Književne novine

[ ,

Ми НИЦИ НП пеејн РАНИ ПОН ЈЕ ПН НЕ ИЕ а а ње

ВИЗИЈЕ ПРОШЛОСТИ _

ПОД МРТВИМ СИТЕТОМ

Из студије о Мехмед-паши Соколовићу

ОТКАКО је преузео државни печат, Мехмед паша је почео управљати султановом вољом и поступцима да задовољи његову таштину и оствари његов последњи ратни поход, али и да, истовремено, започне саде везировање у знаку победничке славе,

који су, готово сви, кренули са султаном на Аустрију поред осталог и са циљем да се оправдају или освете за пораз на Малти, Соколовићева улога се бар у почетку није морала учинити достојном особитог размишљања, изузетних сумњи или отровне завидљивости. Он је, међутим, знао да један потрес, го-

. готову ако је неочекиван, у тим људима увек,

може изазвати оно што они, у себи, нису ни наслућивали, Чауш Хасан је, већ крајем ноћи, одјездио ка безмерно далеким странама, У Малу Азију, да у граду Кутахији, гле је била једна од принчевских резиденција, престолонаследника Селима и позове га да, најхитније, пође усусрет мртвом оцу по пар-

ске инсигније. У логору, под Сигетом, према

заповестима које су већ свима уручене, припрема за одсудни напад трајаће, само, овог дана. Време, очигледно, не одстула од, свог тока, а догађаји се развијају – неподударном брзином. Сваки поремећај многе око њега може довести у искушење да ствар заврше на _ тај начин што ће сабље на њега окренути. ИМ иоред тога, Кад би окренуо леђа попришту битке ни вратио се своме султану под чадор, Мехмед-паша је одбацивао од себе прне слутње да ће га можда већ сутра, или дан после тога, окривити не само за непотребну погибију хиљада војника, него и за смрт оног којег је у носиљци довукао да, стар, ратује; није се сећао ни своје намисли да прву годину управљања царством овенча успехом на бојишту, а ни свог страха да би објављивање султанове смрти могло изложити највећој 0опасности све што је до сада постигао.

Спустивши се на колена пред свог господара, чија је глава, врата увијеног крпама до браде, стајала тако Као да слеђеним челом, провидним носем и ушиљеном брадом изнад свих њих роји и раскошује мисли у чију је узвишену садржину немогуће продрети, Мехмед-паша је, без намере да то чини, искрено подносно Сулејману рачуне о свему што је, по његовом налогу н за њега, у последњим часовима учинно. Они заједнички знају, јер су то заједно толико пута искусили, да у многима од оних напољу притајен чека неукроћен бес, пи вреба нека безумна потреба за нередом, рушењем,. мржњом, растурањем ствари које још инсу ви завршене. Падишах је захтевао, п он ће то испунити, да се лут његовог похода расветли славом и да одјекну лобедничке трубе, добоши и таламбаси, Кад би чули шта му се десило, питање је да ли би сви они око домало освојеног града продужи ли да се'боре како би његову ратну заповест, која је и ове ноћи написана, у потпуности из“вршнан, Или би стали да их вређају, обојицу, а њега, највернијег роба, сатерују урликом и сабљама у неки безизлазан угао. Понављајући, затим, шапатом молитве, везир би приметио како његов слух постаје поново отворен за звуке који су допирали са сигетских бедема. МИ он је одлазио да још једном провери како тече борба за последњу побелу његовог султана.

Најдужи дан, 6. септембар, прошао је и у највећој напрегнутости. Мехмед-паша је настојао да сопственим улажењем у многу појединост опсаде задржи везире и војне старештне у сталној запослености: бедеми п бастиони, јуче савладани, претресени су са свих страна по заузети до последње стопе, а за напад на средишњу градску кулу, у коју се повукао Никола Зрински са остатком брапилаша, топови су, са свих страна, још ближе привучени, док су посебни вештаци међу јаничарима читавог дана припремали запаљиве стреле п кугле. Сваког часа, уза све то, везир је бацао погледе, које нико није могло ухватити. на Сулјемановом чадору. Ако је. том "приликом, стезањем срца н давао неки знак, била је то порука султану да се догађаји и даље лобро, развијају. Једновремецо, он би оштрим видбм проникнуо у сваку појединост и оком осетно да у чадору н око њега влада-

