Književne novine

СА ХГ МЕБУНАРОДНОГ ОКТОБАРСКОГ СУСРЕТА ПИСАЦА У БЕОГРАДУ (2)

Наставак са 3. стране

нема); интелектуалну одговорност у том смислу што треба рећи шта је једно књижевно дело, Ако треба рећи шта је једно књижевно дело, онда се треба одмах суочити са чињеницом да се то до краја рећи не може. Затим, у тренуцима великих криза — моралних, техничких, интелектуалних, друштвених — у тим тренуцима се од критике захтева да објасни књижевни чин као чин који припада баш овом тренутку, то јест баш овој епоси, да га сведе на Аневну димензију. И то свођење на дневну димензију је друга погибељна опасност у критици.

Према томе, критика се, по мом уверењу, данас налази у кризи; кризи која има ове разлоге теоријске, али и кризи која има своје практичне разлоге.

Ја нећу, разуме се, јер не волим, да помињем кад се ради о критици некакве етичке или некакве друге, идеолошке, ванкритичке принципе. Јер чим помињемо етичке принципе, као што је, на пример, савест, одговорност, ми смо онда ван критичке сфере; чим помињемо идеолошке принципе, као што су напредност или назадност, опет смо ван књижевнокритичке сфере.

Питање је за мене основно, питање о којем ваља мислити, чини ми се да јен питање читаве ове наше епохе — како критика да избори, у тој противречној ситуацији у којој се налази она сама по свом смислу, како да она избори своју аутономност, како да се одбрани од пуког формааизма, оног апстрактног, потпуно неприменљивог и до краја неисцрпљујућег за књижевно дело, с једне стране, а с друге како да се одбрани од својих веза са осталим облицима духовног дела. Та противречна делатност, та клацкалица, та критика која је час књижевна, час идеолошка, час социолошка, час формалистичка, час рели-

гиозна, час не знам каква друга — таква једна делатност, чини ми се, у тренуцима оваквих интелектуалних заоштрености У

којима ми живимо, у којима живи овај двадесети век, у којима живе наше генерације (мислим углавном на Европу, наравно), таква једна ситуација очевидно захтева разговоре, пли могућност да се критици одреди право на аутономност, то јест да критика сама себи одреди право на аутономност. То право на аутономност може да одреди само онда — као што су то чинили многи савремени и старији крити. чари — кад се определи за један метод, то јест у оном тренутку кад пристане на ограниченост. На жалост, друго проклетство критике је у томе што опредељење за један критичарски метод, заступање, креација једног метода значи у исти мах сужавање критичарске делатности, односно делатности критике. Ако имамо историјски метод, ми заборављамо на лепоту; а ако имамо метод испитивања структуре, ми опет заборављамо на лепоту, или на историју.

Према томе, очевидно је да морална

окриза (и тиме ћу завршити, јер чини ми

се да је ту негде и корен овог проблема) битно утиче на проблем књижевне критике. Зашто2 Зато што догод се не реши питање тога да се моралистички, идеолошки, друштвени, историјски и било други захтеви, који могу имати изузетно велик значај за развој осталих делатности, догод <е ти принципи примењују и на критику, дотле ће критика бити овом амбивалентном, у овом противречном и овом доста неприродном положају у којем се данас налази. Јер, ако ћемо приступати књижевности са моралне или било које друге танчке гледишта, ми ћемо одмах бити сведени на положај човека који одговара на импулсе, на дневне потребе ван критике, на дневне потребе свог друштва, своје епохе. Зато сам ја и почео ово своје кратко излагање идејом да је то једна проклета делатност. Јер, она је истовремено укопчана у своје време до те мере да се из тог времена ишчупати не може, а с друге стране, да би била критика, она мора од тог времена да се дистанцира, стварајући своју слику литературе, а не ону слику коју нуди време, оно које протиче, оно текуће, оно савремено, оно дневно, па прође, па оде, па умре, као што умире све што мното не вреди. Према томе, положај критике зависи од епохе, а место које критика заузме у тој епоси зависи од саме критике. Мени се чини да за кризу критичке мисли није крива сама епоха, са својим огромним притисцима, него је крива н сама критика. Критика се није одбранила од епохе, као што то чини поезија, као што то чини литература уопште. Грчкајући за литературом, критика се не брани од епохе. Док критика не почне да се брани од епохе, у име тумачења литературе, дотле ће та криза, вероватно, подуже потрајати.

