Književne novine
Изазов етаром проучавању _ књижевности
Мила Стојнић: . „РУСКИ ПИСЦИ“. (књига 11), Завод за издавање уџбеника, | Сарајево, 1974.
ПРЕ НЕКОЛИКО година „Наставна библиотека" при сарајевском Заводу за издавање „уџбеника учинила је добар потез када је. предвидела објављивање самосталних тумачења текстова лепе књижевности. Мила Стојнић, професор руске књижевности на београдском Филолошком факултету и аутор више књига и студија из ове области, као писац двеју књига „Руских писаца". (1972, - 1974), није. имала прилику да свестрано истражи једну једину познату и значајну књиту. Морала. је да: се упусти у представљање далеко шире материје, понудивши умногоме. свежу. верзију врхунских дела и. аутора руске књижевности. Поступак М. Стојнић открива се у ње ној анализи. дела Л. Толстоја, А. Чехова, М. Горског и М. Шолохова, објављеној у
другој књизи „Руских писаца", Уско „школски" задатак — да испитивању пол вргне целину дела једног писца — аутор
реализује на. следећи начин. Он претходно нетражује збир структура из којих се дотично дело састоји, занима се за, њихове везе и контексте,. налази законе који тим структурама РАВААЈУ и у њима се одржавају или мењају. том врши селекцију, која предвиђа успостављање нових законитости, овог пута унесених споља вољом испитивачевог поступка; резултат одабирања је такав да је под, лупом анализе 0стало најсуштинскије и за структуру, и за оријентацију дела, па се само тај материјал и нуди читаочевој пажњи. Тако се пред нама нашао сасвим модерни Толстојзаговорник личности и у не мањој мери борбе. за жанр. Његов уметнички пут прати се преко занимљивих и ретко уочава. них. међаша: развој од „Детињства", „Севастопоља у мају", „Мећаве", „Два хусара", „Луцерна" и „Поликушке" ка „Рату и миру", који више није само или превасходно питање епског; указивање на важност „кључа'" Ане п Девина у „Ани Карењиној“; успостављање тражилачке тројности „Смрти Ивана Иљича", прича типа „Колико је земље човеку потребно" и драма; синтетизам епске ширине, психолошке дубине и драмскот интензитета “ „Васкрсењу“. Толстојева општа естетичка концепција, која се разматра на завршетку овог, поглавља, посредно обједињује одабрани за испитивање материјал његовог дела.
Изложен оваквом „поступку, Чехов је, чини се, добио највише, Откриће механизма света „случаја“ у његовом опусу асоцира на проблем којим се 1905. године бавио Л. Шестов (нарочито у анализи „Галеба"); делови, пак, огледа М. Стојнић, у којима се расправља о значају Чеховљевих „прича за децу“ за разумевање пишчевог осећања „краја века", могу се по важности мерити с недавно изведеним закључцима московског теоретичара В. Турбина о феноменологији жанрова код Чехова (у књизи „Проблеми поетике и историје књижевности", 'Саранск, 1973). Управо је В. Турбин поставио проблем рада о Чехову од кога би се могло поћи у испитивању његове поетике; М. Стојнић нуди једну такву „полазну тачку“ за испитивање дела Горког у вишеструком виђењу теме отпора аутора „На дну“ Достојевском и његовој поруци, што несумњиво освежава поглед на овај опус, нако прилаз у целини није био непознат (примењен је још у књизи В. Михајловског „Руска књижевност ХХ века", Москва 1939) нити је до крајњих консеквенци искоришћен (на пример, у посматрању проблема сврсисходности убиства у „Мајци" и „Непријатељима" у односу на одговарајући третман у. „Браћи Карамазовима"). У огледу о Шолохову ову улогу је преузело указивање на значај категорија времена и простора у појединим књигама „Тихог Дона". Ипак, овај рад је нешто блеби од осталих, будући да је аутор у својим трагањима за међашима целине дела пропустио шансу да преиспита мањкавости статуса „Узоране ледине" и „Они су се борили за отаџбину" у оквиру једне схеме, која је тако убедљиво дефинисала путеве Толстојевог стваралаштва.