· ју онај ред и тишина које је с недоху швом вештином одржавао верни Феридун-бег,

Ако се упорност награђује срећом, Мехмедпаша се, лонста, ослободио највећег дела не, извесности захваљујући случају, и то већ сутрадан, 7. септембра, кад је страх од експлозије барута изагнао браниоце последње сигетске куле под ножеве и сабље ожеднелих јанечара. Било је прилике н за ратнички три“ јумф, обележен дивљачким мучењем немоћних и крунисан одсецањем главе Зринском | на највећем топу, али и за ону завршну, највећу погибију која, на крају, увек поломи

крила великог полета и беса. Исте вечери, док |

_ се крвава прашина „у атоме разбијепе куле"

слегала на разбојиште, а дим, све гушћи, од носпо окрњене одломке тврђаве у неке пределе који су изван жеља и осећања, с друге стране клонуле свести, Соколовић је ужурбано размишљао и деловао:. читаву ову битку, У којој је храбра посада Сигета била само један од непријатеља, он је и добио због тога што му је у сваком тренутку полазило за руком да буде издвојен од оних зајелничких стања којима су, у турском логору, готово сви подлегали, Опонашајући, и даље, султа"нов рукопис, Џафер-ага је, према везировим речима, одмах написао заповести да један део војске остане око Сигета и обнови -разорен град, а да други део, под командом Шемси 'Ахмед-паше, румелијског беглербега, чије се змијске проницљивости Мехмед-паша нај„више плашио, крене у освајање, тврде Бабоче. „Све ће се то предузети пошто се једна од пр „кава у подграђима Сигета преправи у џамију и пошто се, захваливши Богу на победи, разделе награде и одликовања, „Три најбоља пе"ра парства, мутеферика и некадашњи нишанчија Џелалзаде, реис-ефендија Мехмед-челебија и Феридун-бег, везиров секретар, саставили су уобичајено писмо о поститнутој по-

жу Одломак из књиге „МЕХМЕД СОКОЛОВИЋ“ "која ће се ускоро појавити у 64. колу Српске књижевне задруге,

атоборним везирима, .

потражи ·

беди, која су, у султаново мме, упућена свим покрајинским намесницима, _кримском хану, шерифу Меке и персијском шаху“. Међу састављачима ових писама, једино је Феридун"бег знао праву истину.

Док је посматрао завршетак битке, Соколовић је схватио, И то више није сметао са ума, да ће своју тајну морати да повери бар најближим _ везирима у министарском _ већу. Прилике су се, коначним падом Сигета, потпуно измениле: он је сада, као први изврши“ тељ султанове воље, заједно са свима њима једино заслужан за победу; ако се треба још увек чега плашити, то је, пре свега, војске, с јаничарима као својом перјанином, која је испраћена, искрвављена, „лишена знатнијег пле: на у разваљеном и сагорелом граду, која није прибрана да издржи, без раздражљиве опуштености, нереда и расула, ни много лакшу победу и која, што изискује највећу 34бринутост, Готово никад није дочекала про-

· мену на престолу а да се, уцењивачки, није

побунила; али, то је опасност која се наднела над свима њима, читавим везирским већем и другим првацима царства, ин коју они једино заједничким снагама, без обзира како се међусобно гледају, могу и морају обуздати. Место да је н даље прикрива, и тиме се сувишно излаже најтежим оптужбама, _ Мехмед"паша је одлучио да тајну о султановој смрти подели с другим везирима Порте, н тиме их веже за исти посао безбедног привођења крају ове необичне ратне године, у којој се

МЕХМВА, СОКОЛОВИЋ (ТРАВИРА ИЗ ЊЕГОВОГ ВРЕМЕНА) ;

још увек не зна одакле нанлази највећа прет ња. Он то, ипак није учинио одмах и без најлукавије примене такта.

