“ би се,с мо дернијом режијом, могао дуже задржати на репертоару. Али, усубујем се да ка жем да би. било боље кад овај успех „Фиделија“ програмску политику не би упутио у правцу грандиозних дела. Дубровачки ентеријери су претежно камерни и као такви јединствени. Нема идеалнијих за камерну оперу! И уместо скупих гломазних ансамбала могао би се постићи знатно већи ефекат с мањим бројем људи и — милиона! Уместо једног великог дела, чак и „Фиделија“, могло би се извести бар пет. камерних буфа опера! (А добро би било малчице просветлити и атмосферу она четири тешка ораторијума!) Дубровник има и идеалан оркестар за камерну оперу, потребно је још само неколико врсних солиста-певача! (Кад је реч о оркестру и о средствима, ове године су на Играма била сва три загребачка оркестра! Зар није могао да се направи један оркестар од најбољих музичара; било би јевтиније им, на срећу, квалитетније!) Поменуо сам ораторијуме. Они су ове тодине били окосница репертоара, рекао бих чак — прегуста. Загушљив простор узане Аоминиканске цркве са температуром (под снажним рефлекторима) _вероватно негде око 40 степени (за извођаче) тешко да може да послужи за стварање флуидне атмосфере, да допринесе пријатним“ утођајима и доживљајима. _Камо среће да'су извођени на сцени „Фиделија“ (бар она три), утолико пре што Доминиканска црква није такав ентеријер (поготову не универзални!) да би му толико требало приносити на жртву.
- Домаћа музика — то је већ стара ствар: нема је. Долазак „Порина“ (али не онако гротескно комичногт!), Малеца, Ристића, Одака показао је да то није тако
велики ризик. Има се утисак да се дома
ћа дела и не познају довољно. Зар Опатијска трибина не би могла да буде „ловиште“ Дубровачких игара2!
Финансирање Игара је, малопомало, постала ствар, Аубровника, РТВ Загреб и Хрватске. Како се финансијер сужавао тако се сужавао и круг извођача, Да се раз“мемо, право је да онај који даје средства прави и програм и избор. Али смешно је било, рецимо, гледати једног Чангаловића у публици а слушати неког осредњег баса из иностранства с подијума! Ове године су Игре биле мање југословенске него икада раније, Видећемо шта ће бити идуће године. .
Слободан Турлаков
ПОЗОРИШТЕ
БИТЕФ ПРОТИВ БИТЕФА
ИЗВОБЕЊЕ Дидроовог дела „Рамоов синовац“ у камерно одмереној, савременој а у исти мах и класичној поставци Давида Есрига са врсним румунским глумцима.
Марином Мораруом и Георгем Деницом,
а посебно презентација Милеровог „Филоктета" у стилски моћном, артистички изузетном и експериментално смелом, модерном виђењу редитеља Ханса Литцаџа и мајстора глумачког израза: Хелмута Грима, Марзина Бернарта и Волфа Редла — представљају на овогодишњем БИТЕФ-у догађаје који привлаче изузетну пажњу.
Премало или превише у првом циклусу који обухвата десетак представа, својеврсних спектакала, импровизација и експеримената дивергентних тежњиг Театар Ла Мама („Арден од Февершама") упиње се да буде међу оним трупама које се страсно ангажују у рушењу не само театарских него и животних конвенција, а све у име оних већ помало баналних парола о апстрактној слободи човека. Шта вреди пећински амбијент, цвеће, врло снажно урлање или ридање и сам чин реинкарнације када је израз познат, шаблонизиран и немоћан да нас својом толотињом покрене из равнодушности, „Аргентински редитељ Алфредо Родритез Ариас у својој париској верзији „Еве Перон“ желео је да опсени гледалиште тривијалношћу и неукусом, док је у „дАракули и богињи" на тренутке далеко одмеренији, непосреднији, па и занимљивији, Уз све уважавање Крејчиног уметничког реномеа морамо да подсетимо да-.Чехов није ни Кафка а ни Бекет. У представи овог познатог прашког ансамбла и нехотице је уништено оно најдрагоценије — пишчево: стање које прожима подсвест и чини је схватљивом и тако обезвређена мисао, па огољена фабула. без људске атмосфере делује сувише опоро. Шта је овде сцена — уметничка лаоораторија или неурохируршка ординација2 Метафере су неоплемењене, костим сувите реалистичан, а размишљања о Ивано“ ву као антихероју, мада у основи нису незанимљива, на позорници су згуснута У конструкцију која глумцима не дозвољавају ни минималну личну _ изражајност. Представа „Иванова" може бити предмет ватрене дискусије али не и истинског Доживљаја. Глумпи из Ирана у својим истраживањима фосила нису отишли даље од театарског снобизма невешто заогрнутог у старе легенде.
