Književne novine

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТ,

Уметност етишаних етраети

Миљенко Шербан: Ретроспективна изложба слика, акварела | и пастела у Народном музеју у Београду

"ТАЛЕРИЈА Лазар Возаревић из Сремске Митровице припремила је ретроспективну изложбу слика, цртежа, акварела и пасте. ле. београдског сликара Миленка Шербана,.која је овог месеца пренета у Народ: ни.музеј у Београду. Изложба обухвата де_ ведесет експоната насталих у времену од 1928. до данас, претежно предела, портрета, мртвих природа и актова. Ова ретроспектива, у избору самог аутора, има значај рекапитулације једног периода стварања одређених вредности у нашем савре"меном сликарству, она управо потврђује извесне заблуде али и рашчишћава | низ неспоразума, насталих у нашој модерној теорији и критици уметности,

"Шербан је, својим животом и својим де лом, типичан представник оних стилскоестетских постулата који су дефинисани „у нашем сликарству треће деценије, То време је у нашој савременој науци о уметности већ дефинисано као време пловратка боји (експресионизам боје, колоризам) и као прихватање оних садржајних елемената који су названи интимизмом и - поетским реализмом. То је једно цело · „дарпурлартистичко“ крило нашег дорат. ног сликарства, које је, насупрот сликарству социјалне опредељености и политичке ангажованости, тежило аутономији“ ли'"ковног елемента, самосталности слике, аАн и интимним садржајима унутрашњих доживљајних вредности инспирације. На чисто ликовном плану, значи, та тенден· ција се показала као процес. нашлштања 'зависности слике од објективног света мада се од њега увек полазило, потенцирање боје. као самосталне вредности која више "не описује облик него представља саму се бе, као светлост, као озбуђење, као слику „стања духа и душе. То је пут од објекта. · према субјекту, од слике света према слици у свету: слика постаје ' уточиште лирских садржаја свог ствараоца. Тај процес је карактеристичан за све југословенске културне центре, за већину оних сли"окара који су се на овај или онај начин нашли под утицајем Париза.

Ни Миленко Шербан није био изузетак. Међутим, он је ипак изузетан по дДОСЛед"-ности својој матичној инспирацији, по про . дуженој и незавршеној верности схвата. · њу које траје више од четири деценије. Чак и оне слике које су, из потреба. науке, историје уметности, сврставане у сферу У„. тицаја сликара који се дијаметрално разли"кују од Шербановог основног израза, носе печат личности, личне дограђености, субјективне препознатљивости, Тако је и онај " наводни Лотов утицај, на чијој је приватној академији студирао, био само утицај педагога, теоретичара, зналца уметности, а не утицај ствараоца који се наметнуо "структури Шербанове стваралачке свести. Сам. Шербан признаје утицаје Матиса, | Фрагонара и Реноара, уметници код којих · је како он сам каже, „свака спекулатив"ност беспредметна". Самостално излаже од 1926. н за близу пет деценија сликања и"мао је једва десетак самосталних излож“ би. : "Шербан је сликар о коме је релативно · мало писано, али готово увек тачно, јер са мо његово дело није остављало места дидемама и импровизацијама: сем неких ра· них изузетака, слика му је адекватан израз доживљаја, постски пуна и занатски до рађена, дефинитивна и непоновљива. МеБутим, то у Шербановом случају значи још нешто друго, нешто више: он нема оне фамозне „стилске чистоте, доследности по сваку цену (зато што припада некој _ школи или неком изму), која увек означа· ва: прихватање принципа и закона по који' масе познаје одсуство стваралачке страс"ти, Одсуство изворности, непосредности и слободе. Принцип је У. Шербана — иска · зати унутрашњу реалност као садржај „стваралачке свести 'и:као уистину живота, · сугестивно и чисто, у.свакој слици посебно полазећи увек од почетка, од беле подлоге и унутарњег напона и узбуђења, као "да му "је'искуство' увек ново, за сваку слику специфично, ' : | "Па ипак, у том дисконтинуитету искус_ твене основе дела лежи једна дубља одре“ Беност личности која даје и дубљу одре-

МИЉЕНКО ШЕРБАН: „КОД. ПЕТ ГЛАВА"

