Književne novine

ПИТАЊА ТЕОРИЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ.

ТР

ТЕРМИНА

Један покушај прецизни] зни | р јег одређе ња термина „књижевни језик“,

„песнички језик“ и „форма"

НЕ ТРЕБА, вероватно, пиког посебно уверавати да се у савременој књижевној теорији по критици уопште, а посебно“ вод нас, осећа изузетна терминолошка нестабилност: с једне стране, као да сви терми ни, — и традиционални и новији — уклизе" при употреби, постају крајње неодређени; с друге стране, преузимање термина из суседних научних дисциплина и уопште терминолошка пролиферација достижу размере који увелико прете да многи теоријско-критички текстови постану дословно мекомуникативни. Извесно је да се стање у коме се одређена научна дисциплина налази и њена тежња ка егзактности непосредно рефлектују у стању њене терминологије и тежњи да се термини што егзактније одреде. Лингвистика пружа изванредан пример: њен нагао успон у нашем веку почео је са познатом Сосировом терминолошком ревизијом, која у ствари још мије окончана.

Мада су модерне лингвистичке теорије утицале и утичу на књижевну теорију и критику, било би врло ризично тврдити да ће се ове последње повести за првима, јер је сам њихов објекат — књижевно дело — вишеслојна творевина пи у извесном смислу крајње отворена за аналитич.ке захвате из врло различитих научних дисциплина, Говорећи прецизно, не постоји ни један једини књижевнотеоријски термин који се егзактно може одредити на начин који би био општеприхватљив. Раздике су засад исувише велике, п једино што преостаје јесте тежња ка што прецизнијем одређењу термина у оквирима оне теоријске концепције која се прихвата, Са мо оваква прецизирања могу да постану основ за каснија уједначавања или разврставања с обзиром на слој књижевне творевине у који дати термин превасходно удази, за који је он превасходно релевантан. Кад је у питању језички слој, онда се већ унапред може рећи да ће термини, у принципу, бити много егзактније одређени, Између осталог, овде сарадња са лингвистиком и искориштавање њених аналитичких процедура и резултата обезбеђују мното „чвршће тло" за објективнија п чак експериментално проверљива тумачења. То исто се не може рећи, на пример, и за тематски слој. Можда је ова разлика нужна и неотклоњива, јер је намеће природа самог аналитичког објекта, али је несумњиво да се књижевна наука неће моћи да конституише све дотле док у том 06јекту не издвоји свој предмет и не изгради бар минимално кохерентан терминолошки систем. Засад, њен метајезик је толико нестабилан и неуједначен да се и не може

ати метајезиком; пре би се могло го-

"ворити о једном својеврсном еклектицизсме у сфери књижевнокритичког метајезика. Такво терминолошко стање несумњиво се рефлектује и у покушају да се одреде књижевни језик, песничким Је зик и књиж свна ф орма које овде презентирамо. Пројекат Речника књижевних термина (У Институту — за књижевност и уметност у Београду) наметнуо је избор назива и просторна ограничења, али исто тако — итрисме — и из весно ограничавање и „суспрезање влас титих убеђења. Такво ограничавање се подразумева увек кад је у питању колективни рад пројекат. Да би се пак утврдила неопходна мера или равнотежа, вероватно је потребно да се обрада тако значајних термина претходно обелодани и тиме пружи могућност за извесне корекције или допу“ не, Било би, разуме се, кудикамо значајније ако би публиковање ових предложених обрада подстакло на шире разматрање (евентуално и на полемисање) терминолошког стања у нашој књижевној теорији и критици, У сваком случају, ја ћу. бити захвалан за сваку критичку оојекцију.

КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК. Терминолошка синтатма књижевни језик не употребљава се увек на исти начин и с обзиром на појмовни опсег ис обзиром на природу обухваћеног садржаја. Али њена доминантна. и вероватно најобичнија, Ур ров Де разумева онај нормирани језички О ли који у одређеној културно-нацноналној формацији има функцију општег инстру“

мента разноликих видова језичке. комуни“ кације. Утолико се књижевни језик не може поистоветити са језиком књижевности, на шта би упућивао спој лексема. Од којих је сачињен назив овога термина; о начелно обухвата све видове општејези |ког комуницирања на мање или више слан. дардизованом нивоу који одређује ти ра која га је и формирала као свој у “м верзални инструмент комуницирања, а Ц само инструмент књижевнога комуницир:

ња. Књижевни језик, дакле, обухвата мпо-

то шире од језика књижевности и у неким

националним лингвистикама је ПРЕ 6ао термин којим се означава особен обли! језичкога феномена и језичке о (рус. литературиви азБк, _ енг. им Јапаџаое, "нем. Гмегаггзргасће, фран, 3 це Шегате, итал. ипоџма Јенегапа ИтТА.).

