Književne novine

ићи љети лева ивици авина ни аи таласа ње њива пп таланта панике

| | | |

|

ЗА ШИРЕ ПРИСУСТВО КУЛТУРЕ У СРБИЈИ

(АМОУПРАВЉАЊЕ У КУЛТУРИ

БЕЗ самоуправних садржаја перспективе културе у нашој друштвеној пракси су неизвесне. За културни успешни развој, могућност — за коју мора да се определи свака прогресивна културна акција, свака она акција која је ослоњена на друштвене потребе, свака она акција која је заснована на аутентичном звуку и свака она акција која је уклопљена, као равноправни, саставни део, у друштвени живот — јесте интензивно, континумрано и свестрано присуство и утицање самоуправљања. У култури су од почетка присуства самоуправљања — у односу на друге друштвене области, пре свега на привреду — у извесном смислу каснила. То је произлазило из познатих околности да је култура дуго претежно и претесно била везана за буџет и администрацију. Отуда су само управни облици, који су тада раз вијани и подржавани у области

културе, имали или формални карактер или су представљали директно преношење самоуправне

праксе из привреде. Природно, и у једном и у другом случају није могло доћи до потпунијег остваривања самоуправљања, нарочито до активног самоуправног испоавања сваког културног радника и уметника.

Први озбиљнији преокрет у развоју самоуправљања у култу“ ри доноси — доходак. Општа Аруштвена настојања да принципи дохотка, схваћени и као прин ципи нових друштвених односа, постану важећи и за ванпривредне области, дакле и за културу учинили су ла самоуправљање у култури добије шире и активније садржаје. Тај процес је у току, и веома зависи од могућности друштва да културне делатности 0ослободи било каквих буџетских и административних утицаја, па ма какве демократске облике ти утицаји имали.

Демократизација културног живота. подстакнута, _ условљена, усмерена и опредељена друштвеним и политичким развојем, пружа основне, виталне претпоставке за развој самоуправљања. Сасвим је јасно, и више нема сумње,. да је н култура, као и друге области друштвеног рада, самостална, али а равноправна у нашем самог равном друтттву. То омотућава и потпуније остваривање самоџљ рављања у култури, чинећи у озбиљној мери саму област кула туре одговорном за успех, вредност и резултате самоуправљања. При том, веома је значајно имати у виду познату околност да би било крајње опасно да се култу ра затвори у себе и да се, окренута себи, и програмски и акционо определи за оне садржине хоје би биле задовољавање ужих

друштва или виших потреба ограниченог дела друштва.

Схватања да је самоуправљање ено на материјалне ди мензије, што је иначе доста раштирено и разгранато мишљење многих културних радника, може да доведе до озбиљног запостављања свестраних садржаја самоодноса у култури. ПриРОДНО, материјалне услове не тре ба потцењивати, они су значајви, они су често веома одлучујући за утицај и – перспективу многих културних установа, али, уз њих, у самоуправни видокрит културних делатности морају се убројати и многе друте, ништа мање значајне, чак судбоносније по културни коначни резултат димензије и одлике. оуправни положај културе нема сумње, и мо. гућност да она утиче на развој друштва, што је још увек недовољно Остра Прве КУАтурних већа, заправо упштинских домова који би се специјализовано бавили и културом, још увек нема у свим друштвено-политичким заједницама, нити им је нађен њихов прави садржај, који би омогућавао да се утицаји културе осећају и У АРругим областима. Основни, У Многим срединама још неразвијени, а веома значајни став — огледа се у чињеници да просветно-културна већа немају узек довољно могућности, ни надлежности понека. утичу на друштвени раз пој“ пр Њихов ангажман једино или претежно у областима просвете и културе није све оно што би требало да чине као самоуправни репрезенти ових о6ласти. | На а етапа развијања самопвасих односа у култури, већ осетна и већ уочена, неминовно

