Književne novine

ГОДИШЊИЦЕ

=

ПРОСЛАВА СТОГОДИТИЊИЦЕ РОЂЕЊА РАДОЈА ДОМАНОВИЋА

У недељу, 30. о. м. вића, одржана је

начелника српске сатире“.

у шумадијском селу Овсишту, родном месту Радоја Домановелика прослава поводом

стогодишњице рођења „родо-

Том приликом је свечано отворена спомен-школа (кућа

у којој се Домановић родио) ц библиотека, којој је издавачко предузеће „Нолит" поклонило књиге у вредности од хиљаду нових динара. док ће Народна библиотека Србије из Београда учинити поклон од хиљаду књига. Професор др Димитрије Вученов поклонио је библиотеци свој докторски рад о Радоју Домановићу, као и целокупна Домановићева дела, са намером да библиотека у“ Овсишту постане незаобилазно место свих оних који буду проучавали овог нашег великог сатиричара. О Радоју Домановићу, ње-

говом делу и времену у којем је живео, су одломке из Домановићеве сатире 2060

Морис Леви.

говорио је књижевник Милан Боковић, док рили београдски злумци Славко Симић и

У оквиру прославе први пут су уру чене награде југословенског листа за хумор

и сатиру „Јеж", победницима овогодишњег

конкурса за сатиричну причу „Радоје До-

мановић". (Овај конкурс је замишљен као традиционална годишња награда поменутог листа). Прву награду ове године је добио Душан Јагликин, аутор из Београда, док су оругу и трећу награду добили Радивоје Дан губић из Новог Сада, односно Славко Прегл

из Љубљане.

1. Међутим, овом заиста лепом и добро организованом трославом није завршено оослежавање ове годишњице. На Коларчевом народном универзитету у Београду 11. 0. м. је одржана свечана академија посве ћена Домановићу и његовом делу на којој је говорио академик Велибор Глигорић, а свечано откривање споменика Радоју Домановићу (рад вајара Небојше Митрића) на Калемегдану, заказано је за 19. октобар у

12 часова.

„Књижевне новине“ доносе текстове говора

Боковића.

Велибора Глигорића и Милана

САТИРА РАДОЈА ДОМАНОВИЋА | – УСТАНИК СЛОБОДЕ МИСЛЕ И САВЕСТИ

РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ оличава сатиру у српској књижевности и друштвеној критици. Корени су дубоки његовој сатири у животу српског народа. Први извори су јој у светлим традицијама народних устанака, у бунама против насиља и ро бовања. Народна поезија са својим идсадима о правди, јунаштву и слободи, својом етиком и кероиком у завичајном је поднебљу сатире Радоја Домановића.

Њени ближи извори су у речи и делу, “ друштвеној и политичкој критици Светозара Марковића, његовој побуни против самовлашћа, терора и робовања, прстив лажи и обмана, фразерства и мистификација, у његовом — доследном и страсном ангажовању за слободу критике, слободу истине, мисли и речи. Светозар Марковић имао је у критичком духу најхрабријег следбеника и саборца у сатири Радоја Домановића.

Домановићева сатира је друштвена, политичка и књижевна. Родила се у време мрачно и бурно историје Србије, у доба деспотске власти монархије, полицијске самовоље, прогањања слободе мисли и речи, у доба коме припадају таласи потреса од у крви угушене Тимочке буне. Сатира Радоја Домановића устаник је слободе мисли и савести. Јавља се револтно, гневно, убојито. Свом жестином речи и слика, горчином и љутином карикатуре и сарказма Домановићева сатира устремила се како на насиље, тако и на робовање насиљу,

Њу носе идсали човека храброг, чврстог и постојаног у карактеру и поште. њу, независног, усправног у достојанству, изворно родољубивог, приврженог свим својим бићем слободи, правди и истини. Није усамљен борац у времену у коме ствара своје најбоље сатире. У круту је политичких једномишљеника, млађих поантичких бораца са грађанске демократске левице, махом просветних радника, противника реакционарних, династичних, режимских странака као и демагогијеи опортунизма вођа опозиционе радикалне странке. У сатирама као што су „Страдија“, „Данга", „Вођа“, Домановић слика актуелност политичког стања и политичких догађаја Србије свога времена. Даје у сликању гротеску. Његова критика је жестока, открива језгровито и 'ударно подитичке и друштвене истине, демаскира срж деформација и бесмислица мо. нархијске узурпаторске власти и политичке реакције, лажи и мрачњаштва у бирократским односима и поступцима, разарање морала У паду човека који се покори насиљу.