Последња деценија је науку о руској жњижевности обогатила низом сјајних анализа структуре песничког дела, којима
":
ПРИ
ТОМИСЛАВ МИЈОВИЋ
МИЛА СТОЈНИЋ
се, између осталог, постижу два. нова циља: испитивани текст открива ситуацију жанра коме припада у историјском пре секу, а примењени метод указује на могућност контаминације многих других раније примењиваних поступака. Историчари руске књижевности и, посебно, проучаваоци историје жанрова и стилова очигледно неће моћи да заобиђу резултате до којих се у овом правцу дошло у студијама објављеним на странама тартуских „Трудов по знаковмм системам“ или Мутонових издања „ПпегпаНопај Јоштпај ок вјаујс Тапец15805 апа Роенс5" пи „Еизуап ГМегашге". Да овај тип анализе узима све више маха показује и недавно штампани зборник „Песничка структура руске лирике“ (Лењинград, 1973). Ако су Мутонове публикације, рецимо, приближиле један потпуно нови контекст поезије Ахматове и Мандељштама, истраживање које је у поменутом ле. њинградском зборнику обавио Ј. Еткинд на материјалу песме Н. Заболоцког „Опроштај с пријатељима" предлаже сасвим нови лик овог великог песника. ;
Аџтор „Руских писаца" је учинио покушај да у последњем поглављу књиге представи постојеће, модерне методе анализе песничких дела и примени их у испитивању неких текстова А. Блока, В. Мајаковског и С. Јесењина. То је био свакако најтежи задатак постављен у овој књизи и чини се да обављањем овог посла аутор није испунио сва очекивања. У случају А. Блока, М. Стојнић се одлучила да пре стављене методе комплексно илуструје на његовим појединим песмама; међутим, једна од Блокових најсложенијих тема тема „Дивне Даме", закључена ликом Каће у „Дванаесторици", по свој прилици није била најпогоднија за примену обећаног поступка, па се овај текст, у ствари, рас-
пао У два дела: у једноме је надмоћно
истраживање _ песме „Улазим у тамни храм", у другоме — скраћена размишљања о развоју теме (уместо, на пример, истог типа анализе најмање двеју песама — „У поља си бесповратно отишла" и „Незнанка") им, у овом контексту вероватно непотребно, представљање целине теме „ДАванаесторице". У примерима В. Мајаковског и С. Јесењина није јасно због чега је аутор одустао од замисли с којом је пришао Блоковој поезији, поготово што је поема „О томе" могла да уведе у далеко шири круг поезије Мајаковског, а низ Је сењинових песама је био кадар да открије лепо уочену функцију ритма у еволуцији исповести његовог лирског јунака. У позитивне тренутке. ових анализа треба убројати указивање на везаност Мајаковског за симболистичку поетику и, нарочито, испитивања посвећена типу и функцији ритма у поезији обојице песника,
Књига М. Стојнић је један од добрих изазова „школском“ схватању књижевности и свим оним наслеђеним папирнатим социологизацијама што јој ускраћују прави, визионарски дик, У овим огледима је много новог, самосталног м, надасве, смелог. Смео је сам поступак, којим се аутор загледао у поноре структуре и филозофски оснажене оријентације једног дела. „Руски писци" су неоспорно у захвалној позицији — они осуђују старо гледање и буде жељу да се ново гледање продуби накнадним студијама и расправама.
Миливоје Јовановић
Деца и природа
Иван Цековић: „НЕК ИЗВОЛИ КАКО КО ВОЛИ“, Пионирски културни центар, | Титоград, 1973.
