Književne novine

Милош Џрњански

СУСРЕТ У БЕРЛИНУ _

О састанку немачког ПЕН клу ба 1929. године у част

Вељка Петровића

1.

ЧИТАЛАЦ ми је сведок да сам, у овим мемоарима, само узгред говорио, о свом раду у Берлину. Ово је књига о Балуту.

Ипак, да бих, при крају ове књиге, по: казао Балугџића и као љубитеља литературе, — што је и био, заиста, — ја ћу га приказати приликом једне све: чаности немачког ПЕН клуба, у част Вељка. Петровића.

2.

Тај клуб је, као што је познато, интернационално удружење Поета, Есејиста и Новелиста а енглеска креаци ја. За време енглеског председништва тог удружења, — кад је председник био Голсворти, — тај енглески клуб основао је једну централу и у Београду, чији је председник био Богдан Поповић, — а међу првим члановима тог центра, био сам и ја.

КЕ се, једном месечно, у вечер њем оделу. .

Енглезј верују да је то најбољи на: чин зближавања књижевника.

Чланство у једном центру, аутоматски, осигурава и приступ у друге центре. И ја сам тако ушао у центар Берлина, тога до“ ба. Увео сам и Балугџића, Он је на то радо пристао, јер је тај клуб, у оно време, имао великог угледа, а Балуг је говорио: „Упадајте, Црњански, — у интересу службе, — где год има нека масонерија". Да одмах додам нити сам био масон, икада, нити сам ценио рад тог клуба. Не верујем, да, такозване, културне, везе, вреде, ни по дуле дувана, — кад је у питању спољна политика.

При мом првом одласку из Берлина, ме: Ђутим, — кад је берлински ПЕН за то дознао — мени је понуђена свечана вечера у моју част. Нудили су ми и то, да одржим прелавање, пре одласка, о литератури У СХС.

Ја никад нисам патио, — ни у младости, — од жеље за литерарном славом, ни“ ти сам завидео салонским лавовима. Имао сам у Берлину доста успеха. Међутим, Балуг ми је саветовао да тај предлог приМиИМ. Ја сам му онда предложио, да зовемо неког из земље. На тај начин, ствар ће би: ти „важнија“. Тражио сам, прво, да дође Исидора, да у Берлину виде и једног књижевника нашег, који је жена. А кад Исидора није могла, у Београду су изабрали Вељка Петровића.

И

„Слична путовања у иностранство, за већину европских књижевника, у оно доба, нису представљала никакав проблем, што се тиче издатака, — али је књижевник, у нас, био сиромах.

Берлински центар ПЕН примио је на себе трошкове за три дана.

Балуг је био вољан да плати, све, ако би Вељко имао издатака и после тога. Из: међу Вељка и мене настала је онда дужа преписка, о томе, како ће бити дочекан, и шта му све у Берлину треба.

Једна тачка нарочито постала је за Петровића брига.

У Берлину оног доба, држало се предавање, ако је било после подне, у оделу, које Енглези облаче пре подне, а Немци и после подне, а које се у нас, тада, звало „жакет". За вечере, међутим, Вељку је требало, у хотелима, и на приредбама ПЕН клуба, одело, које Енглези, па и Немци, облаче увече, а које се код нас звало „смокинт". Међутим, за банкет, после његовог предавања, — коме ће присуствовати и Балуг и амерички амбасадор и неке, немачке дипломате — Вељку је требало вечерње одело, које Енглези облаче у театру, а које се у нас звало „фрак".

Вељко ми је писао, да ће имати много главобоље, док све то набави.

Петровић је, у то време (1929), био болестан од чира у стомаку и распитивао се, како би било, да се у Берлину, после те посете, оперише2

Најзад смо све уговорили и Петровић је кренуо.

4.

Кад је Вељко, на берлинској станици изишао из воза, одмах се допао одбору за дочек берлинског ПЕН клуба, који сам ја саставио, — помоћу секретарице клуба, од све самих Немица.