друге стране, као општи комуникациони и нормирани језички инструмент, ПИ вни језик је опсегом ужи од језика кој жевмости, јер се књижевнога дел слуден свим идиомима У оквиру националнот језика, и нпормираним и ненормира: ним: од нормираног књижевног језике 145 социјалне и географске диференцијациј па тзв. дијалекте.

Ипак, овакав, чки озлик који је ма! коме је поверена општ (напмо"ланој) култури Ме чајан. У натисналној књиже име, често формиран први |

КЊИЕВИ НОВИНЕ 5

језик

избор назива за језиђе више нормиран п а функција у датој

нимало није слу вности је, на пормирани је

зички идиом и управо у њој је он добијао и најјасније обрасце. Стога је разумљиво кад се посебно истичу заслуге за формирање књижевног језика појединих значајних националних писаца који у својим књижевностима имају место тзв. књижевних родоначелника (Шекспир за енглески, Пушкин за руски, Мицкјевич за пољски, да српскохрв. Вук Караџић, нераздвојно од језика народног стиховног и прозног изра» за и сл.). Али то још не значи да у формирању језичке норме доминантну нап, Одлучну улогу има једино језик књижевних дела, па да према њему углавном и треба одређивати књижевни језик. То понајпре значи да је књижевни језик добијао онај назив, у различитим националним културама, који је највише одговарао конкретним културно-социјалним им језичким приликама у којима је формиран, Тако се и може објаснити велики број назива за онај језички облик који је овде именовап као књ жевни језик.

Ако пак имамо у виду основну одлику књижевног језика као општег комуникапионог средства, које подразумева порму и кодификацију, дакле као универзалног кбда одређене културе, који самим тим не може бити ни на који начин маркиран, онда је несумњиво да би најприкладнији назив био стандардни ] или

' језик језички стандард (енг. з(апдага

Јапсцасе). Код нас такав назив, захваљују“ ћи у првом реду радовима Д. Брозовића, узима све више маха, а. У англо-америчкој лингвистици он је већ устаљен, мада та је први употребљавао

руски лингвист Ј.

МИЉЕНКО ШЕРБАН: „ВОЋ МУЗЕЈУ к

Поливанов крајем двадесетих година. Алп такав назив, без обзира на све његове, очигледне предности, ипак подразумева једал особит вид књижевног језика, наиме онај савремени, модерни тип у коме је норма прожела ове нивое језичке структуре и начине њене реализације — он подразумева доследно проведену стандардизацију У новим условима и новим захтевима за што економичнијом и ефикаснијом комуникацијом. А ипак је то само један вид књижевног језика. 5

М историји различитих књижевних је зика могу се наћи и другачији ВИХОВи, који се и појавно и функционално разли“ кују од данашњих модерних стандарда. о томе непоадредно сведочи и назив писме ни језик (нем. 5ећг Изргасће, чеш, зр:зоупу јазхук, рус. писменињи ловк). Појелини књижевни језици оу, наиме, понекад били функционално ограничени само ма писани књиж(евјни језик, нарочито У олучајевима, када је преузиман туђи језик пли историјски наслеђен сродан језички облик (нпр. _староцрквенословенски код Руса, Срба и Бугара). Стога је разумљиво, ако имамо у виду преких од ХМЕ до краја ХУШ в. између старог и новог чешког књижевног језика, што је управо код Чеха устаљен назив писмени језик: не само што је у датом периоду функционално опо сведен на писмени облик, него је при њетовом поновном активирању био наслеђен као писмени, па оу оба ова момента (од којих други произилази из првог) непосредно утицала па назив. | -

М складу са функцијом _ коју обавља као универзално комуникационо средство дате културе, књижевни језик је називап и културним језиком | језиком културе (пољ. језук кинигајпу) пили пак језиком цивилизан ије (франц. Јапоме стушзанол). А совјетски лингвисти употребљаавју и термин (оп

те) на цнонални језик, који се по функпионалном опсегу највише „приближава обухватном модерном стапдараном језику: има јасну норму, која прожима све нивос језичког система, и поливалентиу функцију, која обухвата, све сфере језичкога кому. ницирања, дате нације, али га је управо стога, понекад тешко разликовати од појма ] термина природни језик.

