Književne novine
|
_атујући доста
ПОЗОРИШТЕ
Рат
и конформизам
Премијера Брехтове великој сцени Наро
БЕРТОЛА БРЕХТ нам се, по свему што његова дела садрже у себи, све више ни и класичним и савременим пис | зато мада много знам ПИ о о његовом песни чком бунту, наивном реализму и стил. ским формулама, увек се изнова постав ља питање: како играти његове текст 2 Хореа Попеску, познати румунски те | у позоришни и филмски редитељ, прихватајућ се. поставке „Мај ет ТОЈ ТИ # „„Мајке Храброст и њене деце ширио је око себе уверење да је добра позоришна представа са јасном концепцијом увек блиска и аутору и публици, При том задивљује његова доследност и упорност, тако да смо суочени са спектакаом који истовремено заслужуј знања, али и наводи на друга Зија 1 ба шљања. % – _ У овом редитељском проседеу нема ничег новог и непровереног. Брехт не узбуђује Попеска нити му поставља нова и узнемирујућа питања. У том односу има доста респекта, обазривости и пажЉљивог избегавања свега што би личило на необавезно експериментисање и сасвим субјективно исказивање. Прихваћена. је опште позната теза да је рат најагресивнији облик људског страдања пред којим се ломе људске судбине и среће, подједнако нестају убице и њихове жртве, у коме се чак и победници осећају побеђеним. Свуда на сцени, кад год је то било могуће, таква суровост је вербално била врло наглашена, тако да се повремено чак чинило да је рат један облик страве који непрестано опседа и прогони људе. Појединцима не преостаје ништа друто него да се боре, прилагођавају или трпе оно што их сналази. Декларативност из првих призора касније је, међутим, знатно ублажена, тако да само збивање постаје много природније, трагика изворнија и игра непосреднија. То се најбоље примети у интерпретацији Оливере Марковић, која је иначе својим гласом, изгледом и начином игре готово предодређена за улогу Мајке Храброст. Редитељу као да све то није било довољно, па је тражио још дубље тонове, грубље покрете и силину која ће споља да пренагласи ту људску упорност да се одржи у животу и живи тамо где смрт представља једину реалност. Чим се Марковићева ослободида тог баласта цео лик је био испуњен непосредним доживљајем и драматиком која јој је омогућавала да задобије изражајну аутентичност и оствари једну ОА својих најбољих креација.
Попеску се ни једног тренутка не може оспорити редитељско мајсторство. Све од сценографије Душана Ристића (која је позорницу отворила у дубину и помоћу светла и малог броја предмета врло сугестивно назначавала поприште битке и интимне трагедије) до покрета статиста. укомпоновано је у целини која врло успешно брани свој сценски интегритет. Мо же се рећи да је неко бољи и изражајнији, али у игри глумаца скоро да нема слабог места. Сваки ефекат је добро процењен, покрет функционалан, а распоред унутар призора тако подешен да никог не оставља у сумњи. У таквом амбијенту Бранка Пешић се до те мере идентификовала са Кетрин, кћерком Мајке Храброст да њену судбину доживљава као соп-
ствену: непосредна је, нежна, дарет али када ситуација захте у тв Ивету Потије
ло потресна и драма ја: Ина а ј којој рат а ст и је ну по својој ћуди играла је упечатљиво Лукић МЕТЛА шавајући посебно емоционалну раз еност; Михајло Викторовић је у улози ојног свештеника и пратиоца Мајке Храброст, мако врло скромним средствима и непрекидно У сенци јачих Лиз СТ и самих збивања, представио врло изр зито несрећног човека који се бори “ срећу која му тако неумитно измич о руку. Представа се намеће а ка представља У репертоару ародн
зоришта посебну вредност.
је ] се, истоМеђутим, врлине које је красе, Е времено убеђују да Је она и сувише та диционадистичка и премало вова | и мачењу дела Бертолда Брок а а ата Ј протест против Р Ма тезе ј му као а не доживљавају У све ј е у односима сво еалност. Због тога ] та истицано О ба а пе ситуацијама чак и Ва
ски потпуно неприхватљиво. лаве сваре страхују за своју СуАОНО често остају
мех ених граница самог
унапред Ре 1 којима поје у зирају своје судоине
МА те и редставља суочаваНије ди то разлог недостаје оног ду-
динци индив до те мере да итра ње са самим собом.
