Književne novine

АФОРИЗМИ

АФОРИЗАМ КАО КЊИЖЕВНИ ЖАНР

ПРЕМА _ ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКОЈ дефиницији , афоризам (у превоАУ с трчког — „разграничавати", „откидати", „одређивати") значи

мисао изражену у узорној, доте- | раној, живописној форми која је примила карактер независне јез

гровите изреке. („Мудрост је.безтранична — што се више крећеш У ЊОЈ, тим она постаје неопходнија — ЛА. Толстој). Афоризам је, каже се у Даљевом „Речнику. — „кратка и јасна изрека, правило, засновано на искуству и размишљању; „Фрагментарна, али сама по себи потпуна поставка". На пример: „Ко се не зна радовати туђим успесима, томе су страни друштвени интереси .м не треба му давати у руке друштвени посао" (Чехов). Или: „Несрећа вепине људи је у томе што се сматрају способнијим за више нето што могу" (Горки). Стилске _ форме афористике, на тај начин, одликују се отворено израженом усмереношћу: крајње сажето и истовремено исцрпно одређивање предмета или ситуације, фиксирано нагомилано искуство друштвеног живота, спознаја гелланости која окружује човека. И видимо са каквом се сугестивношћу и мајсторством у афоризмима фиксирају разноврсна народна пракса, оштроумна опажања о људском животу,

филозофска размишљања о про.

шлости и будућности. Другим речима, У афоризмима се налази све оно чиме је испуњен људски живот са свим својим узбуЊењима и радостима, општим и личним интересима, љубављу и гневом. истином и обманом, немогућим и реалним маштањима.

Карактеришући — афористичке изреке, које формулишу разновосне доуштвене олносе, В. И. Лењин је писао: „Постоје такве крилате речи које са задивљујућом прецизношћу изражавају суштину доста сложених појава". Афоризми, изреке и сентенције укључене у живи говор, захваљујући мисли концентрисаној У уметничком облику добијају конкретност, појачавају суштинско значење и експресију коју носе. „Без икаквог преувеличавања, афористика изазива свеопште интересовање: досоила је буквално васионски размах. Тешко је наћи човека кога на овај или онај начин не привлаче оштроумне изреке, поучни афоризми, крилата мудрост фраза. Афоризми су на свим уснама: „Говор 6ез афоризма је што и храна без соли". Њима се широко и непрестано. користе у свакидашњем животу, свакодневном међуљуд ском општењу, књижевном и усменом стваралаштву, ораторској уметности и у научним радовима. Непроцењива је корист од афористике у тренуцима медитирања, стваралачких тражења. По проницљивом опажању Л. Толстоја, „кратке мисли су добре стога што наводе озбиљног читаоца А сам размишља". · ћ

Током векова народи свих зе маља с поштовањем и захвалношћу прилазе том дарежљивом извору живе воде говорне уметности. „Ми имамо“ — писао је АН. Толстој — „резултате мисли највећих мислилаца, одабраних током хиљада година Од МИЛИјарди људи, и ти резултати раз мишљања · ових великих људи

просејани су кроз сито и решето ·

времена. Одбачено је све "посред

но, остало је једино суштинско, ,

дубоко, неопходно."

Обраћање афористичком нас леђу помаже да се схвате. размере људског мишљења, као им критеријуми и мере којима су ауто ри из прошлости долазили до оцене освоје савремене реалности. „Ми морамо" — писао је Ф. Бекон — „сачувати успомену не само на делатност људи него и на њихове речи.“ Праве ризнице тих речи, тих казивања, јесу зборници посланица и изрека. 1

Снажни и дубоки афоризми који прецизно и духовито карактеришу животне појаве и ситу ације запањују понекад суптил-

ношћу и уметничким савршенством, филигранском избрушеношћу _ облика, искричавошћу

товорне уметности, Управо те од лике афористике дају јој велику снагу, чине од ње оштро оружје у борби, полемичким сукобима, идејним и политичким биткама.