Већ сутрадан после завршне битке велики везир је осетио Како војску, широм логора, захвата сумњичаво наслућивање, Та слутња је још увек била безгласна, Везир је ушао У чадор и спустло се покрај султана са осећањем да је видео устајалу водену површину коју набире лак ветар. Док погребе мртве, удеси џамију и ископа сав плен испод рушевина, а то мора учинити, или по паређењу или својом вољом, пре него што дође на ред дељење поклона и одликовања, војска ће бити сувише заузета да би се одмах морало бринути око њених расположења или потреба. Л кад су везири и други високи званичници у питању, требало би да бар још два дана оставе султана мирног у његовој тешкој бољци. Пут, којим су довде дошли, ипак је осветљен славом, а напољу, откако је кренуо последњи јурити, свирачи не престају ла објављују победу,

„обраћао се везир свом господару: ова победа

је само његова, и нико му је пе може одузети; више од тога, султан ће своју војску сам упутити куда треба — да потисне непријатеља и из других тврђава н да ову обнови бар толико да се у њој може оставити посада. Само је потребно да без потреса истекну овај дан а ова воћ (за коју се никад; не зна шта носи), а његов везир ће се сутра побринути да се, још једном, с миром омркне. Сутрадан, 9. септембра, био је понелељак, везиру су, смиреном поред господара, јавили ла се у војсци већ чује жамор и да се све чешће понављају“ питања: где је султан, зашто се не појављује» Мехмед-паша је заповедио да се по логору разгласи да султан често седи поред прозора и гледа шта се у војсци ради; пролазећи поред чадора, сви храбри ратници могу видети и клицањем поздравити свог победоносног падишаха. „Цара боле натекле ноге, па не може да излази", рекао је, касније, везир, изиттавши

"да сам испита докле је стигла војска у својој

узнемирености. Ако доврше џамију до петка, тог дана ће се клањати свечана џума, којој ће присуствовати и султан. Тиме се лобијају

четири дана, мислио је везир; сасвим довољно, ,

ако се за то време ништа не догоди. Мехтери су стигли пред чадор и забављају султана свирком, а он, Сулејман, седи заваљен у јастуке и посматра, кроз прозор, да ли војска поступа тачно према његовим заповестима.

_ Одгађање до петка довољна је да се, с губ

љењем рачуна о времену, и час његове смрти приближи за два дана и да победа, која је коначно постигнута, остане једино његова И да његове буду и заповести о обнови Ситета и упућивање војске на Бабочу.

У петак, 13. септембра, „мума је клањана у. дупке пуној џамији“, Сви су били узнемирени

што султана опет нема међу њима, прича један очевидац, кад се, после молитве, појавише глас-

ниши. „Бегови, аге", викали су. „Сут а ће бити шарски диван, будите спремни!,. 1 је, до. некле, примирило војску и њене старешине, али је везире, који су већ морали претлостављати истину, довело у стање раздражљиве неодлучности. Мехмед-паша је, после свега, поуздано веровао да је главно од онога што је намислио већ било остварено, и да сад послове и одговорност може поделити с другим везирима Порте. Исте ноћи, по његовом налогу, Феридун-бег је, у пратњи Мустафе Селаникије, читача Курана и хроничара, кренуо од везира до везира да испита колико они, у ствари, знају, како гледају на даљи развој догађаја и шта мисле о дивану који Пе, сутра, држати мртви Сулејман. Везир их је допратио до поред врата султанова чадора и, онако висок и пропет, пустио да му се сенка отегне преко равнице, усусрет црним контурама разореног града. У ноћи, занемелој над поприштем смрти, „сјајна месечина је својим тужним зра: цима превлачила позлатом алеме на чадору силнога Сулејмана Законодавца, у коме је сад само лежао његов леш,,.“

