Književne novine

САТИРА РАДОЈА ДОМАНОВИЋА

Наставак са 7. стране

је књижевник и публициста. У приповедању сатире служи се најчешће обликом анегдоте и репортаже, Непосредно се обраћа човеку. Комуницира с њима живахним, сликовитим дијалогом. При томе ређе _индивидуализира ликове, колико открива карактеристике наших људи, границе и ниво њихове свести, њиховог етичког држања и моралног понашања. 'Приповедачки у портрету као да је из комедије, слика живописно ону стрину дошлу из приповетке „Браћа" у сатиру „Мртво море", злогуку и кукумавку, која у карикатури оличава страх и злослуће. Приповедачки је портретисан у „Мртвом мору" и лик образованог младог човека на кога се окоме: аверзија, подсмех и поруга примитивних малограђана због његовог и какања из „јата", његових слободоумних идеја.

Као светлост понекад се јави код Домановића визија детињства и у њој магија народне поезије и предања о људима другојачијим, мужевнијим, величином морала и храбрости блиставијим. Није фанатик, мада није реалист у погледима на националну историју и мада је романтик у. националним питањима. Исмевао је декламаторско патриотско митинговање. Није сматрао обесвећењем легенде о Марку Краљевићу када је од њега стварао хумористичког јунака у сатири.. Суочио је песнички еп са прозаичном стварношћу, у његовом виђењу ситничарском, ружном и пигмејском. Стреле сарказма окренуте су на оне који празнослове у патосу и фразерској демагогији о јунаштву и родољубљу. Носио је у себи историју свога народа из народног епа и легенди патријархата. Пасионирано је беседио напамет стихове из народне поезије. За њега су они неприкосновени када су изворни. Не допушта њихову обраду и прераду. На премијери драмског дела „Смрт мајке Југовића" протестовао је из публике против _Војновићевог прекрајања народне поезије и демонстративно напустио позоришну салу. Високо је ценио и страсно волео Његошев „Горски вијенац". А такође и Мажуранићев „Смрт Смаил-аге Ченгића".

Трагични јунак је истине и својих идеала. Када се после рушења династије Обреновића његови политички другови крену путем освајања власти и мрских му погодби, нагодби и фузија, 0н остаје по страни, ископчан. Сатири му је одузета, од стране његових савременика, пропусница у нови век. Припала јој је судбина ледоломца. Радоје Домановић је у новој епоси, насталој после 29. маја 1903. године, по други пут међу Србима. Усамљен је, отуђен, повређен, разочаран. Доживео је да његова Србија промени политички лик, али да се није у своме политичком поретку иу друштвеном животу и моралу, ослободила _Страдије. Онако како је формиран, у границама идеја и њихових корена са којих су су она сузиле идеолошку базу и борбени друштвени видик Светозара Марковића, није сагледао нове друштвене снаге на помолу, оне које су из пролетаријата устајале да искорене насиље, експлоатацију, робовање и корупцију. Везивао се за официре заверенике чији су револт у мајском преврату распламсавале његове сатире.

Остала му је блиска његова ужа књижевна породица, а њу је смрт пред крај његовог живота покосила, Најближи су му писци, у његовој књижевној крвној групи су Милован Глишић и Јанко Веселиновић. У контрасту су, из других ретиона дара и духа су, а спојени су међу собом дубоким коренима. Породична књижевна задруга по сеоски. У њој је Милован Глишић „стриц", а Веселиновић и Домановић су његови „синовци". Глишићев завичај је на средокраћи између Јанкове Мачве и Радојеве Шумадије. Домановић је писао о Миловану Глишићу после његове смрти неконвенционално, ожививши приповедачки и духовитим анегдотама присно и колорно његов књижевни и патријархални лик. Дух му је тој причи у пошалицама, онаквим у којима човек о коме је реч постане још симпатичнији, још милији. Узео је У заштиту жучном сатиричном _репликом Веселиновићев роман „Хајдук Станко" од филолошке критике, Пародирао је, иронизирао, исмејавао малокрвно и милокрво .„урбанистичко _ виђење. народног устанка и његових јунака. О Јанку такорећи испевао је из душе посмртну реч.