ХМ натој епохи афористика као жанр књижевне уметности одликује се готово општим раз витком, а у визу земаља истински проживљава време новог

КЊИЖТВНЕНОВИНЕ 9

аналитичких размишљања,

· рећен информацијом",

"процвата. У ХХ веку афоризам је исто толико цењен колико и у древна времена: уметност крилатих речи доживљава своје ново рођење. Делимично популарвост афоризама у наше време може се објаснити тиме што је човек двадесетог века „преоптезато он нарочито цени дела најкраће врсте, афористику оригиналну синтезу сликовитости и мисли. Са правом се сматра да најуспеЛији афоризми — широки, тачни, прецизни и духовити — по снази свог дејства понекад не уступају причи или новели, Чини се, може бити, да је и у избо-

Ру _лектире истинита изрека: „Уметност бити мудар састоји се у сазнању на шта не треба

обраћати пажњу". Приклално је поменути и речи Козме Пруткова:. „Нико не може обухватити бескрајно". ·

У основи савремене. светске афористике леже сва људска опажања, животна искуства, сопиЈална стварност с њеним више-

" сложним појавама, борбом, људ-

ским успесима и незгодама. Вечне моралне категорије добра и зла | писци-афористачари _ савременог света · типашта не СХРАтају и не објашњавају увек исто. Сфера духовног стваралаштва поезстављал апћечу непоекта А« них (идеолошких борби, сукоба естетских схватања.

Савремена светска афористика у свом развитку ослања се и на достигнућа претходног периода, на традиције афористичког стваралаштва прошлости. Упоредо с тим, у условима широких и развијених комуникативних веза, достигнућа националних афористика постају брзо општа, интернационална својина.

(Одломак из опсежне студије објављене у усовјетском _ часопису — „Питања ности“, бр. 9/1973)

жњижев-

Николај Федоренко

МЕДИТАЦИЈЕ. ~ · 0 ПСИХИ

ВЕОМА РАЗГРАНАТИ своју унутрашњост — која обухвата како светлу област свесних садржаја, тако и амбисно тамну подсвест викако не значи начинити је, самим тим, усавршеном. Никако то не значи...

Да ли унутрашња сложеност води утапању у противречности и у нескладг И да ли свако интензивно осећање у човеку повлачи, неизбежно, разбијање моћи ње товог менталног усредсређивања2

Уистину, човекова психичка компликованост каткад је непо-

"средно условљена извесним оп-

самом

речностима у његовом

"бићу. Отуда је несигуран посао у

ставу истражног судије ловити противречности у људском индивидууму и у његовом раду.

Недоследности и апсурдности у људским _ поступцима постаће нам протумачљиве и престаће да буде наш револт, ЧИМ се сетимо да су гибање и таласање подсвесних елемената у човеку неупоредиво _силнији и продорнији

од тока његових свесних садр'" жаја. ,

У нашем унутрашњем свету ни на који начин није могуће превидети силне излишности, заобилажења и несврсисходности, којима се нигде не може пронаћи разумно образложење. Отуда није ни блатодаран ни крају приводљив посао рашчлањавати и објашњавати мутне заплетености и уклете кругове психичких бездана.

Ветар не може постати непокретан, море се не може претворити у укочену масу, облаци се не могу уједначити. Тако се ни човекова психа никаквом његовом исцпрпеношћу и сусталошћу не може претворити у мирно разливену област. Ма како распарчана и растрзана била, она увек мора остати у незауставној динамици, која временом само постаје успоренија, уморнија...

Повољна прилика за разобимљавање душевних вихорења и усколебљавања наступа кад се све око нас притаји, и кад нас спољњи утисци поштеде своје провале. Тада смо у могућности да осетимо у којој мери наша психа има сличности са једном Од најсвирепијих стихија природе, са ураганом.

риба за мааарааеиааиа ји

СА ОКТОБАРСКОГ САЛОНА — ЕМИР ДРАГУЉ: СУСРЕТ

Водимо борбу без имало вероватноће на победу, кад покушавамо да савладамо дивље надолажење наших подземних успона, у тренутку кад се ови снажно побуне и отму од контроле разума — принципа сврсисходности и реда.