У мисију су отишла два историчара, и она се, с обзиром на то, добро завршила. С везирима је разговарао Феридун-бег, још млад, витешки бриљантан, надмоћан у манирима и такту, спретан да се у највећој мери, с при“ метном помпом, ослони на тек добијени назив мутеферике, одувек проницљив да у људима око себе, поготову у министрима па Порти, открије основу. њиховог држања н да их на њој савлада и придобије, Разговоре је памтио, и касније забележио, Мустафа _Селаникија, још млађи, тек у звању 'читача Курана, загледан у Феридун-бега. као оног који својим примером расветљава пут његове будућности, али, од њега, по природи и нужди скромпији, по“ вученији и стрпљивији, довољно потиснут да у раскошном блеску османске историје, о којој је писао, не. би, истинољубиво, _ запазио _Н трагове људског несавршенства и беде. Он је Феридун-бегу, као Соколовићевом секретару пре свега завидео на господару широких по“ теза, који му је и отворио простор за истакнут, сјајан и разметљив наступ, такав да је и њега, успут, узимао заштитнички: у својој „Историји" је о везиру увек писаб као о државнику на чије се мудро управљање царство поуздано

"ослањало; а поред Ферпидун-бега је своје мес-

то налазио на тај начин што је, у накнаду за његов наступ, какав нису имали ни многи везири, трудољубиво, оштровидно, #, „понекад, подсмешљиво прикупљао о људима вести које нису пзазивале само похвалу.

Од свог секретара Мехмед:паша је сазнао да је Ферхад-паша, трећи везир, потпуно запрепашћен неочекиваним обртом догађаја, да царски диван, сазван за сутра, сматра улетањем у велику опасност, да је распамећен и љут, али да, пребапујући све на великог везира, ничим није открио наговештаје било каквих сопствених намера. 'Ахмед-лаша, четврти везир, „који је већ био у све упућен“, примио је Феридун-бега сав преплашен, несрећан, забринут да се са покојним султаном не чини велика грехота, решен да се што пре напусти ратиште и крене за престоницу; а кад је чуо да је принцу Селиму већ упућен чауш с позивом да дође по парска обележја, он је, узевши то као највећу непромишљност, дигао руке од свега н све препустио великом везиру. Супротно трећем и четвртом, пети везир у министарском већу, Мустафа-паша Кизил-Ахмедовић, оцај који је и поред пораза. на-Малти, сачу; вао своје место на Порти, упутио је, само, молитве Богу да великом везиру помогне у његовом претешком предузећу. Он потпуно разуме какав је смисао последњих султанових намера са обновом освојеног Сигета ни с походом на тврђаву Бабочу, који треба да преузме његов брат Шемси Ахмед-паша, румелијски бегл“ ербег. Нека се везир побрине да се јаничари упосле на подизању Сигета, а он ће се постарати да његов брат, који је песник и „има природу варошког детета“, па се изговара блиском зимом како би избегао даље ратовање, без поговора изврши лобијену заповест. Други кубе-везир, Пертев Мехмед-паша, није се налазио под Сигетом. али су # од њега стигле повољне вести: после опсаде која је трајала два месеца, оп је. 3. септембра, уз помоћ темишварског намесника Хасан-паше Продовића п кримеских Татара, задобио тврђаву Ђулу, освојио, поред ње, Јенопољ ин Вилагош, „и тако сасвим затро власт Максимилијана П у крајевима око средње Тисе". Пертев Мехмел-пашине победе у добар час су дошле као оправдање да се. док је времена, преузму иапади по на друге тврђаве и према непријатељу се што боље обезбеди. Султан ин ову вест није дочекао. мислио је Соколовић, али ће се, и поред тога, његов победоносни подухват достојно завршити. Ферхад-паша и Ахмед-пата се свему овоме, као ни он, не радују, а уз то пемају ни снаге да све то поднесу. Али, ови исто тако знају ла другог излаза нема, да се морају прекрити ћутањем, за сада се држати повучено и из далека се управљати према његовим поступцима. Остаје им, једино то, или војничка буна у туђој земљи » надомак ћесару.

Одржан у суботу, 14. септембра 1566. године, последњег дана када су забележени важпији логађаји пол мртвим Сигетом, царски ди“ ван је, за Мехмед-пашу. значио завршетак његових највећих стрепњи, а његовом султану је донео коначни тријумф.