БИТЕФ очигледно јача своју амбициоз ност; декларативно супротстављање кла-
А БИТЕФ-А
из „ФИЛОКТЕТА" ХАЈВЕРА МИЛЕРА, НАЈБОЉЕ ПРЕДСТАВЕ ПРВОГ. ДЕЛА ОВОГОДИШЊЕГ
сичним формама позоришног деловања намеће као стил у коме искључивост наводи на све могуће компромисе док се не појави самонегација,. Ако се изузме хамбуршки ансамбл, у коме је маска ренесансне комедије употребљена за изражавање најчистије трагедије, израз свих осталих је, Уг лавном, већ познат. Непрекидно изјашњавање за нови и жељени театар је сметња за стварну акцију и самопревазилажење свега освојеног. Желели бисмо театар будућности а идеали су нам негде у средњем веку! Оно што може да учини само снага духа — препуг/тено је голом, неухрањеном и немоћном телу, — Истински уметници изједначени су свему са невештим аматерима — па се стиче утисак да се може бити авангардиста а да се ништа не зна о природи, могућностима и дејству позоришта, Ако је избор битан а слобода циљ — ограничења не смеју бити правило којег се придржавају протагонисти такозваних нових тенденција. За сада су сви, на жалост, само за рушење али и истовремено уклапање. Против су театра а желели би да буду прихваћени као театар! И зато је наивно и веровати да ће све ово што се нуди бити заиста прихваћено као — стил 70 у интерпретацији класике. Ове сезоне, па чак и пре педесет година, било је представа које за поједине учеснике БИТЕФ-а неће бити досегнуте ни У двехиљадитој! Авангарда је увек представљала револуцију — а ова битефовска, пре нето што је заправо и почела, већ се ограђује и осигурава шаблонима! И то у име некакве нове естетике, али какве то нико жив још није успео да сазна!
Негација сама по себи није квалитет уколико не обезбеђује да се појави нешто заиста прогресивно и квалитетно ново. Театар, као и наша слобода, не трпи ограничења и надживљава све тортуре и стилове; он је могућност која се може поседовати једино тако да сваки истински креатор у том перманентном кретању проналази и дефинише свој властити смисао. Не постоји само један, театар, али зато сваки мора бити изворан и у својој илузији раван истини. „Филоктет" је стога велико охрабрење за све оне који у овом колебљивом времену верују у позориште и начин којим се БИТЕФ-у може. и поред свега оног што га окружује, обезбедити значење у нашем културном животу.
Петар Волк
2
ДРУГИ АНБАР МАРКА УВОДИЋА. СПАШЋАНИНА
ХМ ОКВИРУ овогодишњег Сплитског љета (од 1. јула до 31. августа) приказане су три драмске премијере: Арабалова драма „Врт земаљских ужитака", Устинова комедија „Напола на дрвету" и „Аруги либар Мар ка Уводића Сплићанина". Изведба посљед њег дјела заслужује посебну пажњу, јер је та комедија доживјела највише реприза.