Петровић је тада, због чира у стомаку, био сасушен и црн, као што су били сирски монаси, који су одлазили у Египат, и пустињу, да проведу живот у посту, на вр ху неког мраморног стуба.

Немице су му предале букет цвећа кад смо му пришли.

Вељко пм се захвалио на немачком. Знао је немачки добро, — а говорио са акцентом бачванских Шваба. То се Немцима допало, нарочито.

На тој станици био је обичај да путник сиђе, лифтом, под земљу, а да га лифт, после, испод улице, доведе право у хотел.

"Вељко је ту подземну метаморфозу под нео добро. Није ни трепнуо.

Вели: Само, Ви Црњански, кажите шта треба.

Немице из одбора сачекале су, у хо телу, неко време, а после су се опростиле. (У страном свету обичај је, да се гост лепо дочека, али затим остави.)

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 6

Бељко је индигниран гледао за њима.

Изгледа му, каже, да те чланице ПЕН клуба не интересује, литература.

У немачкој штампи био је обележен долазак Вељков, али је био обичај да се о госту не каже много, првог дана.

Кад сам Вељку показао, у сваком ли сту, оно неколико редака, он се још више снуждио,

Ето, каже, после толико година, у Не: мачку долази један наш писац, да одржи предавање, али изгледа да Европи није баш нарочито стало, до наших писаца.

Опсервација изгледа претерана, али је била тачна.

з

Пошто је, прво вече, у Берлину, Петро: вић био остављен сам себи, Балуг се решио да му приреди, за дочек, вечеру, у великом хотелу који се звао „Еспланаде".

Балуг је у том хотелу био познат са својих, крупних, напојница.

(Слободан Јовановић ми је причао, поводом тога, да је то обичај оних који су рођени у сиротињи, а дошли до пара. Ја сматрам да је то била, као што рекох, ори јентална црта у Балугу.)

ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ, СНИМАК ИЗ МЛАДОСТИ

Ја сам дакле довео Вељка да вечера са нама. Сто, у хотелу, био је сав у цвећу, у част слављеника. Балуг је хтео да загрли Вељка. Вељко је поклоном поздравио Балуга. Отпочела је интимна вечера. .

Тек што смо прогутали прве залогаје, код једног оближњег стола указа се једна, нафракана, и надодољена, дама, чиновни: цима посланства добро позната, али слављенику непозната.

Балугу се, очигледно, смркло пред очима, али, ми, остали, поздрављали смо је уч' тиво, као што се тетка поздравља. Ја сам помислио, кад се несрећа већ десила, да ће бити најбоље, да поздравим тог Балу“ говог боктера, онако, како тореро поздравља бика.

Вељко је са чуђењем посматрао гранДиозну учтивост којом сам се клањао, У правцу тог усамљеног створења.

Ко је тај бабац, Црњански, клањате2 — чух, како пита.

Не надајући се злу, Петровић је то из говорио гласно, тако, да га је и Балуг мо: гао чути. Ништа не показује боље Балугову, оријенталну, меланхолију, него да се правио невешт, као да то није чуо. Резигниран, прешао је преко тога. Само је мало погнуо своју седу, остарелу, главу. А наставио разговор, као да ништа није било.

Вељко је, дабогме, био очајан, кад је приметио, о коме се ради, па је сиромах доказивао, да то, што је рекао, иде на ра: чун једне даме, у сасвим другом правцу, у великом, црном шеширу. Која је седела код једног другог стола.

Да спасем ситуацију, ја сам био, међутим, устао, и отишао министровој познаници, и замолио је, да приђе нашем сто: лу. Промрмљао сам Петровићу, да желим, да та представим једној, чаробној, госпи, коју је министар упознао у Стамболу, као најлепшу цариградску ружу (То је, уоста: лом, било сасвим тачно, у ХЛХ веку).