Открива обезличење човека, обешчовечење његовог живота и дела. ДомановиБева карикатура је у сликању бритка, непоштедна. Живот је У њој крваво истивит, веран и аутентичан. Текући друштвени и политички живот је у њој. Разголићен је његов апсура. Изложене су сарказму, торкој и љутој одмазди смеха, најтипичније појаве и најдрастичније противречности у деспотизму монархије, у организацији њене власти на насиљу и самовољи. На удару одмазде смеха је исто тако и повођење, као и завођење маса, исто тако и лажно, празноречиво

одољубље, индивидуално и ' колективно.

Домановићева сатира је гневна. Јетка је, понекад и брутална. Гнев је у њој најљући на робовање насиљу. Домановићу су мрски полтрони, пузавци, улизице, бескичмењаци, подрепаши и пандури, сви они који свој образ бацају под ноге, Његова сатира „Данга" садржи понајвише жестине у сарказму и карикатури. Млар јој је на добровољно понижење човеково, на његово мирење са срамним робовањем на трули морал. У виђењу Домгновићеве сатире човек у малодушном пони-

КЉИЖЕВЛЕНОВИНЕ 7

жењу, уплашен и корумпиран, – губи људски лик, људско достојанство и изравнава се са животињом. У љутини сарказма ДАомановићеве сатире и во је као животиња достојанственији од полтрона у људском обличју.

Домановићево велико платно сатире „Страдија" сабирни скуп је мотива у којима џентрално место заузимају ругобе и апсурди народу наметнуте власти. У њима је жестока сатирична персифлажа бирократије као вида изобличавања човека. Први сусрет у Домановићевом живо ту, у детињству на седлу са влашћу је мрском лику кмета и пандура. У Домановићевој визији бирократа је празноглави пајац, аутомат у старешинству и понизни, дресирани роб. Пандур је код Домавовића појам огавне робске послушности, стидног понижења човека.

На удару Домановићеве сатире јемн малограђанин. У визији сатире „Мртво море" малограђанска жабокречина свлачи више вредности живота и напредне љулске подухвате у свој устајали плићак. Домановић је уочио конзервативну и реакционарну _ силу — малограђанштине, силу њене глупости и злобног подузимања да оно што се узнесе изнад ње обеснажи и обезвреди, да све што је виша инспирација, полет, инвенција, подвиг, слобода стварања и мисли, онемогући, умртви и подвласти својој духовној парализи. Стравично је мртво море малограБанштине у Домановићевој визији.

Творац је сатире у српској књижевности и српској јавној речи. Његова сатира је књижевна и када је политичка и друштвена. Претходиле су јој у српској књижевности убојита и језгровита критичка реч Вука Караџића, сатирична поема „Пут" Бранка Радичевића, сатирична комедија Стерије, политичке сатиричне песме Јована Јовановића-Змаја, сатирична проза Буре Јакшића, Милована Глишића и Стевана Сремца, прве комедије Бранислава Нушића. Домановићу је сатира срж књижевног рада. Самоникла је, персонална, изразито индивидуална, емоцијом, темпераментом и духом страсна. Писац је реалист. Психолог је и социолог маса. Његова опсервација је луцидна, оштровидна, иде право у суштину ствари. Критички дух му је у сатири снажан, одважан, пунокрван, стрељачки бистар и бритко-ударан. Таква му је и реч крепка, једра, језгровита, бременита животом: Одрешит је и креше несуздржано истину у очи.

Домановићева сатира поприми и вид алегорије, сна, фантастике. И у таквом облику живот хуји у својој аутентичности у својој истини. Деформације живота, људи, њихових поступака и дела откривају се у крајностима. Сатирично око је увеличавајуће да би читаоци што јасније, што очевидније сагледали лице стварности испод камуфлаже наличја. Слике у Домановићевој сатири нису _ књишке, Узете су из живота изворног.

Поједини одељци у сатири класични су У кондензовању, путем духовитих контраста и антитеза, читавог стања политичког живота у епоси. Такав запису уводу сатире „Страдија", рељефан је синтезом слика и критике. Језгровито сум бритко извучене у њему суштинске противречности. Блесну у Домановићевим сатирама мисли и опсервације са дејством трајних афоризама и сентенција.

