Književne novine

а оживе

Наставак са 9. стране

Афоризми о врлини

и пороку

Помешана са ужитком амби-“ ција не успева, док уплитање ам. биције смањује пријатност ужит“ ку.

Поштен човек посрнуо у вре мену неваљалства пада под суд два деспота: рђав закон и своју нечисту савест.

Чврсте одлуке на млитавом ка. рактеру су увек климаве воље.

Бол од ги рани позледе осетљи. воз срца је Путљива туга.

Власт пружа илузију младости духа.

Моћ и новац су ропска мерила личне вредности,

Знање просвећеног духа без до. броте срца јесте светлост без то: плине.

Лична безбедност у групи је већа, али је сама личност мања.

Покорност роба је форма за. хвалности најпожељнија У срцу доброг оца тиранина,

Свест племените душе у друш. тву хуља је морални пакао.

Скромност удворице је маска лакомости.

. „Родитељско срце за све људско једно је од снажних врела генија.

Нега једног порока огрубљује осетљивост за грех уопште.

Равнодушност „ближњих“ је друштвена срећа генија.

И злочинац често црпе снагу из убеђења да зло чини ради општег добра.

Необичан дух у време култур: не неродице је најчешћи сурогат дубоког и плодног ума,

Брутални режими на слободо“ умна срца делују као стања оку. пације.

Истрајно незадовољство друг ма је карактерна црта зла.

Лукавство у скромност преру: шене похлепе је задовољити се малим када велико измакне.

Док су многи ерудити сладо“ кусци, право истинољубље је му“ чеништво духа.

Подражавање је слично половном руху; и кад је подесно носи мирис туђег ума.

Одважност тврдице је кукавна смелост похлене.

Таленат је једним делом суд. бина, а другим тлува и постојана снага воље.

Опроштај злодушност обично прима као гест омаловажавања.

Политика у доба искварених нарави је великим делом вештина умне подлости.

Легенда је лаж с којом поли“ тика мудро рачуна, јер чим је старија лаж је убедљивија, а ис“ тина мање веродостојна,

Истина јавног мнења је често лаж од друштвеног интереса.

Истину о себи и највећи слабић има снаге да прећути,

Од подрозивости према најближима води лако корак сумње до неповерењс у сваког.

Тлачитељску власт најчвршће држи слаба савест њених подани» ка.

Самоподсмевање је добар ме» тод моралне самоподношљивости,

Има људи који вас могу воле“ ти а не поимати и који ће вас сматрати незахвалним ако на њи хову доброту не одговорите њи: ховим стандардом захвалности.

Скромност може бити врлина самоодрицања. из страха од влас“ тите лакомости.

Достојанство је понос заслуге, Понос је достојанство врлине.

Самосажаљење је милосрђе самољубља. Нашим слабостима више импону“ је срчана подлост но морална храдрост. :

Морална храброст није ништа оруго до срчаност племенитог ума.

Мали човек је често политички си ноним за модерног роба.

Сиромаштво малог човека је без поноса, а богатство без достојанства. Претеће ласкање и ласкаве претње су опробана оруђа потчиња“ вања.

Предрасуда је најчешће ванбрачно дете лакомислености и неукости. У морално ропство се не пада, већ латано и често угодно тоне.

Преурањено убран плод духа је често као смрвљена клица или покидани цвет.

У лошем карактеру између добра и зла нема чврстих међа.

Мноштво закона у држави користи вшше лукавству но правдољуб љу.

Идејна пометеност је стање свести моралних кукавица.

Слободан М. Добрић

Вињете

Ар Ксенији Атанасијевић-Марковић

ПЕСНИК

Идем за месецом и вучем земљу за собом,

САЊАЛИЦА Уљуљкујем се песмом далеких

звона док ме живот пљачка.

НАИВНОСТ

"Млеко- сам- младог. ораха, . које живот У пелен претвара.

РАЗОЧАРАЊЕ

Распростирем се као плесан иза нечијег прекинутог лета.

БОЛ

Припијем се уз свој плен, док не исцрпем и сопствену снагу.

ИСКУСТВО

Временом се све више ослањају на. мене

као старци на своје штапове.

МЛАДОСТ

Као дивљи коњ без узда. и. седла, галопирам за својим жељама.