КВИЛЕВНРНОВИНЕ = 9

тражи да се размотри положај такозваног слободног уметника, оног ствараоца који своју умет ничку активност испољава у ви ше институција и, чак, и у мнотим ванинституционалним _— садржинама, Данас је савим очевидно да слободни уметник има ограничена _ самоуправна права, како у могућности за расподелу, још више у могућности да утиче на судбину и на трајање свог де. ла. Познате околности у такозваној културној индустрији, пре свега издавачкој делатности, затим на филму и телевизији, практично онемогућавају уметника да буде самоуправно активан, Перспектива културних установа, чак и оних које су до сада биле традиционално уоквирене у сталне саставе и годинама одржавале исту кадровску структуру, биће једино могућа ако се отворе, ако се у свом стваралачком деловању определе и за учешће слободних уметника, међу којима је у последње време све више оних који представљају челне резултате У нашој уметности.

Сасвим је јасно да потпуног самоуправљања у култури не мо же бити без изналажења нових односа између културе и публике. Пасивни однос према публици је, сасвим је очевидно, кочница ширем простирању културних резултата. Не само због дохотка, али и због њега, културне установе су постале свесне да морају да воде рачуна да њихова делатност мора да има што шири пријем и да управо од тог пријема често зависи ж њихова егзистенција, па и она основна материјална. Утицаји публике, разуме се, могу да буду, нарочито у срединама које су без негованих културних _ критеријума, веома опасне по аутентичност и вредност културних програма. Ме Бутим, ако утицајима публике претходи развијено културно 06разовање, ако претходи едукативни ангажман да се развијају културне навике и 'усавршавају културне потребе, онда утицаји публике могу да представљају само допринос, стваралачки дОпринос ширењу културних оства рења, Свако упрошћавање, иначе

“могуће и у, пракси већ познато,

могло би да одведе културне институције у о полукултору или у комерцијализам, који би имао само тренутну, нимало перспек» тивну корист чак и за саме институције. Право на самоуправљање, као и право на културу уосталом, треба да постане шанса, стварност, садржај сваког културног радника, али и сваког оног који је у зависности од културног утицаја, дакле сваког човека у нашем друштву. Право, међутим, подразумева и дужности пре свега изражене у јасној одГОВОрности за успех самоуправног дејствовања. У пракси се често са» моуправљање своди на право на самоуправљање, али не и на дуж» ност да се самоуправља. Дешава се, нарочито у уметничким институцијама, да најпознатији умет ници одсуствују из самоуправне праксе.

Самоуправљање у култури је — уз услов да се оствари на свестран начин — конституиса> ње опште одговорности за развитак културе, такве одговорности која ће у једнакој мери значити

ност за културни раст, али и џолов, обавезни услов за напре-

довање _ друштва, То је много ефикаснији, _ много _ потпунији и много оправданији начин

да се остваре везе између друштва и културе. Оне замењују монополе, неформалне цен-

тре одаучивања, као и сваке, ма»

да још увек недовољно сагледа“ не, а опасне, бирократске и етатистичке с утицаје на Културни развој. Исто тако, оваква пракса, би могла ефектно да омогући утицај културе на друштво, на њетову, хуманизацију, али и 06 ратно, што није без значаја.

Самоуправљање у култури је

_ нови однос друштва и културе,

али истовремено и нови однос културних радника према друштву. С обзиром на потребу култу рализације самоуправљања, самоуправљање значи, боље рећи самоуправљање омогућава и нови, активнији, ангажованији однос сваког самоуправљача према кул> турним остварењима, према култури у целини. У јединству тих тежњи, у могућности њиховог остваривања, налази се онај потпуни простор за дејство самоуправљања у култури, а и културе у целиви.