Болан и преболан, узнемирена срца и натеклих ногу султан Сулејман је, с меканот шиљтета, пратио рад дивана повучен у нејаспу полутаму свога чадора, — исто као што је некад, под кубетом царског сараја, посматрао такве скупове кроз мали прозор заштићен решеткама. Испред султановог чадора разапет је велики шатор на дванаест дирека, а пол њим су се искупили сви високи достојанственвџи, Ручало се, и војска се постројила. Проговорио је јаничарски ага, обративши се војницима: „Другови! Његово величанство султан честита вам победу, Вели вам „нека сте славни и срећни, п нека вам је светао образ. Жели ла своју војничку част ло краја осветлате и ловршите тврђаву... а онда ће вам се, вели, поделити унапређења, чинови п награде који вам припадају“. „Ја сам -— каже султан — задовољан, и нека их мој благослоћ прати!..." Јаничари су, први пут, упитали шта је с њиховим бакштшима. „За све вам ја јамчим главом, само нека се царска жеља потпуно оствари", одговорио је ага, „А сал пођимо ла тврђаву..." Одређено је, у складу с ра: није датом заповешћу, да Зал Махмул-паша, анадолски беглербег, прибавља потребну гра-“ ђу, да оправком града руководи јаничлреки ага, а да Шемси Ахмед-паша са остатком војске креле у освајање Бабоче.,

Радован Самарџић

ПОЕЗИЈА У ПРЕВОДУ

Константин Симонов |

из КЊИГЕ _

ПЈЕСАМА О ВИЈЕТНАМУ »

ПРОЛОГ

Не пише ми се проза, не пише,

И као сни, заборављени још када, Све се некакви срокови. слуху ближе Одонуд, из наше рата.

Рефлектор, по сјећању закружен, кб да би ми баш хтио помоћи Римује „друже“ са „разрушен Цијеле ове бесане ноћи. ..

ТУЂЕ НЕСРЕЋЕ НЕМА

Не питам. ј не запиткујем, не испипавам. Најприје, кб на полигону рата, На самом себи Вијетнам испробавам, Сам провјеравам да ли све схватам.

Не на фотографији, не на екрану, И не неко вољен — на поље бојно Ја сам лијегам у зноју слану

н је мјесто, , На нечи! ; добровољно.

Под бомбама, насред пиринчаног поља, лежим опет тек двадесетљетни. Коб четрдесет прве, код Бетомља,

У оном, сматраном за посљедњи.

Ево овдје су убили моју жену, Банули су с неба и убили. Јама од бомбе поред пута зија,

А ја сам возач на старом ЗИСу. Тамо им амо ја возим овом њивом Четврту годину. незаустављиво, Незаустављиво, незаустављиво.

И ова стара, дубока јама, одонда Већ приобрасла. У коров реснат, Четврту годину — умрлница с фронта Час ми је слијева, а час здесна.

Под бомбама, да дјечје 5 (0081 · Животе од смрти заскутимо,

Већ стото вече ,

Ми дјецу будимо,

Дјецу будимо.

Ми их с туга, из рата, на сјевер, дуж мора самог, водимо. И плачући од тада. Спавати им не дамо. Снпавати им не дамо.

„ок бомбе бију, она

Сав дан ћуте мод драмјем. А ноћу их не чека. конак Ноћу пјешаче,

Ноћу пјешаче.

Тек се ухвати сутон,

дДјетдом се покреће кроз шевар. И да не заспи путом,

У хору пјева,

У хору пјева.

Најстаријем је девет, Мајмлаће мет испуњава. Три мјесеца пута на сјевер Њима се смава.

Њима се спава.

Сваком је од њих оца Ил'. мајку покрила трава Но осим, но осим тога Њима се спава,

Њима се спава..

И нико ког запече

сад савјест и мука њена, Ове несанипе дјечје

Већ не стопи из зјена. Не отопџ из зјена.

И није лијек саздан,

Нит имају љекари моћи Да ово дјетињство — назад Преотму од тих ноћи, Преотму од тих ноћи.

9 | Б

Море подсјећа на море, Укоп_ погинулих на укоп. Падсјећају зоре на зоре, Једно ча друго.

Туђе несреће нема,

ко то не призна чиста лица, Тај већ убија, или се спрема За једног од убица.

» | 2 ) Константин Симонов, Вветнам, зима семидесатого,

книта стихов. Москва 1971. — Наслов пролога пре воАмочев.

Превео Радован Зотовић

АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 8