ЧЕЖЊА

Горим на ломачи недостижно,

СТРАСТ

Бацам ласо око себе. Јаки ми. измиму, . слаби се за њега хватају.

МАЈКА

Крило ми је пуно детињих суза а руке њиховог смеха.

НАВИКА •

Оков који се не примећује није тежак.

МОЋ

Јаком руком ! више узимам него што дајем.

ДОСАДА

Затварам круг око себе бројећи зрна пешчаног сата.

ПРОЛАЗНОСТ

Не живим од сећања, већ једрим ка новим данима.

ПОВЕРЕЊЕ

Лутам тражећи себе у другима,

Јелица Лазаревић

КВИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

ГОДИШЊИЦЕ · '

коктоово пестичко

ЗАВЕШТАЊЕ

Поводом десетогодишњице смрти

Асиметрични песник

ЖАН КОКТО је стваралац са ви: ше „антена“, зато је своје умет ничке визије прпео и из земље п из сфаироса. То га је чинило, као и све „дисхармоничне геније , ве ликим и несрећним. Стално је На: стојао да изиђе из себе, схватајући тачност Кајзерлинтовог прин ципа: најкраћи пут до себе само. га иде преко целога света. Али и кад је обишао све меридијане духа, нашао се затворен у својој ха. млетовској мишоловци, у немоћ. ности свога огромног „полифоног ја". Због тога је стално био на ивици кимерије, суочен са _бошовским визијама смрти и оолести, које су у једном, најопаснијем тренутку, биле обасјане зеленим, отровним пожаром опијума. Са. моспаљивао се до краја, верујући да и у бесмислу егзистенције треба светлети фосфоросцентном све тлошћу поезије и духа. Сметала му је сопствена асиметричност физичке и психичке природе, патио је због дисхармоније друштва и због неразумевања на које наила: зи песник у модерним временима. Осетно је све проклетство једног повређенот и озлеђеног детињства п све тамне лезије духа, које до. лазе од болесних предака. И зато је разумевао све опе уметнике, који су били, као Кирико, на пример, „шизоидни". И његово стварање је било, често, на граници лудила, на ивици распрскавања. Али Кокто је умео, по цену највећих напора, да и бесанипу мо билише да рађа стихове, да сме. ло завири иза завесе узмућене подсвести, тражећи и у том мраку дантеовску светиску за људе. Он је имао храбрости да у разуларености чула, попут Рембоа, гледа у сунце инсаније, у очи демонског Анђела Ертебиза и да прочитане поруке пренаталних стања записује неуморно својим слабачким рукама, балзаковски, данима и ноћима. Зар није своја поједина дела написао у току десетак дана и ноћи без одмора и снаг

Ослободио се многих опсесија, али није могао да напусти својих „девет муза" које су га, по његовим речима, боле онтрим ножевима. Отуда љегове речи имају укус песникове крви. И није ни најмање романтично, што је он једно своје дело назвао „Крв песника". Уклупчавао се у себе, стискао до гушења, да би пружио што више духовне магме другима, мла» дима. Имао је многе комплексе, али га нису комплексирали слава, ни успон. Постао је академик против своје воље, а кад је стигао тамо, „идући ' пешке", „унатрашке“, ставио је »је ред Чап5 1е рја!и одшкринуо врата за „проклете песнике" који долазе. Живео је у материјалном богатству, али је бирао богате духом. Волео је „мус кулозне“ стваралачке природе, а презирао, као Флобер, „сало тромости", конзервативних традиција и навика. „Вребао је стално навике" да би допринео ослобођењу света од рутинског посматрања ствари — и уметнике, страха Од новог, од прогона, од полиције сваке врсте, духовне и физичке, Цртао је многе, а „сликао“ себе најбоље у Вилфранша, затворивши се у капелу годину да на да би преживео муке и катарзе Микеланђелове, Стално се на. лазио на скелама духа, од којих човека хвата вртоглавица — да би, с те висине, видео целине зби. вања, нашао равнотежу у својим полетима, па чак и падовима, Писао је о ружним стварима да би у њима открио лепоту, као што је саветовао Иго у предговору „Кром велу". Сагорео је окружен ружним Да би пружио свету поезију нај. племенитије крви духа.

