Nova Evropa

Преглед најновије словеначке | књижевности.

Садашња словеначка књижевност ослања се још увек на тековине књижевног преокрета на крају деветнајстог столеза, кад су дрско наступили; натурализам и декаданса, Увела их је омладина која је студирала на Бечком Универзитету. Роман „М Егм" (1896), с којим је Фр. Говекар увеоу словеначку приповедачку књижевност описивање друштвене пропасти у вези са натуралистичким мотивом наслеђивања и теорије о милијеу, те „Еротика“ Ивана Цанкара (1899), из које провејава дух сродан француској булварској лирици, проузроковали су у нашој књижевној јавности праву сензацију и изазвали жестоку полемику о „новој“ и „старој“ струји. Но Говекар се наскоро умирио, те се након свог повратка у Љубљану неко време посветио био популарној „народној игри“ и писању драма, а ни Цанкару, исто тако, није дуго пријала. хладна објективност натурализма, јер у њему није могао дати одушке својој личности. Цанкар је почео гледати у књижевним ликовима символе свеопште човечје природе, те им је уливао своје мисли и снове, — свој живот. Из натурализма и декадансе развио се у њему чисто својски чувствени субјективни симболизам; етички нихилизам уступио је место сатири на пропадање друштва, борби противу самозадовољног филистарства, његовој безначелности, и притворној и прикривеној неморалности, Претераним карикирањем ставио је Цанкар насупрот томе своје ликове: бивше људе, босјаке, и пустолове, пропале студенте и уметнике, па је унаточ њихове грешности и слабости разоткривао чежњу која је тињала у дну њихових душа за вишим и идеалним, чежњу на коју он уопште није наилазио у свакидашњем друштву (драма „Јако Ruda ——

1900, „uje — 4004, „Gospa Judi“ < 1904, „Krpanova Јеођбуа“ — 1907, „Aleš iz Razora” — 1907, комедија „Za кагодоу Бјабог“ — 1902, „Kralj na Betajnovi” — 1902, „Роћијšanje v dolini Šenijlorjanski' — 1908, „Шара!" — 1910). Сву

своју љубав посветио је Цанкар сиромашнима и беднима, залуталима и слабима, који чезну за вишим; запуштеној деци,

женама које љубе и трпе, матерама („Ма klancu 1902, „Križ na gori" — 1904, „Hiša Marije Pomočnice“ — 1904, „Hlapec Јегпеј“ — 1907, „Nina“ — 1906, „Za križem“ — 1909, „Тера Мада" — 1912). Ово особито вреди за његову последњу књигу

„Родође 12 запј“ (1917), која приказује словеначко трпљење за време Рата, и која је Цанкарово најлепше уметничко дело. Цанкар је формално уздигнуо словеначку прозу до њена врхунца; он је класик словеначког ново-романтичког сим-

болизма.

230