СА ИЗЛОЖБЕ „ОСЈЕЧКИ ЛИКОВНИ КРУГ";

Тарас Кермаунер

ОДБАЦУЈУЋИ ЗАБРАНЕ,

ПРАВА КРИТИКА СЕ ИТЕГРИШЕ. СА СТВАРАЛАШТВОМ

СТВАР ЈЕ доброг укуса да се каже (бар у Словенији); књижевне критике. нема. Немали број људи кука: где су времена кад је код нас о вредности књижевних дела још одлучивала критика! Ређају се тврд ње:

Прво: критике нема јер нема велике личности, великог критичара.

Друго: критичари немају свој суд.

Треће: свему је крива нихилистичка теорија о нужности интерпретације и непотребности критике.

Четврто: критике нико и не пише.

Такве критике критике се упорно већ више година понављају. Међутим, кад их човек погледа изблиза, значи: – критички, кад прави критику критике критике, показује се да су те критике јако проблема

тичне, да, једноставно, не одговарају чиње- ·

ницама.

Прво, ни у прошлости, критике, углавном, са ретким изнимкама, нису утврбивале ону вредност коју су књижевна дела добила касније у историографији, у каснијој свести о књижевности. Критика је уздизала, рецимо, у Словенији, Косеског, Томана и друге данас потпуно непознате песнике, а с Прешерновом поезијом била је незадовољна: пребацивала му је да није песник највишег ранга, јер је код њега љубав према женама много израженија нето љубав према домовини, према нацији. Национални, значи, не естетски критериј био је тада и још дуго највиши и одлаучујући. Критика је одбацила Јенка, у великој мери Цанкара; да о послератним књижевницима и не говоримо.

Чему је, онда, таква критика служила2 И да ли је још могућно рећи: некада смо имали велику критику, данас је немамог И Видмар, који служи као пример великог — бившег — критичара, пример је који нашу тезу потврђује: добро је прогонио оне мале књижевнике, али није открио значење оних које данас сматрамо, за оно време о којем је писао Видмар, највећим: Грума, Косовела, Коцбека, Антона Водника, Водушека, Бартола и још неке друге. Да о њетовим послератним судовима и не говоримо. Значи, с малим изнимкама, критика (опет кажем: словеначка) никад није олљ ређивала ону вредност књижевних дела коју су ова добила касније.

Друго, ако непристрастан посматрач погледа нашу данашњу књижевну ситуацију изблиза, мора, изненађен, установити: 06јављује се огромно критике, у новинама, у часописима, на радију, у књигама; сигурно никад толико критике није ни било. Већина те критике која се данас објављује је традиционална, значи: критика са су. дом нп пресудом. ј

Откуда, онда, тврдња да критике нема2 Изгледа да је узрок у моћи, у утицају те ни такве традиционалне критике. Онај који је констатовао да критике нема, сада се повлачи на другу одбрамбену линију, признаје: можда критике и има, али она је лоша, јер нема великог критичара. Питам се; шта значи та тврања2 Да људи не купују оно што им у часописима традиционалистички усмерена критика препоручује; да та критика не може успешно протурити свој добар суд о неким традиционалним делима; да некако сви знамо да су многа од тих дела, упркос томе што их пишу људи с великим културно-политичким име. нима, конвенционална, затворена, неузбуЂујућа, мртва; да критичари не могу успети са својом негацијом млађе, модерније литературе и да добијају они модерни аутори, бар у елитним круговима, све више добро име, упркос томе што понекад не излази ни једна позитивна критика о њима.

