Književne novine

пи жени

М

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

ПЛИВАЧ

Саво С. Јокић

ГААВА ми је оквашена капљицама зноја и воде, а на гребену таласа ветар, покушавајући да помири боре на мом чеду,

Пливам и даље иако не на силу већ из прве потребе.

— Победићу реку.

— Река је уздужно непремостива, побуни се други глас у мени.

— Нисам натопљени ивер, већ плута, која испарава на сунцу па и ноћу, доскочи први глас.

— Победићу, и то уздужно, победу признајем само на делти, где се река рачва п зише је нема, проговори глас победнички.

Ветар је све јачи, река валовитија, Уморно пливам. Ветар дува у правцу супротном току реке, узводно, према великом граму поред којега протиче, а не извире из њега, како сам овога часа веровао.

Ава гласа су се смењивала Као да је сваки од њих крио у себи свој талас. Онај највећи талас припадао је моме. несавладивом телу које годинама не зна за од мор. У скитњи му је лакше, јер има где да се прислони,

Руке су ми отежале, поглед, с времена на време, заклоњен таласима.

Два гласа су се смењивала: „Победићу реку“... „Нећеш"...

У немирној реци приметих жену како се дави. Њено испијено лице и беле, неосунчане руке усред реке коју сам делио на два дела, уздужно, зваху ме у помоћ. Запливао сам према њој. Осећао сам да је то жена од оне врсте залуталих кроз ноћ — са двема марамицама, огледалом и личном картом у ташни и са цигаретом која добро дође у јутарњим часовима у некој крчми поред пијаце.

— Како је могла допливати довде2 питало се све у мени.

— Можда су је морнари силовали и бацили — помислих, јаче савлађујући таласе у којима се она губила.

— Стани, нећу ти ништа, стани несрећна жено, није овуда твој пут, спасићу те, — викао сам ветру и корпи, батари, за коју сам веровао да је жена.

Наслоњен на корпу, која се распадала услед силине речног тока, мирно сам примио борбу са реком. С

Реке су ми се споро кретале, попут по-

дуге бродске машине која пристаје. Два | гласа у мојој наквашеној глави су јења-

вала. . |

Широка чељуст реке била је затворена таласима и мојом пливачком самоувереношћу. Расположења су ми се смењивала, пливао сам и даље, не размишљајући. Глава ми је била накренута према једној од обала па ме је вода загринула. Вода није мировала... ко ме је терао да гласно псујемг Осетивши опасност, окренуо сам се на леЂа, пркосећи јој. Одмор ми је добро дошао. У некој старој љутњи првога гласа, опет сам се наднео над таласима и запливао,

Река као да ми се светила шумом таласа: — Шта ћеш у мојим водама2 Ова година је н онако болесна, а ти мајушан за моје дубине.

Први глас се побуни:

— Не мари. Клизићу преко тебе као преко какве женке, делта ти је још дадеко. — Шта то шапуће из менег — упита ме подсвест као претходница разума.

Негде у близини желуца, ожиљак алкохола текао је лагано кроз пукотине утробе, према мозгу. И даље сам пливао, сада не баш свестан своје намере.

Захватом десне руке напипао сам спруд пошумљеног острва. Уморан, као и стара ноћ, која је неиспавана лежала у мени, пао сам на песак, — тако топао да би ми сваки ној позавидео на уточишту.

Дан је већ променио боју. Сутон се претварао у ноћ, нимало мрачну. Мехурасту. Ноћ, чија се помрчина распрскавала у виду крила слепих мишева, чинећи је ружичастом. Загрљен са спрудом посматрао сам реку. .

Одустати од даљег пливања значило је не бити више пливач.

Светиљка, уз лагано брујање бродске машине, кретала се низводно и то изазва лавеж паас настањених на острву.

— Како си стигао овамог — упита ме старац, око чијих се ногу врзмало мноштво паса.

— Перајима, — одговорих.

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

ПИТАЊА ТЕОРИЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Три

термина

Наставак са 5. стране

ља “у функцији вишег знака, изграђеног на језичком знаковном систему. Књижевно значење и облик утеловљују се, наиме, тако што. се успоставља однос према самом језику, његовој организацији, па тако измена у језичкој структури (или однос према њој) постаје извор-носилац књижевне информације. То никако не значи да је књижевна порука исто што и језичка порука, него само да се књижевна семантика објективира у обликовању-мењању језичке структуре, у изградњи конкретних облика песничког језика.