Ђеност делу. „Сликарство ипак није-ништа намерно" — каже сам сликар. „Уметност

Аоживљавам спонтано, онако као што ди-

шем, као што живим". И не сасвим. случајно говори да сваки сликар носи свој свет а „како ће га изразити и да ли ће га изразити често зависи од случаја"... Ова условна уметникова терминологија некако се уклапа прилично адекватно у садржајну ни формалну вредност његових слика, које су већ раније дефинисане као „коАористичке визије о интимним доживљајима“ или као „уметност стишаних страсти". И можда је то, мерећи потенцијом узвитланих страсти молерног експресионизма тачно, али за Шербана је слика хармонија високог сјаја, снажне довршености, дефинитивне затворености. Људско лице (портрет) или предео Војводине, мртва природа или акт — у свему томе пламса велика страст сликара, гладног лепоте и равнотеже, зрелог живота смисла.

У самом процесу грађења слике он праз-

· ни ту своју страст пред облицима природе,

али поштујући пре свега законе своје у нутарње природе. То је оно стање које је Коњовић својевремено овако дефинисао: „Уметник слика своју визију природе и њена реалност се утврђује у односу на осећање у коме је рођена, а не према ствар ном и одређеном пределу". То је, дакле, „стваралаштво“ по нагону једне поетске жудње за реализацијом". Зато и нема велике квалитативне разлике између слика насталих 1930. и ових насталих данас, четири деценије касније.

Шербан је сликар откривене личности,

високог стваралачког потенцијала. 1

А

Срето Бошњак.

ПОЗОРИШТЕ

МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ — ЧКАЉА И ЧЕДОМИР ПЕТРОВИЋ У ЈЕДНОЈ СЦЕНИ АРАМЕ „СЛУЧАЈ ШАМПИОНА" РАДОМИРА СМИЉАНИЋА

(таре теме — нови текстови

Уз премијере „Даће“ Ференца Деака и „Случај шампиона“

Радомира Смиљанића

ЗА ОГРАНИЧЕНИ простор у Кругу 101, камерној сцени Народног позоришта, превише је, чини се, личности, ствари, психологије, речи, игре, и хтења у овом делу. Непрекидно се жели нешто више нето што је потребно и театрализира — па „Даћа" добија неке чудне пропорције у којима се постепено изобличује и помало сама себе потире. Да. ли би на великој позорници и мало подаље од гледалишта замисао Фе-

ренца Деака и визија редитеља Велимира.

Митровића деловала друтачије2 Познаваоцима наших позоришних збивања име Ференца Деака више асоцира на даровитог младог аутора него на писца олређених драмских текстова. Током протекдих десетак година створио је многе приче, романе, песме, а у последње време пажњу не само војвобанске него и, шире културне јавности све више привлаче његови позоришни, филмски и телевизијски текстови. У њима је Деак истовремено дара матичар, романсијер и приповедач, сликар сасвим одређене реалности са наших пустара, запуштених салаша и градова у којима се мешају менталитети, обичаји им мењају идентитети. Његова снага није у новим темама — јер су раслојавања се љачких и градских породица, самоћа, отуђење, резигнација и опела над живим људима и промашеним животима често варирана. у нашој. литератури — већ стра-

· сној заинтересованости за идентификаци-

јом. људи и објективизирањем узнемире ња које их заокупља У сасвим. реалним просторима. Хтео би овај писац да изнесе све оно што зна и осећа, допушта својим јунацима да сами себе нашироко описују, не. држи много до драмског. интензитета

| збивања, чак му није много стало ни дО

тога да ли је проза у драмској, форми или чиста позоришна играг „Даћа“ зато, и де лује више као драмска слика или приказ