Вељко се онда побринуо да заспе комплиментима ту хануму и све се, на крају крајева, добро свршило. Балуг је платио вечеру, а она је предлагала да слављеника проведемо по ноћном Берлину. Да драгом госту покажемо дансинг, где су играле оне, које носе мушко одело, и локал, где мушкарци са мушкарцима играју.

Вељко је био уморан.

Убрзо је пожелео да га одведемо да спава.

Извињавао се да има чир у стомаку.

коме се

6.

Петровић је био припремио своје предавање о нашој, новој, литератури, озбиљ“ не. Брижно, Сматрао је да ће такво пре

,

ои НН ЦИЦ Ц И Н Н И ННИ ЛИИШ

давање, које се у Немачкој чује први пут, одјекнути, широко.

Као неко књижевно звоно које оглашава једно доба, ново.

Немачки ПЕН клуб био је решио, да се предавање одржи у просторијама 300лошке баште, која је имала ресторан У мрамору, и свечану дворану за бал. Позва“ но је, све, што је у немачкој књижевно“ сти нешто значило, а био је приређен и банкет, са 104 тањира, и дипломата из берлинских амбасада. Почасно место имао је Балуг и амерички амбасадор.

Вељко је седео поред њих.

У жељи да представи све српске, хрватске и словенске, писце, предавао је, то јест читао своје предавање, доста дуго.

Петровић је, међутим, у тој доброј на: мери, претерао.

Председник немачког ПЕН клуба, кога сам знао, а који се звао Лудвиг Фулда, седео је поред мене, при том предавању, па ми се нагнуо на уво и чуо сам га, како ми шапуће:

„Тако сте мали народ, а имате тако, многобројну, литературу. Никад за те писце нисам чуо."

Тако је то.

И Петровић, и Фулда, имали су право. Петровић је неке наше послератне писце представљао као велике, а Фулда ни да постоје, није знао.

У великом свету, на Западу (у такозваном великом свету), — литература није играла ону улогу, коју итра у малим народима, па се свет и не интересује за страну литературу, сем француску, енглеску и руску,

Кад је Петровић почео да ређа неколико „великих“ писаца код нас, Фулда га је зачуђено слушао, и смешкао се, као АУА ва брашно.

Свет је на крају, ипак пљескао

А сиромах Вељко није приметио ла је Алфред Кер, у првом реду, стално зевао. Кад се предавање свршило, сви су похрлили на вечеру, а Немице су спколиле Вељка, да му честитају на немачком језику, којим је читао. Вељко је то вече био витак, леп, озбиљан.

Осим класика, у немачкој књижевно сти, никог у Берлину није познавао. Кад му рекох за Фулду, то и то, а за Кера, то и то, није имао појма ко је то. Имао је право.

7.

:

Као и болови од чира у стомаку, неприлике су пратиле, то вече, Петровића, и кад се предавање свршило. Док су други, у вечерњем оделу, заузимали своја места, при столу, у цвећу, Вељко је био некуд нестао.

Кад се појавио није више био у жакету. Био је у беспрекорном фраку.

Сео је уз америчког амбасадора.

Пошто нисам могао да му приђем, размишљао сам, где је то претрпео ту метаморфозу2 После дужег размишљања, док сам и ја заузимао место, између Немица, које су ме засипале питањима о Вељку, сетио сам се, правца, откуда се Вељко, као Хамлет, био, опет, појавио.

Значи: нестао је био у мраморни кло: зет, где се (по савету нашег аташеа „за штампу") пресвукао.

Видех, међутим, да је нешто невесео, а да сагиње стално главу, као да му трбух већ отварају.