Марко Уводић (1877—1947) иде међу оне хрватске књижевнике који су између два рата били слабо познати (можда и зато јер је живио у провинцији и писао у дијалекту), а послије рата заборављени. Пред коју тодину издали су Матица хрватска и „Зора" у оквиру своје едиције "Дет стољећа хрватске књижевности његове изабране прозе, а сплитски књижевник и казалишни редатељ Анте Јеласка приредио је за позорницу и режирао два Уво-
" дићева „Либра".
Најбоље Уводићеве новеле Јеласка је обрадио и драматизовао у „Либру". Послије успјеха те представе у Сплиту и у дру тим градовима у нашој домовини, сплитско Народно казалиште наручиао је од Јеласке „Аруги либар“, који има поднаслов „покладни колаж из живота старог Сплита" _и обухваћа неке слабије Уводићеве ствари. Уза све то „други либар" имат ће бројну и захвалну публику, Јеласка није изневјерио ни дух ни слово Уводићевих дјела која приказују сузе и СМијех „ма лих људи" Сплита из времена прије првог свјетског рата. Од новела које су употри“ јебљене за „Други либар. најпоетичнија је она „Бесида је бесида" („Ријеч је ри-
|
јеч") која јен у драматизацији одскакала. Једна забуна, сама по себи безначајна, унијела је несрећу у живот веселог Маринка, који због очеве „бесиде" траје дане У друштву невољене Филе,
Јеласка је с много маште драматизи“ рао и режирао Уводићев текст. Позорницом одзвања музика, „серенаде" и хумор који је различит од оног из „дибра": у њему нема опорости, али има наивности која годи, осваја, мили се гледаоцу. Мушке и женске улоге у представи су тумачили мушкарци, и макар није јасно због чега је дошло до тог „покуса", та је комбинација са симпатијом примљена. ОД глу-. маца су се истакли; Иво Марјановић, Б. Буљан и Ј· Налис. И остали глумци полетпо су одиграли своје улоге, с више или мање смисла за карикирање које је натлашено у Јеласкиној режији, Заслужује да се похвали маска коју је носио Југослав Налис а израдио ју је Јурај Папић. По. зорници на Карариној пољани била је дуга. неколико десетака метара, Вјеројатно дужа позорница није постојала ни у сред њем вијеку, који је предњачио по дугим позорницама,
Да је изведено свих пет најављених драмских _ премијера, овогодишње Сплит-
сско љето било би, што се тиче драмског
репертоара, богатије од прошлих љетних приредаба. Но и оваково какво је било, унијело је живост у културном _ животу Сплита кји је данас незамислив без њета.
Шимун Јуришић
ФИЛМ Хумор и „хорор“
Поводом филма „Бал вампира" Романа Поланског
МНОГИ теоретичари „хорора", филма страве и ужаса, тврде да узроке успеха овог жанра код публике треба тражити у урођеној човековој потреби за мазохистичким страхом, којој ониричка својства. ЈИлмске слике сасвим добро погодују. пеки чак предвиђају да дијаболизам и фантасти ка никада неће сићи са екрана и да овом жанру предстоји еволуција која ће битно изменити његов стил, али не и његову суштину. Кратак поглед уназад у историју жанра открива нам, међутим, низ дирљиво наивних филмова, а каширани монструми и застрашујуће сподобе Франкенштајна, Кинг Конга, Голема и Дракуле данас изазивају само ненамерне комичне ефекте и доброћудни осмех гледаоца.
Филму страве и ужаса, по свему судећи, уколико стварно жели да опстане У свету светлости и сенке, предстоји. радикална измена стила и неопходна дистанца аутора таквог филма према свету који сам креира или, напросто, промена оптике у тој игри стварног и нестварног која је главна одлика жанра. Пошто су се пародије „хорора", попут оних са Аботом и Костелом, врло брзо комерцијално исцрпле и само потврдиле озбиљну кризу у коју је доспео жанр, ауторима филма страве је једино преостало да аже нови ракурс у сагледавању фантастичног на филму, кроз који ће надстварно и чудесно проговорити сопственим ониризмом и тајанством.