Зато је и могуће да неизмењена језичка структура, задржавање неутралног комуникативног језичког израза, има функпију нултог знака у књижевном делу, јер се и то јавља као вид преношења специфичне књижевне информације. Језички израз тзв. реалистичких дела заснива се управо на тој нултој вредности. Неутралан језички облих, одсуство било каквих посебних обележја, у књижевном делу је мвек дат као однос према том 06 лику, и тај однос га и чини песничким језиком. Он није песнички језик по својим атрибутивним, него по својим функционал ним обележјима.

Стога је једно од основних обележја песничког језика усмереност или оријентација на саму језичку поруку (Р. Јакобсон у томе види поетску функцију језика), или поступци актуелизовања осетног репродуковања целокупне организације језичког израза (чему су била посвећена истраживања „руских формалиста"). Језички израз овде није пуко средство или посредник, него облик постојања поетског значења. У речи као језичком знаку од нос између ознаке и означеног је конвенционално-статичан и углавном“ немотивисан, како је то истицао оснивач модерне лингвистике Ф. де Сосир. У песничком је зику пак различитим поступцима се укида такав однос и успоставља нови као простор у коме се реализује семантика конкретне књижевне структуре. Језички „израз (знак) овде постаје ознака која се налази у мотивисаној вези са означеним (садржајем) датога дела. У складу са ов-

им основним „захтевом“ књижевног дела

као целине збивају се све структурне про-

| мене (атрибутивне и функционалне) у језичкоме материјалу: све везе између 0ознаке и означеног постају „мотивисане" тако што се семантизују у књижевној структури. На ову тенденцију је посредно указао још Аристотел кад је истакао тропе, неологизме, сложене речи и глосе као речи које посебно одговарају песничком делу. А све те речи су на један или други начин прикладне за наведено „мотивисање" у књижевној структури— или већ по самој својој природи или на основу укључивања у песничко дело.

На фонолошком нивоу песнички језик се стога одликује сталном тенденцијом да се актуелизује однос између звучања- и значења; они се узајамно пројектују. Еуфонија, ритам и метар књижевно семантизују везу између звука (гласа) и значења, између ознаке и означеног. У рими се на. пример, увек гласовном саичношћу или истоветношћу мотивише довођење у блиску везу смисаоно различитих јединица. На морфолошком нивоу се исти процес очитује у тропима и фигурама, и на основу њега и можемо одредити кад имамо троп и фигуру са општејезичким, а кад са поетским значењем / функцијом. „Век вековати" и „град градити“ у српској народној поезији је језички поступак (Ноџга егуто. Јошса) којим се истицањем истих фонемских секвенци постиже ритмичко, понавља ње ни у исто време се искориштава иста унутарња форма (етимолошка мотивисаност) у двема различитим, оделитим речима. Тиме се отвара „простор“ за конституисање поетског значења у пројектовању различитих планова. Али кад се у језику појави придев типа „вековечан", онда пред собом имамо једино. нову ознаку за ново означено: нарушени одно. си се у језику брзо канонизују као нова изражајна могућност (без обзира на то да ли је у питању диокурзиван, емотиван или ПН валентан садржај или израз). · Организација песничког језика, његови конкретни облици и смисао, могу се разумети и објаснити само у целини дела коме припадају. Не може се одредити шта је песнички језик ако се не узме у обзир његова функција у тако специфичној и сло женој творевини каква је књижевно дело. А једна од основних одлика књижевног дела као естетске творевине јесте да је значење дато у самим односима, а порука као реализована структура. Стога у песничком језику све, у принципу, мора бити књижевно мотивисано, и тиме као да се укида конвенционална веза између 03наке и означеног у језичком знаку. Управо се на томе „као“ иза кога: се скрива књижевно-структурна мотивисаност и ос

нива генеричка разлика између песничког

— Давно, веома давно поломио сам пе. раја о овај спруд, — рече старац. Брада му је фосфорнобело светлуцала у већ приспелој ноћи. Чврсто ме је стегао за ми шицу и рекао:

— Сада ћу те нахранити. ·

Корачали смо кроз шуму, нако нисам примећивао да је све дрвеће обележено. Наслоњен на једну од младица, најпре сам избацивао ваздух засићен торчином, затим је надошла испрекидана лава слатких и торких ракија. Повраћао сам прилично дуго. Утроба ми се празнила, старац ме је придржавао.

Стигао сам са старцем до његове колибе од прућа и блата и бацио се на постељу. Старац је некуда одмаглио,

Преплашени галебови на слици старчеве колибе подсетише ме на глад. Руке су ми се тресле али глава је постала лака. Укочен поглед ме нагнао да о нечему раз мишљам. Сетио сам се старца и мучног плавања реком. У колиби нешто старих књига и две слике употпуњавале су њену самоћу. У великој књизи нечија рука је оставила цедуљу на којој сам прочитао: „Овде леже остаци нечије заблуде и сна.