Нека су све добре силе у помоћи човеку који ле злерао са себе скраму примирености, и без резерве се бацио у вртлог струјања своје душе, хватајући се укоштац са тамним утварама под свести.

Извесне гломазне душевне на слате у човеку имају елементарну снагу, баш због тога што су сирове и непрерађене.

Шта да се ради, кад у човеку тутњи мноштво гласова од којих сваки нешто друго захтева2 На који се пре одазвати, кад трајно задовољење никад наступити неће, због тога што ће, нужним начином, неуслишени тласови начипити пометеност још непреглелнијом и нераспредљивијома И где онда осигурати себи благу примиреност2

Толико пута, испред нас измичу сви покушаји да у какво повезано ткање сложимо нити разноврсних тежња сопствене душе. Како бисмо онда могли такве нити туђих душа да надовезујемо једне на друге, или да их категоришемо, и да о њима у нашој свести доносимо тачне судове2

· Сувише. захуктано унутрашње ватре често

буктање повлачи

„за. собом претварање - психичких -

садржаја У прегршт пепеда. А човек који је пламтео узалудно се надао да ће његово душевно збивање | оставити _ достојнијег трага са собом... х

Извесна кретања наше душе јесу у ствари процеси сагоревања. Полетност у нама каткад не сустаје, све док наше усколебане психичке тековине не претвори У хладно и тужно згариште.

А има и опакијих случајева; кад велики делови наше душе не самоникло, него насилно, дејством злаотворних утицаја, — једном _ кобном — „трансформацијом постану пепео, — али онај из којег се неће родити феникс.

Како смо далеко од безгрешности сви ми, коликогод нас има! У сваком од нас има замрачених и неоплемењених слојева. Срећа је ако се, поред њих. нађу и кути ради којих нисмо сасвим безвредни и за одбацивање.

Да ди је уопште могуће бацити јаснију светлост на све немире човекове душег А у овој је некад толико мутно, да појаве што из ње искуљају зачуде и самог носиоца те душе. ,

Развијање уопште, а посебно развијање психе и духа садржи у себи само делимично превазилажење старог стања и мењање. Кад не би било тако, све наше мисли, схватања, планови, осећања, предосећања, страсти, слутње, снови, покушаји, прегнућа, одлуке, — једном речју, сви садржаји наше свести, психе и под. свести, утопили би се у једну безизгледну, неизлазну и жалосну збрку. ·

Ако је психичка поддога човекових доживљавања остала неоштећена ничим црвоточним, он ипак није био поражен у животу. У богатој психи не постоје никад празнине — чак ни онда кад спољњи свет престане да се огледа у Њој. А кад та психа прозре сву с безвредност појава, и кад осети сву њихову небитност, она,

природним обртом, постаје заувек

довољна самој себи. Али — и јако тратична у тој довољности.

Паклена пометеност влада У човеку који није-био у стању да средишњи слом свог живота све. шћу ублажи и резигнацијом при. таји,

Ксенија Атанасијевић

У врту старе боолпице

Контраверзно привлачи, јер је доминантно: светлуцави тренутак у сивом току.

Разум је надничар фантазије.

Доћи у противречност са собом није погрешка у духу, већ напуштање постигнутог, трагање за но. вим. То је стваралачки чин.

Сваки стваралац ради по диктату своје неприлатођености 'свету.

Оно што је пређено припада све: ту ствари. Пут који је пред нама дочекаће нас као ствари.

Чињенице спутавају дух. Претпо ставке дају крила.

Живети значи стално постајати други. Зато је идептирикација се. бе у свету увек праћена чуђењем.

Бесконачно је оно што се удаљује од нас — и постаје веће.

Колико привида, химера, најчуднијих колажа — у поезији. Па ипак, то је постојећи свет.

Речи дозивају ствари. Да би се ствари и покренуле, потребна је права реч.