Из разматрања самих назива већ се до вољно јасно назире у КОЛИКОЈ мери књ жевни језик као језички феномен завио! и 0д ЛИНТВИСТИЧКИХ и од екстралингвист и“

Е" (1955) — ЕКСПОНАТ СА РЕТРОСПЕКТИВНЕ ИЗЛОЖБЕ У НАРОДНОМ

изгубио

чких услова. Стога би се с правом могло рећи да је књижевни језик у ствари социолингвистичка појава. У својој историји књижевни језици су служили различитим социјалним _ слојевима и у зависности од социјалних прилика мењали свој функционални опсег. Стари писмени језици као књижевни језици _ имали су веома узак функционални крут, док га данашњи стандардни језици проширују до оне поливалентности која обухвата све опште комуникационе облике (као општа норма према ко-

јој се одређују функционални стилови као

посебни подсистеми) у савременим нацао налним културама, Исто тако је и избор дијалекатске базе одређеног књижевног језика увелико зависио од социјално-економских и националних околности. Релативно чест избор она градске коине која припада националном и културно:геконом'ском средишту (московска коине за руски језик или говори Лондона за енглески и са) то, можда, најбоље показује. Српскохрватски књижевни језик фор. миран је у посебним околностима м с обзиром па време формирања и с обзиром па дијалекатско стање, као и с обзиром на националну ситуацију. Опредељење Ву. ка Караџића за новоштокавску фолклорну конне, како је назива Брозовић, било је свим тим моментима непосредно условљепо. А сама чињеница да је овај књижевни језик морао да служи двема потпуно инди“ индивидуализоване . пационалне културе ској) условила је поларизовање пеких ело мената и две варијантски формиране норме. Књижевни језик се тако издваја у по себан социолингвистички феномен, одељу“ је се од своје чисто језичке супстанце м добија одређену аутономност. Функција коју има као нормирано и заједничко сред ство језичкота комуницирања у оквиру индивидуализоване , националне културе непосредно опредељује и његову природу. ПЕСНИЧКИ ЈЕЗИК је онај об лик (или фупкција) језика као општег комуникационог система у коме се објекти вирају књижевна значења и књижевне структуре. Књижевне творевине, као 00“ јективиране, за пас постоје једино у оним вербалним облицима који се подводе под

општи назив: песнички језик, или поетски језик, или језик књижевнога дела. Међутим, ови називи нису увек ни по опсегу ни по значењу подударни, па је при употреби сваког од њих потребно одредити шта се заправо подразумева. Са књижевног становишта, последњи назив је најпот пунији, јер обухвата језички аспект свих књижевних феномена и не прелази њихове границе, али је истовремено по многим сво јим особинама најдаље од термина, тј. слу жи као помоћна и описна синтагма-назив. Ако пак његов опсег подразумевамо под називом песнички језик, добићемо релативно прикладан назив за онај медијум у коме су утеловљени књижевни облици и материјализована њихова значења. Кад бисмо књижевно дело означили семиотичким термином знак (зепшт), онда песнички језик не би био ништа друго Ао ознака (урпалз) која је у самоме знаку нераздвојно везана за означено (51апл. шт), тј. представља једно од двају нераз аучних лица једног истог феномена. Књижевна значења и књижевне структуре незамисливи су без материјалног медијума који имају у песничком језику, а песни чки језик би без значења тих структура своја диференцијална _ обележја и самим тим би постао „неразум“ љив“. Он би се, тачније _ речено, или свео на облике датог националног језиКа или остао низ не(јасно) мотивисаних одступања од норме. Стога је само у а. налитичке сврхе могуће издвајати облике и значења песничког језика од облика и значења књижевне творевине у цедини. Јер оно што је дато у књижевном делу — дато је у конкретним, употребљеним облицима песничког језика; а оно што ти облици собом представљају представљају само на основу структуре и значења дела у коме су употребљени. Не одређује се, међутим, песнички је зик увек на основу оваквог јединства, него често на основу разлика које постоје између његових облика и облика који су регулисани општим _ системом националног језика. Тако одређење има, за европске књижевности, свој почетак у старим грчким и Латинским теоријама (поетикама). Домен античких теорија је углавном био одређен издвајањем, описом и класи“ фиковањем оних језичких поступака. који с“ с обзиром на облички моменат, степен уобичајености и френквенције _ стављали песнички језик насупрот општем, неутра-

аном или комуникативном језику. То из двајање песничког језика на основу обли ка ни броја посебних језичких поступака долази до. изражаја већ у античким реторичким теоријама од Аристотела до, рецимо, Цицерона и непознатог аутора дела, „ О узвишеном", Описујући и прописујући реторички језички израз, они су били при“ морани да га разграниче, с једне стране, од обичног, „свакодневног“ израза и, с дру ге стране, од песничког језика. Овај последњи се, по њима, разликује двема 0с0беностима: метром и више бројем но ти пом употребљених тропа и фигура. Насле“ ђена античка разграничавања дуго су би“ ла канон у европским теоријама песничког језика.