„Проћи кроз огледало“

За Коктоа стварање је акт смелости и љубави. Кокто је више пута говорио „ди аппе ашпет« 4и'] »аппе озег«. Кокто је стварао“ зракасто и симултано, упркос вољи, већ по диктату своје унутарње специје. Отуда код ње та стално истицање улоге „невидљивог", „подсвесног“. Вишеструко талентован, он се огледао у многим дисциплинама духа, од „пос зије речи" до „поезије слика“, од „поезије театра" до „поезије фил ма". И свуда са великим успехом, мој конзервативној критици која га је назвала оним који све само додирује — „тушатџистом". 'Рушио је сва правила, јер његов стваралачки принцип је био у ду ху „Дидроовог тумачења генија: овај је отворен свим ветровима и че признаје никаква правила. Ве ровао је, као и Стендал, да ће га будућност разумети. Зато је Кокто више био у садашњости која на стаје, него у прошлости која не стаје. Да би се ишло испред утвр

ћене лепоте, како је то саветовао Пикасо, јер то је једини пут ка истински новом, треба У стара _ огледала-илузије, проћи кроз огледало лажног одраза, Да би се ушло у феерију истинско! израза, богатства Свих форми. А то значи креирали не имитирају“ ћи природу, већ радећи по моде. лу природе. Тај принцип с брани ли и. Кокто, и Јонеско, и Стравински, и Аполинер. С обзиром ма слојевитост, Кокто је саветовао, да треба сићи што дубље у себе, одгонетнути свет психичких тми“ на, кјеркегоровску чаробну шуму подсвести. Због тога су га, често, стављали у надреалисте. Кокто, пак, тврди да је он стварао по диктату „психичког аутоматизма пре Бретона, али не под притиском воље, већ невољне патње. Оту да је Коктоово сплажење, попут Орфеја, за Еуридиком — „синонимом дубинске истине" — било тако узбудљиво. Требало је разбијати

жан Кокто

дубинска огледала, која су сачињена од најневидљивијег стакла. Од њега су најопасније посекотине. Кокто је уметник с невидљивим посекотинама и модрицама. Треба се интензивно удубити у његову стратумску уметност да бисмо их запазили испод његове често неокласичне форме. Речено је: свако дело треба испатити. Кокто је свако дело испатио до прскања и до црног усијања. Њетова стваралачка девиза је била ес хиловска и бетовенска: кроз патњу ка спознаји и радости. А ако нема радости, мора бити озарења, да бисмо видели одакле долазимо и куда идемо. Из мрачне куће духа која гори, Кокто саветује да се изнесе пламен.

И опет Хераклит проговара кроз ове Коктоове речи: „Човек се пали и гаси као светлост. за време ноћи и слично је у нама оно што живи и оно што умире. Када људи умиру, ствари које их чекају нису предвидеди и на њих нису мислили. Смртни су бесмртни и бесмртни су смртни, један доживљавајући смрт другога и умирући животом друтога... Овај свет, који је исти за све, ниједан од богова и људи није створио, али је он одувек био, и биће увек вечно жива ватра, која се са ме. ром пали им са мером гаси".

„Чудесна опера"

Коктоово дело у целини је акл афирмације песниковог ја, које жели да стварајући траје, одгонетајући дијалектику односа унутарњег и спољнег, смисао ренановског кретања еп Тасеб, питање људске судбине уопште. Отуда Коктооћ „Орфејев тестамент" представља, у неку руку, Коктоово духовно завештање и осмишљење песникове вокације у модерном свету. Охрабрење да се истраје, јер прометејску ватру још нико није успео Да угаси, ни робије, ни ратови, ни жреци социјалног мрака, Кокто је показивао разноврсну храброст било када је као млад отишао добровољно на фронт, било кад се супротставио фашистичком терору у другом светском рату, би ло када је ризично стварао против струје и свих котерија, било кад је рвући се са смрћу — и то безброј пута — откилсо стихове за живот оних који ће доћи, Тако се Кокто антажовао духовно крварећи до краја, самоспаљујући се ватром љубави за друте.