У сатири Радоја Домановића љут је, врло жучан, па и пргав сарказам. У ње гтовом смеху живео је пак и ведри хумор. У ругању дебелокожној глупости прими тивне власти, њених органа, или затупаности. или апсурду, насмеје се неки пут и лудости, бесмислу ситуације и комичном понашању људи. Таквог, насмејаног, светлуцавог хумора садрже његове сатиричне причице као што су „Демон“, „Не разумем", „Гласам за слепце" пунокрвне живописном истином живота, аутентичношћу доживљаја и надахнутим гогољев-

ским смехом. У гогољевском смеху је његова сатирична анегдота „Митрополитов мачор". веома духовита, језгровита,

смешна карикатура, а у својој бити трагтикомична. Комедијског штофа имајум неке његове приповетке као што је она „На млађима свет остаје", у ликовима, дијалозима, бојама и атмосфери. Широкој популарности сатире „Краљевић Марко по други пут међу Србима", допринео је и хумор са ведрих извора. Марков буздован, легендарни Шарац и Марков плахи нагон из народне песме са лесетерпем у речнику, играчке су за смех у сред. сатире која задаје ударце топузом духа. Нушић другује са Аомановићевим

КЊИЖЕВНЕ НОВИЦЕ 8

сатиричним хумором својим „Аналфабетом“, „Сумњивим лицем", „Народним послаником", својом сатиричном комедијом „Власт“. У време књижевног рада Радоја Домановића писци реалисти усмено размењују комедијске мотиве и хумористичке анегдоте. Тада је нашим _даровитим писцима смех република слободе.

Слобода је Домановићу преча од хлеба. Она је његова највећа љубав и највиши идеал. Појам слободе је у њему нераздвојан од светлог етичког лика човековог, од истине и права, истинске демократије. Чедан је хуманист, Гнушао се оних који су фразирали демагошки о демократији и оних који су трговали њеним идејама и идеалима. Веровао јеу дивовску снагу слободе која чупа из корена престоле, насиље и робовање.

· Његова сатира минирала је власт де-

спотизма династије Обреновића. Скинула“

је са реакције маску, карикирала ју под светлом истине, пародирала, показала њено право лице и исмејану предала суду народа. Веома је популарна у своме времену у грађанству, сељаштву и у војсци, Њена средства изражавања, њена оруђа духа и речи блиска су широким слојевима, узета су из живота у његовој врелини и актуелности. Његова сатира је глас и одјек латентних буна у народу. Глас је историјске прекретнице у раз витку Србије. Поклич је револта побуњене савести и манифест угњетене слободе.

Сатира је високи израз критичке све сти човекове. Када је надахнута далековидо, ослобађајућим идејама и идеалима, поштеним и савесним критичким духом,

КОСА БОКШАН: У ЧАСТ МАГРИТА

"љена, затуцана, корумпирана. Под

када је истински хумана и прогресивна, она делује на људске односе и људске заједнице изнутра ослобађајуће и преображајно. Њен критички дух и њена истина преносе је у будућност. Домановићева сатира надживела је време у коме је стварана и у коме је деловала непосредно подстицајно и преображајно. Живела је не само у време династије Обреновића, већ и у време династије КараБорђевића, актуелно ударно у _ доба монархистичких профашистичких режима у (борби против терора и против фашизма. Оруђе је устаничких слободоумних снага У народноослободилачкој борби против реакције и издаје.

Простори њеног дејства су далекосежни. Дутсвечна је. Живи свугде ударно тде се власт наметне народу као реакционарна суперсила која гуши и укида слободу, која угњетава насиљем човека. Живи свугде њен критички дух тАе се живот устоји и уплесниви. Живи ударно и тамо где се гнезди бирократија, заглуптрај- ним ударом Домановићеве сатире је ма лограђанин, његова учаурена, разорна саможивост, његов слабићки страх Од сло. боде, од 'преображаја и од прогреса. Домановићева сатира биће увек присутна када је реч о етици, моралу, карактеру човека, када су вредности људске на испиту савести. Трајно живи у ЊОЈ АУХ слободе. Трајно живи у њој дух бе скомпромисне критике, дух се вести и истине у њој.

Велибор Глигорић

ПРОГРЕСИВНО НАДАХНУЋЕ РАДОЈА ДОМАНОВИЋА

ПРЕ СТО ГОДИНА на овом комаду наше

земље родио се Радоје Домановић. Пре

шездесет пет година умро јеу Београду. За мало година док је одзвањао његов живи глас чула га је сва Србија. „Оно што је написао и данас људи читају. И не само на нашем језику него и далеко од наших граница на туђим језицима.