Стварност је ружан и страшан сану Домановићевој сатири. И смешна је. Комично је све оно што ' доживи дошљак у Страдији, а и трагично је. Свака ситуација у њој карикатура је и гротеска. Ређају се слике обликом и казивањем хиперболичне, а у свима њима је језгро: животна истина. Владајући династични и олигархијски режим је у сликама сатире од врха до дна бесмислица, апсурд. Чланови владе су у својим ресорима у ту Бим улицама. Пигмеји су памећу и ду хом. Ликови су пучке комелије и лакрдије, Режимска скупштина је у Страдији

БИСТА ВАЈАРА

РАДОЈА _ ДОМАНОВИЋА НЕБОЈШЕ МИТРИЋБА), КОЈА ЋЕ 19. ОКТОБРА БИТИ ОТКРИВЕНА НА КАЛЕМЕГДАНУ

(РАД

марионетско, ауткарско позориште. По редак гладајућих и потчињених, антидсмократски, рађа изобличења у људима, у људској свести и у моралу. Корумпира, понижава и поништава људске вредности. Бирократија у виђењу сатире одузима здрави смисао животу, све аутоматизира, ствара од људи механизоване играчке. Домановићева сатира „Страдија" комедија је у трагедији. Горки, црни хумор је у њој.

Оштрина духа је и у Домановићевој психолошкој спсервапији. Сатиром „Ланта" уочава сладострасло уживање потчињеног, покорног човека у понижењу. Таква психолошка опсервација је и у сатири „Страдија". Уживање у понижењу је и колективно. Корупција дејствује заразно. Малодушни, слабићи, полтрони и покварењаци удружују се и утркују у понизности. _ Домановићева _ сатирична, критичка и психолошка _ опсервација, духа изоштреног у сарказму, уперена је на малограђанина који носи као пуж своју кућицу од егзистенције, од стандарда и навика на леђима и у њу се увлачи плашљиво када захтев за слободама буде побуњено гласан. За малограђанина све што није у његовој норми, настрано је и за осуду. Обликује живот према своме страху и егонзму. Крпата жестином духа, сарказма, Хомановићева сатира | „Укидање страсти" обнажује моралну и политичку поквареност малограђанина, његову заседну, опадачку примитивност и конзервативну затуцаност. Домановићева сатира „Укидање страсти" у снажној инспирацији карикатуре устремила се на ондашњу, крајем прошлог века и почетком овог века режимску решеност да сузбија политичке страсти у земљи са циљем укидања слободе мисли, речи, слободе критике.

Актуелна је у том времену и његова сатира „Вођа“. Домановић је велики противник некритичког мишљења, оног које се рађа из незнања, предрасуда и заблуда свести. Још љући је противник митског култа који ниче и расте из демагошке обмане и заразне самообмане. Повод за сатиру „Воба" обрачун је са легендом око Рутања радикалског вође, које је тада дивинизирано и тумачено у странци као пророчко, као виша политичка и државна мудрост. Домановићева сатира „Вођа" послужила се библијском алеторијом, а тиме уздигла и своју мету, да јој посаужи за сатирични поход на све што је лажно, измишљено, митологисано и мистифицирано у легенди, култу и идолатрији. Домановић је у својим сатирама дубоко улазио опсерваторски и визионарски у психозу маса.

Његове сатиричне алегорије и метафоре махом су пореклом са села. У сатири „Данга" базична, изворна слика у алегорији узета је са жигосања стоке. Из сеоског живота је алегорија сатире „Размишљање једног српског вола“. У стилу сеоске приповетке, са њених извора јем сатира „Гласам за слепце". У кратком сатиричном памфлету, врло духовитом, на династично и режимско ренегатско понашање Пере Тодоровића у „Малим новинама", Домановић се послужио пригодном и веома прикладном анегдотом из сеоског живота.

Коренито се држи свога завичајног тла. Он се често у сатирама обраћа својим земљацима Србима. У већини сатира. менталитет земљака на нишану је његовог бритког критичког духа. Сва је у томе сатира „Договор кућу гради", 0 онаквом _ договарању међу земљацима које краја нема, тапкању у месту када треба ступити у акцију, одгађању одлука, комплицирању једноставних ствари приликом предузимања и организовања акције. На удару сатире је и претерана самоувереност његових земљака, „лакоћа с којом прилазе расправи и решавању крупних и замршених проблема. Све је њима, према Домановићу, на дохвату руке. Освајају као од шале и све науке. Поводом освајања метафизике пише: „МеЂер ништа, брате без Србенде! Лупаше главе с том чудном науком и Швабе и Французи и Талијани и Енглези, ко још није, па место да је расплету и размрсе, а они је све више и више заплитају. А Србо, само док погледа, одмах зна где треба куцнути. Србин, па Србин! Онде где толики народи клону и поскапљу радећи, па не учине ништа, Србин час сврши посао". Такав је непоштедан према земљацима у критици. У основи његово осећање испуњено је пак националним поносом.