стави помало > 5 хозног реализма угкоме ће идеје левјра
а ети имати нешто заји, поступци и пре обезбеђивати форму једничко ш | Мајку Храброст ни-
савремености. Рат за | Це Бикакав апстрактан појам и што та она као своју свакодневну реал: доживљава а
је Оливера Марковић
ахоте доживи као њених поступа е и суштинско Да се кренуло схваћен као могућност и свеобухватнијет суоча што нас данас узне покаже како је от изворно људско ис
ност. Тамо ТАР, (певала да и највеће ки свакодневни живот ; :
одређење самог тим путем и те непосреднијег вања са свим 0 | мирава и начин те а пор у ствари борба
· тан степен У
МУЗИКА
| дубровачко ;
~
„Мајке Храброст и њене деце“ на дног позоришта
ОЛИВЕРА МАРКОВИЋ КАО МАЈКА ХРАБРОСТ
пољавање. У том контексту сигурно би отпале многе наративне сцене, сонгови освежени новим тоновима и збивање још више динамизирано.
Ово представљање „Мајке Храброст и њене деце“ дратоцено је и као резултат и као искуство. Брехт је и сам, бар у те орији, био против свих затварања и ограничавања форми. Театар не мора да из невери традицију самим тим што жели да буде савремен и нов. Границе су у нама а не у уметности и оно што је показао Попеску и ансамбл са којим је радио уверавају да се постигло доста али и да се могло више, само да је игра почела онако како је завршена.
Петар Волк
ЛЕТОПИС
стручни АНС од ОПИШТЕР ИНТЕРЕСА
У мору дневне штампе и периодике, стручни листови представљају досадно штиво за свакога сем за стручњаке одговарајућег профила. Зато је обичан читалац угодно изненађен, кад опази да га један лист те врсте може да заинтересује. Реч је о „Просвјетном раду , гласилу просветних, куд гурних и научних радника СР" Црне Горе.
Осим „еснафсхих", стручних питања, ово петнаестодневно гласило третира још
е твене и културне, понекад Е дрите А облеме који могу занимати ширу публику. Тако, у броју од 15. септембра, у полемичком тексту дра Но вице Ракочевића, расправљају се неки спорни проблеми црногорске историје, док Радивоје Штуковић у истом броју дискутује 0 предложеном програму тимназијске наставе књижевности. М распону од савремене италијанске уметности до нашег литерарног наслеђа (проза ·Васидија Лековића), овај тематски спектар обухвата и поједине занимљиве појаве школства, као што је „притисак бруцоша на Технички факултет" у Титограду.
Разматрање овакве тематике углавном је одржано на одговарајућем нивоу, па и на научној висини, која је достигла знаогледу Вл. Секулића о језичкој теорији Ноама Чомског.
Сходно устаљеној физиономији листа, овај број је такође обогаћен _лИКОВНИМ прилозима, наиме репродукцијама Б. Фи. липовића и С. Караила. .
М ствари, он је само наставак једне нове серије, започете маја прошле године. Структура и садржина „Просветног рада пожета је прогресивним духом језичког и културног јединства, који листу омогукује да нађе одјека ван простора своје републике, као и ван ужег круга просветних посленика. Стога не би било неосновано очекивати да се читаоци и писци још живље заинтересују за овај титоградски полумесечни лист што та уређује Светозар Пилетић књижевник. (Р. Т.)
КРИЋЕВИЕ НОВИНЕ 9
тоа ата и
на понављања у програмима
музичко лето
УКАЗАЛИ СМО ВЕЋ („Књижевне новине" бр. 399, 16. ТХ. 1971) како је разноликост доминантна особеност Летњих игара у Дубровнику. Осврћући се на програм овогодишњег · фестивала, приказали смо драмске премијере изведена на дубровачким позорницама. Била (би, међутим, неправда изоставити макар и делимичан приказ музичких догађаја прошлог лета “ Аубровнику.
Неговање камерне опере — исправан репертоарски пут
Изгледа да се тек ове године у Дубровнику дефинитивно дошло до уверења да музичко-сценска дела камерног типа јелино одговарају тамошњем амбијенту сценским и концертним просторима града. Успех Монтевердијева драмског мадригала „Борба Танкреда и Клоринде" и, још више, Перголезијеве комичне опере „Служавка господарица", изведених у атријуму Кнежева двора, допринео је да се дође до разрешења свих дилема о дубровачком оперском репертоару.