Кокто није директно подрећивао своје уметничко дело задатку

: ~ [Ш а, „социјалној порумоини, . Ма МЕ си | и сиже", али

до је волео „спољни 4 се у свакој њ товој уметничкој 5 и", у прозрачности еног, назирао у оте ' темперамент, који се залагао за победу људског. зато што му готово ништа људско није било тубе, Кокто се стално о. Он је побуњеник, мада побуњеник своје врсте. Протестовао је час патњом, час неми“ рењем. Чак и његова мирска, по форми неокласицистичка поезија, садржи „експлозивне стихове “То су осетиле и критика и публика, Ниједно Коктоово дело није прошло без противречних коментара, не само у Француско већ и у друтим земљама света. | Једни су му замерали да је херметичан, други да 19 субверзивно јеретичан. Сам је сматрао да му је поезија пуна електрицитета, његови противници да. је пуна екс ентричности или неоритиналнос" ти, да би му, најзад, сви унисоно признали да му је уметност пуна зрачних очију, као његове фреске Вилфраншу. Само ваља имати смелости и умећа да се загледамо у његове вирове. Кокто није никад остајао у кули „пон те Тап пеге", чак и кад се пајдубље по. влачио у себе. Умео је духовито да се брани им одбојно да ћути, Знао је да употреби Батиљево оружје; изненадити уметношћу. Кокто је имао све услове да лако успе и успео је, али не зато да би се пантсонски узидао,. већ да би отворио брану за све оду. ће „проклете" уметнике. Због њих је критиковао своју земљу. Збот њих се често нашао трагично „ишчашшен", али не и побеђен. Врели немир истинољубивости није га талустио до краја живота. Отуда је његов основни критеријум врела: новања песничког дела био трагање за интегралном истином. Пра. во стварање недвојиво је од мо рала. „Називам једно дело, зно. јем морала" -- истиче Кокто. За њега, уметност која не почива на тетеовском реализму, остаје декорација и лажна ватра. Може за. сенити читаоца, али се брзо гаси. Писац са осећањем морала — не мири се с владајућим догмама, < екоративном | псеудоуметношћу, с помодвим авангардизмом. Кокто је био против авангарде засењивања, а за авангарду револуционар. ног истраживања у уметности. Уметник је крчилац пи кад ма лаксава, јер свака хамлетовска жртва није узалудна. Увек ће се наћи неки Фортинбрас да пренесе истину новим поколењима. Чаки кад сумња у сврху свега, уметни. ково је да корача даље, као Кок. тоов дечак са расеченим челом ми уснама, Кокто је све расечене усне бола носио па својим алаповима поезије, Полифонп и по фабулирању, и по компоновању, Кокто, својим уметничким делом и стваралачким искуством, не застарева им данас. Његово дело остаје, јоп увек, како би рекао Рембо „чудеспа опера" (ап орста Тађијеих").

увек

и

Одломак

Радослав Јосимовић

ЛЕТОПИС

Јеланаести том „Поморског зоорника“

НОВИ, једанаести, том „Поморског зборника", научне едиције Друштва за проучавање и унашређење поморства. Југославије, са седиштем у Ријеци, доноси радо ве 26 сараднака из подручја економике, историје, техничких на ука, права, наутике, пр

наука, медицине п књижевности. Књига _ износи штампаних страна и богато је илустрована.

На уводном месту налази се чланак др Винка Антића, једнога од уредника ове едиције, „Триде сетогодашњица ослобођења Јал рана“, у коме се износе и анализирају значајна документа из ис торије народноослободилачке бор бе на Јадрану.

За историју књижевности ФОА важности је есеј Татјане Арамбашин „Из Пуле у Комакуку“, У коме је евоциран доживљај Јадранског мора у стваралаштву ау: стријског књижевника Ф. К. Гин цкеја (роБбеног у Пули 1871, пре. минудлог у Бечу 1964). Његова изабрана дела објављена су У четири тома, афирмативно су опо њена од књижевне критике и ле. по примљена од читалачке пубмаке. Од његових познатих савременика о њему су се позитивно поразили Штефан Цвајг, То. мас Ман, Рода Рода, м други,

Зборник доноси мн неколико занимљивих прилога из историје наших приморских – покрајича.

Посматрак у целини, и овај нови том „Поморског зборника" оставља У сваком погледу врло добар утисак, (К. М) ли