Интуиција је искуство будућ-

ности.

Само стари добричина Хумор може да опсени Сатану и помог-

не човеку- да преброди опасну 30-

ну бруталности и егоизма.

Ритуал — да би се лакше збацио костим.

Свако интересовање умире на некој ствари.

За нове путеве, као и увек, потребан је подсмех упућен очигледности. Истина мора да буде жива, да греје. А не само да блиста, као драгуљ.

Опредељујем се за предрасуде, а нове истине нека дотле одрасту!

Незадовољан си овим светом» То је зато што си и ти учествовао у његовом стварању.

Реалност се мора неговати.

Испод речи немирно спава суше тина ствари.

Да би се повукао у себе, мораш савладати цео спољашњи свет.

Само песнику је могуће да из нетачних премиса изведе правилне закључке. ;

Апстрактно појачава стварност, сенчи је, чини видљивом.

Узрок је експлозија нагомиланог: неподношљивост истог.

Бледа личност заузима позу ко. ја вапи за поштовањем.

Појединачно, фрагментарно, пролазно. Машта га задржава, осмишљује, продужава.

Без ноћи се васиона не би видела. Човек је осуђен на смрт. Сва остала бића су смртна.

Миодраг Мијовић-Кант

Записи о поезији и песништву

Стваралачки почетак песме ве лики је тренутак песниковог тражења животних синтеза. Песма је, У ствари, антологичарско вредновање живота. Она је, дакле, појава, а живот је узрок. Док траје наставља се велико буђење природе и цветање човека. Песма је ре зултат не тренутне већ трајне инспирације и као вишедимензионална уметност, по свим несагледивим законима слободе, појави се кад јој у песнику постане тесно, када је он напусти или 28 она превазиће.

У процесу формирања _ песме, песнику је циљ да искаже дооживљавање предмета који му је изнудио говор, а не наклоност публике да јој се допадне. Песник ствара што' мора, а не из побуде да наметне свест о својој мудро“ сти.

Да је песничко стварање неодвојиво од вечности говори и чињеница што сваки песник, макар и потајно, мисли да је његово дело трајно. Али, тај ретки успех постижу само они који, док пишу, не мисле на допадљивост и непролазност.

Велики песници никад се немо“ гу подражавати од стране других песника и то је оно што их из дваја из хорске гомиле осредњих и неталентованих. У немогућпости да се имитира једно песничко де“ ло и лежи његова важност и зазонетност. ж

Код значајних песника језик, мотив, обрада и пут ка читаочевој свести и срцу су једноставни и спемифични, овоземаљски и космички, стари а ипак нови, сви од њихове различитости и уверљиво. сти.

Као што су особени вода и ваздух, мириси ружа и хлеба, заласци и изласци сунца, тако су особени и песници.

Није на песницима да утврђују стазе којима су прошле њихове солеге до извора са којих су се напајали. То је ван природе тес“ ничког посла и ствар је књижевне критике и естетике. Оне траоке песмин пут као „Траг на сне» гу белом“ а он показује стотину лица својега обличја.

Све што се више трага за поводима који су изнедуили свет једне месме, она постаје дража.

Књижевна тритика и естетика откључавају свет поезије, образлажу, анализирају и вреднују, само на основу искуства о песничким делима.

За ' песника је недопустиво да на основу другог песничког дела прави своје · моделе; то би био клише или сенка већ постојећих остварења, а не дело које може упоредо стајати са њима. Исто тако, критика и читаоци увек се опредељују за песничке оригинале, а не за коније.

Смелост појединих песника да под слободом стварања подразумевају изостављање интерпункције и слично, више је неодговор• ност према поезији, него стваралачки чин. За поезију није од особитог значаја техничка слобода, већ нова, стваралачка _ мисао и свест о одговорности за њу.

Поезија се никада не да у потпуности објаснити нити јој се мо. же тотално ући у језгро. А управо у томе је и загонетност сваке велике поезије која надраста просторе и датуме.

Наставак на 10. страни

Милорад Р. Блечић