Под управом Никше Барезе, фестивал- | ски оперски ансамбл изводио је као пеловечерњу представу најпре Монтевердијево, а затим Перголезијево дело, у режији Владимира Ружђака, кореографији Милорада Мишковића, костимима Инте Костинчер, а у сценском простору, који је за ову прилику адаптирао Мише Рачић. Само усклађеним заједничким напо- | рима свих стваралаца представе, као и вокалних и балетских солиста — Влалимира _Ружђака и Наде Сиришчевић, Весне Буторац и Милорала Мишковића, уз сарадњу дубровачког Градског оркестра и, наласве, захваљујући диригентској личности Никше Бапезе, који је темпераментно водећи извођење успео да оствари аутентичну стилску чистоту, али и ла представи да посебан „брио" (нарочито када је реч о „Служавки тосподарипи"). М повољним акустичким условима атријума Кнежева двора, и поред неџобичајемог места где се налазио оркестар, текло је без икаквих неспоразума једно музичко-спенско извођење, које се својим квадитетима _ уврстило међу најлешше фестивалске тренутке овог лета. Кореограбада _ Милорала Мишковића (“у „Борби Танкреда и Клоринде“) више описна, више илустративна нето интензивирана и инспирисана драмским елементима.
Често се говори и пише о шаблону У оперској глуми и извођачком изразу уопште. Међутим, извођење „Служавке тосподарице“ у Кнежеву двору доказало је да се и у оквирима прилагобеног амбијента итекако могла развити фина сценска итра. У том погледу заслуга несумњиво припада протатонистима — Нади Сиритшчевић, која је као Серпина своју креацију донела са ретком непосредношћу и шармом, уз гласовну ситурност и дикцијску перфекцију какви се ретко могу видети и чути на нашим оперским сменама. као и Владимиру РужБаку, који је своју улогу богатог Мберта бојио иронијом, што је призору са вечером лало посебну драж. Мотште, Сиришчевићка и Ружђак успели су до максимума да искористе могућности што им је пружала Перголезијева партитура.
Мако ненавикнут на оперска извођења, Градски оркестар из Аубровника, стилски коректан, управо је демонстрирао, одтоварајући свим интенцијама ДИритента оБарезе, ангажовано и предано музицирање, тако да је „себи отворио даље перспективе за следећа _ камерна извоћења у оквиру Итара. Треба очекивати да ће неговање камерне опеге постати традиција Летњих игара. Поред класичних _ дела, поједини дубровачки амбијенти прикладни су им за дела композитора новијих епоха. Није ни потребно истицати како посебну пажњу треба указати остварењима домаћих композитора. Да ли таква репертоарска оријентапија значи и олрицање од великих оперских спектакла> — Само делимично, јер, сматрамо, да Игре не треба да за- немаре оперска дела наших композитора, створена на основу дубровачких либрета: Бркановићев или Козинин „Еквинопиј", опере Драгутина Савина и др.
Богат концертни програм
Ђогатством и квалитетом својих концерата Летње игре могу се мерити са најугледнијим светским фестивалима, од којих се, кад је реч о програмима концерата, много и не разликују. Реситали најпознатијих уметника данашњице (Рихтер, Шеринг, Арау, Петров и др.) били су и ове године главна атракција музичког дела фестивалског програма. Међутим,
ало би настојати да се избегну извесреситала | страних и наших уметника, требало би унети знатно више систематичности “ одбиру програма. Тада се не би догодило да, на пример, „Симфонијске етиде р. Шумана чујемо два пута у кратком временском интервалу, и то најпре на Рихтеровом, а потом на концерту Павице Гвоздић. Овим не желимо оспоравати мисао да и поређење интерпретација појединих дела може имати посебне дражи, али мишљења смо да би у таквим случајевима било боље извршити усклађивање програма и избегавањем понављања појединих дела — омогућити публици да чује већи број композиција.