Милош Јевтић

1ММ МЕМОЕТАМ

ТЕЖЊА КА ИНТЕГРААНОМ

Леонид Шејка (1932 — 1970)

ЗАЉУБЉЕН у велике традиције синтетичких, стваралачких фаза историје уметности, у велика на чела „хуманих илузија", он је у исто време суштином свота постојања — продуженим чином сликања — претеча нових облика ликовног говора #“ нових умет ничких садржајс,

У привидно жонтрадикторном ставу ове луцидне личности према сложеним вредностима и то ковима ликовне културе, од ре несансе до данас, крије се Шејкина неутажива носталгија за великом _ синтезом, за · великим Обликом као делом природе и делом универзалног света историје у светлу прошлости, садашњости и будућности,

У прожимању духа времена и духа стваралачка акције, на ве ликим раскршћима дилема које разједају ово наше време, у су протностима које човек-сликар, додирујући интуицијом биће низитавила, · превазилази · градећи својим оскудним средствима слику као једино могуће јединство човека и света, у тим просторима вере ц истине рођено је и дело Леонида Шејке,

Његово сазревање било је нагло, у знаку медитативне аналитичности, од почетка скоро веза» но за једну од најчистијих ли» ковно-естетских група у савреме ном српском сликарству — Ме диалу. Оно што је претходило њетовом делу скривено је у тихом, заљубљеничком проучавању ремек-дела ренесансе, која је оп откривао по дубинској димензији хуманог значења елемента и знака жао функције идеје „уну“ трашње и спољашње стварности слике", Пошавши од уверења да „ренесансно Сликарство не би било то што јесте кад би се свесно сликале идеје облика а не облици", Шејка се нашао на веодл отвореном путу од идеје до облика и од облика до дела жао дијалектичке негације обликовне моћи детаља осуђеног на оивот у тоталитету слике,

На почетку његовог стварања, негде око 1955, предмет као 06лик само је детаљ једне ствар. ности темиорално неограничене и као такав ослобођен своје ба“ налне функције: он је симбол кретања у времену, појавни 06 лик садржаја израженог као је динство уметничке свести ш при“ роде,

.

Појавом „Трактата о сликар.“ ству" (1965) те можда најсисте“ матичније, најуверљивије компо.“ новане естетике интегралне вредности слике, Шејка се потврђује као специфичан традиционалист, или — како би рекао М. Б, Протић — Као „супериорни конзер“ вативац", Који Своја интересовања не ограничава На актуелне

токове времена већ улази у једно.

дубље значење смене стилова као израза естетске свести, У тој смени _ вредности, у сукцесији схватања и стварања слике — од класике до најновијих праваца оно што је незамењиво и констастантно — то је предмет. „Било да посматрамо илузионистичко сликарство, било „конкретно“, односно антисликарство, увек ћемо се сударити са питањем предмет= ности, Сликар је увек у неком односу _ са предметом, било да предмет у природи налази као модел, било да га налази у свом сећању, било да га у природи налази као своје дело, као 20тов, материјализован израз своје унутарње визије...“

Управо то схватање џ поми“ Рује разлике Шејкиних раних радова када је „потписивао кома дић зида, наговештавајући естетику избора, сагласности и посвећења" са каснијим делима, која су тражила разрешење ствара“ лачких дилема у интегралној слици,

Шејкин традиционализам је, У основи, интимна везаност за ре мек-дела _ Учела, Мантење, Лео нарда, Дирера, Ван Ајка, Веласкеза или Рембранта, али у самом процесу сликања он не Следи 20" това решења Ових мајстора: он је непоновљив, изузетно оригиналан стваралац облика и посебне ликовне филозофије предмета из које израста Она чудна, чудесна и вишезначна симболичност слике, Треба се само сетити оне тајанствене „Собе на дохвату вулкана" из 1962, која у некој инфинитезималној димензији спаја реално ш мистично, давно за“ борављено ш блиско, прошло ти будуће, Слика као да је већ ви“ ђена а ипак је тек сада испевана. У бизарном Свету старих

предмета (посуђених са давних слика старих мајстора и из лабораторија алхемичара), постављених у тродимензионални простор испред рошавог зида, на којем су врата бачена светлост на