одређених карактера и саме ситуације док се. не претвори у приказ стања којим се оградио стари професор и човек суочен са слутњама смрти. Тај Данијел Новак, кога веома смирено и опуштено тумачи Љуба Ковачевић, позвао је своју децу на даћу која се претвара у негацију свега оног што их је некада сједињавало или бар чинилдо. блиским, .тако да на:крају свако односи са собом. мучнину и тешко разочарање уз жељу да све заборави и да се никад више овамо не врати. Душан Ристић је за овај породични сусрет у старом и замрлом дому сцену обрадио уз помоћ старог, расточеног намештаја, избледелих новина, давно испијених боца, илустрација биолошког развоја живота, растуреног костура за наставу анатомије и остацима разних предмета прекривених дебелим слојем прашине. Била је то потпуно бекетовска сцена која подсећа више на неке старе заборављене таване него на. простор у коме живи човек. Љуба Ковачевић својом игром, опет, настоји да нас убеди — како је све то у чему он живи њему. присно и природно па у својим поступцима и самој ипри инсистира на многим сасвим реалистичним 'детаљима. Редитељ му при томе доста олакшава ситуацију, али се исто. времено: и сам колеба: да ли. да развија реалистичку ' анализу односа и потанко о писује' карактере или да иде у стилизацијуг (маркира се, на пример, пијанство из празних флаша и чаша). Свака сцена по-

| чиње редитељски врло. сигурно, али у-гра-

дацијама; када треба нагласити међусобне сукобе долази до померања која варирају од натурализма (туча између брата и сестре — Тихомира и Корнелије) до стилизација које воде у театрализацију. Први део представе који, заправо, протиче у представљању личности, стога је сликовитији, у њему писац и редитељ па и глумци „дају далеко више него у наставку који је доста исфорсиран и вештачки вођен док

на' крају опет не дође до литерарног шти-

мунга самоће која још више стеже Данијела: Новака. У том сликању унутарњих стања Драган Максимовић као Тихомир Новак, бивши фудбалер и диск-џокеј, испољио је готово без спољног геста драматику у којој се мешају рефлекси ситуације и лична осећања. Овај млади глумац брзо сазрева и испољава нијансе које откривају дубину и субјективност доживљаја који прекрива тривијалност речи и ознака властитог положаја. Та је ненаметљива и дискретна игра пуна узбудљиве

_и аутентичне драматике. Марко Николић

у лику његовог брата Карла, насупрот томе, остао је у унапред одређеном оквиру и није та интензивније продубљивао 'тако да је постепено губио природност и-пластичност израза. Њихову сестру Корнелију дочарала је доста подробно у карактеру Отњенка Огњановић и зато је штета што

"је у тренуцима пуне драматике долазила у

иофорсиРЦЕА _тласовну повишеност. Љиљана Контић је Ему Ћук, необичну пријатељицу старог Данијела Новака, дала изузетно убедљиво и на ивици између реалног и нестварног. И контрасту са свим тим изопачењима стајао је уверљиво Мирослав Петровић као Доктор Тинтор У својој'спо-

"љној углађености и прикривеној лицемер-

ности. |

„Даћа" није целовито дело, већ, више једна пишчева реплика, скица или опсервација. Отуд не изненађује што су извесни њени мотиви варирани у тексту за филм