МИ овог лета наставило се са приређивањем поноћних серенада, али без одреЊене програмске политике. Поноћне серенаде треба да имају спепифично дубровачко обележје и не би их требало везивати само за атријум Спонзе. По протрамској концепцији и начину извођења серенаде се нису много разликовале од
редовних концерата. Међутим, мишљења смо да серенаде пружају знатно комплексније могућности за презентацију не само музичких, већ књижевних, па и ликовних дела! Требало би систематски у оквиру _ серенада приказивати _ лирику старих песника дубровачких, уз музику Соркочевића, Јарновића и др. За серенаде могли би се користити и други простори у граду (мање прометни тргови), као и лападски дворци или ђардини.
Где изводити симфонијске концерте
И поред неподесности простора, заправо, и поред непостојања правог амбијента за симфонијско музицирање, Дубровник се ни овога лета није одрекао симфонијских концерата. Треба подржати ово настојање, и поред тога што се и код самих извођача јављају отпори, због неакустичности и недовољне изолације дубровачких концертних простора.
Завршни акцент фестивалском програму дали су копцерти Филхармонијског оркестра Француске радио-телевизије. Под вођством диригената Роберта Бенција, Маријуса Констана пи Жана Фурнеа, овај из-– врсни оркестар, иначе специјализован за извођење савремених дела (као савремена сматрамо овде првенствено авангардна дела, а не само класику нашег века!) извео
је један мање-више стандардан програм:
француске музике. Најзанимљивији и у исти мах најуспелији био је други конпеђт овог оркестра, под вођством Маријуса Констана, на којем смо имали прилике да се“ беспрекорном извођењу упознамо са композицијом „Узачашће" Оливијеа Месијана. Да ли је потребно наглашавати перфекцију извођења под диригентском палицом Маријуса Констана, који је недавно, са истим оркестром, снимио ово дело и за плочу2 — И сам познати композитор, музичар првог реда, Констан се залагао за постизање потребних звучних контраста између четири става, четири мелитације (рекли бисмо — расположења) Месијанове композиције, као и за постизање тонског рафинмана и распеваности паслелња два става. Поред пратње Равелова Кочперта за леву руку (солист изврсна Моник Хас) и бриљантног извођења Рапелове „Шпанске рапсодије", Констан нас је задужио и интерпретацијом Сатијевих „Парада". Маријус Констан је у Лубровнику имао срећу да његов конперт буде на дан када је падала киша, те је са Филхармонијским оркестром наступио у доњим просторијама тврђаве Ревелин. Ту срећу, меВутим, није имао Жан Фурне неколико дана касније, који је са овим изврсним оркестром имао „част“ да испробава оно што је већ давно утврђено приликом оперских, драмских, па и симфонијских извоћења: акустичке немогућности терасе тог истог Ревелина! Тај потез организатора фестивала (директор музичког програма Милан Хорват граничио се са апсурдом те смо тако присуствовали једној немоћној борби диригента и његових дисципливованих музичара — са простором. Зато је те вечери до ушију слушалаца У пуно! мери једино дотпла до изражата композиција Анрија Томазија — „Литургијске фавфаре": само звук лимених дувача на камену могао је да савлада простор.
После концерата Филхармонијског оркестра Француске радио-телевизије 10 драстичније поставља се питање: где прирећивати симфонијске концерте у Дубровнику2 — Сећамо се мудрог савета Паула Клецког, који је прихватао Држићеву пољану као могућност, само уз постављање монтажних паравана уз оркестарски простор, не би ли се на неки начин лобила потребна „шкољка". У
На крају, једна опаска на концепцију симфонијских програма у Дуброввику. Када смо Маријуса Констана, на конференпији за штампу, упитали о начину како је састављен програм париског оркестра, он је одтоворио да је Управа фестивала захтевала _ популарнија дела. Тако 1е отуштена једна изванредна прилика, да макар на једном од три изведена конперта, чујемо најновија остварења франпуских композитора. У накнаду за то, слушаопи су имали прилику по ко зна који пут да чују Берлиоза, Шабријеа, Франка, и др. и то у извођењу оркестра коме 1е молерна музика специјалност! .
Све ово. као и многе дискусије после концерта Загребачке филхармоније, кота је под вођством Ловра Матачића у Лубровнику делимично поновила сво! конпнерт одржан на овогодишњем загребачком Ђијеналу, налаже да се програмирању м организацији музичког дела програма Летњих игара убудуће мора прилазити са из грађеном концепцијом м са много више система.
Рашко В. Јовановић