Госпођа фон Штајн, — жена једног од најчувенијих новинара тога доба. — која ми је била познаница и седела преко пута, рече ми: „Зар не, Петровић представља праву, српску, мушку, лепоту2"

Ја сам то потврдио,

Не разумем само, — говорила ми је та лепа Немица, — откуд му то, да, као тресе главом, мало. Мора да је бурно живеог А ваљда је уображен на своју лепоту2

Ја сам тек тада приметио, да Петровић, заиста, за све време банкета, у фраку, ломало забацује, сваки час, главу. Нисам знао зашто2

Зато, што је сиромах журио, при пресвлачењу, на оном месту, у мрамору, пуном огледала, па му се дугме, у крагни, било, сломило. Крагна му, после тога, никако није хтела да се смири и остане у Фраку. 0

Морао је да је придржава вратом, као неки јарам, или омчу.

'

8.

Није ни мени, то вече, било лако. Тек уочи банкета, секретарица клуба саопштила ми је, да се надају, да ће амерички амбасадор рећи неколико речи о ПЕН клубу, па да су и Балуга замолили, да каже неколико речи, у одговор на поздравни говор који ће се упутити

Вељку.

Као што рекох, Балуг није био говор" ник и није волео да држи говоре. Међутим, кад сам му пришао и питао га. шта ћемо сада — Балуг ми одговори, да ништа не бринем, одржаће говор, који је, пре годину дана, за један други банкет, научио.

И заиста, кад је дошло време, дигао се и говорио, замуцкутући, али и кратко, депо, весело. Кад се банкет свршио рече ми: „Сав сам се ознојио", з '

Крај свега тога, то вече : :

г лога, то вече је било, једно од најпосећенијих, које је ПЕН у но приредио, и које је лепо примљено. Мени је изражена захвалност, у „Српском књижевном гласнику“,

Ја сам желео, — као и мој министар, — да Петровићево предавање, штампамо. Петровић је обећао да ће ми дати рукопис, али се, после, не знам зашто, предо“ мислио, и није га никад за штампу уступио, ПЕН

9.

За чудо, несрећа која је, пратила Пе тровића, својим ситним непријатностима, поред чира у стомаку, наставила је да га прати, и идући дан, после тог предавања у Берлину.

У његову част (и, разуме се, и Балугову) Пруска Академија уметности, која је била тек затворила велику изложбу кине-

етности, решила се да је опет отво и. Академија је имала палату, преко пута француске амбасаде, код Бранденоуршке каде кинеска изложба, била је пајасва, која је, у то време, била прире а. а. њој су излагали, не само берлнијие Са зеји, него и музеји из иностранст (Да се једна таква изложба, И кад је БИ рена, — отвори, био је велики „усп шег посланства.)

Времена су била таква д до за велики успех.

Академија је И и за 4

творила изложбу, него ј у

За мај част Петровићеву. Позвано је сијасет Берлинаца, ми дама, а тако реј! сви они, који нису могли бити позвани на

банкет, у 300. [ Посланство је стигло за чај, са Балугом

на челу, тачно. | Вељка нигде није било. | Са Петровићем је био наш нови -. ше „за штампу" уговорио да на чај дође сам, пошто је тако хтео и пошто је знао где се Академија налази. Међутим, пемс паван, мучен чиром у стомаку, и неком потмулом меланхолијом, која га је била обузела у Берлину, Петровић се био, успавао. А кад се тргао, скочио је, сео у такси, и одјурио, — као хипнотисан, — тамо где је дан раније био. – Балуг је, међутим, седео, окружен, да мама, у Академији, и забринуто је посиг“ трао шеталицу на сату. Био је мало попрвенео. Тражили смо Петровића у његовом хотелу. Њега тамо није било. . Најзад смо, — као да смо у Бачкој, У сватовима, — сишли пред капију и стоја“ ли, пред капијом, у недоумици и страху, да ли ће се слављеник појавити низ ули"

цу

а се то сматра:

поподне, не саи приреди-

2 Петровић је, међутим, у згради 300, Дознао где је чај где га чекају и узео такси и појурио на ново место, као што је, уосталом, на позивници и стајало. Стигао је са пола сата закашњења.