армирани инв = „-______-_--___________________ =

„Парлог“, ам у другим делима. Има ту; телента, али и немоћи да се џобличи права драмска структура. То је оставило трага'и на „глумаца, а'и на' саму“ и Велимира вића који је сав свој па! денат и'дебитантски жар уложио у настојање да се оправда и оно што делује више папирнато него животно. „Даћа" је стога представа која донекле све. њене ак: афирмише, али и разголићује. То је заћи напор него резултат, несклад између хте њаји могућности, а уза све то ипак слика која наводи на размишљање, · : ~ '- ' . „Тужан живот бивших боксера и њихових младих пулена такође је тема добро позната булеварским позориштима, па и филму. Још увек је у сећању прича „Док“ тор“ из Погачићевог филма „Суботом увече". Савремени писци се, поново враћају овим мелодраматичним или трагикомичним садржајима и њима е дворане у многим земљама. Радомир миљанић, по знати романсијер и приповедач, у позори. шту цењен по својим амбицијама у домену сатире и комедије апсурда, желео је да наш репертоар освежи. једним таквим штивом и публика је његов „Случај шампиона" прихватила са радозналошћу и срцем. ' Ова прича о Бокану,. бившем боксеру који жели да своје неостварене шампионске тежње оствари кроз сина Кокана, је текст писан за Миодрага Петровића—Чка„у и његовог сина Чедомира Петровића. Они се у њему изванредно сналазе и чине га сасвим убедљивим и сентиментално дир љивим. Већ у „Покојнику“, на почетку се зоне, могло се приметити да Чкаља мења свој изражајни стил и тежи дубљим и са. држајнијим валерима. У лику Бокана вео. ма је-потресан и природан у исти мах, са постепеним · трансформацијама и одмере. ношћу која га чини изузетно упечатљи. вим. Ни у најдраматичнијим ситуацијама, када · покушава да одвоји сина од лепе Натали (Слободанка Жугић) и оставља ку. ћу или.у другом делу за време одлучног меча — Чкаљу не напушта његова лежерност'и-он остварује врло пластичан лик. Једино су му емоције снажније и у тим пасажима он постиже интензитет пун топланине: и искрености па се спонтано за: њу везује гледалиште. То нарочито бива. у тренуцима. када његов Бокан губи меч али када и сам теши изгубљену и разочарану Натали. Наравно, уз сву ту мелодраматичност Чкаља.не заборавља да истакне им комичне нијансе свога лика или самих си. туација, мајсторски изводи гегове као што је споразумевање рукама са својим пријатељем Чвргом, такође бившим боксером и једним ОдД' оних сентименталних фељтонских ликова (веома убедљива игра Николе Милића), али никад не прелази границу и. будно пази да се основна концепција његове улеге ничим не поремети, Интер. претација му се тиме отима сваком шаблону и остаје све време у пуном доживљају тако да је ово неоспоран успех, али и“још више: охрабрење за Миодрага Пет. ровића—Чкаљу да смелије улази у разно. врснији и сложенији репертоар. Јер, ње гове могућности су: далеко веће него што допуштају улог које по некој традицији или инерцији интерпретира на телевизији. Млађи Петровић, као Кокан, својом се јогунастом снагом и тврдоглавошћу налазио у контрасти према оцу Бокану и успевао да тај нешто шематизовани лик учини природним. Умео је на тренутке да буде и нешто другачији него што се од њега оче кује па је на'његовом лицу видљива про. мена и животно сазревање. Слободанка Жугић га је својом екстравагантношћу допуњавала објашњавајући истовремено своју грчевиту жељу да не потоне и осети не. што од праве среће и животне топлине. Њену другарицу Гагу играла је са при» вуком пародије Добрила Илић, тренера ецу сасвим реалистично Миодраг Поповић-Деба, а Мирослава, председника клуба, Богдан Девић. У свом редитељском аранжману Гради. мир Мирковић је настојао да уз помоћ сценографских радова Душана Станића, костима 'Миланке Берберовић и музике Дарка: Краљића што више дочара атмосферу. тих периферијских кућерака, покаже све оно што се догађа иза боксерског ринга и диферениира познате ликове. Ње. гове амбиције нису превазилазиле пишчеве тако да прича тече. фељтонски глатко са повременим наглашавањем _ елегичних момената уз песму Бокана и Кокана на просценијуму и извесно подвлачење мелодрамске основе саме представе. Редитељ ни мало не потцењује израз булеварског театра и користи га врло предано и при. лагођава локалном амбијенту па се доби. ла целина по. мери и укусу гледалишта. У овој представи је ове на своме месту, стил ски је џједначена и задржава пажњу то. ком целог збивања. У својој конкретности она, супротно жељама писца, не пружа не. ку домишљатију асоцијативност и исцрпљује се у својој благој комици и искреној мелодраматичности. х ж ж

Навикли смо да у савременој драмској литератури тражимо изузетно озбиљне. и трајне вредности. Можда је то разлог за. што 'се-мало пише, а доста играју површ. на. и мање занимљива инострана дела. Зато овакви непретенциозни текстови могу да буду врло корисни и примамљиви за ону врсту публике која воли да са сцене чује блиске. речи и осети атмосферу која окружује свакодневни живот. Зар и У фељ тонима нема истинег '

Петар Волк

"СВОЈИМ ЧИТАОЦИМА И САРАДНИЦИМА „КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ“ | ЧЕСТИТАЈУ | ДАН РЕПУБЛИКЕ, 29. НОВЕМБАР