Да ли је стварно крива за неутицајност такве критике премала надареност тих критичара, или нешто другог Можда њихов приступ делима и критици, погрешан избор критерија2г Можда та велика потреба за критиковањем књижевних дела у социјално-психолотком смислу значи уопште нешто друго2 Да ли се иза ње не крије потреба једног књижевног правца, једне књижевне групе, оне која има власт у књижевним институцијама, у књижевном животу, да вредносно уметнички оправда свд-

НА СЛИЦИ — ВЛАДИМИР МЏАНКО:

„ЊИВЕ“ (УЉЕ)

ју социјално већ постигнуту позицијуг Можда се иза захтева за критиком крије незадовољство етаблираних књижевника, који осећају да, упркос свим наградама и некаквом општем националном угледу, оне књижевне елите које долазе и она књижевност која настаје њихов рад довољно не цене2г Или је можда уопште тип критике који пре свега суди и осуђује теоретски проблематичан: да претпоставља социјалне, моралне, идеолошке критерије књиженним, мржњу, одбијање — љубави, негацију — комуникацији, самоуверено знање о вредности и невредности — еротском покушају да се уђе у књижевно дело, открива у њему оно ново, посебно, још невиђено, неконвенционално, оригинално; да чОвек, читалац, критичар, одбаци своју квази-професионалност, занатлијство и да се чуди ономе о чему досад још ништа није знаог

Значи да је добра данашња критика више учење критичара од књижевног дела него учење књижевника од критичара. Да је добра и успешна данашња критика пре свега превођење тих нових, посебних вредности књижевних дела у други, неуметнички, критичарски језик, тим путем и приближавање широј публици, а не поставља» ње идеолошких, социјалних, моралних, конфесионалних и застарелих естетских критерија изнад реалног, новог књижевног дела и превођење тих критерија у облик су. дова, тих захтева — у критику, у прогањање, негацију реалног књижевног дела.

Мислим да је она критика која са о сећањем, са љубављу и са знањем, а пре свега отворена, са што мање предубеђења, предрасуда, претходних становишта, или боље: с непрекидном аутодеструкцијом, аутокорекцијом старих критичких становишта, која се отвара књижевном делу, која гледа, воли, покушава разумети, интерпретирати, анализирати, коментарисати оно што је у књижевним Делима свеже, неконвенционално, властито, посебно и због тога живо, очаравајуће, сугестивно, сензибилно — мислим да је та критика добра и утицајна. Мислим, на крају, да такве критике и има, али да је критичари критике не убрајају у за њих праву критику, јер та критика која је за мене добра има мању потребу за идеолошком, моралном, естетском, политичком, социјалном борбом, за хиј=рархизирањем вредности, прављењем „топ попс" лествице књижевних дела, уређивањем саобраћаја у књижевном животу, прављењем реда, установљавањем ко је доле а ко горе, значи, за репродукцијом хијерархијског, ауторитативног, класног друштвеног система, који још увек не напушта нашу свест као идеализирани реалитет, као идеал. Критика коју ја ценим наступа на социјално-идеолошком плану пре свега против хијерархизације, против ауторитативног система, против — као 115 ргипае посна — захтеваног права одређених људи на судове и судске одлуке, на негацију реалитета мисли, производње; односно, тачније: наступа ван тог хоризонта забрана и захтева, покушава да се што више интетрише у реалитет, воли и његову у свежим књижевним делима откривајућу се неви. ност и разуме, покушава разумети, њего. во непрекидно преображавање.

(Сва три говора, Естивалов са извесним скраћењем, а Гавриловићев и Кермаунеров у целини, објављују се према. стенотрафским белешкама Милоша Бајића.)

Мирко Вујачић

Жепа

Цијелог живота, доста дугог, еј вао сам ђавола. Замишљао сам та у,о и ку ријечи, коњске потковице, броја. + у облику цвијета, четверолисне. дјетелине. За дуго га нијесам Ен

еднота јутра суни : зен равне. по земљи Стојећи на окомштом камену, изнад ријеке умирене љетом, сушом и сунцем, пецао сам рибу са пријатељем. Удица је мирно држала. мамац у води. Рука моја, очи, мисао, — све је било на опрезу. ђ

Два три липљана умирала су мојих ногу, а ниједан риболовац на оје ту не може да замисли како умиру рибе.