Старац се појавио носећи земљани крчаг. Више ми није био леп као при првом сусрету. Ретке браде и са главом глатком, попут мртвачке лобање, лица избораног цртама које су повезивали црвени капилари, носа модрог.

Старац ми пружи крчаг и рече:

— Знам човека који је радио за динар и добио куршум. Мени је судбина наклоњена, задовољан сам што су ми оставили бар крчаг. Некада пре, када год бих из кафане изашао пре фајронта, осећао сам се као да сам нешто заборавио.

Натегао сам крчаг и додао га старцу. Он га је натегао и задовољно вратио. Затим је настало међусобно додавање, потом смех. Пили смо јаку течност, за коју је старац тврдио да је природна.

Та пенушава течност ми замагли ко-

либу. ;

Старац је запевао, вадећи други крчаг још јачег пића, које до тада нисам пио. Знам да сам понављао: „Ово је право пиће острва“. Пио сам са старцем. Изгледао ми је све лепши а ја срећнији. На његов преллог изашли смо из колибе, да ме научи некаквој игри. У самом почетку игре је нестао.

У обележеном дрвећу видео сам људе које сам тако радо сретао по кафанама, Овога пута сам се плашио новог виђења са њима. Можда због њиховог смеха, више због руку које су ми пружали. Кикот познаника појачавао је у мени мржњу према старчевој игри. Коса ми се почела дизати на глави. у мени надјача те одустадох од бекства. Пришао сам првом познанику, снажно га ухватио за руку и гурнуо, у жељи да је ишчупам. Снажно сам повукао, тако снажно да ми је из обеју руку потекла крв, Настала је тишина, кикот замро, кроз обележено дрвеће продирао је ветар.

— Е, мој старче, нека ти дубинска вода од сада прави друштво, — рекао сам ско. чивши у воду.

Допливао сам до прве обале, упутио се пешице ка граду. у

Река је текла док сам размишљао 0

њој.

језика (књижевне језичке поруке) и других вербалних порука.

ФОРМА (грч. тогте, лат. [гогта). Форма у књижевности је начин на који чињенице, материјалне и импондерабилне, као и њи хови односи, постоје у књижевноме делу, начин на који су у њему експониране. Форма је зато основни и централни појам у књижевној теорији, и од њенога поимања и одређења зависи поимање и одређење природе књижевне творевине. Довође-

њем чињеница у посебне односе, њиховим

џвођењем у књижевни ред или поредак остварује се нови облик, који собом носи сада ново, књижевно значење. У историји књижевних теорија управо су облик и значење често тумачени као два оделита појма или две засебне стране књижевне творевине; у ствари, више је инсистирано на посебности него на корелативности ових двају појмова. А појам форме се не може ни замислити ни одредити ако се истовремено не мисли и на други корелат — на садржај. Садржај који налазимо у књижевној творевини посредован је формом и помоћу форме, и на тај начин и настаје особена књижевна семантика. Стога изгледа да садржај пре тога није ни имао никакве форме, да је тек у књижевном делу оформљен. Гледано из чисто књижевног аспекта, то. и јесте тако. Али то јесте тако само ако се инсистира на разлици између некњижевне чињенице и књижевне у коју. она прва касније прелази. У самоме пак књижевноме делу проблем садржаја и форме и проблем одређења форме постаје сасвим другачији, јер се форма више не

ОдВ салржај ошто је пргајати од садржаја, п )

може ода књижевног дела, који. Не његова структура меразлучно Са а ке, у ствари сам начин постојан 2: геница које су у додо МА древна се