Не штеди у сатири ни читаоца. Пре падне и њега убодним критичким духом. Креше му у очи: „Видео је да ти цениш и поштујеш само оно што не разумеш и не читаш". Поред таквога, према Домановићу, лако се ствара „човек од аукторитета". Непоштедан је и према својој сабраћи књижевницима. Но, осетљив је према судбини писца. Пада му у очи да се у избору позива избегава „лепа књижевност", јер каже, „ко се год у Србији заљубио у ту чудну лепотицу и везао се с њом ретко да је добро прошао, а сав чар му је био ако није имао штете".

Домановић у сатири ствара јо! одговарајућу атмосферу, па и пејзаж. Кошмару о жигосању у сатири „Дапга" прикладна је „хладна мрачна ноћ". У њој „ветар јауче кроз оголело грање и чисто сече где дохвати по голој кожи. Небо мрачно, страшно и немо, а ситан снег завејава у очи и бије у лице". Ноћ је „глува, нигде живе душе". У епилогу визије сатире „Вођа“ пустош је, атмосфера трагично сти. Од масе света која је слепо ишла за слепим вођом преостала су на крају три очајника. Беспуће је у пејзажу и атмосфера је кошмарна. У епилогу сатире „Мртво море" импресивна је атмосфера малограђанске жабокречине, боја и задаха у њој пустоши и трулежи. Амбијент је смрти. Овакве Домановићеве слике и визије увод су оној српској модерној поезији књижевне епохе новога века пре првога светског рата са мотивима трагичности. Мртав живот у мртвом мору биће један од главних њених симбола.

Приповедач је. Његове приповетке су са сеоског тла. У њима су „мсечци из живота" и он их назива „сликама са села". Неке од њих личе на „ловчеве записе". Залазио је у село у време школовања. Када је касније у зрелим годинама навраћао у родни завичај опростио се са идиличним и из лова сликама села,' са: гледао је његово осиромашење, паупери зацију сељака, сурову и бездушну експлоатацију сеоске најамне радне снаге, економску поробљеност и мрачну заосталост. Његове приповедачке слике са села, оне из доба његових најбољих сатира, суморне су и оптужујуће. Дубоко је разочарење у приповедачу.

Памти из детињства и ране младости торостасне сељаке, независне, снажне у крви, моралу и духу. Памти сељаке као што је онај наочити из приче „Замена", висок, стасит, плећа широких, а главе увек поносно усправљене на снажном врату, очију црних пуних сјаја са изразом на лицу које показује сталност, од: аучност и храброст, а уз то поштење, доброту и искреност. Лик је старинске патријархалности.

Сличне су мужевне снаге а другачији су у руху, и другојачије виђени у профиау они имућни сељаци из Домановићеве слике са села „Крај ватре". Сељаци се сећају у смеху свога дечаштва када су ишли у школу у страху, препуштени плахим ћудима и бесним шибама учитеља. Искрсава из те приповетке читава епоха из историје просвећивања код нас, онаква какву је критички сликао Светозар Марковић у своме чувеном чланку „Како су нас васпитали". Из Домановићевог пунокрвног сликовитог приповедања избија сзежина живота уз дубоку саживљеност са селом и његовим људима. У школи се и родио. У приповедачком запису ауто биографског порекла „Браћа" слика вео ма живописно амбијент сеоске школе. Даје њен живот свежим хумором у детаљима, даром карикатуристе људи, панораме и атмосфере, сочним речником из природе шумадијски пејзажним, луговачким и воћним.

Слике сеоских газда смењују у Домановићевом приповедању слике из сеоске сиротиње. Сиромашни сељак је мрка, сува, препланула, изнурена лица, утуљена сјаја очију. Цео његов израз причао патњама и невољи кроз које је у животу прошао. О томе прича и његова исцепана кошуља, мокра од зноја и његов шешир подрт, поцрнео од кише и његови опанци дроњави. Сељак се мучи за опстанак, за хлеб. Губи се из села и онај смеху природи стихијно грлат и експлозиван. Маглено сивило из сеоског живота спушта се у расположење писпа. У Домано. вићевој најрељефнијој и најкондензованијој приповеци „У сеоској механи" живо. том села доминира крчма у којој се бе. словесно копка и пијанчи. Домановићева слика крчме реална је, појмовна и симболична. Производ је његове страсне при“ вржености истини и бола због пропадања села, торке туге због изгубљених маттаних чари лепота, понетих из детињства.

Приповедач је и у сатирама. У њима

Наставак на 8. страни

Велибор Глигорић