НАЈНОВИЈА дечја поезија, чини се, више је окренута граду него природи; за песнике привлачнија је врева улица и тргова од шума ветра и цвркута птица. Стихови Ивана Цековића намењени деци представљају унеколико изузетак: пако је обухватио шири тематски круг, од родољубља па до дечјих игара и несташлука, аутор је у већи ни песама налазио место за природу, за један истински доживљај природних феномена и за суптилан однос детета и природе. У Цековићевим песмама присутан је пејзаж било као позадина, као декор у коме мо: тив песме јасније долази до изражаја, било као коначан циљ, као својеврсна заго-, нетка у којој је скривена нека за најмлађе читаоце привлачна тајна. Заправо, у најбољим песмама збирке „Нек изволи ка ко ко воли" — а такве су „Границе", „Моја ледина", „Како ведре и облаче облаци", „Милионски хор" — песник је окренут при роди; овом бисмо низу, може бити, могли додати још песме „Јесте ли чули за ју ап", (са. занимљивом, пројекцијом устанка. виђеног очима детета), необично “"мелодич“ ну „Пјесму са пута једног минута", те духовиту „Како иде петица", но тиме се првобитни утисак о доминацији природе у овим стиховима не би значајније изме: нио.
Цековићева дечја поезија је помало тра диционална, заснована више па лирској ситуацији и слици него на језичкој игри и парадоксу. То разумљиво не значи да се песник потпуно одрекао могућности какву пружа благо језика; међутим, он је у том погледу нашао свој пут, експериментишући више са звучношћу него са вишезначношћу „речи, прилазећи,. дакле, том проблему с музичког, а не семантичког аспекта. Велику пажњу при томе поклањао је мело“ дији „односно мелодијској линији песме, тако да су ови стихови привлачни и већ на први поглед прихватљиви за најмлађе читаоце.
а Елементе своје поетике Цековић открива у песми „Тајна за тајном скакуће":
„Између куће и куће
Тајна за тајном скакуће,
А већ између града и града Тајна је и аутострада.
А све што има очи сјајне Воли да завири у тајне“
Поједностављено, блиско дечјем видокруту, али ако посматрамо однос детета према свету што га окружује — несумњи во тачно, На том присуству тајни, на по" треби да се оне разреше и одгонетну Цековић је заснивао свој приступ најмлађим читаоцима, Дете многе ствари, појаве и односе посматра као тајне, заодевајући често свакодневне, нимало атрактивне феномене велом тајанствености. Улога дечје поезије, по Цековићу, поред осталог, јесте и у то ме да помогне разрешавању тих тајни, ла открива, али да истовремено буде за дете нека врста открића, Песник је доследан таквом програму откривао поетским срелствима односе, узроке и последице, ненаметљиву лепоту природе и чар игре, де
тињства, раздраганог надметања са свим
око себе. Поезија какву нам доноси збирка „Нек изволи како ко воли", а ну це лини Шековићево стваралаштво за децу, одговара дечјој психологији, интересовању најмлађе читалачке публике.
Понегде Цековићева песма је одвећ поједностављена, или делује одвећ фратментарно. Местимично песник уме да се рас пева и да пређе у наративност. Али таква. ретка места, не умањују домете ове збирке која, доносећи упоредо песникову ви: зију детињства и дечју визију света, има своје место у оквирима једног вида певања за децу.
Иван Шоп
у дослуху с беекрајем
Томислав Мијовић: | „ПОДЉУТЕ „Нолит“, Београд, 1974.