Шта је књижевном делу ДомановићеБом дало ту отпорност према времену и променама које време доносиг _ Којим вредностима се оно опире пролазности2 Зашто путника који путује између Београда и Крагујевца опомињемо да сврати у Овсиште Радојевог рођења или У Јару шице његовог детињстваг И зашто је до вољно рећи једно име и једно презиме да би сваки наш писмени човек знао на кога мислимо2

Одговорити на та питања није тешко.

Дело Радоја Домановића је по обиму мадо, Има писаца, његових савременика, који су много више написали и који су за живота добили највећа признања и ужи“ вали највеће почасти а данас им слово ле жи мртво на хартији.

М делу Радоја Домановића, међутим, малом по обиму, живи, и данас, велика снага једног писца дубоке и страсне љу бави и оданости слободи и људском достојанству. Слобода и људско достојанство су две велике теме Домановићеве, С њима и у њима он живи тако постојано. Његова реч се оплодила животом. Он се за слободу, демократију и уставност није определио проучавајући светске моделе. Његово осе“ Ћање слободе је извирало из рођене зем: ље, а његова мржња против насиља била је надахнута љубављу према свом народу и вером у њега. Он је у најпотпунијем смислу те речи писац једнога народа У једном времену. Што је надживео своје време само је знак његовог неоспорног тадента и његове проницљивости којом је открио у људима и љулским односима и истину свог времена и једну општију ис тину која, на жалост, није сасвим огра' ничена временом.

Био је писац, али био је и борац. Међу снагама које су срушиле једнога краља,

једну династију, један политички систем биле су и сатиричне приповетке Радоја Домановића.

Једно време имало је свога писца, добило га законитошћу оног песниковог сти ха да „удар нађе искру у камену". Поглед на свет Радоја Домановића, Ђака крагујевачке гимназије и студента Београдског универзитета, сазревао је у време деспот" ске владавине Александра последњег Обре новића. Чувајући себе и интересе свог пре стола, краљ је и спољну и унутрашњу по: литику водио насупрот интересима народа. Они који му се нису продали мрзели су тога краља. Мрзели и батину у његовим рукама, насиље његових плаћеника. Србија се претворила у дебелу прашуму у којој је владао мрак и осећала се мем: ла, Иза свих густиша и оборених стабала вребале су зле очи из заседе. У очајању које је захватило људе многима се чини: ло да нема излаза. Незадовољство је расло, али је у то глуво доба било мало храбрих који су се усудили да почну пробија ти пут ка чистинама. Радоје Домановић био је један од храбрих. Његове сатиричне приповетке писане популарно али мишљу дубоке, дочекиване су као отпор злу и као нада у боље дане. Оне су.стварале расположења из којих је ницало семе буне. Живи сведоци су забележили да је До: мановићева књижевна слика стања у Ср" бији учинила то стање смешним, јадним, бесмисленим.

Домановић није сам устајао _ против. Било је и других који су се бунили пером. Нико, ипак, није имао Домановићеву речи тост, ни његово пламено уверење, нико као он међу писцима у. једном тешком времену Србије није тако силовито нападао и рушио. И нико међу онима који су се борили пером није више допринео да се један поредак самовлашћа из темеља заљуља. А онда су дошле мартовске де монстрације младих радника, студената и ђака под вођством сопијалисте Димитрија Туцовића, када се напредна омладина Ср: бије отворено, на београдским улицама, сукобила са краљевском жандармеријом. Остало је да официри насилно продру У

_ дворске одаје и да доврше започето дело

побуне. |

Иако после мајског преврата 1903, нису били затворени сви канали којима се ваљао муљ реакције, ипак је, политички и економски, над Србијом поду 5 де не на дуго, да се разведрава. Нас Је мократија је изишла на позорн пи „о рије. Мисао Светозара Маркови па, 7 ЈЕ тридесетак година, пре тога БИ, зе самоуправе и социјализма џ Србији, Зао ла је да се учвршћује и да шири ред. својих присталиџа.

Домановић је писао само једну децени“

ју. Врло кратко. Толико је, у ево ние ис најмање, по приликама, писцу, Ј ршио сво-

ађе себе. А он је и почео и зав " је дело. Најпре је, У раној младости, го ворио туђе речи, понављао оно што је пре: читао у других. И он је, са многима, пр шао фазу у којој му се чинило да је село лешше од града и да сељак има душу Ке је градски човек изгубио. Међутим, У | Р бији каква је тада била, завађена, за џ пирана, подељена на непомирљиве табор!