жаја : ВА занија. ако се форма дела не може

ни замислити ни одредити 'изван 4 ко и

ено од садржаја дела. | а: За европску књижевну теорију проблем | форме започиње на непосредан ПА + и ећом, првом констатацијом У рис ак М О песничкој уметности : тостнаоа си песничкој уметности самој: прављамо | ) и о њеним облицима, Пе „сваки У суш тини, и какав 00; И ће да песничко дело ком градиву, ако 0 Хе Аристотелове побуде депо... Смисао ове арис. па. јеснији четне. одредбе. постаће нам Још Јес 4. со зак у виду његова. Каснија И рања у наведеном АСЛУ, бит: вид подрауметност разматра као Моро Пети жавања не појединачног у прир о Ут ографији, него нечега ПИО а ба је ТРИ ан Таоа Ма категорију посеЈУ на 55 иказује бног тврањи да „песништво пр уј. мг пео та је опште, а исторнотра Реј оно што је појединачно“, не „да изаст се истинс логОдИлО, мего опо оно што се истински АОГОдДНАо, ће што се могло догодити, и што Је мо по законима вероватноће или РУАН ИЕ — већ је садржано одређење форме у к жевности. Касније је пр зматран као ИРООАИ м изабране Мажаја), „ОДНОСНО Т аробдем усаглашавања облика књижевних родова и врста ЕРЕ браном проблематиком (садржајем). . и: х 2 је углавном заокупљен и Хорације у 6" Ј Ј | посланици познатој под насловом „У пес ништву.“ Аристотелово одређење неких о сновних закона егзистирања поетске форме, у средњем веку, ренесанси и касније „дефинитивно је учвршћено и развијено као канон форме, што је омогућило, настанак и развој једне прескриптивно конципиране поетике и књижевне теорије. Наведени моменат је увелико омогућио да се форма схвата као оделита страна де ла, односно да се схвата као спољна фор. ма, као низ више техничких момената у остваривању књижевнога. дела. Целокупна структура дела — од најнижета нивоа, газ совне инструментације, метра и ритма, па до највишег, поделе на главе и чинове у драми, и уопште композиције — тако је расцепљена на две стране, а углавном је, формална страна изучавана у поетици, која је постала прескриптивно усмерена дио циплина о књижевној техници. Овакво поимање форме је, наравно, са различитих страна и различитим аргументима пегирано у модерној књижевној теорији, а нарочито у теоријама ХХ века. Критици је полвргавано само „раздвајање техничког О смисаоног, формалног од садржајног. Чак се и једна тако елементарна и на изглед очевидна дефиниција какво је одређење риме показала као непотпуна, неприклад. на. Кад, примера ради, Св. Петровић наводи ово општеприхваћено одређење риме: „рима је гласовно подударање на крају стихова или, понекад, чланака у стиху и потом додаје: „Није, наиме, нипошто сигорно да је становиште са којега се рима дефинира уопће релевантно за студиј књи

облем форме углавном рањенога усаглашава.

проблематике (са

жевности, а прилично се одрјешито може

устврдити да све објективне анализе риме — што-их њена дефиниција допушта не могу рећи савршено ништа о вриједности књижевнога дјела у коме се она појављује“, — онда он тиме јасно проблематизује целокупну концепцију традиционалне поетике и, што је за ову прилику битно, традиционално конципирану форму КњЊИжевнога дела, Али он тиме у исто време предвиђа и могућност једне другачије дефиниције риме и другачијег понмања. књижевне форме, који нису нимало мање 06-. јективни од традиционалних. У. савременим књижевним теоријама налази се ин овакво одређење: „Већ смо видели да рима уопште није фонетска појава понавља ња гласова, него смисаона појава коју чини спрега понављања гласова и неподударања појмова" (Ј. Лотман), из чега произилази, сасвим „логично, п овакво одређење песме код истог аутора: „Песма — то је сложено сачињен смисао. Сви њени елементи су смисаонви елементи, или: „Дакле, изван структуре је уметничка идеја незамислива". Форма у књижевности се, дакле, не може узети као једна страна, насупрот илн паралелно са другом, садржајном страном дела. Оваквом издвајању и одређивању форме' увелико је придонело и Хегелово опредељење уметности као „идеје у чулној форми", што је касније покушао да: превазиђе Б. Кроче у својој „Естетици" укњдајући разлику између интуиције и експресије, садржаја и форме. Други покушај надилажења „Хегеловог наслеђа" налазимо код феноменолога, посебно код Р. Ингарде-

њује корелатима „предмет" (чињеница или уопште материјал) и „начин“ (егзистирања. у књижевном делу). А још почетком века су „руски формалисти" садржај заменили материјалом, а форму — конструктивним принципом, и књижевно дело разумели као динамички организовану целину, Тада је Ј. Тињанов писао: „Тек смо недавно одбацили чувену аналогију: форма — садржај = чаша — вино. Али све просторне аналогије које се примењују на појам форме значјне.су по томе што су само привилне, .. Усуђујем. се тврдити да реч „композиција у 9/10' случајева скрива став према форми | као статичком _ елементу“... И управо захваљујући овим и неким каснијим настојањима дошло се до разграничења између односа форме и садржаја кад се он посматра генетички (као прелазак некњижевног садржаја у књижевну форму) и односа форме и садржаја у самој књижевној творевини, 7 којој форма није ништа друго до начин постојања чињеница им њихових односа у делу, дакле само зна. чење књижевнога дела, које је у његовој структури остварено и објективирано,

Новица Петковић

КЊИЛЕВИ НОВИНЕ б

на, који корелате форма и садржај заме..