Nova Evropa

На сличан начин развио се, напоредо уз Цанкара, и Ксавер Мешко, но с том разликом, да се његова нежна чувствена природа није никад сасвим подала натурализму, те је он још и пре Цанкара нашао пут ка субјективизму психолошке новеле, прожете љубављу према рођеној груди и са· милошћу за сапатнике на путу живота, Мешко је најдубљи у исповедима о својим унутрашњим борбама и у сећањима на младост (збирке приповедака: „ЗИКе 11 рохез!“ — 1898—1899, „ОБ шћ месетћ“ — 1904, „Mir božji“ — 1906, „Volk spokornik” — 1922; poMam: „Na poljani“ — 1907; mpame: „Na smrt "обзојет" — 1907, „Ман“ — 1914, „Pri Hrastovih" — 1921; crmcm 5a Mnamex: „Mladim srcem“ I-II — 1911-12, и друго).

Сличним путем ишао је и највећи живући словеначки лирик Отон Жупанчић, Његова „Саба оројпозн“ (1899) настала је већим делом под утицајем француске декадансе, али уједно показује да песник није изгубио ни везе са словеначком и уопште словенском народном песмом, што га је сачувало од безличности и етичког нихилизма крајње декадансе. () овој интимној вези прича нарочито Жупанчићева збирка песама за младеж „Раватсе"“ (1900). Прелажење из поноћних сена на светло дана, ка умној и етичкој оријентапији, открива нам збирка „Сех рјап“ (1904); „Затобоуол“ (1908) 1 „У varje Vidove“ (1920) завршују овај перијод Жупанчићева развоја. Песма му није више израз само моментаног осећаја, него је израз целокупне песничке душевности, а и облик њезин је снажнији, самоникао. У то време враћа се Жупанчић јоти једном на своју песничку прошлост избором старијих песама „М]абда Роја" (1920). Повратио се такођер и песмама за. младеж (,„ЗЕо ибалк“, „Стађап“ — 1915), најлепшима у читавој словеначкој књижевности, — Жупанчић је уз то и класични преводилац, напосе Ш]експирових драма, те нам обећава исту савршеност и у својим властитим драмским делима. („Вероника Десенишка“ — 1924),

Мање утицаја имала је декаданса на остала два оснивача. модерне словеначке лирике, на рано умрлог Жупанчићева друга Драгутина Кете-а (Кеб(е)ј и на Јосипа М урн-а. Кете, са својом студентско-веселом, крепком природом, није уопште западао у заблуде туђе „модерне“, те се у последњим годинама свога живота, филозофски расматрајуги животне проблеме, успео далеко изнад болесних ружа и егзотичног цвећа; а слично и Мурн, са својом љубављу према цветном и плодном пољу, према словеначким сељацима и њихову мудровању, те према сељачкој младежи и њезину весељу,

Остајући у вези са домаћом словеначком традицијом, и ослањајући се опрезно на туђ старији и млађи реализам, високо се успео и жупник Фр, Сал, Финжгар, словеначки

231