оних који свесно хоће да крену путем напретка и оних који по сваку цену хоће да углше у клици све што је прогресивно, Домановић је напустио малу и локалну слику фрагмената живота и почео да сли ка живот У целини, велика платна свога времена, постао као нека савест Србије, неподмитљиви судија манама и наравима у годинама које су биле пресудне за даљи ток друштвеног живота земље.

Домановић је скупо плаћао своју, отвореност, жестину свога карактера, своју мо: ралну чистоту, непоткупљивост свога пера. Гонили су га, одузимали су му службу и жлеб, покушавали да га сломе. Нису успели, Али његово слабо и нарушено здрав“ ље није издржало. Поштен, он је, и када се стање променило, остао искрпљених лактова. Није требало да прође много времена па да старе мане на нов начин избију и покажу своје право лице. Требало је наставити борбу. Али је Домановић, изнурен окршајима, прогонима и жести“ ном сопственог темперамента, почео да тавори. Издавао је свој хумористички лист „Страдија", распламсавао У себи стару ватру новим ангажовањима, трудио се да не испадне из строја. Па ипак, дах је посустао. Старост је још била далеко. Ту беркулоза, болест сиротиње која је однела у оно време многе српске књижевнике, сврдлала је изнутра, ломила снагу. Једва је саставио тридесет пет година када се, болестан и сломљен, угасио.

Али после њега остала је жива ватра његовог духа, његово дело коме ми данас прилазимо са поштовањем. Као једном од оних живих извора с којих се напајају

генерације.

Друштвени борац и писац чија нас је стогодишњица овде окупила дао је своме народу и нашој књижевности врло много. Он је, не штедећи себе, кад је његову зе мљу притиснуо политички мрак, високо подигао бакљу слободе да људима осветли путеве. Он је у нашој књижевности створио сатиру и дао јој, и садржином и об“ ликом, и оним што каже и метафором ко. јом се изражава, високу и непролазну вредност. _ А

Најуспелије међу Домановићевим сати“ рама су „Мртво море", „Вођа", „Данга" и „Страдија". Обе прве су алузија на прилике у Србији с краја прошлога века. До мановић није демагог. Не удвара се народ: ним манама. „Мртво море" је слика опг' ште тупости, Малограђанске запарложености. Брига само о себи и својим малим рачунима. Нико никог не цени. Нико не сме да се истиче и да стрчи изнад других. Нико ником ништа не признаје. Људи дре мају и смета им сваки онај ко их узнеми“ рава у њиховом дремежу. Сигурно је да Домановић одвећ наглашава једну духовну атмосферу у којој као да нема изузе“ така. Али то је природа сатире. Она претерано наглашава да би истакла суштину.

„Вођа" Домановићев „само ћути и ми: сли". Вероватно је то, и не само то, на. вело савременике да закључе како је пи: сац алудирао на Николу Пашића, политичара који није имао обичај да много го вори. Тај „вођа" се није наметнуо. народу. Људи су га сами, и то случајно, пронашли. Дошли и молили га да их одведе у неку лепшу и плоднију земљу, у којој ће задо вољније, лакше живети. Вођа је само про“ мрмљао да пристаје. А људи су ишли за њим преко јаруга и гудура, окрвавили табане и тек кад су дошли до амбиса ви: дели да је вођа слеп. Сатира и у овом случају не говори буквално и само о власти него и о једној клими опште тупости која је, очевидно, последица деспотизма краљевог или, ако хоћете, вапај за демо кратијом у којој народ неће само слушати него и одлучивати.

Српски књижевници су и пре Домановића, од Вука Караџића који се критиком обратио непосредно свемоћном кнезу Ми: „ Аошту, били, ако не сви онда многи међу њима, на једној или другој страни, уз ре акцију или против ње. Песник Бура Јак: шић је оплакивао стрељање француских комуниста кад је реакција савладала Париску комуну. И Јован Јовановић Змај и Милорад Митровић и други писали су са тиричне стихове и сатиричну прозу. Разлика је, само, у томе што су њихове сати“ ричне песме и њихова сатирична — проза били по правилу испод вредности њиховог дела, док су Домановићеве сатире најбоље што је он написао и најбоље сатире српске књижевности до његове појаве. предељујући се за прогресивне идеје свога времена против деспотизма он је у овим опредељењима црпео своја најплоднија књижевна надахнућа.

| Зато ми данас, на овом народном саору, одајемо поштовање успомени таквог писца какав је, и био и за нас остао, Ра: па ановИ. Писца који је истински уграђен у борбу за прогрес, који је део те борбе, рогрес, џ

Милан Боковић