ЛЕОНИД, ШЕЈКА: САКРИСТИЈА ФИЗИЧАРА, 196%

предео са планином, вулканом та "небом, Шејка развија дух јаке концентрације сна синтетичкој „подлози ирационалне модулације» Специфичност „семантичке вредности“ Шејкиних предмета најбоље је објаснио М. Б. Про тић; „Оно што је за друге скала боја за њега је номенклатура предмета: боја је средство да се предмет одреди — није предмет повод да се она испољи... Предмети, дакле, и својом лексичком · примарношћу ш својом формаљ ном пуноћом, откривају семан“ тичку и аксиолошку 2лад, као то је открива центрична и симетримна схема целе композиције, бескрајно издубљен простор и светлост", Има у Шејкиним схватањима (и његовим делима) нешто од оне непоколебиве вере да ће бу“ дућност синтезом превазићи и приказати ово наше време, са свим његовим Слутњама, лутањи“ ма и превратима; да је данашња уметност, од новог реализма 30 поп-арта, „само панорама нових визуелних појава", у ствари, „то

% је готово припремљен, сређен и

проучен свет нових модела који тек треба да буду насликани".

У чему је, коначно, Шејкина изузетност и где је вредност ње“ гове сликарске поруке> О њему је доста писано, изречено је неколико с непобитних судова 08 стране наших најеминентнијих критичара и теоретичара (Челебоновић, Протић, Трифуновић), али још увек — данас посебно, када је његово стваралаштво за» увек прекинуто — постоји потреба да се искаже та истина да је Шејка пре света сликар велике целовитости инспирације: не одричућџ се свота „ја“, он ликовно формулише и изражава неке ос“ новне истине нашет времена, несумњиво репертоаром идета и облика зачетих у прошлости али присутних ши актуелних у нашој садашњости, Његова слика и сли“ кање су у основи хуманистички акорди једне богате естетске свеста која само своје појавне 06лике мења да би изразила кон станту: унутарње богатство човекове сличности, Трошно лице времена заробљено у Шејкиним композицијама, „велико Ђубриште" одбачених ствари, пркос према животу или помиреност са смрћу, моћ да се од мртвог ство“ ри вечито и да се сагради мост између прошлости и будућности — то су Само неке од преокупација Леонида Шејке, И све то сажето, промишљено им Осмишљено чистим ликовним језиком, „реалистичким" поступком пре“ познавања, минуциозном техником старих мајстора, обојено носталгијом за недокучивом хармонијом човека и природе,

Велики мисаони – потенцијал овог сликара расут је у низугвсеја које ћемо једном морати окупити у целину,

Леонид Шејка је сликар, ми“ слилац, ерудита и визионар.

Срето Бошњак

НОВИ ЧАСОПИС У СПЛИТУ

Издавачки центар младих „Марко Марулић“ у намјера» ва покренути часопис „Батшћина". Након разговора у Задру иницијативни одбор одредио је уред: зорнн уреуник бат ће до пене

уредник бит ће др

ец, професор Филозофског факултета у Задру. У уредничко вијеће, које ће касније бити од: ребено, ће заступани знањ ствени радници из Загреба, Ријеке, Пуле, Задра, Шибеника, Сплита и Дубровника.

На састанку инипијативног ОАбора часописа у Задру, према мупшљењу неких задарских знанствених „радника садржајно се „Башћина“ не би морала отраничити на стару чакавштину, већ би мотла обрађивати и друте старе језичне и књижевне појаве, Такођер је опажено да је можда

програму сувише наглашено езично и књижевно подручје ста» ре хрватске културе, а да би требало пажњу поклонити и дру тим обанцима умјетности (АнКОВне умјетности, глазбе ми др.).

У локалном дневнику објављен је програм уредништва часописа „Башћива" у коме се, између оста» лог, каже:

„Основно програмско усмјерење часописа „Башћина“ састојаАо би се у даљњем истраживању и валоризацији хрватског књижевног и културног наслеђа, првенствено оног приморске провенијеншије, аиитвистичкој обрадби повијесне и сувремене чакавштине, те у потицању данашњег Антерапнот стваралаштва на том подтучћу". ј

„Башћина“ би била трећи књижевни часопис у Сплиту — по слије „Могућности“ и „Видика"._

Шимун Јуришић