Анализа метра, тропа и фигура представља почетак и основ изучавања песничког језика, али је то истовремено био и почетак схватања песничког језика као украшеног језика. За разлику од обичног, он је био тропима и фигурама украшени језик. Посебни, несвакидашњи језички поступци давали су нови квалитет вербалноме изразу; од њиховога типа и броја зависило је каква ће бити језичка порука, па и коначно значење / вредност књижевнога дела. А то значи да су тропи и фигуре схватани као самосталне изразне јединице које имају властита и стална значења. Такво схватање се провлачи у уџбеницима из теорије књижевности све до најновијег времена. Међутим, и тропе и фигуре налазимо и у другим вербалним порукама, и понекад са врло великом фреквенцијом, а те вербалне поруке ипак не можемо да подведемо под песничке / књижевне. принципу, нема тропа и фигура које не _бисмо могли да нађемо у другим вербалним порукама, С друге стране, огла 5 Фаст а (за разлику од огпашза 4НсШва, у складу са латинском средњовековном теоријом о стилу сиромашном и стилу ботатом тропима) несумњиво се често појавЉује као књижевни, односно песнички фепомен, пред којим класична теорија тропа и фигура остаје немоћна, Постоје прозни и стиховни књижевни изрази који или делимично или потпуно прожимају језички слој дела и које стога морамо обухватити појмом песничког језика, али који се уопште не одликују употребом тропа и фигура; у неким случајевима су чак у потпуности лишени било каквих посебних језичких обележја.

Присуство односно одсуство метра може се узети у обзир као одлучујуће само при искључењу прозног израза из домена песничког језика; а ако се имају у виду новија књижевна искуства (уп. ует5 ИЂге, песму у прози и ритмизирану прозу), онда се овај критериј показује као потпуно неприкладан. Употреба посебне, песничке лексике, дуго је била основ диференцирања песничког језика, све док се није показала као историјска и релативна, јер је велики део модерних европских књижев ности својим развојем негирао постојање било какве песничке лексике као ноле чвршће норме; у принципу, нема лексеме која у савременом књижевном изразу не би могла да буде носилац постског значења. Новији покушај одређења песничког језика на основу присуства посебних облика и лексема заснива се на истицању стилско-експресивних вредности. Али, како. је то истакао оснивач стилистике као науке о афективном изразу Ш. Бали, такве вредности карактеришу сваку емотивну пору“ ку и у књижевном делу имају значај обликованог материјала. Схватањс пеоничког језика као поруке у којој су битна конотативна значења, за разлику од денотативних, која карактеришу комуникативни 06лик језика, долази у противречност са очигледном чињеницом ла у књижевном изразу никада пису небитна денотативна значења, односно да су у неким пекњижевним порукама не само битна него и доминантна управо конотативна значења. Књижевни / поетски израз се употребом једних мн других значења понекад посве поклапа са комупикативним језичким из разом.

Настојање да се песнички језик одрсди на основу конкретних, у његовој структури материјализованих обележја, која га разликују О4 других језичких порука, у првом реду од општег комуникативног израза, тако су или захватали шире или уже од феномена који је требало објаснити: или су обележја која је требало да буду Фа егепна зресИса карактерисала и друге језичке облике, или су пак била одлике одређене књижевне епохе и стилске формације. Да би одредила специфичну природу знака, семиотика је истакла две врсте својстава предмета: атрибутивна, од носно она која припадају предмету као таквом, произлазе из његове унутарње, превасходно _ материјалне структуре, и функционална, односно она која предмет добија кад га посматрамо у сплету односа, Кад имамо у виду његову улогу у одреЊеном систему. Пошто су се методи одређења песничког језика на основу његових атрибутивних својстава показали непотпуним, остаје још могућност да се он одреди на основу функционалних својстава. А систем у коме песнички језик „функционише" није само општи језички систем, него елементи и односи из тога система ' књижевној _ структури, јер тек у тој структури песнички језик добија све оне моменте на основу којих га можемо разликовати као засебан језички облик. Ако га пак „вратимо“ у комуникативни језички систем, он ће или изгубити те одлике или ће оне постати немотивисане.

У својој поетској функцији језик као систем потенцијално задржава све своје одлике н може да сачува неизмењена сва обележја неутралног језичког израза, као, што може, с дроге стране, радикално да измени хијерархију својих елемената и ти. ме створи другачији, нови структурни модел / образац. Али у свим тим случајевима он носи књижевно значење, пи то битно различито. Пошто је функција песничког језика утеловљење књижевнога облика и значења, све потенцијалне струк че могућности језичкога знака као споја ознаке ин означеног, и као средст ко“уникације, постају могућности изградње једног новог знака. Књижевно дело се овде јавНаставак на 6. страни

Новица Петковић