СВЕ ЈЕ више разноликости У савременој српској поезији. Оно што у њу данас уносе млади песници, па и они из средње ге. нерације, битно се разликује и Од српског међуратног песништва а пи оног које је настајало после другог светског рата, посебно оног које се развијало после 1950. године. У том преображају српске поезије и песништво Томислава Цветковића има извесну улогу. Његове претходне књиге песама „Квартст" (са Б. Јовановићем, Б. Тимотијевићем и П. Пејатовићем) и „На ногама" афирмисале су га као занимљиву апрску индивидуалност која се огласила оригиналним коришћењем језика. Приликом сусрета са ранијим Мијовићевиу књигама били смо у лепој прилици да у њима откривамо духовитог песника, вештог версификатора, полетног а на момен. те и меланхоличног визионара. Његове слике и језичка експресивност изненабују лирском снагом, а унутрашњи ритам њего. вих добрих песама увлачи нас у једну изузетну духовну пгру која наси узбуђује и изазива потребу да размишљамо. То нас упућује на закључак да је Мијовић у су“ штини нови песнички глас, а да су његови стихови одјеци скривених и тешко доступпих стања у људској свести,
Иако се за Мијовићеву поезију може рећи да је лирика јаких страсти и темпераментних узлета маште — за њега се не може тврдити да је нарочито агилан као
песник. Две су ствари онпгурно у питању:.
оп уме да нађе мотив који као надахнуће напросто букне у њему, али од падахнућа, до коначног облика, пут је, изгледа, доста дуг. За овакве претпоставке налазимо Доста повода у најновијој Мијовићевој књизи „Подљуте". Ова књига очито гово•“ ри да је Мијовић сазрео као песник, згус. нула су се у њему животна и уметничка
искуства, ништа више пије' претпоставка
ни сањарија — све је сада у песнику стишано и казује се као историјска и психолошка стварност. Битна тенденција поезије у овој књизи је потреба песника да пронађе симболе и метафоре помоћу којих ће разоткрити све струје у својим миолима и осећањима,
У књизи „Подљуте“ поезија Томислава Мијовића доноси олике које нас својим значењима одводе у психолошке дубине које се битно разликују од реалности око нас. Али, тај свет који обликују Мијовићеве слике није апстрактан, то је свет који треба да дође и у коме треба да се осећамо сигурно. Мијовић је на специфичан начин ангажовани песник, али његова ангажованост је у говору о људима п њиховим страстима, о њиховим унутрашњим световима, о суптилним кидањима са прошлатм иоо стварању "новога, Мијовића о» себно занимају нијансе у трансформацији свести и рефлекси тих трансформација. Има момената кад овај песник у емотир. ним преображајима открива буре; читаве мале духовне револуције које се исказују као драматични трзаји који узнемиравају Људско биће, стварају ране у њему, манифестују се као подљуте, као пировање у нечему што је већ болело. То је оно што етзистенцијално одребује књигу „Подљуте, што представља њену мисаону вертикалу. Ту је он нашао своја емотивна па и филозофска упоришта; ту се за њега отворила игра с бескрајем и ту он, преко својих слика и њихових унутрашњих звукова, покушава да додирне границе свога света. ;
Очито је да су то велике амбиције, али не и неостварљиве. Мијовић покушава и у покушајима има лепих остварења. Има У овој његовој књизи лирских открића н преображаја, субјективних — пропламсаја Једног збиља зрелог мисаоног и емотивног одређивања садашњег п будућег света:
Данас мушки ветар слутим, трудну земљу,
бодеж клице.
Данас буна сина жени. Све је ране она звала.
Моју рану није звала.
Јао мени!
(„Подљуте" ТУ)
Стога можемо констатовати да смо књи том „Подљуте" добили поезију која промишљено настоји да створи свој нови израз и да у новим језичким спреговима и структурама пронађе за човека нове ослонце у животу, да језик преобрази у промишљенији људски говор. У Мијовићевим настојањима има муцања, понекад недово%них лирских артикулација, али мисаоне релације су успостављене. Чини се да је Мијовић наставио тамо где су стали надреалисти, али његово настављање није дословно, оно је специфично и другачије тра тање у језику; њега занимају речи и је зичке асоцијације које откривају непознате слојеве у човековој мисаоној и емотивној сфери — дакле речи које су ту, које знамо али нисмо умели да их креативно укључимо у говорни систем. То су битна Мијовићева настојања и њима се претежно бавио стваралачки потенцијал овог несумњиво даровитог песника, од кога се могу очекивати им друге, нове песничке иновације. ,
Миливоје Марковић
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8