Земља, људи, вода и рибе мирисали су сунцем. | о

3 доједном је, изненада, задрхтао нај:

лон, прсти који су та држали засврбили су. Тргнем се, повучем, а најлон оста прав као тетива. Мислим: каква је то риба, прејака за удицу, за руку, за ријеку2 Повукох свом снагом — појави се лава. Глава створена, учини ми се, од ријеке ч сунца. Дивна.. Предивна. Косе свијетлоцрне, као добри снови, плету се

таласима бацаше

поред

око дуга зрата, па на тренутак не могу да распознам: шта је сунце, шта вода, а шта коса жене. ! и а

Повукох мало јаче: појави се лице и на њему очи плаве као свитање. Задрхтах од среће: нигдје таквих очију нико ника« да није видио. у х

Хтио сам да скочим у ријеку, али ме пријатељ ухвати за руку. Рече ми да бу. дем стрпљив и да ће уловљена „риба сама. изићи на. обалу, да ће бити моја.

Свјетлост из њених очију ошину ме по лицу, толико снажно да замало не ослијепих. Осјетио сам неки бијели страх

сличан срећи. Свјетлост преста, а ја поново повукох удицу.

Изрони тијело, чудно по љепоти, као да су та љетне кише вајале. Нешто „са. ливено и сјајно, бијело од сна, ријеке, и сунца. Ро

Повукох јаче на обалу.

Она рече сребрним устима:

„ЈА САМ БАВО.“

А ја заплаках. .

Отада свијет непрестано плаче...

изрони цијела жена

АРВЕЋЕ У БЕНОВИЋИМА

љЉуди, | о постоји сјај, слава, — дрска заводница, новац... ДЕ Говорници, каваљери, силници.

људи, постоји дрвеће, које зелени, опада, одолијева. вјетру,

(без уздисаја), зими, сјекири.

Кад прави човјек хоће да нахрани душу == презре о славу, протокол, новац и росом са дрвећа пере очи. | а Тада нико на свијету од њега није 60%атији! слон

Хтио сам да повем у неки далеки сви. јет и да се бтекством спасем. од неког ватреног вјетра, који по тијелу ' оставља красте ц опекотине...

Пријатељ ми рече да је тај свијет далек, предалек.

Унитах _ авијатичара · хоће | ли ме авионом повести... Рече да неће, јер сам сиромашан.

_ Упитах вјетар да ли би ме он пренио, јер и овако џабе дува, ломи дрвеће и кровове. Али ми вјетар одговори да он бува брзо и неуједначено, па би ме мога0 о стијену разбити.

Срете ме слон и опази ми несрећу у очима. Понуди се да ме бесплатно пренесе у тај далеки свијет спаса.

Захвалих му се, је је сувише спор да бих за живота тамо могао доспјети.

СРЕМ

Кад Сремом прохода прољеће, тада. Срем забичи као в0 у обилној трави... Кад у Срему застане љето, онда сваки његов комарач помисли да је бог или краљ... К 156 Јену јаши сремским пољима, све егове снаше напукну као уј Мар 17: " Ун када зима полуди кроз сремске ше. рове, тада Срем постане смијеш , жан, али опет Срем... ) | М“

|

ПРАЗНА СЛАМА

Замивблите: састало :4 се сто и" двадесет људи или пет хиљада година. Човјек би ва да у њихбвим' годинама не ваља млатити празну сламу. А они, млате ли, млате. Прво је било пљеве. Остале су само изломљене сламке џи пљева. Најпослије ни. је остало ништа осим ваздуха по коме су А упорно млатили. ако су млатили и млатили, п | рво сламу, затим пљеву, а онда ваздух, У сталном Ум ГДЕу 95 ће измлатити. жито. Уди од свога постанка млате в аздух, а пис4е да ће добити жито... у аишао је однекуд један мај ачудио се и рекао: а“ км те „Благо њима што ће умријети: у увјерењу да млате жито! Има и срећних бића на овом свијету.“ |

КЊИМЕВНЕНОВИНЕ 4