И ево, „Бал вампира" (у оригиналу „Неустрашиве убице вампира") Романа Поланског, кроз равноправно учешће хуморног и застрашујућег у фабули, обележава на прави начин ту неопходну Стилску еволуцију жанра. Штавише, рекли бисмо да је ово удвајање планова резул-
тат свесне намере режије и водећи СТИА-О
ски принцип филма. „Бал вампира", према томе, није ни пародија жанра као што није ни комедија о вампирима, већ најпре филм у коме се теми вампиризма прилази преко два засебна нивоа — _хуморног и застрашујућег — који стоје у односу меБусобног паритета. То је, ван сваке сумње, прибетавање једној врсти филмске илузије која рачуна с двоструким доживљајем гледаоца где се хуморно и иреално, иронично и стравично, наизменично мешају и укрштају у некој врсти дуплог претапања. Полански не приступа теми вампиризма и свету страве као овешталим и од дуте упоребе већ излизаним реквизитимајед ног механизма за застрашивање, као што чине пародичари жанра који за постиза-
ње комичног ефекта користе низ општих ·
места филма страве. Напротив, он се на нивоу фабуле ограђује од производа своје маште кроз синхронитет хуморноги стравичног, у процесу преплитања и спајања у којем не знамо тачно које од то двоје потчињава оно друго својим законима. Било како било, гледалац се, каон у филму „Розмарина беба", осети ухваћеним у замку, која је оба пута савршено добро постављена, утолико пре што се од гледаоца не очекује да причу схвати сасвим озбиљно. Заиста, Поланском не недостаје ни знања ни талента да својој причи о вампирима удахне привид оживљеног ужаса, што филм у великој мери чини још двосмисленијим у систему варки и илузија којима он свесно прибегава.
Наравно, тај оживљени свет вампира у филму треба схватити, у структуралном смислу, сасвим условно; тачније, он се сасвим природно премешта у метафорички смисао приче. У томе је можда и главна драж „Бала вампира", јер Поланском полази за руком да сачува свој интимни однос према фантастичном, чак и онда када је оно симболично покриће за једну другачију врсту поруке. Од тог тренутка, по свему судећи, ми смо приморани да филм тумачимо на нивоу алегорије, тако да нам одмах постаје јасно да је вампиризам у филму, у најширем смислу речи, инкарнаџија свеколиког људског зла. Пре ма томе, неустрашиви борци против вампира постижу сасвим супротан од жељеног ефекта, као и они борци против зла који, руковођени добрим. намерама, тотово увек на крају забрљају ствар и прошире заразу широм света. Тиме Полански, у неку руку, стиже на мала врата у: сферу буњеловске спекулације што је, наравно, сасвим друга тема.
М овом случају, од далеко већег интереса је приземни ниво „Бала вампира", онај који у структуралном смислу остаје у сфери чистог филма страве. Пре света, мистична атмосфера неопходна за жанр остварена је примерним осећањем за пластично: тајанствени замак у снежним Доломитима, завијање вукова, функционална музика уз пратњу женског хора, Полански, међутим, рукује елементима „хорора" као техником која, чим га доведе до жељеног стравичног сфекта, одмах бива анулирана или ироничним односом према материји или ублажавањем психозе страве. Њему, на пример, полази за руком да секвенцу бала вампира, на којој би му позавидели и најбољи мајстори жанра, одмах преведе у чист хуморни квалитет оног тренутка када професор и њетов асистент заиграју калрил заједно са читавом повампиреном лозом _ породице фон Кролок.
Наравно, Полански не може да се протласи јединим кривцем што нас Филмови страве и ужаса више не запахњују леденом промајом са онога света; можда нам стварност, чија фантастика делује много интензивније, пружа обилну надокаду за губитак једне драгоцене филмске илузије.
Богдан Калафатовић
КЊИМЕВНЕ НОВИНЕ 8