Кад је стигао, Балугов нови аташе за штампу, Бата Јовановић, притрчао му Је, да га пожури, и пребацио му, да га већ давно чекају. Петровић, са боловима У стомаку, подвикнуо му је, трчећи уз сте пенице Академије:

Идите, Ви господине, у киленц! .

Срећом, на томе се свршило. Фулда је одржао мали говор. А Петровић се изви: њавао. Слављеник је дочекан пљеском, кад се појавио. Све се добро свршило.

Затим су се отворила, у част Вељкову, поново, тешка врата Академије, и, сви ми џуђосмо, у већ затворену кинеску изложбу, међу бронзе из времена Минг и у царство жада, из времена Тунг.

Кад сам Балугу испричао шта нам се десило, он се заценио.

Вели, ништа, ништа. Оно „киленц", нико од Шваба није разумео.

10.

Трећега дана, Балуг је, у част Петрови: ћа, приредио пријем у посланству. Позвао је, разуме се, и немачки ПЕН и Пруску Академију.

Том приликом било је не само шампања, него и ајвара, па чак је и један, натиу тенор певао. Мени је Балуг нарочито наредио да, свакако, упознам, Вељка са Ал: фредом Кером, — кога је Балуг нарочито ценио.

Кер је тада био на врхунцу своје славе.

Ја сам га знао и уживао у његовим позоришним критикама.

Кер је био чудног лица, као из Хоф: манових прича, а тако се и облачио. Дошао је у жутом прслуку.

Ја сам му причао о Вељку, и као човеку, и као писцу, а одмах сам представио слављеника Керу, кад је Кер ушао. Надао сам се једном чланку, од Кера, о Петро вићу.

Петровић је, међутим, три пута, ума као Керу. Кер му се просто није свидео.

Мени је рекао, да га Кер не интересује,

да му је чир боље у стомаку, и, да неће да се оперише у Берлину, . А кад већ неће да се оперише, Балуг је тражио да дођем код њега, Балуга, сутравече, па да му прочитам нешто од оног што је Вељко написао. Ништа, каже, од Петровића, није читао.

Пошто сам у посланству имао новеле Вељкове, дао сам их одмах Балугу, а идуБи дан, кад је Петровић отпутовао, отишао сам Балугу, да посету резимирамо.

Балуг је у млалости много читао, — и Аитературу, — па је немачку, и у Берлину, читао. Само, како ми рече, никад мира, ни времена, за то није имао.

По нешто му се, у Вељковим новелама, свидело, али ми рече, да зна, да је Пе. тровић поет, а ја му ниједну песму Вељкову нисам донео,

Ја сам се извињавао да их немам, а заТИМ сам почео да причам о Петровићу, по сећању. У време кад је, такозвани, Веле пси процес био у Загребу, а Вељко Јио млад, међу осуђенима у Загребу био је и један земљорадник, који је у“ затвору и умро. Ја сам тврдио, да је епитаф, за тог Пева а је Петровић, у оно доба, на пет Неа Од најлелтих на српском је ја та ам могао више да се сетим, ја лак Х стихова, али сам Балуту рекао. у амтим, како се тај епитаф завршавао: »„“ Роси плодних вам њива и моје сузе је

» ал Кад сам то рекао Балугу, Балуг је 4 о, погнуо својо седу главу, па ми ре

ла Ба вам је лепо, Црњански, А затим до: ка о ригутеним тласом: Ето како се чоења. Док је био овде, нисам ни слу-

тио, да је тај човек тако лепо писао.

(Одломак из „Ембахада“, књига 1 ни - = зли. У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ КЊИЖЕВ. НИХ НОВИНА“ о ЛИРИЦИ

МИЛОША ЦРЊАНСКОГ ПИШУ МИЛИВОЈЕ МАРКОВИЋ И МИ.

АОСЛАВ ШУТИЋ, А о ЊЕГО. ВОЈ ПРИПОВЕДА ПРОЗИ итхн Би ЕДАЧКОЈ

и инвинииаине